Forum Srbija
https://www.forum-srbija.com/

Kapije srpske slobode
https://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=393&t=16332
Stranica 3 od 3

Autoru:  Luna.* [ 08 Dec 2012, 16:53 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Zaboravili i junake i grobove

U okolini Skadra u neobeleženim grobnicama počiva gotovo 10.000 srpskih i crnogorskih vojnika. Inicijativa za podizanje spomen-obeležja, pokrenuta 2008. godine, još bez rezultata

Slika


PROST drveni krst jedino je obeležje koje ukazuje da u zemlji na visu Bardanjol nadomak Skadra, ali i po okolnim brdima, počiva gotovo 10.000 ratnika srpske i crnogorske vojske. On je jedini znak koji govori o krvi prolivenoj tokom čuvene bitke za Skadar u Prvom balkanskom ratu. Zapušteni grobovi predaka, decenijama zatirani od albanskih komunista, i danas neobeleženi samuju u zaboravu sve tri države u čije su temelje ugrađeni - Crne Gore, Srbije i Albanije.

Pre tačno vek na bedemima srednjovekovne srpske tvrđave iznad Skadarskog jezera crvena crnogorska zastava zamenila je zeleni turski barjak. Tome je prethodila gotovo šestomesečna zajednička borba srpskih i crnogorskih divizija sa turskim snagama u severnoj Albaniji. Hrabra borba i velike žrtve u osvajanju stare prestonice Zete, ali i neočekivani epilog za zelenim stolom, ostavili su trajni ožiljak u pamćenju naroda Crne Gore.

Na ove dramatične događaje podsetili su potomci junaka sa Skadra, kao i Srba iz Albanije, koji su nedavno obišli ratne staze svojih dedova.


Slika

KRST PATRIJARHA IRINEJA

CRKVA u albanskom gradu Vraka dobila je nedavno relikviju iz Beograda - krst sa Gospodnjeg groba u Jerusalimu. Po blagoslovu patrijarha Irineja, ovaj dragoceni predmet u Albaniju su doneli hodočasnici Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Širom severne Albanije i danas se vide tragovi srpske prošlosti. Takve su crkve Svetog Srđe i Vlaha na Bojani, Svetog Stevana Skadru, ali i ruševine Bogorodičinog hrama. To su sve zadužbine kraljice Jelene Anžujske i njenih sinova Milutina i Dragutina. Najupečatljiviji beleg srpskog prisustva na tom prostoru je Skadarska tvrđava. Njene bedeme do 15. veka podizale su sve srpske dinastije, a ep o Gojkovici uzidanoj u bedeme živi u tradiciji.


Srpski grobovi rasuti su pod zidinama skadarske tvrđave, ali i na stratištima Tarabošu, Malom Bardanjolu i Brdici - govori Pavle Brajović, predsednik Udruženja Srba i Crnogoraca u Albaniji "Morača-Rozafa". - To su verovatno najveća neobeležena groblja našeg naroda. Bregove koji se tamo vide nije stvorila priroda, već ljudska ruka koja je pokopavala kosti poginulih vojnika.

Srpski i crnogorski narod koji živi u Albaniji najverniji je čuvar uspomene na poginule u okolini Skadra. Lokalni Srbi bili su prvi koji su pre četiri godine zapalili sveće na vojničkim humkama, ali i obišli sva mesta za koja se pretpostavlja da kriju posmrtne ostatke srpskih i crnogorskih vojnika.

- Locirali smo desetak velikih grobnica, sa hiljadama pokojnika - objašnjava Brajević. - O tome svedoče i ostaci starih spomenika, koje još nije uništio zub vremena. Taraboš, mesto krvave borbe, stenovit je, pa su tu pokojnici tamo zatrpavani kamenom. Njihove kosti, na našu žalost, završile su kao plen divljih zveri.

Skromni parastos jedini je događaj organizovan kao podsećanje na ovu slavnu i bolnu stranicu istorije. Zvanična Crna Gora, Srbija, niti Albanija, u njemu - nisu učestvovale. Okolinom Skadra zbog toga su i danas rasuti komadi srpskih spomenika, a hiljade mrtvih nemaju ni skromno obeležje.

- Prva inicijativa da se obeleži ovo značajno mesto potekla je tek 2008. godine kada smo prvi put obišli sve srpske tragove u Albaniji - kaže Simon Đuretić, višegodišnji saradnik Ministarstva za dijasporu na pitanjima položaja Srba u regionu. - Ovu ideju je prihvatila Ambasada Srbije u Tirani, a podržala je i Mitropolija crnogorsko-primorska. Do danas, međutim, nismo postigli nikakav rezultat.

Prepreka je, kako kaže Đuretić, mnogo. Među najvećim problemima je nenaklonjen stav zvanične Tirane, iako je srpska i crnogorska vojska svojim oružjem načinila prvi korak za stvaranje države Albanije.

- Ni Crna Gora ne pokazuje nikakvo interesovanje za uređenje grobova svojih predaka. Zvanična vlast u Podgorici ničim nije obeležila stogodišnjicu Prvog balkanskog rata - naglašava Đuretić.

Priče o jurišima srpske i crnogorske vojske čitav vek se mešaju sa legendama o Vladimiru i Kosari, zidanju Skadra, mladoj Gojkovici... Njih pamti i prenosi oko 25.000 Srba, koliko se procenjuje da ih danas živi u Albaniji.

Posle decenija progona, pokrštavanja i prisilne asimilacije, srpsko stanovništvo tek poslednjih godina je počelo da se budi. Centar duhovnog života je Crkva svete Trojice u Vraki. Ovo mesto, na sedam kilometara od Skadra, smatra se središtem srpske populacije u Albaniji. Srbi i Crnogorci u ovoj zemlji, međutim, tek su na početku borbe za ostvarenje manjinskih prava koja im pripadaju.


DOBIJEN ORUŽJEM, IZGUBLJEN U LONDONU

BITKA za Skadar trajala je od početka oktobra 1912. do aprila 1913. godine. Na čelu crnogorske vojske bili su prestolonaslednik Danilo Petrović, zajedno sa brigadirima Mitrom Martinovićem i Jankom Vukotićem, dok je srpske trupe predvodio vojvoda Petar Bojović. Grad osvojen oružjem, izgubljen je odlukama velikih sila na Londonskoj konferenciji, koja je ovaj grad uvrstila u sastav nove albanske države.


vecernje novosti

Autoru:  Mina* [ 14 Dec 2012, 10:53 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Пораз са звуком победе


Slika


Сукоб устаника са Турцима код Манастира Чокешине био је у првим недељама устанка, кад он још нема чврст карактер јединственог покрета, већ се сваки крај земље бори за себе са оним тешкоћама које га сналазе.

Када је у питању песничко дело слепог гуслара Филипа Вишњића пажња и читалаца и истраживача, подједнако је усмерена углавном на две његове песме: „Почетак буне на дахије“ и „Бој на Мишару“. Интересовање за остала Вишњићева остварења је далеко мање и тиме се према њима чини велика неправда.

То се у првом реду може рећи за поему „Бој на Чокешини“ која по композицији подсећа на ону о Мишару и може се оценити као припрема за ово величанствено дело. И ту се предмет обраде песме саопштава причом, птице злослутнице, „љуби“ устаничког предводника, Крсмана Вујичића из Прњавора.

Сукоб устаника са Турцима код манастира Чокешине био је у првим недељама устанка, кад он још нема чврст карактер јединственог покрета, већ се сваки крај земље бори за себе са оним тешкоћама које га сналазе, не могавши да се узда у долазак неке помоћи.

Тад је Црни Ђорђе заузет вишедневним борбама на Јагодини, са дахијом Кучук Алијом и Алијом Гушанцем, које се одвијају са променљивом срећом, где се устаници понашају као да у тим бојевима стичу прва ратничка искуства и као да значајан број њих није пре десетак година ратовао током сукоба Аустрије и Турака 1788–1791. Тако Вожд устанка није ни могао знати шта се дешава на другом крају земље. Сведочи то и прота Матија: „Он (Црни Ђорђе) се туче с Турцима тамо, а ми горе, а ништа се не договарамо; а ево и писама које морам да му прочитам и на њи одговор да пошљемо“.

Иако устанак почиње као отпор дахијама, господарима Београдске области, од самог почетка у његовом гушењу учествују и муслимани ван граница области, мада су њихови подручни хришћански поданици мировали и прикључиће се устанку тек месецима касније.

Опис прикупљања устаничких снага у многоме подсећа на онај полазак српске војске и браће Југовића у одсудну Битку на Косову. Певач не жали речи да јунаке прикаже у што већем сјају – као да је реч о гарди моћног владара, а не о „сиротој раји“ која жели да се избави од туђинског насиља.

„Чиста свила до земље пуштена

А кадива у краћем скројена

Све оружје у злато облито

На глави им капе кадивлије

Златне ките бију на појасу

Јадној мајци сви ти су једнаци..“

Ту свега има у изобиљу, до раскоши. Невоља је само у томе што је скроман број бораца. Такво стање утиче на то да се хајдучки предводник Ђорђе Ћурчија са својих три стотине људи повуче са бојишта пре почетка сукоба. По песми претходних дана лично је уходио турску војску и дознао да супротна страна располаже снагама од седам хиљада људи. Драгоцен је и скоро јединствен опис начина ухођења у српским изворима. После његовог повлачења остаје само три стотине српских бранилаца. Ту песма даје математички тачан однос снага – двадесет пет према један:

„Два Србина удриш на педесет

Четворица на стотину Турак

Осморица на двеста Турака.“

И при таквом односу снага браниоци успевају да се одрже седам часова кроз непрестани бој. Храброст браће Недића, Димитрија и Григорија, је таква да сличне нема ни у једној Вишњићевој песми о устанку:

„Пребише им Турци обојици

Из пушака ноге до колена

Оба села један до другога

Они вичу, реко б вино пију.

Око себе Србадију, рабре,

Пушке пуне, на Турке бацају...“

Преломни тренутак долази нестанком муниције. Почиње да се излази из света стварности. За фишек се нуди чак и по десет дуката, али залуд:

„Доста злата, ал џебане нема...“

Претеривање песника у овом случају спада у она казивања и обећања која не обавезују пошто су неостварива. Пренаглашен је и значај улоге пушчане ватре. То је још увек време кад се питање битке не решава једино употребом пушака. Ватрено оружје само је увод у непосредни сукоб чију суштину представља гушање и клање. О таквом начину борбе устаника говори и митрополит Стефан Стратимировић у свом извештају бечкој влади.

До тог момента „потрошено“ је око три четвртине песме. За приближавање кобног краја било је довољно само неколико десетина стихова.

Уследила је борба са оним чега се ко дохвати, а завршава се дављењем, где опет долази до израза тачно представљен однос снага:

„Ту се Срби покорити неће

Већ се бране и празним пушкама

Све тукући око себе Турке

Сваки Србин мори по Турчина,

А Србина по двадест Турака...“

По Вуковом опису насталом под утицајем песме све је суморније: „Пред ноћ придође Турцима помоћ из Јање и из Бијељине, а Срба и од оно мало већ готово пола изгинуло и изранило се (обадва се Недића била ранила у ноге, пак седећи онако рањени бранили се као и многи други)... После страшнога боја ножевима и празним пушкама и после рвања и чупања за вратове, надвладавају Турци, а Срби изгинули готово сви.“

Напредак и ефекат српске одбране је видан. У почетку је однос снага нападача и бранилаца био двадесет пет – према један. Сада је тај однос „повољнији“ – „само“ двадесет према један. По песми, Турци су изгубили пет стотина људи из броја регуларне војске донетих и укопаних у Јањи. Остали пали, који су ван редовног састава, нису ни однети ни рачунати. Њихове кости су остале на бојишту, а затим у костурници помешани са браниоцима. Томе треба додати од рањавања за бој онеспособљене нападаче.

Особеност песме чини и то, што сем у почетку код дочека Јакова Ненадовића, „домаћин“ песме Крсман Вујичић се више не помиње као учесник битке.

Помен Крсмана Вујичића није једини „персонални„ проблем који се овде среће. Далеко већи заплет настаје поводом помена Дамјана Кутишанца (Миленковића) као учесника и жртве битке. О њему говори и прота Матија Ненадовић, по чијим сећањима је Дамјан почетком устанка, слат на Цетиње ради договора са владиком Петром I Петровићем. Тако је према протиним сећањима. Али и према сачуваним писмима, Дамјан је послат код владике Петра у пролеће, следеће 1805. године. Поред тога, мало је вероватно да је Дамјан могао стићи до Цетиња и вратити се, а потом бити у боју на Чокешини. По песми, Кутишанац је током битке пао, а то би значило да није могао 1805. бити преносилац устаничке поруке коју шаљу Црни Ђорђе, Прота Матија и Јаков Ненадовић.

Уобичајена представа прилика и атмосфере где је пораз на видику, праћена јечањем или само муклим ћутањем, својствена предворју смрти. Вика, граја јесте оно што иде као предзнак победе, а управо тако је представљен претпоследњи чин драме чокешинских бранилаца:

„Они вичу реко б вино пију

Око себе Србадију рабре

Пушке пуне на Турке бацају“

Јаков Ненадовић као командант целе области за пораз је оптужио хајдучког вођу Ћурчију, што је знатно допринело да га вођство устанка осуди на смрт. Познато је како Вук истицањем језивих детаље описује погубљење Ћурчије. Гуслар је далеко изнад таквог приступа. Код њега је све речено у неколико стихова:

„Ти се нећеш наносити главе

Наносити за ту пријевару

И што рече, Јаков не порече!“

О природи (не) учешћа главног команданта Јакова Ненадовића у овом сукобу, песма не говори.

Песма може бити повод за покретање вишеструких истраживања – о самом манастиру Чокешини, настојатељу манастира током устанка и надаље Хаџи Константину харамбаши Ђорђу Ћурчији, Јакову Ненадовићу команданту тада целе половине државе, браћи Недићима као главним носиоцима одбране манастира.

Позната је блискост ове и песме о боју на Мишару са којом она има много сличности. Везују их бројна „стајаћа места“ (читава скупина истоветних стихова). Не чуди што се песник код Мишара определио за удовицу Кулин капетана једног од водећих команданата нападачке војске. Овде разлог песниковог опредељења није уочљив. Прича се без јасног разлога везује за кућу Крсмана Вујичића на онакав начин како се могла везати и за било којег другог учесника устанка. Са те стране песма би се дала сврстати у недовршене, пошто сем говора на почетку, даље нема помена породице Вујичића.

Песма о боју на Чокешини је више прича о „напуштању“ боја и склањању, него о самој бици. Одлази Ћурчија са својим људима, одлази Јаков, склања се и игуман манастира, Хаџи Константин. Михаило Ружичић са снагама које би могле да зауставе продор нападача, под утиском Ћурчије и не приближава се месту очекиваног сукоба. За њега се може рећи да је „неостварена личност“. Михаило Ружичић је по дахијском плану сече био предвиђен за ликвидацију, па је остао жив. Овде је пошао са довољно снаге у помоћ па није стигао тамо где је био преко потребан.

Загонетан је однос певача и према игуману Константину. Помиње га у сцени причешћа бораца пре битке, а потом како се склања. Колико се зна живео је још прилично дуго, али попут већине свештених лица тога времена кроз устанак не среће се као борац:

„А игуман Хаџи Константине

Није требо да с у боју деси

Константин се игуман уклони“

О старешини манастира Раче, Хаџи Мелентију, песма говори само током плана за сечу. Хаџи Мелентије се толико истакао током ратовања, да је вођство само њега сматрало достојним да постане црквени поглавар устаничке државе. Други игумани нису имали ту част. Певач ипак не помиње Хаџи Мелентија током устанка иако се он претежно креће на западном бојишту.

Од небројеног мноштва бојева на том простору песник је обрадио четири: Чокешина, Салаш, Мишар, Лозница. Чокешина и Мишар су јединствени, забележени и изучавани и од историчара. Од Вишњића опевани бојеви на Салашу и Лозници су пре успутне епизоде устаничког ратовања, којих је током устанка било толико да се не би могли побројати, него историјски догађај првог реда. Око бројки и датовања лозничких битака још се „ломе пера“ аутора.

Утисак је, да је при стварању ове песме о Чокешини гуслар уложио највише труда како би је слушаоцима учинио „допадљивом“. Лако и радо се слушају песме о победи и успеху сваке врсте. Ко би слушао песму о страшном покољу малобројних, исцрпених, и ранама обузетих немоћних бранилаца.

Исход битке код Чокешине јесте српски пораз до кога није морало да дође. Десило се тако, у првом реду, услед уобичајене неслоге. Ту за разлику од бојишта на Јагодини, где се на челу устаника налази отпочетка неприкосновени војнички ауторитет Црнога Ђорђа – нема човека чији би углед био обавезан за све. Стога се и аутори разилазе у излагању о изворима неслоге и пораза.


pravoslavlje

Autoru:  Luna.* [ 18 Dec 2012, 22:40 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Zaboravljeni srpski mauzolej: Jindrihovice

Za ostrvo Vido i vojničko groblje na Zejtinliku gde su sahranjeni srpski ratnici svi su čuli, ali za Jindrihovice malo ko zna. U šumi nadomak ovog mesta koje se nalazi na samoj granici Češke i Nemačke počiva 7.100 srpskih vojnika, oficira i civila.


…Postali ste strašno nezahvalni. Tako vaš glavni grad, Beograd, nekada grad mučenik, ni dan – danas, deset godina nakon oslobodilačkog rata, nema ni najmanji krst, ni najmanji kamen koji bi čuvao sećanje na žrtvu onih koji su vas oslobodili. Mnogi među vama su veoma bogati i nemilice troše da bi se istakli i iz zabave, ali kad valja pokazati zahvalnost prema onima koji su se žrtvovali, ništa ne daj, ama baš ništa. Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile ni jedan od od onih velikih događaja kojima dugujete slobodu i veličinu zemlje….
Arčibald Rajs – Čujte , Srbi!


Pre skoro sto godina jedan stranac koji je voleo Srbiju više nego svoju Švajcarsku ovako je iz najbolje namere kritikovao naš nemar prema stradalima.


Slika


Jindržihovice su malo mesto u zapadnom delu Češke, na samoj granici sa Nemačkom, 25 kilometara udaljeno od čuvene banje Karlove Vari. U ovom mestu je za vreme Prvog svetskog rata bio najveći koncentracioni logor na teritoriji Austrougarske. Kroz logor je prošlo oko 40.000 zarobljenika. Za razliku od ostalih austrougarskih logora koji su bili jednonacionalni, u Jindrihovice su dovođeni najviše Srbi, mada je bilo i Rusa, Italijana, Poljaka, Litvanaca i Rumuna. Jedino su Srbi ovde, pored vojnika, imali i svoje civile.


Slika

Vojnici su bili zarobljavani na ratištu, a potom železnicom transportovani do logora, dok je običan narod, austrougarska vojska odvodila u pohod po Srbiji. Zarobljenika je bilo iz svih krajeva Srbije, a najviše iz Šumadije i Valjevskog kraja. Do samog logora su morali da pešače 30 kilometara. Težak život u logoru podrazumevao je i svakodnevni rad u kamenolomu, na izgradnji puteva, mostova i hemijske fabrike u Sokolovu, udaljenom 30 kilometara, koji su prelazili peške.


Slika

Logor je bio poseban, jer niko od logoraša nije bio ubijen, ali su uslovi u logoru bili teški, hladnoća i zaraza su harali, dnevno je umiralo oko 40 ljudi. Svakog dana u 15 časova tužna povorka sa umrlima je išla do obližnje zajedničke grobnice, u kojoj su polagana tela umrlih svih uzrasta od dece do staraca.
Zarobljenici su iscrpljivani slabom ishranom, nemogućnošću lečenja od tuberkuloze i tifusa i krajnje nehigijenskim uslovima života. Najstariji srpski civil koji je ovde umro imao je 92 godine i bio je pravoslavni sveštenik, dok je najmlađi koji je ovde stradao imao samo osam godina i bio unuk pomenutog sveštenika.
U ovom logoru kratko vreme je bio zarobljen i Dimitrije Tucović, ali su ga španski socijalisti, uz pomoć Crvenog krsta, ubrzo oslobodili.


Slika

Mauzolej se nalazi nedaleko na ogoljenom brdu, a samo oko objekta rastu četinari. Na ovom mestu je, za vreme Prvog svetskog rata, izgrađen rezervoar za vodu, ali je taj komad zemljišta, posle rata, češki predsednik Masarik poklonio kralju Aleksandru, da posluži kao kosturnica u koju je planirano da se prenesu posmrtni ostaci srpskih vojnika i civila.


Slika

Od Drugog svetskog rata, pa do pre trinaest godina, liturgija na ovom svetom mestu ni jednom nije služena. Poslednji koji ju je, pre ove duge pauze služio, bio je Vladika Niški Dositej. Samo, četiri puta u godini, na Zadušnice, služi se Parastos. Tada se pomenu sva znana imena onih koji su tu ispustili dušu.

Kraljica Marija je 1926. godine organizovala eshumaciju posmrtnih ostataka iz cele zapadne Češke, kako bi bili sakupljeni na jednom mestu. Tako se u kosturnici danas nalaze ostaci 7.100 Srba i 64 Rusa.


Slika

U samom logoru umrlo je oko 3.000 Srba, od kojih su ostaci njih 1.400 preneti u kosturnicu, dok su posmrtni ostaci 1.600 zarobljenika ostali na obližnjem vojničkom groblju. Prema najavama, ovo groblje bi trebalo da bude preorano, pa postoji opasnost da se izgubi, jer će uskoro isteći sto godina od početka rata, koliko ga štiti konvencija.


Slika

Srpska Vlada je pomagala zaštitu ovog svetog mesta za vreme Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata nije učinjeno ništa, a iz kosturnice je dosta toga bilo pokradeno. Sanduke, na sreću, nisu dirali, ali pokradene su originalne ikone koje su pravili zarobljenici u logoru. Od originala su ostale samo Velika ikona, koja sada stoji u kosturnici i analoja.


Slika

Briga o ovom mestu svela na dva čoveka Dejana Ranđelovića iz Karlovih Vari koji je uložio mnogo truda i Srđana Jablanovića jedinog sveštenika SPC u Češkoj.
Interesantno je da je u Jindrihovicama bilo i sedište aristokratske porodice Nostic (loza Habzburga), koja je tu bila nastanjena od kraja XV veka, pa do 1948. godine, kada su im komunisti oduzeli zemlju i proterali ih u Austriju. Ovaj podatak indirektno ima vezu sa tokom srpske istorije. Naime, ubrzo nakon atentata Gavrila Principa na princa Ferdinanda, najstarije dete i jedina kći Ferdinandova, Sofija, udala se u za jednog od Nostica i započela život u Jindrihovicama.


Slika

Postoje dve verzije priče o razlozima njenog dolaska u Jindrihovice, prva da je želela da sve vreme gleda kako pati i umire „narod koji joj je ubio oca“, a druga da je jednostavno želela da živi u zamku svog muža. Danas njihov potomak bezuspešno pokušava da vrati porodični zamak.

Slika

Slika

Slika

Slika


super odmor

Autoru:  Luna.* [ 22 Dec 2012, 21:36 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Kapija srpske slobode

Stazom smrti i neopisive patnje srpski vojnici su napustili domovinu u zimu 1915 godine. Na toploti grčkog i afričkog sunca život se vratio u izmučena tela, ruke su dovoljno ojačale da podignu pušku, da zamahnu bajonetom. Nahranjeni i obučeni, ponovo su se našli na frontu, željni bitke, željni domovine.


Slika

Ostaci bugarskog utvrđenja još uvek se mogu videti na planinskom vrhu


U septembru 1916. pred srpskim vojnicima je stajao ogroman izazov. Ogroman kao planina. I to ne bilo koja, već 2,525 metara visoka planina Nidža, na granici Grčke i okupirane Srbije. Srpski rovovi su bili ukopani nekoliko stotina metara ispod vrha, zaklonjeni senkom planine, sa stalnim pogledom na preteće cevi bugarskih topova. Na planinskom vrhu se uzdizao “Borisov grad”, utvrđenje sačinjeno od nepreglednih redova rovova, mitraljeskih gnezda i skrivenih haubica. Bugari su ga nazvali po svom caru, jer su smatrali da je neosvojiv. Za Srbe, pogleda stalno uprtog u nebo, strašni planinski vrh Kajmakčalan bio je “Kapija slobode”. Na tim stenama je počinjala Srbija, na tim padinama okićenim bodljikavom žicom bio je prag domovine.

Vrhovna komanda je naredila juriš 12. septembra. Osamnaest dugih dana Kajmakčalan nije bio deo ovog sveta, njegovi visoki vrhovi spustili su se u srce pakla. Nebrojeno puta srpski vojnici su jurišali, telima punili rovove, golim rukama kidali bodljikavu žicu i ostajali da vise razapeti na njoj, pokošeni mitraljeskim rafalom. Vojnici su pričali da je na vrhu vladao toliki haos da se teško razaznavalo ko se sa kim bije. Zato su skidali bajonete sa pušaka, uzimali ih u golu ruku, a drugom bi držali šlem na glavi, jer je on bio sve što ih je razlikovalo od bugarskih vojnika.


Slika

Osmatračnica srpske Vrhovne komande sa Kajmakčalana je posle rata rastavljana i volovskim kolima prenesena u park ispred Narodne skupštine gde je ponovo sastavljena da bude mesto sećanja i ponosa. Ovde i danas stoji, iako malo ko za to zna

Konačno, 30. septembra vetar je oterao maglu sa planiskog vrha. Bio je niži za četiri metara, raznesen granatama srpske artiljerije. Utvrđenje je bilo u ruševinama. Na centru se vijorila srpska zastava. Okolni vrhovi su još bili posednuti Bugarima, koji su gađali srpske položaje, nadajući se da će ponovo preoteti vrh. Uzalud. Nije bilo te zemaljske vojske koja je sa tog hladnog kamena mogla oterati srpske vojnike. Seljaci iz daleke Šumadije, sa obala Drine, sa zlatnih ravnica kraj Skoplja… svi su u suzama ljubili zemlju kada bi se konačno uspentrali na vrh. Odatle nije bilo nazad, samo napred, ka svojoj kući, ženama, deci…


Slika

U borbama na Kajmakčalanu pao je i čuveni vojvoda Vuk, heroj srpske borbe za slobodu. Domovina mu se odužila spomenikom u parku na Topličinom vencu u Beogradu

U narednim danima čitava planina je pala u srpske ruke. Bugari su bežali u haosu, ostavljajući za sobom artiljeriju, namirnice, prazne rovove. Pao je i Bitolj, prvi oslobođeni grad u Srbiji. Prva stopa zemlje bila je slobodna. Tela mrtvih vojnika su pokupljena i smeštena u kosturnici na vrhu planine. Tamo gde im je i mesto. Na Kapiji slobode koju su svojim životom otvorili.

Posle rata na Kajmakčalanu je podignuta mala kapela i spomen obeležje srpskim herojima. U kapeli je smešten ćup u koji je položeno srce Arčibalda Rajsa (Archibald Reiss). Švajcarac je zavoleo Srbe kao sopstveni narod, divio se herojima Kajmakčalana sa kojima je delio dobro i zlo i ostavio u amanet da mu srce zauvek leži sa njima. Želja mu nije ispunjena, jer su tokom Drugog svetskog rata Bugari srce ukrali, odneli ga i bacili nezano gde.


Slika

U maloj kapeli i dalje se nalazi ćup u kome je ležalo srce Arčibalda Rajsa

Spomen obeležje danas je oštećeno, ruinirano. Sa kapele je ukradeno Pupinovo zvono, dar velikog naučnika Mihajla Pupina. Ista ona trava koja prekriva još uvek neraščišćene ostatke topova, šlemove i zarđale bajonete osvaja i ovo mesto sećanja. Srpske vojnike polako svi zaboravljaju, čak i oni koji nikad ne bi smeli, njihovi rođeni potomci, njihova Srbija za koju su dali život. Ali, čak i ako se to desi, ako ove heroje svi zaborave, jedan spomenik će pamtiti i zauvek stajati. Gordi i visoki Kajmakčalan, Kapija srpske slobode.


Slika

Spomen obeležje na Kapiji srpske slobode danas je zapušteno, ruinirano, zaboravljeno

wanabe

Autoru:  Luna.* [ 09 Jul 2013, 22:20 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Česi sa poštovanjem čuvaju uspomene na stradanje Srba u 1. Svetskom ratu


Slika

JINDRIHOVCI – Na mauzoleju u Jindrihovicama-Češka, gde se nalazi malo poznato srpsko groblje koje čuva mosti 7.000 vojnika iz Prvog srpskog rata poštovalac ove srpske svetinje u Češkoj, Dejan Ranđelović prilikom posete ovom mestu utvrdio je da su vrata oštećena.

Način na koji su reagovali Česi odaje duboko poštovanje prema istorijskim mestima koja su značajna za Srbe. O tome svedoči i pažnja sa kojom postupaju sa zatvorskom ćelijom u kojoj je robijao Gavrilo Princip u Tereziještatu.

U Jindrihovice sam došao u subotu 27. aprila da obiđem kosturnicu i primetio da su vrata bila otključana, nasilno obijena. Sa spoljašne strane na vratima je odnešena metalna alka. Unutra u kosturnici, ništa nije odnešeno ni oskrnavljeno, samo su oštetili vrata, bravu, ostavili upaljeno svetlo, izvukli kutiju ispod stola u kojoj držimo sveće i sredstva za čišćenje, i kandilo su bacili na sto – obično stoji na drugom mestu.

Odmah sam pozvao policiju iz Rotave u čiju nadležnost spadaju i Jindrihovice, a došla je i predsednik MZ Jindrihovice, gospođa Anna Polivkova i pomogla da se nađe bravar u okolini, koji je uspeo da posle uviđaja policije namesti bravu,kako bi se vrata zaključala, jer nisam mogao da odem sa mesta dok ne obezbedim da kosturnica bude zaključana.

Češčka policija je odlično odradila svoj posao, prvo je došla patrola iz Rotave koju sam pozvao, a posle su oni pozvali tehničare iz Sokolova, koji su fotografisali i uzeli otiske. Kasnije sam bio na policijskoj stanici u Rotavi da dam iskaz. Policija traga za nepoznatim počiniocima.

Obavestio sam i Srpsku Ambasadu u Pragu i gospođa ambasadorka Maja Mitrović je o ovom incidentu izvestila nadležne u Beogradu i zamolila ih da nam pošalju sredstva kako bi se kosturnica bolje obezbedila i postavila vodeo-kamera.

Ovaj spomenik, smešten na samoj granici sa Nemačkom, svedoči o patnjama srpskih vojnika, uglavnom zarobljenika sa Cera i Kolubare, koji su u ovom logoru bili najbrojniji. Tokom Prvog svetskog rata ovde se nalazio najveći zarobljenički logor na teritoriji Austrougarske.

PRAVDA

Autoru:  Luna.* [ 11 Okt 2013, 11:03 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Grobovi Srba u dolini smrti

Za vreme Prvog svetskog rata u austrougarskim logorima širom Slovačke umrlo čak 8.000 Srba, a u Velikom Međeru čak 5.500. Groblje bilo dugo zaboravljeno i zapušteno, čak i iznajmljeno za trening pasa. Tek 2003. uređeno

Slika

I DANAS, skoro sto godina od početka Prvog svetskog rata, potomci srpskih boraca iz otadžbine traže po Slovačkoj grobove svojih najmilijih. Pomažemo koliko možemo da utvrdimo istinu o stradanju naših ljudi i da sačuvamo sećanja na Srbe koji su kao zarobljenici ili vojnici stradali u oslobodilačkom ratu. Podigli smo im spomenik kao zahvalnost srpskog naroda svojim herojima!

Ovim rečima se Stane Ribić, predsednik Udruženja Srba u Slovačkoj, obratio članovima srpske delegacije koja je tokom prošle nedelje položila cveće na srpske grobove u Velikom Međeru u Slovačkoj.

Za vreme Prvog svetskog rata Srbi su na području Slovačke doživeli teška stradanja. Pre svega u zarobljeničkim logorima - u Nađmeđeru ili Velikom Međeru, Dunajskoj Stredi, Šamorinu i u drugim mestima.

- U logoru nije bilo masovnih ubistava, ali je bilo masovnog stradanja. Srbi su umirali od tifusa, gladi i iscrpljenosti. U logorima u Slovačkoj umrlo je oko 8.000 srpskih zarobljenika, a u Velikom Međeru najviše, 5.500 Srba - svedoči dr Nebojša Kuzmanović, koji istražuje stradanja Srba u Slovačkoj.


KNjIGA I FILM
ALEKSANDAR Neveri, gradonačelnik Velikog Međera, odlučio je da na stogodišnjicu Prvog svetskog rata sa slovačkim Srbima objavi knjigu „Srpsko groblje“, da se uradi dokumentarni film i preuredi ovo memorijalno mesto, kako bi bilo i istorijski spomenik.


O stradanju Srba prvi je pisao istoričar Risto Kovijanić, koji je tvrdio da je „Austro-Ugarska dala veliki doprinos kulturnom varvarizmu“. Učesnik je tri rata, a tamnovao je u dva konclogora. Jedan od njih bio je upravo logor Nađmeđer, u kome je bio od 1916. do 1918. godine. Iskustva iz tog perioda je opisao na slovačkom i srpskom u knjizi „Nađmeđerska - dolina smrti“, sa podnaslovom „Na grobovima 6.000 srpskih mučenika“. Sastavio je i prvi spisak žrtava ovog logora.

- Na groblju je, po Kovijaniću, samo za dva meseca - od 20. decembra 1914. do 20. februara 1915. - palo preko 2.900 Srba, koje su „sahranili“ u 155 bezimenih dunavskih močvara. Konclogor u Velikom Međeru je bio zatvor za vojnike, ali i cele porodice iz Srbije i Crne Gore, koje su dale dobrovoljce u srpsku vojsku - naglašava Stane Ribić, lider srpske zajednice u Slovačkoj.

Zvanično groblje u Nađmeđeru je nastalo 1918. godine kao deo italijanskog ratnog groblja. Kako nikada nije urađen spisak sahranjenih Srba, njihova imena mogu se čitati sa nadgrobnih spomenika: „Ovde počiva Vuko Neimarević, umro 1917. Spomenik podiže njegov brat Momčilo.“ Na grobu Nikole Bojića natpis je nečitak. Na nekim pločama pišu samo inicijali, recimo - M. Glišić, ili broj pokojnika - 1520.

Groblje je bilo zaboravljeno i zapušteno sve do 2002. godine, kada su ga uredili Srbi iz Bratislave. O srpskom groblju Veliki Međer, posle Zejtinlika najvećoj srpskoj grobnica izvan otadžbine, najpre je brinula Kraljevina SHS, koja je označila grobove i sagradila malu kapelu, a potom država Čehoslovačka, koja je u tome bila krajnje aljkava. Posle raspada ČSSR i SFRJ groblje su posećivali samo predstavnici Udruženja boraca oslobodilačkih ratova i pravoslavni sveštenici iz Komarna.


Slika

Kada sam 2001. godine posetio Veliki Međer, bio sam šokiran onim što sam video. Groblje podignuto na kraju naselja postalo je deo varoši. Polovina srpskog groblja je na zahtev lokalnih obožavalaca pasa pretvorena u trkalište za kučiće - lokalna mađarska samouprava celo groblje je iznajmila mesnom kinološkom društvu, koje je tu napravilo pseće trkalište. Druga polovina groblja je bila obrasla travom, a kapela ruinirana - govori i danas uzbuđeno dr Kuzmanović.

Početkom oktobra 2001. zvanična vlast u Bratislavi anulirala je sramnu odluku lokalne samouprave u Velikom Međeru.

- U međuvremenu, srpsko udruženje „Svetozar Miletić“ je renoviralo groblje i izgradilo spomen-ploču, na kojoj piše: „Srpskim mučenicima stradalim 1914-1918. Srpski narod“ - ponosan je dr Kuzmanović.

Od 2004. godine, svakog novembra, na Dan primirja u Prvom svetskom ratu, i svakog Vidovdana, srpske delegacije polažu vence i odaju počast stradalim Srbima u Velikom Međeru. Prošle godine je gradonačelnik prihvatio i inicijativu udruženja da ulica na kojoj se nalazi srpsko groblje ponese naziv Srpska.



SPOMENICI

NA tlu Slovačke postoji osam spomenika srpskih stradanja - mesta Komarno, Trnava, Žilina, Ilava, Banska Bistrica i Šamorin imaju vojničko groblje sa nepoznatim brojem poginulih vojnika Kraljevine Srbije. U Trenčinu se nalazi spomenik sa kosturnicom podignut 1928. u kome je sahranjeno 56 Srba, boraca Prvog svetskog rata.

novosti

Autoru:  Luna.* [ 23 Dec 2013, 12:39 ]
Tema posta:  Re: Da se ne zaboravi

Popis zaboravljenih žrtava

Konačno počelo pravljenje baza podataka sa imenima Srba izginulih u ratovima u dvadesetom veku. Ne postoji evidencija groblja ni tačni podaci o broju poginulih ratnika do 1918. godine

Slika

Oficiri konjičkog eskadrona uoči Prvog svetskog rata

IAKO je srpski narod u 20. veku pretrpeo ogromne civilne i vojne žrtve, one ni do danas nisu pobrojane. Na sastanku 28 predstavnika kulturnih i naučnih institucija, nevladinih organizacija i udruženja iz Srbije i Republike Srpske dogovoren je konkretan plan rada na pravljenju jedinstvene baze podataka sa imenima i prezimenima, do kojih se može doći, svih stradalnika u ratovima koji su u prošlom veku destkovali Srbe: dva balkanska, dva svetska, jednom jugoslovenskom - građanskom i NATO agresiji.

Veličina jednog naroda ogleda se i u odnosu prema precima. O tome koliko su Srbi u tome podbacili govori činjenica da ne postoji evidencija grobalja ni tačni podaci o broju poginulih ratnika Balkanskih ratova ni Prvog svetskog rata. Ne postoje čak ni tačni podaci o poginulim u ratu NATO protiv Srbije 1999. Ove poražavajuće činjenice okupile su ljude voljne da započnu pravljenje jedinstvene baze podataka srpskih žrtava u 20. veku. Ovo je poslednja prilika da ispravimo, dopunimo i objedinimo postojeće podatke - kaže prof. dr Veljko Đurić Mišina, v. d. direktora Muzeja žrtava genocida.

Ova institucija je s nevladinom organizacijom MIPA bila inicijator sastanka na kome je dogovoreno kako da se pristupi popisu stradalih

- Srpski narod je u novijoj istoriji u oslbodilačkim i odbrambenim ratovima podneo nebrojene žrtve. Poštovanje prema njima trebalo je da bude iskazano i kroz formu sakupljanja njihovih ličnih podataka, ali to do danas nije urađeno - rekao je dr Andrej Fajgelj iz MIPA.

Republički zavod za statistiku na sebe je preuzeo stvaranje informatičkog rešenja baze podataka u kojoj će imenom i prezimenom, datumom i mestom rođenja i smrti biti navedne sve žrtve.

- Tehnički gledano, stvaranje takve baze lako je rešivo. Bojim se da će pronalaženje i uparivanje podataka biti problem - primetio je Branko Jiriček, pomoćnik direktora Republičkog zavoda za statistiku.


STIGLI DO PRVOG RATA

VOJNI arhiv već godinu dana pravi bazu podataka vojnih žrtava ratova od 1912. do 1918. godine. - Popisuju se samo vojne žrtve, jer samo o njima postoje podaci, do sada ih je 135.000 uneto u bazu podataka. Postoji ukupno tri miliona dokumenata o Prvom svetskom ratu samo u centralnom arhivu i svi oni moraju da se pregledaju, ali i lokalni arhivi prave svoje baze podataka - rekao je načelnik Vojnog arhiva, pukovnik Milorad Sekulović.


Istoričari se slažu da je prikupljanje podataka veoma težak posao mnogo decenija posle događaja, u situaciji kad su arhive, ako su i postojale, uništavane i rasturane. Oni priznaju da podaci ne mogu biti kompletni, ali da ih sa svakim danom odugovlačenja ima sve manje. Zato je dogovoreno animiranje svih lokalnih muzeja, arhiva, udruženja i istraživača da učestvuju u ovom poduhvatu.

U Muzeju žrtva genocida ističu da su muzeji u Kragujevcu i Kraljevu primer savesnog rada na sakupljanju imena žrtva koje je nemačka vojska streljala u oktobru 1941. godine.

- Ova istraživanja su žrtve posle nekoliko decenija izvukle iz anonimnosti u koju su gurnute paušalnim političkim prbrojavanjem broja stradalih. Mnogo je strašnije kad pročitate imena i prezimena 2.381 čoveka ubijenog u Kragujevcu i više od 2.500 u Kraljevu, nego kad se navede neki anonimni broj. Indikativno je da su zbog političkog procenjivanja broja žrtva, bez sakupljanja podataka, neke naše tužbe padale i na sudu - kaže Đurić.

Učesnici sastanka priznaju da će broj imena stradalih Srba biti samo donja granica ukupnog spiska stradalih koji će zauvek ostati otvoren.

- Ni režim kralja Aleksandra, ni kasnije Brozov nisu bili zainteresovani za popisivanje srpskih žrtava. Aleksandar nije želeo popis srpskih žrtava u prvoj Jugoslaviji jer bi se pojavilo pitanje za šta su oni ginuli. Komunistički režim nije hteo popis jer bi on doveo u pitanje takozvanu jugoslovensku revoluciju u kojoj su lavovski deo žrtava dali Srbi. Poslednji popis žrtava u Drugom svetskom ratu uradio je Subnor 1964. Ti podaci otkriveni su tek 1992, a imaju i nedostatke. Naravno, u njima nema žrtava komunističkog terora čije su glavne žrtve Srbi - kaže Đurić.

On podseća da je Ozna 1945. otela arhive Dijane Budisavljević koja je spasavala živote srpske dece zatočene u ustaškim logorima, tako što ih je smeštala u hrvatske porodice i objekte Katoličke crkve. Pavelić je dozvolio da im se životi poštede, pod uslovom da budu odgajeni kao Hrvati i katolici.

- Dijana Budisavljević je čuvala kartoteku s imenima i podacima dece da bi posle rata mogla da se vrate porodicama. Međutim, agenti Ozne su joj 1945. oduzeli tu arhivu i srpski narod gubi bar 10.000 dece koja su prekrštena i odrasla nesvesna svog pravog identiteta - navodi Đurić.

novosti

Autoru:  Luna.* [ 03 Jan 2014, 13:29 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Ponovo upaljen večni plamen slobode u Šumaricama

Večni plamen slobode u kragujevačkom spomen parku u Šumaricama posvećen fašističkom streljanju civila u jesen 1941. godine, ponovo je upaljen nakon što su lopovi, u noći između 7. i 8. decembra, sa postamenta odvalili i ukrali mesingani gorionik.

Slika

Ukradeni mesingani gorionik u međuvrenu je zamenjen granitnom poluloptom koja je postavljena na postament.

Direktor muzeja Zlatko Milojević rekao je FoNetu da je u dogovoru sa arhitektom Dušanom Sokovićem, odlučeno da se mesingani gorionik zameni granitnim.

Granitna polulopta se apsolutno uklapa u ambijent spomenika Večnog plamena slobode, koji je posle tronedeljne pauze zbog krađe ponovo zapaljen, rekao je Milojević.

Večni plamen slobode postavljen je ispred muzeja 21. oktobar, u Šumaricama, 1978. godine, a plamen je 2. oktobra te godine upalio predsednik SFRJ Josip Broz Tito.

Gorionik sa spomenika posvećenog miru i toleranciji je u poslednje dve godine dva puta bio na meti kradljivaca, 9. decembra 2011. i 8. decembra 2013. godine.

Nakon prve krađe, lopovi su se predomislili i gorionik ostavili u blizini muzeja 21. oktobar, ali je posle najnovije krađe, najverovatnije prodat nekom otpadu kao sekundarna sirovina.

24 sata

Autoru:  Luna.* [ 12 Jan 2014, 14:17 ]
Tema posta:  Re: Da se ne zaboravi

Spomen-kosturnicu u kojoj leži 5.000 heroja decenijama niko ne obilazi

Kripta branilaca Beograda 1914-1915. iako nedavno obnovljena, bez posetilaca. Iza debelih čeličnih vrata počivaju kosti 3.529 znanih i 1.074 neznana junaka. Spomen-kusturnica decenijama zatvorena zbog straha od krađe i skrnavljenja

Slika

Centralni prostor na ulazu u podzemne odaje

BRANIOCI Beograda u Prvom svetskom ratu, 3.529 znanih i 1.074 neznana junaka, počivaju zaključani iza debelih čeličnih vrata spomen-kosturnice na Novom groblju. Na prste se mogu izbrojati Beograđani koji su prošli kroz gotovo neprimetna vrata na osnovi monumentalnog spomenika braniocima Beograda i odali poštu herojima čije kosti se čuvaju u hiljadama metalnih sandučića u monumentalnoj kripti.

Imena identifikovanih bila su zapisana u velikoj spomen-knjizi "Nacionalnom jevanđelju" koja je nekada stajala na posebnom postolju u centralnom delu "beogradskog Zejtinlika". Danas knjige tamo nema. A ni posetilaca koji bi se u nju upisali. U upravi Novog groblja kažu da su spremni da otvore vrata kripte ako se posetioci najave i to zatraže. Samo što to decenijama niko nije tražio. Pod ključem je, tvrde nadležni, zbog straha od krađe i skrnavljenja.

- To je slika naše kulture sećanja. Ljudi znaju za monumentalni spomenik, ali ne i za kriptu ispod njega, ni ko tu leži. A ako postoji mesto dostojno da današnji Beograđani čuju govor majora Gavrilovića, onda je to ovde, među senima njegovih ratnika - kaže direktor JKP "Pogrebne usluge" Dragan Baltovski, dok prolazimo uskim hodnicima kosturnice između hiljada metalnih kaseta.

One okružuju centralni prostor velike podzemne odaje čiji se svod oslanja na stamene stubove. Sa njihovih kapitela na četiri strane podzemnog sveta motre kamena lica srpskih vitezova pod kacigama. Između njih reljefi mačeva ovenčanih lovorom i belih orlova sa srpskim krstom i ocilima. Na stubovima ploče sa imenima junaka čije su kosti pronađene izmešane na beogradskim bojištima od Ade Ciganlije do Dunavskog keja i nisu mogle da budu smeštene u posebene kasete.


Slika
\
Jugoslovenskih simbola u kripti nema. Preživeli ratnici od zajedničke države nisu dobili ni dinar za izgradnju kosturnice i spomenika palim ratnim drugovima. Nadležno jugoslovensko ministarstvo pravde formalno im je poručilo da novca za kosturnicu i spomenik u Beogradu nema. Međutim, pravi razlog je bila kampanja hrvatskog političkog vrha koji je kreirao famu o "solunaštvu" i velikosrpskoj hegemoniji. Tako su mrtvi branioci Beograda ubijani po drugi put.

- Srpska kosturnica branilaca Beograda 1914-1918. godine građena je od 1927. do 1931. godine, po projektu ruskog arhitekte i vajara Romana Verhovskoja. Figuru vojnika uradio je vajar Živojin Lukić, bivši ratnik. Kosturnicu je podiglo Udruženje rezervnih oficira i ratnika uz pomoć Beogradske opštine. U nju su preneti posmrtni ostaci srpskih vojnika sa vojnih parcela na Novom groblju, sa groblja na Dunavskom keju i manjih grobalja u okolini Beograda - kaže Baltovski.

Sve do 1934. kosti branilaca Beograda doslovno su bile rasute po celoj prestonici, iako su vojnici od 1914. do jeseni 1915. sahranjivani na Novom groblju, a zatim zbog bombardovanja i na staroj tašmajdanskoj nekropoli kraj crkve Svetog Marka. Makenzenova ofanziva pretvorila je oba groblja i pogrebne povorke u ciljeve austro-nemačke artiljerije.

- Beograđani su svoje umrle i poginule sahranjivali gde su stigli. Po avlijama, poljanama, utrinama - zabeležio je u dnevniku slikar Bogosav Vojnović Pelikan, koji je 1915. bio đak-narednik u odbrani Beograda.


KOSTURNICA POD KAFANOM
DEO ostataka branilaca izginulih na prostoru Beogradske tvrđave pohranjen je tridesetih godina u kriptu u Jakšićevoj kuli. Posle ulaska komunista u Beograd 1944. godine kripta je obijena, a kosti su razbacivane i raznošene. Danas je iznad te male kosturnice jedna čuvena kafana, iz koje se cedi voda niz zidove večne kuće branilaca Beograda.


Tela mrtvih branilaca ostajala su da leže po celom gradu. Najstrašnije je bilo na Adi Ciganliji, Banovom brdu i Dorćolu, gde se vodila ogorčena borba prsa u prsa protiv nemačkog desanta.

Duže od decenije ležale su kosti ovih mučenika tamo gde su ih nemački neprijatelji sahranili s poštovanjem. Makenzenov spomenik srpskim ratnicima na Banovom brdu i danas o tome svedoči. Sličan kamen s posvetom "Hrabrim srpskim vojnicima" sa Dunavskog keja je odavno nestao.

Preživeli branioci prestonice očekivali su da će vlasti nove države podići veliki spomenik njihovim ratnim drugovima, dostojan njihove žrtve. Kada su ratnici videli da od toga nema ništa rezervni potpukovnik Milan Đ. Radosavljević, predsednik srpskog Udruženja rezervnih oficira i ratnika i predsednik FIDASA - svetske organizacije veterana Prvog svetskog rata pokrenuo je akciju sakupljanja dobrovoljnih priloga za spomenik.

Sredinom tridestih obnarodovan je projekat spomenika kamene hridi na kojoj stoji srpski vojnik sa šajkačom. Na monumentalnom postamentu ukrašenom krstom s ocilima mesto je našao i mali srpski poljski top koji je potukao autrougarske merzere. Protivnici "solunaštva" odmah su napali želju ratnika da spomenik bude postavljen u centru srpske prestonice. Razvila se burna polemika. Ratnicima je podršku pružila najšira javnost, ali su vlasti procenile da je spomenik isuviše srpski i umesto u centru prestonice, 1931. postavljen je na kosturnicu branilaca Beograda na Novom groblju, tadašnjoj dalekoj periferiji.


Slika

NA PRESTONICU PAO "METEOR"

U SVETSKOM ratu Beograd je bio do temelja srušen. Od toga doba prošlo je 15 godina i sve je zaboravljeno. Ako pustimo da prođe još 50 onda nećemo moći nikome da dokažemo da je na Beograd 1915. palo 100.000 nemačkih granata. Pisao je ovako, ogorčen, 1930. godine rezervni kapetan Milutin Popadić, branilac Beograda 1915.

- Kad bi se sve te granate izlile u gvožđe to bi predstavljalo jedan blok od tri kilometra dužine i deset metara debljine. Dakle na Beograd je 1915. pao jedan meteor tih dimenzija i porušio ga. Pođite danas ulicama Beograda i potražite tragove njegovog mučeništva. Nigde ništa - rezignirano je tada zabeležio Popadić.

novosti

Stranica 3 od 3 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/