Forum Srbija
https://www.forum-srbija.com/

Народни обичаји и веровања
https://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=400&t=9338
Stranica 41 od 44

Autoru:  Braca [ 08 Avg 2013, 17:32 ]
Tema posta:  Re: Народни обичаји и веровања

VEROVANJE U SVETO DRVO - ZAPIS



Nekada je u gotovo svakom srpskom selu postojalo jedno drvo –svetilište. Takvo drvo se zvalo "zapis", zbog toga što je na njemu bio urezan ili zapisan krst i bilo je osveštano. Drvo-zapis nalazilo se u centru sela i bilo je glavno kultno mesto. Njegova uloga posebno je istaknuta u vreme obeležavanja seoske slave –zavetine, kada su se na tom mestu okupljali seljani kao u crkvi. Zavetina ili proslava u čast sveca- zaštitnika sela imala je za zajednicu veliki značaj. Ime joj potiče iz vremena kada se selo zavetovalo da će proslavljati sveca koji im je pomogao da se spasu od velikih nevolja. Slavlje je počinjalo okupljanjem kod "zapisa", gde je sveštenik zajedno sa seljanima čitao molitvu.Tada se najpre ponovo urezivao krst na mestu gde je od davnina stajao, a zatim se posle obilaska tri puta oko drveta, to mesto polivalo vinom. Urezani krst je stajao na zapadnoj strani "zapisa", tako da onaj, koji stoji ispred njega, može da gleda prema istoku, kao prema oltarskom prostoru u crkvi.Tek pošto se drvo- zapis darivalo cvećem i plodovima, kretala je slavska litija oko sela, a isti ritual se ponavljao i kod drugog drveća za koje se verovalo da je sveto. U toku litije izgovarale su se molitve za zaštitu sela od bolesti i nesreće, da padne kiša ili da se zaustavi grad i druge nepogode koje su u tom trenutku pogađale selo. Nakon litije seljani su se vraćali u selo, gde se slavlje nastavljalo gozbom i veseljem.


Slika


Često su se pored drveta-zapisa nalazili tzv. trpezari napravljeni od nekog većeg kamena ili drveta, gde su se ostavljali darovi. Ponekad je prostor oko drveta ograđivan drvenom ogradom, ili je na tom mestu samo postavljen kamen. Taj prostor u Šumadiji se zvao porta. Pored trpezara podizane su i jednostavne građevine, sobrašice, naročito karakteristične za istočnu Srbiju. One su stajale pored drveta -zapisa, nisu imale zidove, već samo mali krov, koji se nalazio iznad klupa i stola.Tu se obedovalo u vreme seoske slave.
Posle Drugog svetskog rata proslavljanje seoske slave pored "zapisa" u nekim selima je bilo zabranjeno, tako da se ceo ritual premeštao u dvorište crkve. Međutim, verovanje da će svako ko oskrnavi drvo-zapis biti kažnjen i da ga čeka veliko zlo i dalje je veoma prisutno u Srbiji. Istraživanja etnologa na terenu su pokazala, da seljani i danas znaju koje je drvo obeleženo kao "zapis" i gotovo svi se pridržavaju pravila da ono ne sme da se ošteti. Koliko je prisutno poštovanje svetog drveta pokazuju i istraživanja u istočnoj Srbiji, gde se ne dira čak ni otpala kora sa drveta. U jednom selu kod Zaječara zabeležen je slučaj da drvo koje se srušilo i palo na put nije pomerano zato što je "zapis". Seljani iz tog mesta su čak izgradili novi put, da sveto drvo ne bi pomerali.
Iako se proslava seoske zavetine pored "zapisa" više ne uobičajava, proučavanja tog lepog običaja pokazuju koliko je zajedništvo među ljudima nekada bilo važno. Sveto drvo je imalo značajnu ulogu kako u religijskom životu ljudi, tako i na društvenom planu. Tu su se nekada obavljala suđenja, jer se smatralo da na svetom mestu čovek nije smeo da laže, a tako je imao priliku i da se ispovedi. Pored "zapisa" su se održavali zborovi meštana i odlučivalo se o važnim stvarima za zajednicu. Tako je, po verovanju koje se još pamti u Srbiji, Drugi srpski ustanak 1815. godine podignut pored jednog hrasta – zapisa, poznatog pod imenom "takovski grm".


Glassrbije

Autoru:  Luna.* [ 07 Nov 2013, 21:33 ]
Tema posta:  Re: Народни обичаји и веровања

Od Svetog Ilije sunce sve milije

"Zagrmi na Svetog Iliju, propadoše lešnici", govore seljaci u selu Stocu, jer u narodu postoji verovanje da će od grmljavine oni pocrneti i otpasti sa stabla leske.

Slika


Vidoje Stanojčić iz Veletova objašnjava da se Sveti Ilija, "koji se živ na vatrenim kočijama uzneo na nebo, kad grmi voza oblacima, dok ispod točkova zlatom opšivene kočije sevaju munje".

Vidoje podseća da je i na starim ikonama u narodu mnogo poštovani svetac tako i prikazan.

Jedne godine na Ilindan bio je sunčan i vreo dan bez ijednog oblačka, a lešnici rodili ko guba. Svi članovi Ilijine porodice brali su ih po obroncima Stoca i Tetrebice da bi ih zimi prodao na višegradskoj pijaci i za te pare kupio kafu, šećer i ostale kućne potrepštine .

"Ali popodne se naglo naoblači , sevnuše munje iznad Ćorovine, mi - beži kući! Svojim očima sam gledao kad je munja vatrenim plamenom prepolovila najstariji bor u brdu iznad Veletova ", priča Vidoje.

Na Ilindan se vekovima održava vašar u Mokroj Gori kod crkve brvanare posvećene Svetom Iliji.

Običaj je bio da momci i devojke iz višegradskih sela Staniševca, Macuta, Vardišta, Bijele, Bosanske Jagodine i drugih pešice odu do ovog sad pograničnog mesta i da se pre prisustva službi božijoj u hramu umiju na izvorima lekovite mokrogorske Bele vode.

"U to vreme uobičajilo se da se momci i devojke , koji su se ranije zagledali, na Ilindan, na izvorima lekovite vode, kojoj se pripisuje čudotvordno dejstvo, vere tako što bi budući mladoženja budućoj supruzi darovao ručni sat", priča Anđa Tasić iz sela Bijela.

Pčelari u selu Crnčićići na Ilindan su vadili med iz trmki pletara i prvo ga davali bolesniku da proba jer se veruje da je na ovaj dan ovaj dar pčela najlekovitiji - priča Radisav Baranac, čija se porodica od pamtiveka bavila pčelarstvom.

Baranac i danas održava ovaj običaj iako živi u gradu gde je iz Crnčića preneo nekoliko košnica iz kojih, baš na Ilindan, izvrca po jedan ostavljeni ram crnog šumskog meda medljikovca.

Stariji ljudi u višegradskom kraju pripovjedaju da "grom ne udara u lesku" jer je to sveto drvo pa to važi i na Ilindan.

Zbog toga se čobani, dok munje paraju nebo a zemlja se trese od praska gromova, od pljuska sklanjaju pod stabla leski.

"Leska jeste sveto drvo jer se na Spasovdan njene grančice, koje su raspoređene u obliku krsta, lome i njima se kiti pšenica, ječam i zob, planinke ga stavljaju na karlice sa mlekom i kajmakom a domaćice ih zađenu za vrata kuće štale, ambara", govori Leka Spasojević iz sela Stoca.

U narodu se kaže da je "od Svetog Ilije sunce sve milije" jer je ovaj pravoslavni praznik prekretnica između julskih vrućina i studeni koja se iza njih najavljuje .

Sa Ilindanom, pričaju seljaci, prestaju i one prave letne nepogode, manje je grada koji uništava letinu i manje pljuskova koji raznose seoske puteve.

Na ovaj praznik u selu Bjeljavinama kod Rudog, pored izvora čudesne vode, koji u toku dana nekoliko puta presuši pa se pojavi, održava se tradicionalni vašar ili teferič na koji vekovima dolaze zajedno i pravoslavci i i muslimani.

I jedni i drugi se umivaju, kako kažu, čudesnom lekovitom vodom, ili kupaju u njoj, a postoji i verovanje da "baksuzi i ugursuzi ne mogu videti ovu neobičnu vodu jer ona presuši kad oni dolaze".

Priča se da grom na Ilindan nikad nije udario ni u stablo mečije lijeske na Borikama kod Rogatice koja je, prema nalazima stručnjaka, stara više od 460 godina.

Gromovi nisu nikad pucali ni u "kćerku" leske metuzalema na Borikama, koja se nalazi u njenoj blizini i koja je stara jedan vek.


Mondo

Autoru:  Luna.* [ 24 Dec 2013, 13:48 ]
Tema posta:  Re: Народни обичаји и веровања

РУСАЛКЕ, ЦРВЕНОКОСЕ КРАСАВИЦЕ ИЗ РЕЧНИХ ДУБИНА, И ЊИХОВЕ ФАТАЛНЕ ЉУБАВИ

Зачарани недељом радости

Неки кажу да су митови „сећање расе”, са оне стране непрозирне завесе која претходи историји. Опис великих догађаја старијих од времена. Животопис онога који је пао као Човек, а пробудио се као човечанство. За друге су то само измишљене приче, маштарије „свезнајућег приповедача”, „предања која испреда пук”. Како год, раскошност митских приповести, баш као и бајки, поуздан је показатељ богатства и дубине неке културе. А српска и ту има шта да покаже, што ћемо видети и у малом серијалу који управо започињемо

Slika

Русалке су црвенокосе лепотице које су имале само седам дана у години да се покажу. Било је то у пролеће, када цвета жито, када је природа бујна као и оне, у седмици око Тројица (Духова), од уторка до уторка. Због њих је то била најлепша седмица у години и звала се по њима – русална недеља. Педесет једну недељу у години сањале су оне, у својим воденим стаништима, у дубинама река и језера, тих седам дана када ће изаћи на обале, ливаде и пропланке и приказати се у пуном сјају; триста педесет осам дана годишње маштале су о дисању пролећног ваздуха пуним плућима. И ко им онда може замерити што су у русалној недељи биле распусне и дивље, неукротиве, пуне игре и песме, наге, покривене само властитом косом? Ко би имао срца да им замери?
Русалке су настајале од утопљених девојака, које се још нису удале, којима је живот прекинут у пуној снази и бујности, и та њихова снага и живот чекали су оних седам дана у години да се разлију и преплаве све око себе.
У русалној недељи оне су играле у колу и певале, пеле се на дрвеће, чешљале своје дуге косе, плеле венце и љубиле се кроз њих, заводиле младиће... То је била недеља радости. Играле су ноћу, по месечини, јер месец је њихово сунце, а сваки онај који би угледао коло русалки добијао би нападе смеха и удови су му се грчили и увијали у невољној игри.

Тамо где би русалке прошле жито је расло као орошено небеском росом. Да би русалке донеле плодност усевима, људи су поштовали неке забране и уздржавали се од послова који би их могли увредити. Тако је било забрањено одлазити у шуму, спавати ван куће, купати се у рекама и језерима током русалне недеље, а жене нису прале, ткале, преле, нити садиле биљке. Ако би нешто и посадиле, то би израсло криво и кржљаво. Девојке су у косе уплитале горку травку пелин, да би се заштитиле од љубоморе русалки, јер русалке су биле жељне љубави и за њу су имале само ових својих седам дана, док је девојкама на располагању стајао цео живот.
Добри Павле Обрни испричао је занемелој дечијој публици једну причу о русалкиној љубави, а ту причу је њему испричао, на лево ухо, онај загонетни шаптач.
– Русалка се – рече Павле – звала Русла, а то на нашем старом језику значи река, онај најдубљи део реке.
Као све његове приче, и ова се вртела око Дунава, али низводно, низводно, у Неготинској крајини.

О ДИВНОМ И ПРОКЛЕТОМ УТОРКУ


Било је пролеће, уторак пред Духове и русалке су изашле из воде. Изашло је њих девет, лепих, белих, са кожом коју није видело сунце, скривених само својим дугачким црвеним косама. Најмлађа међу њима, Русла, није желела да игра у колу и пева, желела је да прође ливадама, да осети траву, да зађе у шуме и дише, дише. Она се утопила пре три месеца и ово је било њено прво појављивање на земљи. Још се сећала свих боја, мириса, пева птица и хтела је да их поново види, осети и чује. Ходала је, под босим стопалима осећала траву, која се повијала и миловала је, пипала је кору дрвећа, додиривала лишће, удисала дубоко и као млада вучица упијала мирисе. Они, мириси, водили су је све дубље и дубље у шуму, док се није издвојио један, њој сасвим непознат, али некако присан, неодољив и драг. Ишла је за њим, уверена да је тај мирис кључ њене нове природе. Готово да је могла да га види. Личио је на плавичасту, лелујаву измаглицу, која се у лаким праменовима повијала међу дрвећем. Мирис је постајао све јачи, слаткаст и помало уморан, као када умиру траве. А онда је угледала младића, како спава на нарамку узбраног биља као на јастуку. Момак је био некако чудан, крупан, велике главе на којој се кострешила несавладива коса, јаких руку и ногу и прса широких за два човека. Русла га је посматрала, онако заспалог, на узглављу од траве која вене, и би јој некако жао.

Баш тако да јој почне први дан. Младић је зашао у шуму, заспао на земљи, прекршио је две забране и она ће морати да га казни. Искривиће му уста, помисли. То неће бити лепо, али је свакако боље него да га утопи.
Тад преко спавачевог лица прелети сенка птице и он се, у сну, окрете ка русалки. „О, душе вода”, уздахну Русла, „па он већ има крива уста.” Заиста, леви крај младићевих усана био је знатно нижи од десног. Гледала је ту велику уснулу главу, уоквирену гривом и обасјану кривим осмехом, гледала је како се снажно померају она широка прса и још једном се сневесели. Растужи је помисао на ово моћно тело уплетено у корење врба.
Русла му додирну косу и младић се трже из сна.
– Како се зовеш? – питала је.
– Видоје!
– Знаш ли ко сам ја?
– Русалка. Тебе сам чекао, дозивао сам те, пре него што сам заспао.
– Добро, Видоје! Позваћу те, твојим именом, три пута, а онда ћеш осетити жељу да одеш на реку…
Русла застаде, погледа му у очи, некако мале и косе, које као да нису допуштале да се у њих продре, као да су одбијале поглед.
– … и утопићеш се! – рече.
– Добро. Позови ме! Спреман сам. Позови ме, одмах!
Русла се насмеши и помисли да за неизбежно увек има времена.
– А како мислиш да си ме дозивао?
– Данас сви беру пелин, да се заштите, а ја сам набрао навиљак јасенка, твоје траве, да те призовем. Намерно сам отишао у шуму, намерно сам заспао у њој, мораш да ме утопиш.
– Шта ти знаш о утапању? – горко га упита Русла.
– Покушао сам већ два пута. Увек ме вода избаци. Као да у овим прсима има ваздуха за три човека. Вода ме не прима.
„Онда водењак нема власти над њим, или га не жели”, помисли Русла.

А зашто си се утапао?
– Сâм сам. Све што радим, радим наопако. Хоћу добро, а испадне зло. Сав сам крив. Нико ме не жели. Хоћеш ли још неки разлог? – рече Видоје, док је међу својим јаким прстима гњечио јасенак.
Мирис згњеченог јасенка ширио се и опијао Руслу. Она ухвати Видоја за косу, чврсто, накриви мало главу удесно и пољуби га. „Можда први дан и није тако лош”, помисли.
И тако је, у уторак пред Духове, почела љубав између Русле и Видоја и распламсала се и живела, као што већ слутите, до идућег уторка. У тој недељи Видоје се некако пролепшао, постао витак и окретан, а Русла је била сва осмехнута и раздрагана. Њих двоје као да су живели дан за дан, само онај садашњи дах, колико је потребно да се удахне ваздух, не дозвољавајући да им сенка блиског краја помрачи срећу и радост сваког заједничког трена. Али сенка није марила за њихове дозволе, расла је и тамнела, све док их није покрила, тмаста и непрозирна, оног дана, у уторак после Духова, када су русалке, а међу њима и Русла, морале да се врате у воду. Тада то више није била само љубав – придружила јој се несавладива бол раздвојених.
Неготинском крајином је, за Видоја, усред пролећа завладала пустош. Дане је проводио на води. Пливао је, зарањао што дубље може, а могао је да рони као нико други, али од Русле није било ни трага. Ходао је обалом, омршавео и одрпан, и чекао на неки њен знак. Али знака није било. Само је Дунав текао, моћно лењ и широк међу својим муљевитим обалама.

А онда је дошла зима. Са Хомољских планина је дувао ледени горњак, а када би престао замењивала га је кошава са реке. Видоје се смрзавао и дрхтао као промрзло куче, али није одустајао од својих лутања обалом, од чекања на било какав знак. И када је већ помислио да губи последње остатке снаге, Дунав је одлучио да му још мало загорча прву годину љубави – заледио се. Постао је безмерна бела површина, по којој је ветар витлао и вртео репове сипког снега.
Видоје је кренуо да копа и буши рупе у леду. Чинило му се да ће се доле, у дубинама хладне воде, Русла угушити, притиснута дебелом леденом кором. Копао је, бушио и тестерисао, готово сумануто, као да од сваког тог отвора, који он начини у непрегледној маси леда, зависи следећи Руслин удах. Била је то унапред изгубљена битка. Док је Видоје копао и отварао други прорез на замрзнутој реци, мраз и лед су већ затварали онај први. А онда су прсти престали да га слушају, постали су туђи и тестера му је испала из руке. Још је јасно чуо како пада на чврсту плоху леда и смирује се, све тупљим звуком, попут ошамућене рибе. Потом је пао и он, као краљевски шаран уморан од батргања на сувом. Ветар је кренуо да се игра његовом косом и да га замеће снегом.
Деца су га пронашла сат-два касније. Лице му је већ било покривено танком леденом кором, а само мали отвор око уста показивао је да је можда још увек жив. Умотала су га у вучје коже, ставила на санке и одвукла на обалу. Тамо су запалила какву-такву ватру, трљала му лице, руке, ноге и прса, дувала и хуктала у њега. Видоје се пробудио из своје слатке смрти, погледао их и рекао:
– Она ме зове!
Некако се придигао и кренуо према Дунаву, тетурајући и клецајући. Онда је пао, али је наставио да се вуче ка реци четвороношке. Деца су га пратила, нема и престрављена. Стигао је до прве рупе у леду, лактом разбио снежну покорицу и склизнуо у воду.
Касније су деца причала да у том тренутку, кад је заронио испод површине ледене коре, Видоје више није изгледао као промрзао човек, на ивици смрти, већ пре као риба, некакав огроман и снажан шаран, који се, након мучног гушења, враћа у воду.
Много, много година после, рибокрадице из околине Неготина приповедале су како се највише плаше неког косатог воденог духа, велике главе, са кривим устима.

***

Нежност за прогнане
Миленко Бодирогић, писац и издавач, померио је границе литерарног истраживања српског митолошког наслеђа. Уз темељно познавање грађе, његов језик је однегован и прилагођен свим узрастима, нарочито оплемењен тоном легенде, бајке и одмереног лиризма. У свему томе прати га тим одличних илустратора: Ивица Стевановић, Милош Вујановић, Петар Меселџија, Драган Бибин, Вања Тодорић.
У књизи Прогнана бића. Српска митологија, објављеној у Новом Саду 2010. и овенчаној Наградом Политикиног забавника, осим русалки, срећемо и водењаке, шумане, шумске мајке, суђенице, чуме, таласоне, змије чуваркуће, море, дивове, патуљке, караконџуле, псоглаве... Неке од њих угостићемо и на овим страницама.

nacionalna evija

Autoru:  Luna.* [ 06 Jan 2014, 17:03 ]
Tema posta:  Re: Народни обичаји и веровања

Običaji na Badnji dan, veče i Božić


Slika

Badnji dan se proslavlja dan uoči Božića i predstavlja poslednji i najstrožiji dan božićnog posta, kao i veliku sreću jer prethodi danu Hristovog rođenja. Evo kakvi su običaji na Badnji dan, veče i Božić.

Badnji dan

Badnji dan je naziv dobio po grani hrasta – badnjaku koji se na taj dan seče, unosi u kuću i pali. Postoje razni običaji koji se vezuju za ovaj dan, malo kojih se održalo do danas. Možda u nekim zabačenijim delovima Srbije, domaćini još uvek ranom zorom i sa puškama idu u sečenje badnjaka, koje potom do same večeri drže uz kuću, pre unošenja i stavljanja na ognjište. Danas su običaji prilagođeni vremenu u kojem živimo, pa se badnjak najčešće kupuje na pijaci veče pre ili u samo jutro Božića, unosi u kuću i stavlja pored ili blizu slavske ikone.

Trpeza na Badnji dan je isključivo posna i najčešće se spremaju riba, podvarak i prebranac ili tučeni pasulj, uz kupus ili krompir salatu. U nekim krajevima Srbije, za ručak bi se popila i čaša crnog vina uz po seme drena, za sreću i radost tokom čitave godine. Sredina stola se, tradicionalno ukrašava pletenom korpom punom žitarica i suvog voća.

Običаj sečenjа bаdnjаkа se vezuje zа vitlejemske pаstire. Oni su, nа znаk Zvezde dа se rodio Hristos Spаsitelj, nаsekli grаne badnjaka i poneli gа u pećinu dа nаlože vаtru i ogreju Hristа i njegovu mаjku.

Badnje veče

Na Badnje veče, domaćin kuće sa sinovima unosi badnjak, slamu i pečenicu. Slama se posipa po čitavoj kući, a naročito tamo gde će se služiti večera. Badnjak se polaže na ognjište, utom se pali i sveća i ukućani jedni drugima čestitaju praznik, očitaju molitvu, nakon čega se pristupa posnoj večeri i uživa u porodičnom miru. Veruje se da na ovaj dan ili veče treba vratiti sve pozajmljeno i pomiriti se sa svima sa kojima ste bili u zavadi, kako bi cela naredna godina protekla u miru i slozi. U gradovima je običaj izmenjen, pa tako nije neobično videti mase ljudi okupljene u crkvenim portama kako zajednički pale badnjake, vesele se i pevaju pravoslavne pesme.

Slika

Božić

Božić je najveseliji pravoslavni praznik kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista i slavi se tri dana. Božićno jutro počinje tako što se, od rane zore, čuju zvona iz svih pravoslavnih crkava i hramova; u nekim delovima Srbije domaćini pucaju iz pušaka i pištolja; oblači se svečana odeća i odlazi u crkvu na Božićnu liturgiju.; ljudi se pozdravljaju i otpozdravljaju rečima „Hristos se rodi“ i „Vaistinu se rodi„. U gradu, međutim, situacija je nešto drugačija, te dosta građana liturgiju gleda putem TV ekrana.

Običaj je da prva osoba koja nam u kuću uđe na Božić jeste položajnik – prijatelj kuće koji treba da kući i njenim ukućanima obezbedi zdravlje, sreću, blagostanje i mir. Simbolički, položajnik predstavlja tri mudraca koji su pratili zvezdu sa Istoka i koji su Hrista na rođenju darovali tamjanom, zlatom i mirisom. Tim povodom, postoji čitav niz rituala koje položajnik obavlja kako bi osigurao sve gore navedeno: otvara vrata od peći ili šporeta, džara vatru izgovarajući brojalicu: „Koliko varnica toliko srećica, koliko varnica toliko parica„, prizivajući tako blagostanje za dom u koji je došao. Nakon izvršene dužnosti, domaćica kuće ga daruje prigodnim poklonom.

U rano božićno jutro, domaćica mesi česnicu – pogaču u koju umesi novčić, odozgo se izbocka grančicom badnjaka i ispeče. Ranije se u česnicu stavljalo i seme drena – za zdravlje, seme pasulja, kukuruza, pšenice i delovi badnjaka. Česnica predstavlja slavski kolač na Božić i kada je pečena, iznosi se za sto, okreće se kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Veruje se da će onaj ko dobije deo česnice sa novčićem biti srećan tokom čitave godine. Nakon lomljenja, sledi čestitanje praznika i ručak, koji je prvi mrsni obrok nakon dugog posta.

Običaj je da se na Božić nigde ne ide u goste, jer su naredna dva dana tome namenjena, već da porodica taj najsrećniji pravoslavni praznik provodi na okupu u toploj porodičnoj atmosferi.

Autoru:  Luna.* [ 07 Jan 2014, 20:10 ]
Tema posta:  Re: Народни обичаји и веровања

NA BADNJI DAN
STARI OBIČAJI: U Kikindi na konjima donose badnjak u crkve

Na putu do crkava Svetog Nikole i Svetih Kozme i Damjana, povorke konjanika, zaprega, fijakera i prodefilovaće na Badnji dan gradskim ulicama


Slika
KIKINDA - Poštuju tradiciju!

Najradosniji hrišćanski praznik Božić, ali i Badnji dan, koji mu prethodi, u Kikindi i ovom delu Banata praznuju se u krugu najmilijih, uz bogatu trpezu i lepe običaje. Badnjak će danas do porte crkve Svetog Nikole u centru Kikinde, ali i pravoslavnog hrama Svetih Kozme i Damjana, na periferiji grada, doneti dve grupe po pedesetak konjanika, praćenih fijakerima i zapregama.

Na putu do crkava oni će prodefilovati gradskim ulicama, a pre osvećenja i paljenja badnjaka, grančice podeliti okupljenim građanima:


Slika

Velika mi je čast što sam ovoga puta bio domaćin konjanicima koji su išli po badnjak. Domaćinova je dužnost da širom otvori kapiju kako bi konjanici ujahali u dvorište, ali i da ih pre odlaska po badnjak, počastim kuvanim vinom i vrućom rakijom. Na Badnji dan konje ukrašavamo hrastovim grančicama, a na Badnje veče dočekujemo i darujemo korinđaše. Pre nego što što korinđaši stignu, već sa prvim sumrakom, po kući trebalo razastrti slamu, a posebno po gostinskoj sobi. Slama bi trebalo da stoji sve do trećeg dana Božića- pojašnjava za Kurir Miroslav Šibul, prastare običaje.

Običaj da deca obilaze komšijske kuće i pevaju šaljive pesmice, zadržao se još samo u Kikindi i ovom delu Banata.

Kad nakon pitanja: „Da li je slobodno korinđanje?“ deca od domaćina dobiju potvrdan odgovor, recituju : Ja pretrča preko šora, daj, gazda, dva-tri ora, čašu vina ili čašu rakije, Božić je kod kapije.“ Gazda ih najčešće počasti orasima, jabukama, šljivama i slatkišima.

Na sam dan Božića, u nekim delovima Srema običaj je da se konjanici kreću ulicama, i domaćinima gde je otvorena kapija čestitaju praznik. Povorku čine neoženjeni momci, koji domaćinu pevaju božićnu pesmu “Roždestvo”, a on ih daruje orasima, suvim šljivama, pićem i kolačima. Sremci ovaj lep običaj nazivaju “teranje Božića”, dok u Bačkoj konjanici “vijaju Božić”.


Slika

kurir

Autoru:  Luna.* [ 08 Jan 2014, 19:46 ]
Tema posta:  Re: Народни обичаји и веровања

Pogače vere i tradicije

Mešenje obrednih hlebova kroz vekove je bio i ostao važan deo običaja našeg naroda. Pripremaju se za rođenje, krštenje, slave...

Slika

BADNJAČA, česnica, rođenčić, mladenčić, slavski kolač, kumovski hleb, kumova pogača, sabornik, vasilica, poskurica, samo su neki od srpskih obrednih hlebova. Pripremaju se za rođenje, krštenje, venčanje, slave, posle upokojenja. Zato i ne čudi što se u narodu često kaže da život, u stvari, prođe između dva hleba, prvog, umešenog za srećno rođenje, i onog koji se mesi posle upokojenja, za prelazak duše u drugi svet.

Da u bogatstvu srpskih običaja hlebu kao „životodržatelju“ pripada vrlo važno mesto, potvrđuje Jelena Ristić, kustos Srpskog muzeja hleba „Jeremija“ u Pećincima. Hleb simbolično sjedinjuje ljudskost i božanstvenost, a i sam je simbol sjedinjenosti jer sadrži mnogo zrna, pa kada se razlomi i podeli, označava zajednički i jedinstveni život.

- Najviše obrednih hlebova priprema se tokom takozvanog zimskog ciklusa praznika, a česnica je, svakako, najpoznatiji. Naziv joj potiče od reči „čest“, „deo“, „sreća“, jer se lomi i deli svakom ukućaninu. Po narodnom verovanju, čestnica, kako je još nazivaju, predstavlja Božju povojnicu koja se mesi kao uspomena na Isusovo rođenje, kada su ga pastiri darivali. S druge strane, običaji koji su povezani sa česnicom pokazuju da ona u suštini predstavlja useve što potvrđuje i verovanje da od ovog obrednog hleba zavisi rod useva, razmnožavanje stoke, zdravlje ukućana, napredak u poslovima i blagostanje kuće.


“ZDRAVLJE I VESELJE“
- MEĐU takozvanim figuralnim hlebovima najznačajniji je „zdravlje i veselje“, koji su ukućani jeli za Badnje veče ili prvog dana Božića za ručak. Uloga i značaj ovog kolača u obliku vekne ili pogače, najbolje se vidi iz rituala njegovog pečenja. Pre nego što se stavi u peć, njegova gornja površina je zasecana nožem onoliko puta koliko je članova domaćinstva. Za svakog ukućanina, po starešinstvu, zasecan je zarez i izgovaralo se ime onoga kome je namenjen. Osim toga, kada je ispečen, ovaj hleb su morali da jedu svi ukućani da bi bili zdravi i veseli - objašnjavaju Biljana i Slobodan Jeremić (na slici), osnivači Srpskog muzeja hleba u Pećincima.


Osim česnice, po rečima naše sagovornice, nekada su domaćice za Božić mesile i veliki kolač, kao i mnogobrojne „zakone“, figuralne božićne hlepčiće. Uoči Božića, pak, za Badnje veče pripremana je badnjača, obično u obliku dvostruke ili trostruke pletenice na čijem jednom kraju je obavezno bio zaboden orah kao znak mudrosti, mira, plodnosti i dugovečnosti.

Kraj zimskih i početak prolećnih običaja, kada je o obrednim hlebovima reč, pripada mladenčićima.

- Mladenčići su, inače, simbol blagoslova i plodnosti - objašnjava Ristićeva, i podseća da plodnost simbolizuju i vaskršnji hlebovi, okruglog upletenog oblika sa jajetom u sredini. Ovi hlebovi, međutim, predstavljaju i žrtvu, s obzirom na to da se namenjuju i kultu mrtvih.

Nekada su, kaže naša sagovornica, obredne pogače sa otvorom na sredini, nalik đevreku, obavezno mešene i za Đurđevdan. Kićene su vrbovim grančicama i belim i crvenim cvećem uvezanim crvenim koncem.

- Najznačajniji i najsvečaniji trenutak proslavljanja krsnog imena je sečenje unakrst i lomljenje slavskog kolača. Njega je uoči slave mesila domaćica, od pšeničnog brašna i osvećene vodice. Slavski kolač se bogato ukrašava figurama od testa, golubom kao simbolom Svetog Duha, grožđem, klasjem, ali i poskurnikom, to jest pečatom. U sredinu slavskog kolača stavlja se i struk bosiljka povezan crvenim koncem radi zdravlja ukućana - kaže Ristićeva.

I dan-danas u nekim krajevima Srbije, podseća ona, nad glavom novorođenčeta, naročito dečaka, lomi se i jede presan hleb povojnica, kojim se novorođenče simbolično prima u porodicu i zajednicu. Sa druge strane, i mrtvima se namenjuje obredni hleb nazvan zadušnice, na kojem se obavezno utiskuje pečat, hrišćanski simbol krst sa slovima IS, HS, NI, KA, što znači „Isus Hristos pobeđuje“.


Slika

“SABORNICI“

- JEDNI od najukrašenijih i najlepših obrednih hlebova su svadbeni - sabornici. Uvek se pripremaju dva - jedan za mladoženju, drugi namenjen mladi. Oba se ukrašavaju cvećem, granama, jabukama i pticama na granama. Jedino se razlikuju što sa mladinih grana ptice simbolično odleću jer odlazi u novi dom, dok na mladoženjine sleću budući da u njegovu kuću stiže novi član - priča Biljana Jeremić.

novosti

Autoru:  Luna.* [ 09 Jan 2014, 20:52 ]
Tema posta:  Re: Народни обичаји и веровања

Stari običaji i verovanja: Šta sve valja, a šta ne valja raditi na Božić

Običaji su različiti od mesta do mesta, ali ipak neki su nam svima zajednički. Pogledajte šta narod odvajkada veruje da valja raditi na Božić, a šta bi trebalo izbegavati.

Slika

Ako na Božić pada kiša, veruje se da će uroditi plodom sve što se okopa motikom.

U nekim krajevima veruju da će biti mnogo meda tokom godine ako badnjak baca varnice sam od sebe.

Ko se tokom godine s nekim zavadio, na Badnji dan treba da se izmiri.

Valja se za Božić ponoviti.

U okolini Niša zabeležen je običaj da se pre jela ukućani istovremeno izuvaju jer se veruje da bi se zbog toga žene brzo porađale, krave telile, a ovce jagnjile.

Na jugu Srbije postojalo je verovanje da će devojke i momci koji prespavaju na slami za Badnje veče usniti budućeg supružnika.

U nekim krajevima se veruje da božićnu sveću ne valja gasiti duvanjem, već hlebom natopljenim vinom, najčešće komadićem česnice.

Na Badnji dan valja sve pozajmljene stvari i dugove vratiti, a za večeru spremiti neparan broj jela.

Na Božić valja raditi stvari koje nam inače ne idu od ruke kako bismo ih u godini koja stiže lakše savladavali.

Valja se da se položajnik to jest polaznik ogrne guberom da bi bio deblji skorup na kajmaku, a u nekim krajevima veruje se da je dobro izmaći stolicu na kojoj on sedi kako bi se sreća zakovala za kuću.

Od Božića do Svetog Stefana ne valja da se čisti kuća, a u Vojvodini se veruje da za vreme božićnih praznika ne valja lupati na vrata da kokoške ne bi lupale jaja.

Na Božić se, takođe, daruje položajnik, a u mnogim krajevima se daruju čarape.

Na Božić ne valja pozajmljivati nikom ništa da se cele godine stvari ne bi razvlačile iz kuće.

24 sata

Autoru:  Luna.* [ 10 Jan 2014, 18:16 ]
Tema posta:  Re: Народни обичаји и веровања

Vijali Božić na dobrim konjima

Na Salajci, najstarijem delu Novog Sada, oživeli stari običaji koji su godinama zbog ideologije bili potiskivani

Slika

NEKADA ti je, moj braćela, svaka kuća na Salajci, imala bar dva, a često i tri i četir’ konja. Kad sam je, krajem pedesetih, bio deran, i moj deda Ignjat čije ime nosim, i njegovi drugari su, svakog 8. januara, vijali Božić. Oni, Božić, a nji’ narodna milicija! Srećom peške, jer tad ni bicikle nisu imali, pa su im ovi naši na konjima uvek lako bežali.

E, tako ti je to bilo nekad, pa onda nestalo i konja i običaja - nastavlja, vedro, drugog dana Božića u prostranoj, pociglanoj avliji svoje kuće u Ulici Đorđa Zličića, Salajčanin Ignjat Jakovljević (61). - Na sreću, moj sin Miroslav i njegovi drugari, pre sedam godina, odlučili su da obnove tradiciju i evo, opet, fala Bogu, i konja i božićne radosti.

Salajka je jedan od najstarijih delova Novog Sada, a vijanje Božića je prastari običaj da uparađeni momci, na okićenim i brižljivo istimarenim konjima, obilaze kuće i, uz tradicionalni pozdrav „Hristos se rodi“ i pesme, komšijama čestitaju najradosniji hrišćanski praznik. Zbog ideoloških razloga, ovaj običaj dugo je bio potisnut.

- Vaistinu se rodi! Neka ste živi i zdravi, a tebi Mićko da Bog da da se ove godine i oženiš - odgovorila je, u prvoj kući u čije dvorište je u sredu, nešto iza podneva, ukasalo desetak okićenih čilaša, dorata i vranaca, i isto toliko jahača, Jelena Stojšić, vezujući darovni peškir za oglavnik Tajsa, prelepog belog pastuva Ignjatovog sina Miroslava ili Mićka, kako ga svi na Salajci znaju.



POSLEDNJA OAZA
GOTOVO sve kuće u delu Ulice Đorđa Zličića od Partizanske do Šajkaške, rodbinski su vezane i sve, kaže Ignjatova sestra, a Mićkova tetka Mirjana Dimitrijević, slave Svetog Nikolu. - Naš prota svakog 19. decembra krene ujutru od prve kuće i, do večeri, jedva stigne do poslednje - veli ona.


Nema lepšeg konja od Mićkovog, na celoj Salajci - dobacio je, očiju raširenih od divljenja, jedan od mališana koji su uzbuđeno trčkarali za nesvakidašnjom povorkom.

Peškiri, i lepe želje, momcima da se ožene, a onim koji su to već uradili da im porodice budu zdrave i da se umnožavaju, najčešće su uzdarja razdraganim gostima. Zajedno sa Mićkom kojem je, inače, 28 godina, običaj vijanja Božića su na Salajci obnovili Bane Bogojev, Dušan i Brane Slankamenac, Slobodan Prodanović, Sava i Miloš Borišev, Miša Babić, Jovica Nešin...

- Još kao deca slušali smo od roditelja i deda i baka kako je nekada, o Božiću, bilo u ovom našem kraju, pa rešili da sve to obnovimo, da se ne zaboravi - rekao nam je 32-godišnji Bogojev, dok je u sedlu prelepe kobile Bataske nameštao i svog 11-mesečnog sina Aleksu. - Evo vidite ovu šubaru od jagnjećeg krzna, nju je, vijajući Božić, nosio još moj deda Branko čije ime nosim, a nosiće je, daće Bog, i moj Aleksa.

novosti

Autoru:  Luna.* [ 21 Jan 2014, 21:46 ]
Tema posta:  Re: Народни обичаји и веровања

Verovanja zapisana u azbuci

Neobjavljeni rukopis o zaboravljenim običajima i narodnim predanjima Tihomira R. Đorđevića mogao bi uskoro da se nađe pred očima javnosti. Dvotomni rukopis govori o životu Srba, Vlaha, Grka, Roma...

Slika

JOŠ od rane mladosti u svoje beležnice sam unosio sve što sam u narodu čuo i video, a što sam držao da se odnosi na njegov život, verovanje i kulturu. Mnoge od tih beležaka sam naštampao, ali i pored toga, dosta mi je ostalo. Sređujući ih, video sam da sam mnoge propustio upotrebiti.

Sudbina dvotomnog azbučnika "Iz beležaka I-II" Tihomira R. Đorđevića (1868-1944), čije delove "Novosti" ekskluzivno objavljuju, umnogome liči na usud drugih vrednih a skrajnutih tragova naše prošlosti. Pre mnogo godina njegove sestričine, Ljubica i Danica Janković, originalni rukopis poklonile su Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, sa preporukom da ne ostane zarobljen u tami. Tekst je 1960. redigovao akademik Viktor Novak, ali knjiga do danas nije štampana. U Narodnoj biblioteci Srbije, koja čuva legat jednog od utemeljivača srpske i balkanske etnologije, nedavno su odlučili da taj posao izvedu do kraja. Zapisi su već prekucani, a sam autor ih je razvrstao po azbučnom redu.

- Rukopis je gotovo spreman za objavljivanje - kaže za "Novosti" Velibor Prelić, bibliotekar iz Fonda legata i biblioteka celina u NBS. - Đorđevićev azbučnik će, verujem, izazvati interesovanje javnosti, pogotovo što je reč o našoj tradiciji, zaboravljenim običajima i verovanjima, koja, u poplavi raznih preuzetih novotarija, vraćaju nešto što je bilo svojstveno samo ovom prostoru.

Đorđevićeva interesovanja bila su veoma različita. Od narodnog života Srba, preko običaja Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza, do proučavanja folklora i društvenih pojava ne samo u Srbiji, već i na Balkanu. Njegov neobjavljeni rukopis, u kome su data narodna verovanja, predstavlja i svojevrsno istorijsko štivo. Istorija u njemu nije predstavljena kroz opise političkih događaja, prevrata i sukoba, već sagledana narodnim očima.

Đorđević je, na primer, zabeležio kako je knez Miloš, prolazeći kroz selo Rujište, naišao na Nešicu Milkića, nakazu maloga rasta. Videvši ga da čuva ovce, knez Miloš se sažalio i poveo ga sa sobom u Kragujevac. Nešica je živeo tamo, sve dok Miloš nije otišao iz Srbije. Postoji priča da je seme duvana u Aleksinac prvi doneo knez Mihailo.


"UZEO" PETLA
TIHOMIR Đorđević je zapisao priču o tome kako je mesto Bedina Varoš, kod Ivanjice, dobilo ime. Jednom je u njemu noćio sveti Sava. Seljaci su mu podmetnuli da je ukrao pevca. Sustigli su ga i ubedili da je lopov. Sveti Sava je na to rekao: "Biće prilike da sam ja petla uzeo." Zbog toga što su ga "obedili" ostalo je ime Bedina Varoš, a pošto je rekao i prilike, mesto na kom je izgovorio tu rečenici ostalo je Prilike.


I danas je nepoznanica da li je čuveni epski junak Marko Kraljević zaista postojao i ko je on bio. Đorđević je sačuvao nekoliko legendi. Po jednoj od njih, Marko Kraljević je kao dete čuvao ovce. Bio je slab i kržljav, pa su ga drugi čobani tukli i zlostavljali.

- Jedanput nađe on u planini vilino dete gde na suncu u kolevci plače. Od granja mu načini hlad i stane ga ljuljati da zaspi. U to naiđe vila i, da bi ga nagradila, zadoji ga svojim mlekom. Od slabog i kržljavog deteta postade junak. Zatim ga odvede u štalu, gde je bilo puno ždrebadi, pa mu naredi da svako ždrebe povuče za rep. Kako bi koje povukao, tako bi palo. Samo jedno mršavo ždrebe ne pade. Vila mu reče da ga uzme. To je Šarac - zabeležio je Đorđević.

Po drugoj legendi, Marko Kraljević je bio kraljev sin. Mada je svuda predstavljen kao razbarušen junak, duge kose i brkova, u aleksinačkoj priči otac ga se odrekao zato što je bio ćelav. Posle raznih životnih vratolomija, koje je uglavnom proveo sa konjima, sreo je vilu i njegov život se promenio. Đorđević je beležio i mnoga verovanja. Jedno od njih odgoneta kako se otarasiti napasti - žutih mrava, čija je pojava u oskudnoj Srbiji između dva rata pratila i bogaćenje zelenaša.

- Kada se mravi pojave u kući, treba uzeti malo hleba od zelenaša (koji globi narod), pa baciti mravima i oni će pobeći - prenosi autor. Srpskog etnologa zaokupila su i neobična, danas gotovo nezamisliva pravila. Jedno je zabeležio 1928. u Crnoj Gori.


Slika

Sramota je oženiti se sa miraždžikom. Za čoveka koji to uradi kaže se da se oženio na pustinju - zapisao je Đorđević. Crnogorci su još verovali da će im četrdeset dana biti loše kad vide gologlavu ženu. U Vasojevića je bila sramota da muškarac nešto nosi kad pored njega ide žena.
I sam vispren i duhovit, Đorđević je rado zapisivao narodne poruge. Pronašao je da se za Šiđane priča da su pojeli Šarova. Kad su bili u gostima, pojeli su domaćinu sve što je imao. Ne znajući šta da radi, zaklao je svog psa i dao im i njega. U Ohridu pas ne liže sudove. Veruje se da oni koji iz njih jedu mogu dobiti frangu (sifilis). Đorđević je ostavio obimnu dokumentaciju o Jevrejima u Srbiji. Za gradove u kojima ih nema, govorilo se da su građani lošiji od njih. Zato Jevreji ne smeju da se nastane.

Romi su nepresušna inspiracija etnologa. U jednom zapisu Đorđević navodi da se "Cigani" ne žene Srpkinjama, niti Srbi "Cigankama". Svuda je tako bilo, osim u Trsteniku. Tamo ih je bilo isto kao i Srba. u Novom Pazaru muslimanski sinovi ženili su se u 15 godina. Samo su kasapski sinovi imali prava da se žene još ranije. Kad mladu dovedu u kuću u Sinju, svekar je tera da igra, da vidi da nije sakata.

U Rumuniji je bio običaj da za vreme velikog posta za celo selo posti jedna baba. Seljaci su joj zato morali nabavljati zejtina, ribe, pirinča, rakije i vina. Ako bi slučajno "zaboravili" svoju obavezu, pretila im je da će se omrsiti. Koliko je verovanje o zidanju Skadra na Bojani bilo uvreženo u narodu, govori priča o tome kako je građena crkva u selu Mosni, u porečkom okrugu. Tamošnji seljaci molili su učitelja da ne dozvoli đacima da se približe temeljima crkve. "Majstori mogu nameriti koje dete i tu ga uzidati."

novosti

Autoru:  Sanja [ 07 Jul 2014, 23:35 ]
Tema posta:  Re: Народни обичаји и веровања

Srbobran: Još slaninom podmazaluju kosu

Starih žetelaca sve je manje, a u Srbobranu je želja da se tradicija kosidbe žita sačuva sve veća. Koscima uoči takmičenja poslužen pravi vojvođanski fruštuk, a kao „gorivo“ rakija i vino

Slika

SRBOBRAN - Klub za negovanje tradicije i običaja svih naroda i narodnosti Vojvodine organizovao je proteklog vikenda u Srbobranu 18. „Tradicionalnu žetvu“. U kosidbi su učestvovale četiri žetelačke ekipe - dve iz Srbobrana i po jedna iz Temerina i Novog Orahova.

Ekipe su bile snabdevene kosom, velikim grabuljama zvanim begeš, priborom za otkivanje i oštrenje kose, a „konopi“ za vezivanje snopova pravili su se na licu mesta, kao nekada, od žita. Svaka ekipa imala je svoju tradicionalnu nošnju i svaka je pripremala svoj žetveni doručak.

Pored takmičenja u žetelačkim poslovima, održana su i nadmetanja u starim disciplinama trčanju po strnjici, trka u džakovima, nadvlačenje konopca i trka muškaraca u nošenju žena „na krkače“.

- Nekad je na manifestaciji bilo mnogo više ekipa, samo iz Srbobrana bilo ih je deset, a sad se broj smanjio jer su umrli mnogi stariji ljudi koji pamte kako se nekad kosilo žito. Ali najvažnije je da sačuvamo tradiciju. Pošto ove godine nije bilo mnogo takmičara, nismo birali najbolje, nego smo svima dodelili medalje - kaže članica Organizacionog odbora „Tradicionalne žetve“ Iboja Forgač.

Žetva na starinski način obavljena je na parcelama blizu srbobranskog hipodroma, uz „živu“ muziku orkestra „Vikend“ iz Ade.

Pre početka posla, žeteocima je poslužen fruštuk, a kakav drugi nego žetelački, koji se kod svih ekipa sastojao uglavnom od slanine, barenog krompira i luka. Neizostavno „gorivo“ za rad bili su rakija i vino. U snopovima žita, u hladu, čuvana je voda za gašenje žeđi.

Gosti manifestacije bili su predstavnici opštine Srbobran i delegacija bratskog mesta Janošhalma iz Mađarske.

Slika

ZAHVALNOST

SVEČANO je ovom prilikom osveštan hleb u znak zahvalnosti za ovogodišnji rod žita. Hleb su zajednički osveštali pravoslavni i katolički sveštenici iz Srbobrana.

novosti

Stranica 41 od 44 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/