Forum Srbija
https://www.forum-srbija.com/

Срце Србије
https://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=397&t=19171
Stranica 2 od 2

Autoru:  Luna.* [ 04 Jul 2013, 09:44 ]
Tema posta:  Re: Небеска Србија

Igumanija Fevronija: Živa crkvu ne napuštam

Mati Fevronija svedok veka (1): Igumanija Pećke patrijaršije o nepoznatim događajima iz života svetinje i svom monaškom putu. U manastir Žiču je primio vladika Nikolaj 1939. a 1957. šalju je u Pećku patrijaršiju

Slika

Mati Fevronija u Pećkoj patrijaršiji

SLUTILA sam zlo. Ali da će biti ovoliko, da živiš kao u logoru, da te čuva tuđa vojska... I da naš narod svojoj svetinji dolazi u strahu da li će do nje stići... To nisam slutila. I, pravo da vam kažem, molila sam se Bogu da odem na onaj svet. Da u ovim mojim godinama, posle svega što sam preživela, ne moram da budem i svedok neizmerne tragedije svetinje i ljudi. Ali, ni „gore“ se ne ide kad ti hoćeš, već kad te pozovu.

Ovako igumanija pećka, Fevronija, više od pola veka starešina najznamenitijeg srpskog manastira započinje kazivanje za „Novosti“. Sve što će kasnije reći, za nju je, veli, manje važno. Pa, kao refren ponavlja pitanje:

- Da li ću dočekati dan da se savlada ova tragedija. Da se u Peć vrate Srbi, koji su ovde od davnina živeli? Vazda je bilo teškoća, ali je bilo i više nade. Ja se molim, verujem i nadam da će se i ove nevolje prevazići.


Slika

Iza ovih reči koje izgovara tiho, kao da ostavlja zapis u kamenu, njen je monaški put, dug gotovo sedam i po decenija. Započeo je u manastiru Jovanje, davne 1939, uz blagoslov vladike Nikolaja (Velimirovića), tada episkopa žičkog. U leto, dve godine pre, uputila se iz rodnih Sandića kod Brčkog, odlučna da služi samo Bogu. I istraje u toj službi do sudnjega dana.

Razgovaramo, satima, sa igumanijom u salonu konaka. Sa ikona dolazi lice Bogorodice. A svetlost sa prozora pada na ruke igumanije. Gotovo ceo vek ispisan je na njima. Uprkos godinama, seća se svih događaja koji su obeležili život svetinje. I njen monaški put.

O svojoj odluci da tim putem krene, priča nam:

- Bilo je to drugo vreme, ni nalik onom koje će nas kasnije pogoditi. U školama i crkvama proslavljali smo Svetog Savu, kako i dolikuje svetitelju. Školska deca bi, posle službe u crkvi, s pojanjem, krstovima i barjacima dolazili u školu. Napred ikona sa svetiteljem. U jednoj ruci mu otvorena knjiga. Drugom blagosilja. Škole su bile ukrašene zimzelenom i vezenim peškirima... Sva moja pažnja bila je okrenuta životu ovog svetitelja: kad je on ostavio krunu i otišao u manastir, to mora da je uzvišenije od svakog, materijalnog dobra. Mada su moji roditelji bili imućni, ja dobar đak u školi, priziv je bio jači... Odlučila sam da idem u manastir. Roditelji se našli u čudu, čude se i moji, braća i sestre. Bilo nas je osmoro. Kad je tako, majka mi kaže na ispraćaju: „Živa crkvu ne napuštaj. Ako se predomisliš, nećeš imati gde da se vratiš.“


POKAJANJE I PRIZNANJE

IMALI smo mi, nesložni, od koga da učimo i prema čijim besedama da se vladamo - govori igumanija. - A da li smo? Svako od nas zna odgovor, samo do priznanja i pokajanja stižemo kasno, kad izgubiš telo, a nisi spasao dušu svoju. U Žiči sam prvi put čula vladiku Nikolaja kako besedi: „Znaš li, dete moje, zašto pobedonosni narod trpi poraze od svoje nesloge i razdora? Jede hleb zagorčan suzama i pakošću? Zato što pobedi krvnike oko sebe, a ne pobedi ih u sebi.“


Sa tek osamnaestogodišnjom Petrom Božić (to je svetovno ime igumanije) iz Sandića put manstira krenula je i njena rođena sestra. I sestra od tetke. U ramu između detinjstva i mladosti Petra Božić je ostavila svoje đačke knjige. Stihove Desanke Maksimović i Milice Stojadinović.

- Krenule smo u Žiču na Veliki sabor - živo se seća mati Fevronija - nas tri, peške do Loznice. Volovska kola vuku nam stvari. Mi idemo i pevamo. U Loznici smo prenoćile, a odatle, opet peške, do Valjeva, Čačka, pa u Žiču. Kad smo stigle, razvijemo mi naše barjake, pevamo. Narod gleda. Tu je vladika Nikolaj. Kažemo mu: „Preosvećeni, mi smo došle da ostanemo.“ „Sigurno?“, pita nas. „Sigurno“, odgovaram, kao najstarija.

Vladika Nikolaj ih je poslao u manastir Jovanje, u klisuru između Ovčara i Kablara da tu sačekaju monaški postrig.

- Dugo smo čekale da nas zamonaši, ali nismo dočekale. Vladiku Nikolaja, kad se zaratio, Nemci su zatvorili u manastir Raču, pa u Vojlovicu. Tamo su ga, sve vreme, pod puškama čuvali. Posle ga sproveli u zloglasni Dahau. Preživeo je, ali je umro u tuđini. Žalosno je što se za života zbog komunista nije mogao vratiti u Srbiju. Kad su mu vraćene mošti u rodni Lelić, narod mu je odao priznanje za sve muke.

Jovanje. Nimik kod Požarevca. Manastir na Ozrenu pa Tavna, kod Bijeljine. Godina 1957.

Novo vreme. Nova, komunistička vlast, crkvu žigoše „opijumom za narod“. Sveštenstvo i monaštvo proganja. Manastiri odolevaju, „borimo se kako tako, a u srce udara da su nam Svetog Savu proterali iz škole“.


RAZDOR I NESLOGA

POSILILI smo se. Pogordili. Uzdigli se iznad Svevišnjeg. Počeli da obožavamo samo sebe. Pali i dušom i telom. Da nismo, ne bismo bili zavađeni i razjedinjeni kao pre Svetog Save. Ali ne treba da klonemo duhom u veri u Boga. I ne malaksamo u nadi u Hrista. Svakom ko u manastir dođe, ponavljam ono što je patrijarh Vikentije rekao narodu: molite se Bogu, ako hoćete. Ako nećete, a vi... Kako hoćete.


Šapućemo mi o tome u Tavni, kad stiže vest da je Pećkoj patrijaršiji potrebno sestrinstvo - kazuje mati Fevronija. - Nas sedam: moje sestre i još četiri monahinje šalju u Peć. Kažu nam: patrijarh Vikentije je tako odlučio. Radost srca me nosi. Pećka patrijaršija je drevni tron srpskih patrijarha i svetitelja, govorim sebi. A mislim, i narod je valjda, toga svestan. Ko je razmišljao da ćemo se odmah sudariti sa nevoljom.

Kad su došle u Pećku Patrijaršiju „ustali komunisti, odbornici u gradu, stariji ljudi“...

- Kažu, Patrijaršija ima da bude muzej. Ne treba crkva, više! U čudu sam se našla. A onda su se, valjda, izgovarali... Ovo nikad nije bio ženski manastir...

Niko monahinje nije pitao od čega i kako će da žive. A malo ko ruku da pruži.

- Patrijarh Vikentije kaže odbornicima da oni prenesu svima onima što se bune: vi od danas nemate ništa sa sestrinstvom. Ako hoćete da dođete u manastir, dođite. Molite se Bogu. Ako nećete... Kako hoćete.

Sedam monahinja tako su same počele da vraćaju život manastiru.

- A ničega nema, kuća prazna. Prokišnjavaju i crkva i konak. U porti nekoliko srpskih porodica. Tu žive. O manastiru se brinu jedna starica i jedan kaluđer. Tuga jedna. I greh naš, veliki... Mi ustajemo u tri ujutro. Radimo do mrklog mraka. Trčimo na sve strane. Gradimo i podižemo dom. Sunce ne bi moglo da nas vidi da spavamo. Napabirčimo, pa kupimo kola i volove. Posle, konja i taljige. Pa, dva konja i špediter... Vide ljudi, radimo. Počeše polako da dolaze. Donose ponešto.

- Kuća je počela da se puni, ali prokišnjava. Ubrzo, uputim se ja u Prištinu. U Zavod za zaštitu spomenika kulture. Pitam: hoćete li vi da pomognete da se Patrijaršija od vlage ne uruši? Ćute, oni, ćute, gledaju u mene... Prozboriše, nekako: da vam prvo pokrijemo konak ili crkvu? Kažem: crkvu da ne boluje, a mi ćemo se snalaziti.

Četiri i po decenije od tada, Pećka patrijaršija, stožer vere svom narodu, ponovo boluje. Boluje osamu u svojoj logorskoj svakodnevici. I strahuje šta će doneti dani koji dolaze.

- Najavljuju nam - kaže igumanija - da će povući vojsku od manastira. A dovesti kosovsku policiju da nas čuva. Kažu: jednog Srbina, jednog Albanca, Turčina i Ciganina. I, to da doživim.

VECERNJE NOVOSTI

Autoru:  Luna.* [ 05 Jul 2013, 21:03 ]
Tema posta:  Re: Срце Србије

Igumanija Fevronija: Patrijarha šamarali Albanci

Mati Fevronija svedok veka (2): Igumanija Pećke patrijaršije, o sećanjima na episkopa raško-prizrenskog, kasnije patrijarha Pavla, kao i njegovu borbu za istinu o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji

Slika

KADA je igumanija Fevronija, 1957. godine, sa sestrinstvom došla u Pećku patrijaršiju i preuzela brigu da se "kuća kući", u isto vreme za episkopa raško-prizrenskog postavljen je vladika Pavle, kasnije 44. po redu patrijarh srpski. Sa vešću o postavljenju vratile su joj se slike iz manastira Jovanje, gde je zamonašena.

- Pavle je bio u Blagoveštenju, a to je na neki kilometar od Jovanja - seća se. - Dođe on, popne se na jabuku. Bere i ćuti. Kad napuni korpu, prvu izaspe sestrinstvu. Drugu za narod koji dolazi. Tek treću nosi sa sobom. Ni pomislila nisam da ćemo ga ovde dočekivati kao našeg patrijarha.

Izbor je obavljen početkom decembra 1990. godine, kada je na tronu Svetog Save Pavle nasledio patrijarha Germana.

- Javlja mi se đakon Toma iz Beograda, iz Patrijaršije. Veli: "Znaš li ko je sada patrijarh?" "Odkud ću znati?!" A on će: "Pavle, Pavle!" E, kažem: vi ćete njega pojesti za tri godine... Dobro je da nisam bila u pravu.

Nije beležila koliko je puta dolazio posle ustoličenja.


RANA I RADOST PATRIJARHA GERMANA

KOLIKO je bilo teško nama na Kosovu i Metohiji, toliko je bilo teško i patrijarhu Germanu, kome su u komunizmu bile vezane ruke - govori igumanija. - S druge strane, prigovarano mu je da je popustljiv prema vlastima. A ja znam da se snalazio, mudro u tom, teškom vremenu. Govorio je, kad god bi došao ovde: idi mudro, ne pogini ludo. Raskol i odvajanje makedonske crkve, bila je njegova velika rana, a radost, kada se izborio da se nastave radovi na hramu Svetog Save. Molitveni prostori svetinje nasilno su bili pretvoreni u magacine. I autobuske garaže.


Malo, malo, pa eto ga. - Samo se stvori na kapiji. Sam. Vozom dolazio, u početku. Posle, autobusom. Žalost me obuzela kad je po Vidovdanu, devedeset devete, iz Gračanice stigao u pratnji strane vojske. Narod ga, nesrećan, ovde dočekao. Porta puna, a tišina kao da nikog nema. Niko ga ništa nije pitao. I šta da ga pitaju... Oni idu, a on došao.

Obilazio je, u tom danu, stradalu Metohiju. Spaljene crkve i manastire. Porušene. Kad se vratio, reč nije progovorio. Posle večernje službe, ostao je dugo u manastirskoj crkvi. Te noći ni trunke nije zaspao.

Ni igumanija ga ništa nije pitala. Samo dve nedelje pre Vidovdana, razgovarali su dugo, u istom salonu konaka u kome danas beležimo ovo kazivanje.

- Pitam ga: pobogu Deda (tako smo ga u Patrijaršiji zvali), što Slobodan potpisa ono zlo u Kumanovu? "Morao je", kaže. "Zapretili su da će nam sve živo na zemlji pobiti..." Otelo mi se, glasno: ionako će nas pobiti. Nije mi na to ništa odgovorio.

Seća se mati Fevronija da je voleo da dođe u manastir, posebno zimi, za Božić. Ostane nekoliko dana.

- Okupi sestrinstvo i uči ih pevanju. Dve iz Gračanice, dve iz Deviča, Julijana i Anastasija, četiri odavde. Vežba s njima osmoglasnik. Posle ode u svoju sobu, u konaku. Čita... Piše... Ujutro, pre zvona, eto ga u kapelu. Kad sestra ode da mu pospremi krevet, vidi da je on u stolici dremnuo.

Takav je bio, priča igumanija, i dok je bio episkop. Tokom njegovih gotovo trideset i četiri godine episkopskog staža, mnoge su nedaće za crkvu i narod zajedno nosili i rešavali. Često se to breme svaljivalo samo na njihova leđa.


- Bilo je to vreme nacionalizacije, oduzimanja imanja manastirima i crkvama. Njive i šume, sve ono što je kroz vekove sticano ili na poklon dobijano... Od čega se ne samo živelo i prehranjivalo, nego i narod sačuvao - odjednom je usahlo. S jedne strane, država oduzima. S druge, što je preteklo, otimaju Albanci. Imanje da i prežališ, a kad nasrnu na crkvu. Na monahinje. Na decu... To je bolno.


Slika

Stalno joj se vraća u sećanje dan kada se, jednom, episkop Pavle vratio iz Deviča. Bio je potresen.
- Ispričao je da su Albanci dvanaestogodišnju devojčicu oteli iz manastira Devič, u kome je podizana od svoje pete godine.

U Beograd je odmah poslao izveštaj. Teško mu je bilo što nikakav odgovor nije dobio. Kad je ponovo napadnut Devič, a mati Paraskevi prebili ruku, opljačkali manastir, oteli što se oteti moglo, ponovo je pisao - gore.

Ovoga puta nije ostao bez odgovora. Ali ni to nije bilo dovoljno da se zaustavi nasilje. Sve je opet zabašureno.

Ni našim ljudima, Srbima, koji su bili u vlasti na Kosovu i Metohiji nije odgovaralo da se zna da ovde mnogo toga nije u redu.

Čak su ga upozoravali da pripazi šta u Beograd javlja. Tako su se osilili i oni što su, posle, nasrtali na Patrijaršiju, pa su zapalili patrijaršijski konak. Umalo manastir da nam živ, u vatri, izgori. Ne želi igumanija da imenuje nikoga. Izbegava da imenuje narod iz čijih su redova izgrednici. Kaže, nisu svi isti. Ne želi ni o politici, mada vesti prodiru i preko manastirskih zidina. Politika je ova naša crnina, kaže nam. Dodaje da u svakom narodu ima kukolja: kao što među nama ima loših i među njima ima dobrih. Ali onaj "kusi" ne da žitu da se uspravi.

- E, taj kukolj njihov preprečio je put patrijarhu, kad se vraćao iz Drenice. Jedan od njih ošamario ga je, nisu mu zaboravili što je govorio istinu o njihovim zlodelima, pričao nam je kad je došao u Patrijaršiju. Pitam ga, šta si mu rekao? Odgovorio mi je, sa hrišćanskom smirenošću i trpeljivošću - šta da mu kažem, ošamario si sebe, nisi mene. Ko udari na istinu, ona će mu se osvetiti. I za sebe. I za sve svoje.

HRABRO NOSI SVOJ KRST
IGUMANIJA pećka, Fevronija, bila je na ustoličenju tri patrijarha. Germana i Pavla u Sabornoj crkvi, u Beogradu, a Irineja, sadašnjeg srpskog prvoarhijereja - u Pećkoj patrijaršiji. - Kada je Irinej rukopoložen u Sabornoj crkvi, zdravlje me naglo na putu prema Beogradu izdalo - priča. - Završila sam u bolnici. Sutradan, eto novog patrijarha, da me poseti. Kažem mu: hrabro nosi svoj krst, a on: živa ti meni i zdrava bila.


vecernje novosti

Autoru:  Luna.* [ 05 Jul 2013, 21:06 ]
Tema posta:  Re: Срце Србије

Igumanija Fevronija: Pokajnici i predsednici

Mati Fevronija svedok veka (3): Tito darovao zvonik, Milošević osam ribnjaka. Tadić, za praznike, uglavnom ostajao i na službi

Slika

Josip Broz Tito i Jovanka u Pećkoj patrijaršiji 1967. godine

SVAKA vlast, ako nije u skladu sa Bogom i narodom, zna da se izopači. Da bude opasna. A kako su se naše ponašale i ponašaju, nije na meni da o tome sudim. Dela ili nedela iza svakog od nas ostaju. Ona o nama govore. I o nama sude - odgovorila je igumanija pećka, Fevronija, kada smo je pitali koju vlast ponajviše pamti, kao taj sklad „između zemlje i neba“.

- Posleratna, komunistička vlast nas je anatemisala. A Tito je ovde bio dva puta. Prvi put, sa Jovankom, početkom 1967. godine. Da, da... Tada su bili. (Albancima je tada obećao autonomiju, prim. aut.) Podizale smo zvonik. Nije ga bilo kada smo došle, a kako će svetinja bez zvonika i zvona. Kako da se oglasi? Ne znam da li su Titu u Prištini preneli da sam im ja tamo banula, tražila da nam pomognu oko radova na zvoniku. Oni odugovlačili. Povuci, potegni... Da li će doći neko iz Zavoda ili neće... Mi rešimo: vala ćemo same da ga podignemo. Tih dana su Tito i Jovanka došli. I u crkvu su ulazili. Pratili su ih ovdašnji političari. Pokazivali im crkvu, freske, ikone. Posle su darovali zvonik. Dali sto hiljada dinara. Drugi put Tito je došao posle nekoliko godina. Sam. Nije ulazio u crkvu.


PRAVO SAM GA U OČI GLEDALA

DOK je Slobodan (Milošević) dolazio manastiru, u glavi mi je stalno bila priča patrijarha Pavla kako je išao kod njega, početkom devedesetih i molio ga da crkvi vrati zemlju. Posebno u Metohiji. Pa, kad smo seli ovde, ja ga pitam: - Što, Slobodane, ne vrati zemlju crkvi? Da si vratio, drugačije bi se, možda, mi nosili s nevoljama. Gledala sam ga pravo u oči. I on mene. Odgovorio je: I to ćemo da rešimo.


- Pitala sam kasnije patrijarha Germana šta misli zašto je Tito dolazio u Patrijaršiju. Odgovorio mi je bez razmišljanja: svakome se, jednom, otvore vrata na putu pokajanja. Isto sam pitanje postavila i patrijarhu Pavlu, kada je dolazio Slobodan (Milošević). I dobila isti odgovor.

Godina 1968. Buknule su demonstracije kosovskih Albanaca. Cilj je bio da se ubrza obećana autonomija. Ona im je i faktički data 1974. godine. U međuvremenu, usledili su strašni napadi i pritisci na srpsku crkvu i njen narod. Crkveni život, pod bremenom teškoća, zaodenuo se u muk.

Igumanija se seća da je patrijarh German uputio pismo Titu u kome ga moli da se zaustave napadi na crkvu i malo imovine što joj je ostavljeno na Kosovu i Metohiji.

- Molio je patrijarh da se zaustavi seča šuma na imanju Deviča i Gorioča. Rušenje spomenika u Vitini. Kamenovanje manastira, napadi na monaštvo i narod, i to sekirama. Baš tih godina, posle prvih najžešćih napada, počele su i seobe našeg naroda.

Na odgovor sa Dedinja nije se dugo čekalo. Tito je posle nekoliko dana odgovorio. Obećao je da će učiniti sve da se spreče napadi, zaštite životi i imanja.

- Ali od obećanja nije bilo ništa - seća se igumanija. Negde je zakočilo. A gde? U našoj srpskoj vladi (Izvršno veće Srbije). Tu je prosleđeno pismo sa Dedinja, ali i zatvorene oči pred srpskim nevoljama. Komunisti odlučili tako. Da se ne kvari bratstvo i jedinstvo, pa je sve zabašureno. Bratstvo i jedinstvo, to jeste lepa parola, ali netačna. Da sam ja znala za to pismo, pitala bih Tita gde je ono i ko ga je lično zabašurio. A napadi ne prestaju. Ali, nisam znala.


Slika

Patrijarh German je meni i episkopu (Pavlu) sve to ispričao na Vidovdan, posle onog velikog narodnog okupljanja na Gazimestanu (1989). Vratio se ovde, gde je zasedao Sveti arhijerejski sabor, da završe sednicu. Priznao nam je patrijarh, tada, da je verovao kako će se zulumima, posle Titovog obećanja, stati na put. Bio sam naivan, kazao je, izdali su nas komunisti, naši Srbi. Zaboravili da su dužni da svom narodu čuvaju ponos i dostojanstvo.
Slobodan Milošević nije sa patrijarhom Germanom, sa Gazimestana, došao u Patrijaršiju, posle čuvenog vidovdanskog mitinga. Došao je devet godina, kasnije. Tada su se nad Kosovom nadvili olovni oblaci nove, ovog puta oružane pobune.

- Rekli su nam da će doći da poseti Patrijaršiju i ja sam ga dočekala na kapiji ispred porte - vraća sliku susreta igumanija. Jesen je bila, lep dan. Kaže Slobodan - dobar dan. Pruža ruku. Srdačan. Pita me, odmah: Kako je? Kako živite? Kažem: Dobro, hvala Bogu. A, on će: Svi viču, zlo, a ti - dobro je. Šta ću, šta ima da se žalim, mislim sama u sebi... Ušao je u crkvu, u konak. Seo, evo tu (pokazuje rukom u vrh stola). Pita: Šta vam je najpotrebnije? U nekoliko rečenica ispričam da mi u manastiru ne trošimo meso, pa bi bilo dobro kada bi nam država pomogla barem jedan ribnjak da imamo.

- Sve to što ja govorim piše jedan njegov saradnik... Došla zima, a otoplilo kao da je proleće... Zaboravile mi na ribnjak. Kad, eto ti majstora. Ne jedan, osam ribnjaka su nam napravili! Ako me pitate, jesam li verovala? Nisam... Ali verujem da u svakom čoveku ima toliko dobra da bi se na njemu mogao podići raj. Kao što ima i dovoljno zla da se stvori pakao.

AKO SE STUB POTKOPA

KAD god bi išao u Dečane, Boris Tadić je dolazio i u Patrijaršiju. Zadržavao se kratko ukoliko nije kakav praznik. Za praznike je ostajao i na službi. - Sećam se poslednjeg susreta i razgovora s njim, kad je dolazio kao predsednik. Rekao je baš ovako: Mati, žao mi je što je nesloga među vladikama. Nije dobro da se odnosi u crkvi poremete. Da se i taj stub potkopa. Tako mi je rekao.

vecernje novosti

Autoru:  Luna.* [ 05 Jul 2013, 21:12 ]
Tema posta:  Re: Срце Србије

Igumanija Fevronija: Zapalili su nas živi da izgorimo

Mati Fevronija svedok veka (4): Igumanija Pećke patrijaršije, o nepoznatim događajima iz života svetinje i svom monaškom putu. Albanci podmetnuli požar. Meni su govorili: Potpiši da ste se same zapalile

Slika

ećka patrijaršija zapaljena 1981. godine

U ŽIVIM slikama stradanja Pećke patrijaršije, starešina ovog manastira više od pola veka, igumanija Fevronija, pokreće jednu. S njom živi, kao sa živom ranom. Onu iz 16. marta, 1981. godine.

Sećanje...

- Zapališe nam konak, neki Albanci, nesreće jedne - kaže nam. - A ti treba da ćutiš, kao da se ništa nije desilo. Molila sam se Bogu da se opaki jezik ćutanja kad-tad razveže. I, to sam doživela. Ali, to ni za trunku nije ublažilo moju tugu.

Nekoliko dana pre požara, milicija je zabranila Sabor u Patrijaršiji. Tradicionalno okupljanje na Veliku nedelju, uoči vaskršnjeg posta. Igumaniji je objašnjeno, neka se ovoga puta ne okuplja narod, zbog demonstracija u Prištini. Vest o zabrani Sabora upućena je i vernicima.

Sećanje...

- Tužno je da je tog dana porta bila skoro prazna. A prethodnih godina, iglu da si bacio, ne bi imala gde da padne. Crkva puna. Otac Desimir, tada sveštenik naš, pričešćivao je do podneva. Toliko je bilo ljudi. Posle službe i pričešća krenemo u litiju sa ikonom majke Božije. U poprti se igralo i pevalo. Po tri kola se upletu. Narod doneo i ručne radove na prodaju. Veselje bilo do kasno u noć.


NEDELO, NA VIDELO

U JEVANĐELjU, po Luci, ovako piše: nema ništa tajno i sakriveno, što se jednom neće doznati i na videlo izaći - govori mati igumanija. - Tako je i ovo nedelo izašlo na videlo. Mi smo se u nemoći uzdale u pomoć Hristovu. Reči njegovog apostola da se "sila moja u nemoći pokazuje", snažile su naš ostanak u Patrijaršiji. I narod koji se posle sabrao oko ove svetinje u svakoj pomoći ohrabrivao nas je. Ko je tada slutio da ima i od goreg - gore. Ima... A to je ovo, danas.


Obradovali smo se kada su nam posle večernje (službe) došli iz Deviča igumanija Paraskeva, otac Damaskin, profesor Bogoslovije u Prizrenu... Đorđe Ković i monahinja Justina. Damaskin je bio na putu za Vučitrn, krenuo na Duhovnu akademiju. Božija promisao ih ovde dovela. Samo Božja promisao! I zadržala ih kod nas tokom noći.

U zoru, priča igumanija, buknuo je požar. Prvo na plafonu gostinske sobe u konaku, u kojoj je zanoćio Đorđe.

- Gorimo, ima li koga? - vikao je i lupao u vrata.

Imao je muku sa vidom, pa je teturao od zida do zida. Paraskeva viče: Šta ti je Đorđe, čoveče? On ponavlja: Gorimo, gorimo! Svi smo u trenu već na nogama.

Za nekoliko minuta plamen je zahvatio skoro ceo krov starog konaka. I deo novog, koji je bio u izgradnji.

- Gasimo vatru, a ona sve više obuzima - seća se mati Fevronija. - Svako doprinosi da je zaustavimo. I Paraskeva, Damaskin, Đorđe, svo sestrinstvo... Doleteli i naši ljudi iz pećke bolnice. I sveštenici, Stanko i Radoman. Niko ne misli na život, spasavamo riznicu koja je bila u konaku. Rukopisne knjige i drugo što je svedok vekova naših. Dolazi, u neko doba, i vatrogasna. Kako oni upru crevo za gašenje, vatra se još više razbukti. Vidim ja, oni je raspiruju. U drugoj cisterni vode nema ni do pola. Priključite je, ljudi, na naše česme, kažem vatrogascima. A kao da nisam ništa rekla. Požar je harao.


Slika

Stari konak Pećke patrijaršije je potpuno izgoreo u ovom požaru.
- Zapaljen je, zapaljen - kaže igumanija. - Govorila sam to i onda kada su od mene tražili da potpišem izjavu, priznam, kako smo mi konak same zapalile. Kako bismo same svoju kuću zapalile, koju smo tako dugo kućile. Kažu: ćuti, da te Bistrica ne odnese. U Patrijaršiji se, istog dana okupio narod. Uznemiren. Potresen. Zovu nas u svoje kuće da u njima konačimo. Neke monahinje prihvataju poziv. Druge se savile pod vedro nebo. Nema mira u tuđoj kući, na tuđem pragu kad je tvoj zapaljen. Bio je to za nas veliki udarac. I veliki bol.

- Svi znamo da je vatra ubačena spolja, a vlast govori da nije. Kažu posle, kad nisu od nas dobili potpis, da je požar izbio zbog neispravnih kablova za struju... Onda da se dimnjak zapalio... Ali, zaklela se zemlja raju... Patrijarh German nam je, ovde, na svom poslednjem putu, ispričao da mu je jedan naš čovek, Srbin u vlasti, priznao da je požar podmetnut. Ali se to tada moralo sakriti. Narod je znao, kažem patrijarhu, džaba su krili. Znao sam i ja, rekao je, ali nije vredelo ništa što sam se borio da to i dokažem. Molimo se Bogu, da oni koji dođu posle nas ovu istinu ne zaborave. Eto, to sam čula od patrijarha Germana. Nesreća je, velika nesreća što ne pamtimo. Ako opraštamo, to je hrišćanski. Da zaboravljamo... To ne smemo.

ĆUTANjE I LAŽ

KADA su nam zapalili manastir, i kada su u tom požaru izgoreli konaci, rezidencija patrijarha, skladišta, magacini... Kada je to sve gorelo, kao da smo i mi, u toj vatri gorele. To je bilo kao smrt. Ona je trajala dugo. U lažima. U ćutanju. U nepravdi.

vecernje novosti

Autoru:  Luna.* [ 07 Jul 2013, 18:00 ]
Tema posta:  Re: Срце Србије

Mati Fevronija: Narod odlazi, ja vapim - ostanite!

Igumanija Pećke patrijaršije, o nepoznatim događajima (5): Kad su došli da nose svoje mrtve, zanemela sam. Mi žive svetinju ne napuštamo pa šta Bog da

Slika

NI u najcrnjim brigama nisam mogla da pomislim da će naš narod u Metohiji pogoditi takva sudbina, da će ga poželeti zemlja, svetinja. Kuća njegova. Da će mu ostati njiva pusta od stopa, ispod kojih mu izvukoše čitave vekove. A, evo, za nesreću, tako je.

Godina, 1999. Jun...

- Puna porta, kao oko. Došli ljudi da se pozdrave sa manastirom. Sve živo jeca. Molim ih, ne idite. Kažu, vratićemo se. Dok se ovo smiri, eto nas. Na kapiji, dole, govorim ponovo: ostanite ovde, dok se ne smiri. Plačem. Ali vesti, koje stižu, sve crnja od crnje, ubrzale su naš rastanak. Nikad goreg zla. Odlazi vojska. Čitave kolone. Za njom narod. Vojska nam ostavlja lekove. Šta će nam lekovi, kad vi ne ostajete. Sestrinstvo skamenjeno. Mati, šta će s nama biti, neka od njih je upitala... Šta bude sa mnom i s vama će, eto, to će biti.

- Odlučila sam da ostanemo. Zahvalna Bogu i našoj crkvi, što mi se srce nije zbunilo i uplašilo. Sad, kad pomislim... Da smo krenule u taj nesrećni zbeg, ne bih izdržala ni do Đurakovca. Ma, ni do kapije.

Patrijaršija, mesto poklonjenja, u prvim danima egzodusa srpskom narodu je postala utočište i lečilište. Za svaku ranu.


DA SE SRBI POKAJU I VRATE

SVETI vladika Nikolaj je rekao: ako se Srbi pokaju i vrate svojoj crkvi, jedna mala grupa može da promeni svet. Ali onaj "kusi" ne da. Vrti i okreće na svoju stranu.


Nije bilo sata, a da neko ovde ne potraži spas. Nije bilo onog ko nije došao, a da nije doneo vest o stradanju. Svoje porodice, rođaka, komšija. Jedni kažu: vojska Albanaca ubija i pali redom sve što je srpsko. Gori cela Metohija. Mitropolit (Amfilohije) i vladika (Atanasije) idu u Belo Polje. Spasavaju žive. Sahranjuju mrtve. Čitaju opela. Maricu Mirić, ubijenu i unakaženu devojku sahranili smo na patrijaršijskom groblju. Bili su to dani nalik paklu.

2002. Januar...

- Godina i po prošla, narod se ne vraća na svoje. I nema gde. Dolazi u Patrijaršiju, a odatle krijući se do svojih nekadašnjih kuća. Vraća se ogorčen. Ja ih ponovo zastajkujem. Imate kuću, Patrijaršija je kuća sviju nas.

- Za Božić nam došao patrijarh (Pavle), služio liturgiju. Pričam mu kako sam pred onaj rat pošla u manastir i kako mi je majka rekla: živa crkvu ne napuštaj. A on će: znaš li koliko puta si to ispričala? Htedoh da kažem, mislila sam da te pitam, dokle će ovo zlo da traje? Onda sam se setila da je kao episkop jednom govorio: izgleda mi da je već zapisno da Kosovo i Metohija ne budu srpski. Tako sam zaćutala.


Slika

Proleće, 2004. Mart...
- Sedamnaestog, popodne, krenu hajka na nas. Iz šuma prema manastiru. Iz grada, prema kapiji. Odozgo, s puta, bacaju kamenje, viču. Svašta viču... A sve mlado, snažno. Italijani bili oštri. Ne daju im da priđu. Dobro su nas čuvali. I sačuvali... Uveče zovu iz Patrijaršije u Beogradu. I tamo su u brigama. Kažem im, ne brinite, teškoće su nas ojačale i sve borbe na našem duhovnom utvrđenju. Posle, kada se zlo stišalo, prionule smo da se utvrdi zid oko manastira. Dozida. Podigne kapija na skretanju s puta. Udare šiljci na betonsku ogradu. Ali Albanci se bune. Ne daju da se ograđujemo. Popustili su kad su ih pritisli ovi iz međunarodne uprave.


TREBA NAM NADA

DA li ću dočekati dan da se savlada ova tragedija? Da se u Peć vrate Srbi koji su ovde od davnina živeli? Vazda je bilo teškoća, ali je bilo i više nade. Ja se molim, verujem i nadam da će se i ove nevolje prevazići.


Zima, 2008, februar...

- Udarili Albanci u Peći, u proslavu. Dobili državu. Haritina i ja, posle nekoliko dana, idemo u posetu našem Dedi (patrijarhu Pavlu na VMA). Zatekli smo ga sa Molitvenikom na prsima. Svega je bio svestan, ali šta je mogao u svojoj bolesti i starosti.

Leto, 2008, avgust...

- Nekakva tuga, otud sa kapije. Sedmoro, osmoro ljudi - ide. Nose krst. Ja bolje pogledam, nije nov. Mati, kaže ovaj što ga nosi, mi selimo našeg sina iz pećkog groblja. Sahranićemo ga tamo gde smo mi. U miru da počiva. Pa, ostavili bismo krst u patrijaršijskom groblju, ako može. Može, jedva govorim, mučim se da ne zaplačem. Posle nešto mislim, možda je ovaj krst, što ostavljaju, znak da će se jednom vratiti. Oni, ili neko njihov.

Ove godine, ovih dana julskih, u Patrijaršiji...

- Opet me pitaju: Šta će sa nama sada biti? Ja opet isto: Otkud ja znam. Znam samo da crkvu žive ne napuštamo. Ni zmelju, Kosovo naše. A neće ni Bog nas napustiti.

NOVOSTI

Autoru:  Andjela [ 12 Jul 2013, 14:10 ]
Tema posta:  Re: Срце Србије

Prvo krštenje u Istoku posle 13 godina

Na dan crkvene slave Apostola Petra i Pavla, krštena je dvomesečna Jovana, ćerka paroha istočkog Jovice Vlaškovića

Slika

U metohijskoj opštini Istok danas je obavljeno prvo krštenje posle 13 godina.

Na dan crkvene slave Apostola Petra i Pavla, krštena je dvomesečna Jovana, ćerka paroha istočkog Jovice Vlaškovića, a svečanom činu je prisustvovao i direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Aleksandar Vulin, koji je kazao da je to velika radost i ohrabrenje.

"Život se vraća i sve što radimo, radimo da bi se život vratio i zadržao, da se nebi odlazilo već dolazilo. Ovo je za nas veliko ohrabrenje i želim da se zahvalim roditeljima na ogromnom samopregoru, što su danas čitavoj Srbiji priredili ovu radost", rekao je Vulin i zaključio:

"Na današnji praznik Srbija se raduje jer je jedan novi život došao među nas, jedan novi život je dokazao da Srbija neće odlaziti, da Srbije ima onoliko koliko ima njenog naroda i sve što smo uradili smo da Srbi opstanu i da Srba bude još vise."

Kurir

Autoru:  Luna.* [ 18 Avg 2013, 21:25 ]
Tema posta:  Re: Срце Србије

Otvoren parohijski dom u Dobrotinu

Dobrotin -- U selu Dobrotinu, u središnjem delu Kosova, danas su otvoreni novoizgrađeni parohijski dom, novouređena porta i zvonik srpske pravoslavne crkve Svetog Dimitrija

Slika

Radovi koji su koštali 160.000 evra, platili su Kancelarija EU na Kosovu, Ministarstvo rada Kosova i Opština Gračanica, rekao je za agenciju Beta Nenad Rašić, ministar za rad i socijalno staranje u Vladi Kosova.

Ministar je rekao da će njegovo ministarstvo, u saradnji s Kancelarijom EU u Prištini, nastaviti da kroz projekat "Lepo Kosovo", radi na uređenju srpskih crkava.

Slika

Rašić je kazao da Dobrotin, poslednje srpsko selo na jugu središnjeg Kosova, ima 1.300 stanovnika, među kojima i mnogo dece.

Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije koji je služio liturgiju i osveštao parohijski dom, u besedi je kazao: "Ovo parče zemlje pod nebom na Kosovu i Metohiji biće vazda srpsko. To je potrebno, i tako će, ako Bog da, i biti", rekao je Teodosije.

Crkva Svetog Dimitrija je na zahtev Srba podignuta uz dozvolu otomanskog sultana 1825. godine.

b92

Stranica 2 od 2 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/