Forum Srbija
https://www.forum-srbija.com/

Стари занати
https://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=400&t=16211
Stranica 10 od 10

Autoru:  Sanja [ 19 Okt 2014, 22:48 ]
Tema posta:  Re: Стари занати

Na Vučjanki ostalo još 13 vodenica


U živopisnom kanjonu reke Vučjanke, nadomak crkve Svetog Jovana, počela je manifestacija “Dani vodenice” u kojima se preborjavu preostali vodeničari, a mladi uče da upravljaju čeketalima, vitlovim, jazovima i kamenjem koji melje žito.

Slika
Prosečna starost vodenica 150 godina: Vodeničar Radisav Stojković

Danas ih samo 13 odoleva zubu vremena. Jedna je u vlasništvu Radisava Stojkovića (70).

- Poplava je napravila štetu i moja potočara jedno vreme nije mogla da radi. Kako bez vode nema vodenice, uložio sam u sanaciju dela kroz koji protiče voda kako bi se kamen okretao i danas ponovo pokrenuo njen rad - kaže Radisav Stojković.


Prosečna starost vodenica na Vučjanki je oko 150 godina, mada pojedini tvrde da ima i potočara sagrađenih pre 200 godina.


blic

Autoru:  Sanja [ 22 Nov 2014, 00:26 ]
Tema posta:  Re: Стари занати

Niš: Živi od penzije a za vez živi


Ručne etno-radove Ginisove rekorderke Slobodanke Rakić Nišlije mogu da pogledaju do kraja nedelje. Tokom godina organizovala je osam samostalnih i učestvovala u 50 grupnih izložbi

Slika
“Kuvarice” sa duhovitim porukama


NIŠ - Više od dve hiljade unikatnih, ručnih radova sa etno-motivima samo su deo blaga Nišlijke Slobodanke Rakić (72), koja se zahvaljujući njima našla i u Ginisovoj knjizi rekorda. U njenom umeću moći će do nedelje da uživaju posetioci niškog Sajmišta na Duvaništu.

Iz šest i po decenija posvećenosti ovom hobiju, proizašlo je više od 5.000 unikata, peškira, stolnjaka, miljea... Nekadašnja radnica Duvanske industrije kaže da je njeno životno delo, zbog kojeg je 2008. godine i ušla u Ginisa, stolnjak dug čak 108 metara. Ovim stolnjakom zadivila je i princezu Katarinu Karađorđević, koja ga je nazvala carskim.

- Želela sam da uradim nešto po čemu će me svet pamtiti - iskrena je Slobodanka. - Materijal sam dobila iz nekadašnjeg “Niteksa”, kao donaciju Opštine Medijana, sačinila stolnjak, i narednih devet meseci vezla. Po nagovoru prijatelja, odlučila sam da konkurišem za Ginisa i uspela da uđem u knjigu rekorda - veli Slobodanka.

Ova umešna i uporna žena kaže da se izdržava od penzije, a da za hobi - živi. Tokom godina organizovala je osam samostalnih i učestvovala u 50 grupnih izložbi. Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja.

- Izvezla sam i 220 “kuvarica”, a svaka je sa različitom porukom i motivom. To sam uradila za manje od godinu i po dana, pa pretpostavljam da je i to rekord - kaže Slobodanka, čiji se radovi nalaze i u Etnografskom muzeju u Beogradu.


GRAD BEZ SLUHA

Za nišku ginisovku do sada niko do gradskih vlasti nije imao razumevanja niti je dobila neko priznanje. Prvi pomak napravilo je preduzeće “Tržnica”, koje joj je ustupilo prostor na Sajmištu.

novosti

Autoru:  Sanja [ 28 Nov 2014, 01:14 ]
Tema posta:  Re: Стари занати

Stare zanatlije: Đuvečare za Hajat



Dragutina Dragog Pešića nema ko ga nasledi u zanatu, njegovog sina Aleksandra grnčarstvo ne interesuje, a šegrta i kalfi nema. Zasad radi sa suprugom Zoricom, a po potrebi angažuje nekog penzionisanog starog grnčara. Ima još pet godina do penzije i poslednji je vranjski grnčar koji na grnčarskom točku starom jedan vek pravi zemljane posude.


Slika
Dragutina Dragog Pešića nema ko ga nasledi u zanatu


U porodici Pešić stari grnčarski točak okreće se još od 1895. godine, kada je ćupove, vaze, testije, tepsije, tave, kondire, pepeljare, činije, saksije, posude za voće i druge zemljane predmete počeo da pravi solunac Dragutin Pešić. Radionicu koja je nekad bila turski han kupio je 1912. godine. Njegov sin Dušan počeo je da ovladava tajnama grnčarskog zanata još davne 1934, u jedanaestoj godini. Starina Dušan naradio se i umorio, pa je grnčarski zanat batalio 1984. godine. Od svanuća pa do kasno u noć zemljane posude i ukrasne predmete pravio je njegov sin Dragutin Dragi.


Tri tone zemlje

Pešićima je mesečno potrebno tri tone zemlje, a nabavlja je u obližnjem selu Suvom Dolu. U poslu je supruga Zorica zadužena za bojenje i stilizaciju zemljanih predmeta.

Iz njegove radnje mesečno je izlazilo oko hiljadu unikatnih predmeta od gline.



- Da biste izučili osnovne tajne zanata, potrebne su tri godine. Da biste savladali zanat, potrebno je 12 godina. Nije lako da se radi u grnčarskoj radnji. Specijalna grnčarska zemlja se najpre nakvasi, grubo i fino melje da bi bila savršeno glatka. Onda se mesi ručno, pa desetak dana odleži i tek potom se oblikuje na grnčarskom točku. U velikoj peći, u kojoj se isključivo koristi bukovina, oblikovani predmeti od gline peku sa na temperaturi od 600 stepeni. Radi se od jutra do mraka - kaže Dragi.



Posle 1946. godine Vranje je imalo 21 grnčarsku radnju. Ovim poslom bavile su se porodice koje su se još u 19. veku doselile iz pčinjskih sela.



-Tada je svaki grnčar morao da se dokaže kao vrhunski majstor da bi opstao. Od zanata se preživljavalo, mnogi su zatvarali radnje i prelazili na druga zanimanja. Moj otac je bio za to vreme pismen čovek i pratio je inovacije u poslu. Unapredio je i olakšao rad u proizvodnji kupovinom mašina. Nekad je samo za jedan predmet noga morala 120 puta da šutne točak. Da bi kupio jednu mašinu, otac je prodao vinograd. Govorio je, a to se sada pokazuje na našem primeru, da od grnčarstva nema velike zarade, ali da ako se pametno radi, može se od njega solidno živeti - ističe Peršić.



Težak je to i prljav posao koji iziskuje mnogo snage i umeća u vajanju gline ilovače.

- Ovaj zanat traži celog čoveka i timski rad. Mladi neće da se muče, da prljaju ruke - kaže Pešić.


Iz njegovih đuvečara se jede u beogradskom Hajatu i u drugim srpskim elitnim restoranima i hotelima. Mnogo je unikatnih premeta od gline otišlo za inostranstvo. Nema tog sajma gde nije bio i sve rasporodao. Zato za njega i njegove proizvode kažu: "Cepter na vranjski način".


- Ranijih godina smo zemljane posude prodavali na pijacama i vašarima, a sada zahvaljujući našim prijateljima iz Beograda imamo stalne mušterije. Čak ne možemo da udovoljimo svim narudžbinama. Ljudi se polako vraćaju starinskim jelima, koja su najukusnija kada se spravljaju u zemljanim sudovima. Iz naše radnje izlaze isključivo unikatni predmeti - priča Dragi Pešić.



vesti online

Autoru:  Sanja [ 03 Jan 2015, 20:48 ]
Tema posta:  Re: Стари занати


Deda Svetomir - Čuvar tajne "jorgan planine"


Osamdesetjednogodišnji Svetomir Petrović iz Babušnice, jedan od poslednjih jorgandžija u ovom delu Srbije, iako u poodmaklim godinama i dalje ponekad napravi jorgan, od vune, onako kako su se pravili vekovima unazad.

Slika

Prisećajući se, kako kaže, sretnijih vremena kada je u babušničkom kraju bilo na desetine jorgandžija, deka Svetomir kaže da je počeo da radi 1948. Ili 1949. godine kod majstora u selu.

"Kada sam počeo da radim kao šegrt bilo je naporno. Nije bilo radnog vremena kao sada osam sati, nego se radilo od jutra do mraka, po ceo dan. Posle sam 1962. godine otišao u firmu gde sam nastavio da radim", kaže deka Svetomir za Tanjug.

Slika

Kada bi neki mlad šegrt došao kod majstora jorgandžije na zanat, dodaje, govorili su mu u šali da je zarada u jorgandžijskom zanatu onolika kolika je "ladovina kada se igla uperi prema suncu".

U Babušnici je, kako kaže deka Svetomir, postojala i jorgandžijska zadruga, koja je upošljavala majstore jorgandžije.

Slika

"Posla je bilo puno jer su tada jorgani bili veoma cenjeni. Tada nije bilo centralnog grejanja, već su jorgani punjeni vunom bili jedini spas za hladne zimske dane. Ne zovu džaba jorgan od milošte jorgan-planinom", kaže on, napominjujući da su jorgani bili i najbolji poklon koji se mogao odneti na svadbu ili neko drugo veselje tako da je posla bilo puno.

Slika

Najveći dar, priča dalje Svetomir, bio je da odneseš jorgan, tako da se radilo danonoćno.

Jorgandžijski zanat nije zahtevan kada je reč o alatima neophodnim za bavljenje ovim poslom, kaže on i dodaje da je potrebna igla, naprstak, konac, kreda za obeležavanje, mašina za šivenje i to je sve.

Slika

Govoreći o utrošenom vremenu da se napravi novi jorgan, deka Svetomir priča da je za pravljenje dečjeg jorgana neophodno oko dva i po sata, jorgan "jednopersonac" pravio se za oko četiri i po sata, dok je najviše vremena neophodno za izradu jorgana za bračne krevete, jer su oni bili površine dva metra sa dva i deset.

Slika

"Za jedan takav jorgan potrebno je bilo oko 12 sati napornog rada", napominje on, dodajući da, na žalost, niko od njegovih potomaka nije hteo da nastavi da se bavi ovim zanatom.

"Ne samo za ovaj zanat, već ni za jedan zanat. Mlade ljude ne interesuje to. Potisla industrija, stari majstori su većinom poumirali. Ja sam prestao aktivno da radim još pre dvadeset godina. Vrlo retko sada uradim po neki jorgan, uglavnom za najbliže", priča Svetomir.

Slika

Po rečima Karoline Stamenković iz Udruženja žena "Lužničke rukotvorine", do sedamdesetih godina selo Ljuberađa bilo je zanatski centar ovog kraja u kome su postojale čak 32 vrste zanata.

Slika

"Kako bi sačuvali bilo kakav trag o postojanju nekadašnjih zanatlija došli smo na ideju da snimimo video zapise zanatlija koji su živi kako bi svojim pokolenjima ostavili trag i dočarali kako se nekada živelo i radilo u ovom kraju", rekla je Stamenković.

Slika

Pomogla nam je, dodaje ona, i opština Babušnica da sninimo zanate, ali i da izdamo jedinstvenu knjigu o starim zanatima u našem kraju, kovačima, pinterima, jorgandžijama, mutavdžijama, poslastičarima i mnogih drugim zanatima.

b 92

Autoru:  Luna.* [ 06 Jan 2015, 13:57 ]
Tema posta:  Re: Стари занати

Stare zanatlije: Alal pare za oranžadu

Pod naletom industrijske tehnologije sodadžijski zanat otišao je u zaborav.


Slika
Vojin Mašković sa unukom biciklom raznosio sodu

Nekada se gazirano piće moglo kupiti samo kod sodadžije koji je vodu obogaćivao ugljen-dioksidom. Ukus takve vode je bio veoma sličan današnjim jako gaziranim kiselim vodama.


Poslednji sodadžija u Vranju je 85-godišnji Vojin Mašković, poznatiji kao Vojin Maško. Srednjeg rasta, naočit, sa negovanim brcima, krenuo bi biciklom sa cegerima punim sifona da ih raznese bifedžijama, svadbarima, svećarima, običnim mušterijama. Danas su mu ostala samo sećanja kako je to nekad bilo:


- Po povratku iz vojske, iz Zagreba, predložio sam ocu da uvedemo oranžadu, to je tada bio hit, a on će na moj predlog: "Šta će mi to, zar ne vidiš da jedva sodu prodajemo za 10 dinara!" Bio sam i oženjen, ali otac je hteo u sve da se umeša i bude na vrhu odlučivanja. Zato sam odlučio da se osamostalim - ističe Maško.


Uortačio se sa čovekom iz Vranjske Banje, koji je bio kalfa kod njih i koji je imao radnju u glavnoj ulici. Ortak iz Banje je radio sa njim tri godine, a onda odustao. Ponudio mu je 1961. godine da kupi radnju i mašinu, što je Maško i učinio.
- Polazila nas je komšika Cveta (prva je ušla u kuću), prva je napravila sefte i bila lake ruke. Stvarno smo procvetali - seća se Maško.


Dok nosi glava

O zaljubljenicima u ladan špricer mogao je danima da priča. Neko je voleo "dramče", to je čaša od 3 dl. Sipa se 1 dl vina i 2 dl sode. Pije se, kako kaže Maško, dok ti nosi glava. Drugi, koji su voleli domaće belo vino, gusto i jako, ostavljali su praznu čašu za dva prsta, a onda vino nagaze sodom da ga razbiju, a ne unište mu ukus.


Posao je krenuo, radilo se danonoćno. Najveći problem bi bio kad bi nestao gas ili, kako su oni tada govorili, "kiselina", osnovna sirovina za pravljenje sode. Išlo se u Niš, Paraćin, a po potrebi, u glavno stovarište u Zemun. Tada bi na scenu stupala supruga Boginja.


- Otišla sam jednom u Zemun - priča Boginja - bila je velika nestašica gasa. Uđem, kad sekretarica doručkuje jabuku, i s vrata veli:

"Nema gasa!" Ja ti njoj odbrusim da se ne vraćam kući bez gasa. Na stovarištu puno ljudi, svi čekaju. "Ako vam nije jasno, eno vam direktor, pa se njemu obratite", opet će ona, i smeška se podrugljivo. Kad je tako, ja pravo kod direktora. "Dobar dan!" "Dobar dan!" "Došla sam iz Vranje po gas", a on će: "Šta će ti gas kad imate Vranjsku Banju?" "Kad se zagrejemo toplom vodom, direktore, da se ohladimo malo špricerima." On poče da se smeje, ma uguši se od smeha. "Idi", kaže, "Gas te čeka u Vranje." Izađem, prođem pored sekretarice, ona zinula, a ja polako: "Dobih gas!" "Kako?", čudi se. "Tako", kažem joj i namignem.


Vremena su bila idealna za sodu, krenulo se i sa klakerima (oranžadama). Ona se pravila od sode, šećera, sirupa, limuntusa i ekstrakta maline. Zatvarači su prvo bili klikeri, koji kad se pritisnu upadnu u flašu.


- Rashlađena oranžada kad dođe vrućina melem je za dušu. O kakvom se kvalitetu radilo, navešću za primer Arnaute, drvare, koji bi vezali konje pored radnje, naručili oranžadu, ispijali je naiskap, pa se mašili za džep i vikali: "Ooo... alal para, alal para!" - smeje se Maško.


Posao je cvetao negde do 1985. godine. Sa pojavom sokova, prvo iz Delišesa, a potom i kisele vode iz Hebe, soda voda i oranžade su bile potisnute.


Vojin Mašković sodu i oranžadu pravio je dok ga je zdravlje služilo, u kući, za porodicu i prijatelje. Dok je mogao nazdravljao je špricerom, pola vino, pola soda.

vesti

Autoru:  Sanja [ 10 Jan 2015, 22:48 ]
Tema posta:  Re: Стари занати

"Svi mi, hteli - ne hteli, potičemo od opanka"


Bombondžije, opančari, četkari ili kišobrandžije nekad su se mogle videti na skoro svakom koraku, ali se danas mogu prebrojati na prste.

Slika

Uprkos tome što je bavljenje ovim profesijama sve manje isplativo, u Beogradu i dalje postoje zanatlije koji ova zanimanja čuvaju od zaborava.

Mirjana Miljenović iz kapadžijska radnja “Rade” navodi da su njihove mušterije danas zapravo oni koji su bili njihove mušterije u mladosti. Sada se, posle trideset pa i četrdeset godina, vraćaju u njihovu radnju gde je sve isto kao i pre.

“Ima mušterija svih starosnih dobi, od 7 do 77, što bi rekli. Trenutno su najaktuelniji engleski kačketi i šeširi”, dodaje Miljenović. “Postoje mušterije koje već decenijama nose nase šesire i koji su verni toj tradiciji.”

Tri generacije porodice Aleksić izrađuju opanke i narodnu nošnju, a sadašnji vlasnik radnje ima mušterije po celom svetu.

Miomir Aleksić Kiri, vlasnik radionice “Kiri” kaže da ljubav prema ovom poslu traje još od detinjstva, kada se umesto sa igračkama, igrao sa alatom koji je služio za proizvodnju opanaka. On kaže da su mnogi izgubili svoje korene, jer su se odrekli tradicije i kulture, ali da zahvaljujuci medijima stari zanati jos uvek opstaju.

“Svi su želeli da budu in, svi su želeli da budu urbani. Jednostavno mislili su da ako pobegnu od opanka, oni će postati građani”, objašnjava on. “U stvari mi ne možemo da pobegnemo od opanka jer ipak neko od naših predaka, ako ne mi, je rođen u tim opancima i svi mi, hteli ne hteli, potičemo od opanka.”

Četkarska radnja “Zorica Gelevski” jedna je od samo dve koliko ih ima u Beogradu. Osnovao ju je Momčilo Kostić davne 1953.godine, a posao je prešao u ruke ćerke i zeta koji sada čuvaju ovaj zanat od nestajanja.

Već na samom ulazu u radnju, širi se miris piljevine, a iza prodajnog dela krije se radionica. Mašine prekrivene ostacima drveta i dlake, stare su i do devedeset godina.

“Po svom obrazovanju ja sam elektrotehničar”, otkriva četkar Steva Gelevski. “Međutim, kada sam upoznao ovaj zanat uz pomoć tasta, dopao mi se rad sa drvetom, rad sa dlakom… Bilo mi je to potpuno neobično i ultra zanimljivo. I eto to je ljubav koja se pod nekim drugim okolnostima dogodila, traje i danas. Mi zaista volimo ovo sto radimo, ali pitanje je koliko ćemo moći od ovoga da živimo.”

U Balkanskoj ulici, najstarijoj ulici u prestonici, prepunoj starih radnji, danas je opstalo svega pet zanatlija. Ipak, zahvaljujući upornosti i ljubavi prema autentičnoj srpskoj kulturi, uz pomoć ovih ljudi kojih je sve manje, duh tradicije jos uvek zivi.


b 92

Autoru:  Sanja [ 11 Feb 2015, 23:22 ]
Tema posta:  Re: Стари занати

Pirotski ćilimi štite od zla! (FOTO)



Vekovima starom zanatu tkanja ćilima preti izumiranje, a jedna grupa žena se bori da ga održi u životu

Slika

Pirot, grad u blizini granice s Bugarskom, nekad se nalazio na važnom trgovačkom putu između Istoka i Zapada. Gotovo svaka kuća u tom gradu na jugoistoku Srbije ima po jedan pirotski ćilim – prostrt na podu, prebačen preko nameštaja ili okačen na zidu, a veruje se da svaki od njih ima magičnu moć.

Pa ipak, vekovima starom zanatu tkanja ćilima preti izumiranje, a jedna grupa žena se bori da ga održi u životu.

– Tkanje ćilima u Pirotu je u najvećoj krizi u svojoj istoriji… jedan redak zanat na ivici nestanka – kažu u grupi Damsko srce. Čuvene zbog svoje lepote i deo bogatog srpskog nasleđa, pirotske ćilime tkaju lokalne žene od domaće vune prema posebnim pravilima starim stotinama godina.

Slavica Čirić, koja je pre nekoliko godina pokrenula projekat Damsko srce uz pomoć vlasti i donora, među kojima je i USAID, kaže da je to vrlo spor proces.

Slika

– Potrebno je mnogo vremena da se izatka pirotski ćilim. Sedeći na niskim drvenim klupama, žene tanano tkaju, koristeći samo svoje prste na nitima vune razapetim na vertikalnim tkalačkim stanovima. Zbog toga što se tka ručno, a geometrijska šara je kompleksna, jedna tkalja može da izatka manje od jednog kvadratnog metra ćilima mesečno – priča Čirićeva.

Marina Cvetković iz beogradskog Etnografskog muzeja objašnjava da su pirotski ćilimi poznati po svom bogatstvu boja i kompoziciji. Postoji gotovo 100 motiva ovih ćilima. Originalni su izuzetno gusto tkani, tanki i isto izgledaju s lica i s naličja.

Slika

– Sigurno znamo da su pirotski ćilimi postojali u 18. i 19. veku, ali neki stručnjaci procenjuju da potiču još iz 16. veka – ističe Cvetkovićeva.

Broj tkalja je sa 5.000 pre jednog veka danas opao na svega desetak koje se time profesionalno bave i nekoliko starijih žena, napominje Slavica Čirić, dodajući da sve ove žene vole svoj posao.

– Za većinu ljudi, to su samo živopisni ćilimi, ali mi u njima vidimo nešto više. Vidimo priču ispričanu kroz simbole i boje – kaže Čirićeva.

Slika


(Telegraf.rs

Autoru:  Dajana Djuric [ 21 Feb 2016, 22:33 ]
Tema posta:  Re: Стари занати

Књига "Занимања у законима старог и средњег века"
"Стара и ретка занимања у Србији од XII до XX века"
Aутор: др Томислав Р. Ђурић

http://drtomislavdjuric.blogspot.rs/201 ... ost_7.html

ПРЕДГОВОР

У овој књизи праћена су и проучавана занимања од најранијих друштвено-економских формација, од 2000 година пре нове ере, од Хамурабија до цара Душана у 14. веку, у распону од 3500 година.
Истраживањем су обухваћен занимања која се појављују у световним и религијским законима старог и средњег века. Као извори истраживања били су Хамурабијев законик, Библија(Стари и Нови завет), Талмуд, Куран часни, Закон 12 таблица, Руска правда, Винодолски закон и Душанов законик. За рад су одабрани само најважнији закони.
У књизи су приказани пописи свих занимања у овим законима и посебно описани послови у њима, и/или социјално-економски положај радника у тим занимањима, према времену када су ти законици настали. За разумевање занимања која се појављују у законима, приказани су основни подаци о географском простору на којем су се збивали догађаји везани за сваки закон, као и друштвено-економске прилике у времену у којем су настали и примењивани ти закони.
Разнолики описи занимања, преузети су из дела уметничке вредности, учинили су да ова књига има, у извесној мери, и књижевну вредност. Подаци приказани у књизи засновани на историјским чињеницама и архивским документима чине добар прилог даљем проучавању рада и занимања.
Свима који су ми помогли у току истраживања и завршавања књиге, дугујем велику захвалност, а посебно Љиљани Бесарабић из Београда, Видоју Вујићу из Ваљева, рецезенту Параскеви Михајловић и својој породици, нарочито супрузи Персиди.
16. новембар 2006.г.
др Томислав Р. Ђурић
*фрагменти предговора из књиге " Занимања у законима старог и средњег века" (штампарија Топаловић, 2006.г., Ваљево, 197. стр.)
Поред већ поменуте књиге Томислав Ђурић о занимањима је писао и у књизи "Стара и ретка занимања од XII до XX"
(Ваљевопринт, 1996.г
Београд, 161.стр.)

Рецезенти:
Мр Јован Ничић
Ђорђе Лазић
Милован Ненадовић

ЗА СВЕ ИНФОРМАЦИЈЕ О КЊИГАМА ПИШИТЕ МИ НА МЕЈЛ: djuric.dajana92va@gmail.com

Autoru:  Odrzavanje.sajta [ 09 Avg 2019, 13:03 ]
Tema posta:  Re: Стари занати

Zaviri u sam proces izrade i bar malo oseti čari kovačkog zanata.
[youtube]https://www.youtube.com/channel/UCfbWNeRF700FdJiZkskDdww[/youtube]

Autoru:  Odrzavanje.sajta [ 09 Avg 2019, 13:04 ]
Tema posta:  Re: Стари занати

Zaviri u sam proces izrade i bar malo oseti čari kovačkog zanata.

Stranica 10 od 10 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/