Forum Srbija
https://www.forum-srbija.com/

Веронаука
https://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=391&t=16221
Stranica 6 od 7

Autoru:  Luna.* [ 17 Jun 2012, 17:02 ]
Tema posta:  Re: Веронаука

Свето Јеванђеље


ЈЕВАНЂЕЉЕ (грч. εύαγγέλιον - блага, радосна вест), блага вест ο спасењу човека кроз Исуса Христа, обећано "семену женином" (Пост 3,15), због чега се то место у Библији назива "протојеванђеље", прво јеванђеље, на основу пророчанства (Ис 61,1), за које је Христос рекао да се испунило на њему (Мт 11,5; Лк 4,18). У смисао речи Јеванђеље улази сав богати садржај повести ο свеспасавајућој Божанској благодати у Христу (Дап 20,24; Рм 1,1-2; Лк 1,15) и благовест ο Царству Божјем (Лк 6,16, Мт 4,23; 9,35). Христос је центар благовести, и услед тога његова личност и Јеванђеље никада се не могу одвојити (Мк 8,35; 10,29). Када Св. Павле говори да он проповеда Јеванђеље Христово, то значи да он проповеда оно Јеванђеље које је проповедао Христос.

Израз "јеванђеље", који је првобитно означавао благу вест ο Исусу Христу, током времена је почео да се схвата као приповест ο његовом земаљском животу (Мк 1,1). Зато се говори ο четири Јеванђеља као ο различитим зборницима, у којима се приповеда ο животу и делима Спаситеља на земљи. С обзиром на то да су ове канонске књиге богонадахнуте, а садржај им је све ο животу и раду једне личности - Исуса Христа, Јеванђеља носе ознаке по онима који их казују, нпр. Јеванђеље по Матеју (а не од Матеја) и др.; оно је од Бога, а по Матејевом казивању, записивању.

Оригиналност и аутентичност
Књиге Јеванђеља на олтаруΟ оригиналности и аутентичности четири Јеванђеља сведоче најранији хришћански писци, као: Св. Климент Римски (пострадао 100. године) - у својој Првој посланици Коринћанима показује познавање трију Jеванђеља; Св. Игњатије Богоносац, Епископ (пострадао 107. или 115. године), у својим посланицама има наводе Јеванђеља по Матеју; Св. Поликарп, Епископ смирнски (пострадао између 156. и 166. године), у својој Посланици Филипљанима има много навода из Јеванђеља по Матеју, и цитира (1 Јн 4,3). Св. Иринеј, Епископ лионски (око 140. до 202. године), говори ο четири Јеванђеља и чак износи основне разлоге зашто их има четири. Св. Јустин Мученик (родио се почетком II века) наводи мноштво цитата из Јеванђеља по Матеју и Луки, а неколико по Марку и Јовану. Св. Климент Александријски пружа јасно сведочанство ο томе да су хришћанске општине једногласно признавале четири Јеванђеља. И Тертулијан (250) заступа аутентичност Јеванђеља по Луки. Сва четири Јеванђеља налазе се у два најстарија превода Hoвог Завета, на старосиријском (пешито) и старолатинском (итала) језику.

Што се тиче унутрашњег доказивања истинитости Јеванђеља, прва три садрже Христово предсказање ο разорењу Јерусалима; по стилу и начину излагања, јасно је да су писана пре овог догађаја (70. године), јер говоре ο знацима који ћe претходити, а не ο страхотама стварности. У Јеванђељу по Јовану, наилазимо на изразе који потврђују предање да је оно написано много касније, изван Палестине, у Ефесу. Због тога писац брижљиво објашњава јеврејске изразе и обичаје (нпр. Пасха - јудејски празник), јер су мање познати. У Јеванђељу нема спомена ο разорењу Јерусалимског храма и пропасти државе; аутор је, значи, писао после овог догађаја, и укидање јеврејских установа је била стварност.

Поређења 4 Јеванђеља
Упоређујући садржај Јеванђеља, примећујемо, поред задивљујуће сагласности, и извесне разлике; разлике су веће између Јеванђеља по Јовану и три друга Јеванђеља. Њихови писци - Матеј, Марко и Лука - слажу се у излагању, и отуда се називају синоптицима, а њихова дела - синоптичким Јеванђељима, јер следе синопсис, упоредно посматрање догађаја из живота Христовог. Синоптици углавном приповедају ο Христовом раду у Галилеји и његово последње путовање у Јерусалим и догађаје у вези са тим. Α Јован излаже његове посете Јерусалиму из године у годину и делатност у Јудеји. Јован наводи оне Христове говоре којих нема код прве тројице (нпр. Јн 14-18), док код њега нема Проповеди на гори (Мт 5-7; Лк 6,20-49; 11,1-13; 12,21). Прва тројица говоре више ο чудима Христовим, а Јован описује његову изванредну личност; први приповедају шта је он чинио, а Јован ко је он. Но и међу самим синоптицима опажамо извесне разлике. Сва ова питања око сагласности, међусобних позајмица у три Јеванђеља, а и разлика, у теологији се посебно проучавају и називају синоптичким проблемом. У том циљу, ради боље прегледности, издају се текстови јеванђеља упоредо у четири колоне.

Јеванђеље по Јовану
Четврта књига Новог Завета, садржи 21 главу, написана је у Ефесу, с циљем да они којима је упућена "верују да Исус јесте Христос Син Божји, и да верујући имају живот у име његово." (20,31) Вероватно је написано против лажних учитеља у вези са питањем Христове личности, јер су та погрешна учења јереси, почела да се јављају у I веку Хришћанства. Првенствена тачка јеванђелског учења јесте Божанство Бога Речи (Логоса), Господа Исуса, затим, искупљење и неопходност духовног препорода, будуће Васкрсење мртвих, послање Светог Духа и др. Цело Јеванђеље пуно је најузвишенијих и најтајанственијих истина хришћанске вере. Првих 18 стихова прве главе кључна су за даље излагање, јер све касније наведено (чуда и проповеди) има за циљ да потврди истину изражену у почетку - Исус Христос је Син Божији, Вечна Реч, једно са Оцем (20,31). Због узвишеног богословског излагања хришћанских истина, Св. Јован се на иконама и фрескама изображава са орлом у позадини.

Јеванђеље по Луки
Трећа књига Ηοвог Завета, садржи 24 главе и текстуално је најдужа новозаветна књига. Tpeћe Јеванђеље носи у наслову име Луке, једног од пратилаца Св. Павла на мисионарским путовањима. Писац не спомиње себе, истиче да са своје стране "испитавши тачно све од почетка", жели да свом пријатељу "племенитом Теофилу" изложи све ο животу и раду Христовом (1,1-4), што је могуће тачније и потпуније. Ово упућује на закључак да је у питању критичко, а не мемоарско писање; оно, овакво, представља почетак научно писане историје Цркве. Св. Лука га је написао под надзором Св. Павла. Неки примећују карактеристичне особености Св. Павла онда када писац излаже речи Христове ο благодати Божјој свеспаситељској за све народе, када слика Христа као Спаситеља не само Јевреја, него и свих људи. Уз то, у овом Јеванђељу изведен је родослов Исусов од Адама (уназад од Христа ка Адаму, Лк 3,23-38), да би се нагласило да је Исус - Син Човечји. Тиме се жели предочити да је Христос не само за Јевреје, већ да је преко Адама с његовим семеном и за све народе света. Само Св. Лука приповеда ο грешници која помазује Христа миром (7,36-50), ο Закхеју (19,1-10), ο царинику и фарисеју (18,9-14), ο разбојнику на крсту (15 и 16). Једино Јеванђеље по Луки доноси повест ο рођењу Јована Крститеља (1,5-25,57-58), ο рођењу и младости Исусовој (2,1-7), нека запажања ο страдању и Васкрсењу, и приповест ο Вазнесењу на Небо (24,50-53). Сматра се да је Јеванђеље написано две године пре књиге Дела апостолска (аутор књиге је такође Лука), негде око 62. или 63. године.

Јеванђеље по Марку
Друга књига Новог Завета, садржи 16 глава, написао га је Марко, нећак Варнавин (Кол 4,10), на основу казивања и под надзором Св. Петра. Намењено је Хришћанима из незнабоштва; отуда он подробно описује јеврејске обичаје и изразе (7,3; 4,11; 15,42), но ништа не говори ο Исусовом рођењу и др. Премда Јеванђеље не казује ништа ново, поред оног што налазимо код Матеја и Луке, ипак оно није понављање других Јеванђеља. Премда у Јеванђељу има најбитнијих података из Христовог живота, мноштво мање значајних података, које налазимо само овде, сведоче ο томе да је аутор добијао ова сведочанства од поузданог очевица, с добрим памћењем (Мк 1,31; 9,27; 10,21,23; 1,35; 3,20; 6,31; 4,36). Ове и друге карактеристике имају за циљ да представе Христа као Сина Божијег, чији су живот и дела послужили као основица јеванђелске проповеди. Особитост Марка је и у томе што Исуса назива братом Јакова, Јосије, Јуде и Симона (6,3). Јеванђеље је написано око 70. године, када је разаран Јерусалимски храм, што оно наговештава (13,2).

Јеванђеље по Матеју
Прва књига Новог Завета, садржи 28 глава. Ово прво од четири Јеванђеља свети оци једногласно приписују Св. Матеју; исто тако, они једногласно сведоче да је оно било првобитно написано на арамејском, тадашњем говорном језику у Палестини, мада се његов превод на грчки језик, који се користио од најстаријих времена, спомиње упоредо с другим Јеванђељима. Оно носи карактеристике оригиналног састава, а не превода: цитати из Старог Завета, садржани у Христовим речима, обично су узети из превода на грчки језик, из Септуагинте, а не из оригиналног јеврејског текста. Циљ писања Јеванђеља је јасно изражен у (1,1): "Родослов Исуса Христа, сина Давида, Аврамова сина." Овиме се жели нагласити да је Исус син Давидов, обећани јеврејски Месија, њихов Пророк и Цар. Матеј започиње Јеванђеље родословом, који води до Аврама, праоца јеврејског народа. То је Јеванђеље испуњених пророчанстава и, отуда, оно стално указује на то како су се пророчанства испунила у Исусу Христу: "тада се испуни што је рекао пророк". Овде је то наглашеније него у другим Јеванђељима. Речи Исуса Христа наводе се веома подробно, уз многе цитате из Старог Завета, и тако снажно убеђују Јевреје да је Исус - Месија. Назив "Син Човечји" Исус приписује самоме себи, нарочито у овом Јеванђељу. Јеванђеље је написано између 63. и 67. године.

SPC

Autoru:  Luna.* [ 25 Jul 2012, 09:45 ]
Tema posta:  Re: Веронаука

Понашање у храму


Slika


Улазећи у свети храм, прекрстимо се, уз благи наклон. Долазимо до целивајуће иконе на средини цркве, поклонимо јој се и прекрстимо, целивамо икону (жене не остављајући трагове кармина) и на крају се благо поклонимо онима који стоје у реду иза нас и око нас. Храм је свето место сабрања верника ради молитве и богослужења, те све радње које то ремете, нису дозвољене. Разговори током службе су непристојни и себични јер на тај начин заборављамо да се и наши ближњи у храму моле и да им је за то потребан мир, а и нама самима то расејава пажњу неопходну за молитву. За време богослужења је од највећег значаја да заборавимо на све свакодневне бриге и проблеме, да посветимо своје срце и ум само Господу. Једино тако можемо изаћи из храма нови, очишћени, освећени, препорођени, обновљени.

Молитвене речи и песме

Молитве и песме током службе нису само формално изговарање текста или мелодије, већ имају свој истински и дубок смисао; помажу нам у духовном самоосвешћивању, промени нас самих и заједници са ближњима и са Господом. Зато је важно слушати све речи, чак и када у почетку делују неразумљиво. Временом, уз Божију помоћ, али и сопствени труд кроз читање духовне литературе, разговоре са духовником и редовне доласке на службе, почињемо да освешћујемо значај свих свештених радњи у Цркви, као и речи и песама. Оне постају интегрални део и окосница нашег живота, делања, разумевања, мишљења и осећања.

За време богослужења не шетамо по цркви и не гурамо се. ВЕРА ДОЛАЗИ СЛУШАЊЕМ, а то значи најпре слушањем Речи Божије, исказане у читању Светог Јеванђеља, слушањем речи молитава, песама, свога срца, као и слушањем својих ближњих и гласа њиховог срца. Најлепши и истински вид сабрања верних је када сви заједно певају уз хор или појце, то су славословија Господу и Светима, саучествовање у богослужењу и заједничке молитве, што појачава радост нашег пребивања у том светом сабрању, када је Христос међу нама. За време читања Светог Јеванђеља стојимо мирно, погнуте главе, опуштених руку и у највећој тишини и отворености за Реч Божију јер нам се тада открива Сам Бог. Исто важи и за изношење Часних Дарова на Литургији, освећење Светих Дарова, Причешће, благосиљање присутног народа... Током Литургије све нам се казује шта треба да чинимо, ако слушамо пажљиво: "Главе своје Господу приклонимо", "Заблагодаримо Господу", "Господу се помолимо", "У миру изиђимо"...

Причешћивање

На Свето Причешће излазимо по благослову свог духовника или исповедника, ако смо постили редовно и исповедили се. Чаши прилазимо у потпуном миру, изговарајући са свештенослужитељем молитву. Руке су нам прекрштене на грудима, десна преко леве. Никада се не крстимо пред самим путиром да га не бисмо подизањем и спуштањем руке гурнули и просули Светињу. Пред узимање Причешћа, изговарамо своје име свештенослужитељу, на шта он изговара: "Причешћује се слуга Божији (име) / слушкиња Божија (име) Телом и Крвљу Христовом". Тамо где је највећа Светиња, Крв Христова, освештана благодатним дејством Светог Духа, ту не стају вируси, бактерије, ни ма каква нечистоћа, па је свака сумња и осуда тога што се сви причешћују из једне кашичице не само неоправдана, већ и показатељ потпуног неразумевања Светих Тајни. О томе се, свакако, треба информисати кроз духовну литературу и разговор са духовником. Пред Причешће Светим Христовим Тајнама не једе се и не пије ништа од поноћи, жене не стављају кармин, како не би остављале траг на кашичици из које се узима Причешће. Затим се узима нафора (освећени хлеб), водећи рачуна да нам ни једна мрвица не падне на под, иначе је треба покупити јер се ради о светињи.

Одевање и изглед

У цркви треба да смо одевени пристојно, без препуних стомака, жвакаће гуме, упадљиве шминке, држања руку у џеповима, љубопитљивог посматрања осталих верника, смеха и разговора. Пристојно одевање искључује кратке сукње, шортсеве, сукње са дубоким изрезом, провокативну и пренападну одећу. Зачуђујуће је то што људи никад не постављају питање како да се обуку за одлазак у позориште или у госте пријатељима, а када иду у госте своме Господу и Спаситељу, за Његову Свету Трпезу, где добијају дар живота, ту се о начину облачења или непотребно полемише или се на то чак и не обраћа уопште адекватна пажња. Недопустиво је коришћење мобилних телефона у цркви! Као што и у својим и туђим домовима поштујемо одређена правила понашања, како би наш живот у заједници био олакшан и служио на међусобну радост, поштовање и љубав, па су нам та правила сасвим природна и разумљива, тако и у храму треба да будемо природни, не претварајући се у роба правила, како не бисмо спутавали дух љубави и молитве, али ни да се према храму односимо нехајно, бахато и без поштовања јер се налазимо на светом месту.

Како се крстимо?

Све свештене радње и све молитве освећују се знаком крста. Крстимо се тако што у једно саберемо три прста десне руке – палац, кажипрст и средњи прст, а мали и домали прст савијемо на длан. Три спојена прста симболизују Свето Тројство – Оца, Сина и Светога Духа, док су два прста на длану симбол двојства Христове природе – божанске и људске. Са три састављена прста дотичемо најпре чело, посвећујући Богу свој ум, и говоримо: "У име Оца", затим део испод груди, посвећујући Богу своје срце, изговарајући: "и Сина", а на крају додирујемо десно па лево раме, посвећујући Богу своју снагу, говорећи: "и Светога Духа". Завршавамо са "Амин", што значи: "Нека тако буде". Погрешно је крстити се "у ваздуху", на брзину, импровизовати крсни знак кратким потезима испред себе у знаку малог ромба, не довршити га сасвим, а нарочито га злоупотребљавати у сујеверне сврхе. Знаком крста – под условом да смо се прекрстили исправно – освећујемо себе, читаво своје биће. Крсним знаком растерују се нечисте силе, њиме се исповеда наша вера у Бога и Васкрсење, као саставни део наших молитава.

Благослов

Свештенослужитељу прилазимо смерно, целивамо му руку, изговарајући: "Оче, благословите" или, у случају да је реч о епископу, "Благословите, владико/преосвећени". Верник тада од свештенослужитеља добија благослов руком чији прсти формирају слова ИСХС, што су почетна слова Спаситељевог имена. За време службе, када свештеник благосиља народ, сви треба да повију главе смерно, примајући тај благослов као од самог Господа. Овим поклоном верни изражавају своју благодарност Богу на Његовој благодати и милости. Посебна врста благослова је онај на почетку Свете Литургије, када свештенослужитељ изговара речи: "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа", чиме се благосиља, по Божијој благодати, читаво литургијско сабрање и све што ће се на њему догађати. Зато је јако важно доћи пре почетка Литургије и присуствовати јој од почетка до краја, а не каснити, поготово што се, нашим накнадним пролажењем кроз храм, ремети молитвени мир.

Паљење свећа

Свеће треба куповати искључиво у храму јер су на том месту освештане, а тиме се помаже и живот и рад храма у коме се молимо и добијамо дарове од Господа. То се односи и на све друге црквене предмете. Иако је из практичних разлога устаљена пракса да се на горњој површини пале свеће за здравље и благодат живима, а на доњој за покој душама умрлих, у Христу су сви живи, па се не треба оптерећивати формалном страном овог чина.

Прилози

Верници, по свом нахођењу и могућностима, добровољно дају прилог за свети храм, у знак захвалности за благодатне дарове које добијају у њему, разумевајући да су прилози потребни како би се храм могао даље изграђивати и организовати духовни живот и свештене радње. Прилог је наше доброчинство којим враћамо Господу од онога што нам је Он Сам дао.


Slika


SPC

Autoru:  Luna.* [ 27 Jul 2012, 21:06 ]
Tema posta:  Re: Веронаука

ZASTO SE PALI KANDILO PRED IKONOM?


Prvo, zato sto je vera nasa svetlost. Rekao je Hristos: Ja sam svetlost svetu. Svetlost kandila opominje nas na svetlost kojom Hristos obasjava nase duse.
Drugo, da nas podseti na svetlost karaktera onog svetitelja pred kojim palimo kandilo. Jer su svetitelji nazvati sinovi svetlosti.
Trece, da nam sluzi kao ukor za tamna dela nasa, i zle pomisli i zelje, i da nas pozove na put jevandjelske svetlosti. Da bismo se potrudili tako s revnoscu oko zapovesti Spasiteljeve: tako da se svijetli vase vidjelo pred ljudima, da vide vasa dobra djela.
Cetvrto, da to bude mala zrtva nasa Bogu, Koji se sav zrtvovao za nas. Jedan majusni znak velike blagodarnosti i svetle ljubavi nase prema Onome od koga u molitvi prosimo i zivot i zdravlje i spasenje i sve ono sto samo bezgranicna nebeska ljubav moze dati.
Peto, da to bude strasilo zlim silama, koje nas napadaju ponekad i pri molitvi i odvode nam misli na drugu stranu od Tvorca nasega. Jer zle sile vole tamu i trzu se od svake svetlosti, narocito od one koja je namenjena Bogu i Njegovim ugodnicima.
Sesto, da nas podstakne na samopregorenje. Kao sto jelej i fitilj gore u kandilu, tako neka gore i duse nase plamenom ljubavlju u svim stradanjima, pokorni vazda volji Bozjoj.
Sedmo, da nas nauci da kao sto kandilo ne moze da se zapali bez nase ruke, tako ni srce nase - to unutrasnje kandilo nase - ne moze da se zapali bez svetog ognja Bozje blagodati, ma bilo ispunjeno svim vrlinama. Jer sve su vrline nase kao gorivo, a od Boga je oganj sto ih zazize.

Vidovdan

Autoru:  Luna.* [ 06 Sep 2012, 20:58 ]
Tema posta:  Re: Веронаука

ЗНАЧЕЊЕ НЕКИХ ПОЈМОВА


АКАТИСТ - црквена песма у славу светитеља. У српском средњовековном сликарству често је илустрован акатист Пресветој Богородици.
АМВОН - кружни, уздигнути простор, најчешће испред иконостаса, на којем се врше богослужбене радње.
АНАХОРЕТИ - ранохришћански пустињаци.
АПСИДА - део храма, полукружни простор надсвођен полукуполом; поред олтарске, источне апсиде, постоје и певничке апсиде.
АРКАДЕ - низ лукова на стубовима, повезаних у једну целину.
АРХИВОЛТА - спољња, чеона, декоративно обрађена површина једног лука.
АРХИЂАКОН - први међу ђаконима.
АРХИЕПИСКОП - први међу епископима.
АРХИЈЕРЕЈ - првосвештеник, црквени старешина, највиши степен свештенства, епископ, владика.
АРХИМАНДРИТ - највиши степен црквеног одликовања у презвитерском чину монашког реда.
АРХИТРАВ - хоризонтална камена греда која лежи изнад неког отвора на зиду или изнад стубова.
БАЗИЛИКА - црквена грађевина правоугаоне основе, најчешће подељена на бродове.
БИФОРА - дводелни прозор.
БОГУМИЛИ - хришћанска секта у средњем веку.
БОРДУРА - трака, обично црвене боје, која раздваја композицију, односно сцене, у фреско-писаним храмовима.
ДАСКАЛ - учитељ у манастиру.
ДЕИЗИС - иконографски мотив који приказује Исуса Христа са Богородицом и светим Јованом Крститељем, који стоје са страна у молитвеном ставу, окренути лицем према Исусу Христу.
ДЕФТЕР - турска пописна књига.
ДУХОВНИК - угледни монах, старац који води духовни надзор над осталим манастирским братством.
ЂАКОН - први и најнижи свештенички чин.
ЂАКОНИК - јужни део олтарског простора у коме се чувају одређени црквени предмети.
ЕВХАРИСТИЈА - причешће светом тајном, део Свете литургије.
ЕГЗОНАРТЕКС - спољна припрата.
ЕПИСКОП - црквени поглавар једне веће области, архијереј, владика.
ЕПИСКОПИЈА - духовно и административно подручје епископа.
ЖИВОПИСАЦ - црквени сликар.
ЗОГРАФ - живописац, црквени сликар.
ИГУМАН - свештеномонашки чин, старешина манастира.
ИКОНОПИСАЦ - сликар икона
ИКОНОСТАС - преграда у храму између олтара и простора за вернике. Првобитни иконостаси били су у облику ниске олтарске преграде; темпло.
ЈЕРОМОНАХ - свештеномонах, монах свештеник.
КАЛОТА - горњи део кубета, односно његов засведени део.
КАПИТЕЛ - врх стуба уобличен и украшен на различите начине, зависно од стилског схватања и времена кад је стуб рађен.
КАТАПЕТАЗМА - завеса на царским дверима.
КИР - господин.
КОЛОНАДА - низ стубова који у горњем делу могу бити повезани луковима.
КОЛОНЕТА - стубић између делова двојних прозора на порталима, на ивицама тамбура кубета и апсиде.
КОНЗЕРВАЦИЈА - заштита грађевине, иконе или друге уметничке творевине у затеченом стању.
КОНЗОЛА - камени испуст на фасади грађевине који подухвата и носи горњи део; најчешће ослонац лука или фигуре.
КОРДОНСКИ ВЕНАЦ - венац различитог профила који водоравно дели фасаду.
КРИПТА - подземна засведена просторија испод цркве или капеле у којој се сахрањују заслужне личности.
КТИТОР - оснивач, утемељивач, задужбинар; човек који издржава манастир или му да велик прилог.
КУЈУНЏИЈА - мајстор за израду црквених и других уметничких предмета од сребра.
КУПОЛА - свод од камена или опеке у облику полулопте. Може да буде саграђен изнад кружне или квадратне основе, што диктира и различит конструктивни склоп. Има тамбуре, кубично постоље и полукалоту, у зависности од концепције грађевине; кубе.
ЛАВРА - велик, знаменит манастир, царска задужбина.
ЛУНЕТА - полукружно поље или окно изнад портала и прозора, често украшено разним фигурама.
МЕЛОД-песник.
МЕТОХ - мала црква са оскудним поседом; сваки манастир или црква што су их дародавци приложили већем манастиру; удаљено црквено или манастирско имање; филијални манастир.
МИТРОПОЛИТ - високи црквени великодостојник епископског чина.
МОЛЕР - један од назива за иконописце и живописце.
МОНАХ - човек који припада црквеном реду и живи у манастиру; калуђер.
НАЛОЊ - специјално постоље на коме стоје Богослужбене књиге приликом читања, или иконе.
НАОС - главни, централни део унутрашњости храма.
НАРТЕКС - предњи део цркве, предворје; узано, четвртасто предворје; припрата.
ПАЛИМПСЕСТ - пергамент (стара рукописна књига) са кога је првобитни текст избрисан или оструган па написан нови.
ПАНДАНТИФ - сферни троугао изнад четири угла квадратног простора, служи да би се омогућио прелаз у кружну основу кубета.
ПАРАКЛИС - капелица прислоњена на црквену зграду или уклопљена у њу; има посебну намену (нпр. служи као крстионица).
ПАТРИЈАРХ - духовни поглавар једног народа, највиши епископски чин.
ПАТРОН - заштитник храма, односно светац коме је храм посвећен; оснивач цркве.
ПИЛАСТАР - стуб који стоји уза сам зид или је једним делом своје дебљине уграђен у зид; полустуб.
ПИРГ - кула, торањ, тврђава.
ПОДВИЗАВАЊЕ - начин живота монаха који се одликује молитвом, духовним бдењем, постом и самоћом.
ПОЛИЈЕЛЕЈ - украшен прстен од дрвета или бронзе који виси на ланцима испод кубета и служи за свеће и кандила.
ПОРТАЛ - архитектонски обрађен улаз на црквама и другим грађевинама. На српским средњовековним црквама главни улаз је украшен пластичним представама са биљним, геометријским, зооморфним и антропоморфним мотивима.
ПОСТРИГ - примање монашког завета, замонашење.
ПРЕПОДОБНИ - свети, пресвети, честити, праведни; угодник који се ван света подвизава.
ПРИПРАТА - предворје цркве.
ПРОНАОС - предворје, трем храма; припрата.
ПРОСКОМИДИЈА - посебан, најчешће удубљен простор у северном делу олтара, који служи за припремање светих дарова, хлеба и вина за причест; жртвеник, протезис.
ПРОТОПРЕЗВИТЕР - старији свештеник, претпостављени, први међу једнакима.
ПРОТОСИНЂЕЛ - први међу синђелима.
ПСАЛТИР - богослужбена књига која садржи псалме.
ПУСТИНОЖИТЕЉ - монашко лице које се подви-зава у пустињи или на неком другом неприступачном месту.
РЕСТАУРАЦИЈА - поступак у заштити грађевине који се огледа у настојању да се васпостави њен првобитни облик.
РИЗА - црквена одећа.
РИЗНИЦА - посебан простор при цркви, манастиру или епископском седишту где су похрањене црквено-уметничке драгоцености.
РОЗЕТА - округли орнаменти у облику руже, кружни простор са декоративним испустом од изрезане камене плоче, округао прозор са различитим украсима.
РОТОНДА - мала грађевина (црква) кружне основе, са куполом.
СВОД - конструктивни део озидан по кривој линији изнад једне просторије а са ослонцем на њене зидове; може бити полубочаст, бачваст, крстаст итд.
СЕРАФИМИ - анђели највишег реда по чину (са три пара крила).
СИНЂЕЛ - монах са вишом богословском спремом, додељен епископу.
СИНЂЕЛИЈА- нарочита врста свечане потврде коју издаје архијереј приликом рукоположења или постављења црквеног лица.
СИОН - брдо код Јерусалима где је некада постојао Соломонов храм. У преносном значењу представља цркву Христову.
СКИТ- манастир у коме живе испосници.
СОЛЕА - средишњи простор храма испод централног кубета.
СТАВРОПИГИЈА - манастир, црква или неко добро на територији једне епархије, искључиво у надлежности патријарха.
ТАМБУР - цилиндрични зид кубета који се умеће између пандантифа и калота да би кубе споља постало више и да би се (на том тамбуру) могли отворити про-зори за осветљавање унутрашњости храма.
ТЕМПЛО - види иконостас.
ТИМПАНОН - удубљено или само уоквирено полукружно поље изнад врата и прозора (олтара), које је обично украшено рељефом, мозаиком или сликаном представом.
ТИПИК - књига црквених правила.
ТРАВЕЈ - основна просторна јединица цркве правоугаоног или квадратног облика која је од суседних аналогних јединица одвојена ступцима. То је назив за сводно поље омеђено лонгитудиналним и трансверзалним куполама.
ТРАНСЕПТ - попречни брод цркве положен под правим углом на уздужни брод, који основи храма даје изглед такозваног латинског крста.
ТРИ ЈЕРАРХА - три света оца и литурга: Василије Велики, Јован Златоусти и Григорије Богослов.
ТРИКОНХОС - назив за црквену грађевину са основом у облику тролиста, коју чине три полукружне апсиде са полукалотама.
ТРИФОРА - прозор подељен са два стубића на три дела. Најчешће је прављен у време романике и готике.
ЋЕЛИЈА - монашка одаја.
ЋИВОТ - ковчег за мошти; кивот.
УСПЕЊЕ - уснуће, смрт.
ФАНТАСТИЧНЕ ПРЕДСТАВЕ - ликовни и други украси произишли из маште (аждаја, грифон, кентаур и друго).
ФЛОРАЛНИ УКРАСИ - декорација са мотивима преплетених биљака.
ФРЕСКА - живопис изведен на свежем малтеру.
ХРАМ - црква.
ХУДОЖЕСТВЕН - уметнички.
ЧЕТРДЕСЕТ МУЧЕНИКА - мученици који су у IV веку у Севастији страдали због своје Хришћанске вере.

Православна Србија

Autoru:  Luna.* [ 20 Sep 2012, 23:20 ]
Tema posta:  Re: Веронаука

Буђење!


Врбица је посвећена успомени на васкрсење Лазара и на Христов улазак у Јерусалим, где су га деца весело дочекала и радосно поздравила


Са Врбицом за Православну цркву и вернике почињу ускршњи празници. Врбица се слави осам дана пре Ускрса, у суботу. Празник је познат и као Лазарева субота, а посебан је по томе што га, пре свега, славе - деца. Некада су ђаци тога дана ујутру одлазили са својим учитељима ван града по врбове гранчице и доносили их у цркву. После Другог светског рата Врбица се славила искључиво у окриљу црквене порте. Врбове гранчице деца су носила кући, стављала их на икону или на огледало. Ту би се осушене чувале до следеће године.
Врбица је, дакле, посвећена успомени на васкрсење Лазара и на Христов улазак у Јерусалим, где су га деца весело дочекала и поздравила. На тај дан се у нашим храмовима у раним поподневним часовима служи вечерње богослужење. У цркву се уносе младе врбове гранчице које свештеници освете и потом деле окупљеној деци, а затим с црквеним барјацима и иконама креће литија око цркве. Кад цркву обиђу три пута певајући тропаре Лазареве суботе, верници поново улазе у храм.
У Јерусалимској православној цркви и данас на Лазареву суботу полази литија која треба да подсети на Христов свечани улазак у Јерусалим. Патријарха прати народ који се - певајући „Слава на висину Богу” - пење на Елеонску гору где се благосиља маслина. Затим свештеници деле народу гранчице маслине и свеће, па литија креће до места која сведоче о Христовом ускрснућу.
Гранчице се остављају на Голготи и тек онда следи повратак у храм Васкресења. Ту се обред и завршава. Јерусалимски обичај ношења маслинових гранчица у литији и чин њиховог освећења раширио се међу хришћанским православним светом. Ми смо прихватили овај обичај, али уместо маслинових носимо врбове гранчице.
Баш као и данас, мајке су некада за Врбицу свечано облачиле децу, чак и бебе. Тако свечано обучена, деца долазе на Лазареву суботу у црквену порту. Родитељи им купују звончиће и стављају око врата. Док обилазе око цркве, деца певају, звоне и машу врбовим гранчицама. То је њихов празник радости и тога дана родитељи их, осим новим оделом, часте и колачима.
Врбица припада пролећним празницима који су слављени у нашем народу и у давна времена. Наиме, пролећном буђењу придаване су магичне моћи. Кићење зеленилом било је често и код старих Словена, као и других европских народа. А врба је означавала напредак, тачније - стално подмлађивање. Од Лазареве суботе по сеоским двориштима палиле су се ватре зване „лазарице”, али се тај обичај готово изгубио. Родитељи су врбовим гранчицама нежно ударали своју децу уз речи „расти као врба!” Реч је о заосталом паганском обичају и веровању да врбово грање има некакву магијску моћ. На Лазареву суботу и девојке су се китиле врбовим гранчицама и тако окићене певале и играле призивајући духове природе да подаре здравље људима. Врбовим гранчицама китили су се и бунари, прозори и кућне ограде.

М. Огњановић
Zabavnik

Autoru:  Luna.* [ 06 Okt 2012, 18:43 ]
Tema posta:  Re: Веронаука

10 Божјих заповести - тумачење


Прва Божија Заповест

ЈА САМ ГОСПОД БОГ ТВОЈ И НЕМОЈ ИМАТИ ДРУГИХ БОГОВА УЗА МЕ.


Ово значи:
Један је Бог, и нема других богова сем Њега. Од Њега долазе сва створења, Њиме живе и к Њему се враћају. У Богу је сва моћ и нема моћи ван Божје. И моћ светлости, и воде и ваздуха, и камена јесте Божја моћ.
Моћ којом мрав мили, риба плива и птица лети јесте Божја моћ. Моћ семена да расте и траве да дише, и човека да живи јесте Божја моћ.
Сва моћ је својина Божја и сва створења позајмљују своју моћ од Бога. Бог свакоме позајмљује колико хоће и узима натраг кад хоће. Зато кад тражиш моћи, тражи је само од Бога, јер Бог је извор живе и страшне моћи, и ван тога извора других нема.

И немој имати других богова осим мене, заповеда Господ.

На шта ће ти други богови, ако имаш Господа Бога Саваота? Чим имаш два бога, знај, један од њих је ђаво. А ти не можеш служити и Богу и ђаволу, као што не може један во орати две њиве у исто време. Не требају волу два домаћина, јер ће га растрзати; нити гори требају два сунца, јер ће је сагорети; нити мраву требају две капи воде, јер ће га утопити; нити детету требају две мајке, јер неће имати ниједне. Не требају ни теби два бога, јер нећеш бити богатији но сиромашнији.
А ти остај сам са твојим једним Господом Саваотом, у кога је сва моћ, сва мудрост и сва доброта, неподељена, неисцрпна, бесконачна. Њега јединог поштуј, Њему се клањај и Њега се бој. А кад Му семолиш моли му се овако:

– Господе Боже, Ти можеш имати безбројно много створења, но створења Твоја не могу имати више од Тебе јединога Бога свога. Разагнај, Боже драги, све моје ружне мисли и снове о другим боговима као што снажан ветар разгони отровни рој мува. Очисти моју душу, осветли је, рашири је,

Боже, и настани се Ти једини у њој као цар у својој палати. То ће мене подићи, оснажити, уљудити, поправити и освежити. Слава Ти и хвала, једини истинити Боже, који се уздижеш над свима лажним божанствима као висока гора над сенкама у бари. Амин.


Друга Божија Заповест

НЕ ОБОЖАВАЈ НИКАКАВ ЛИК РЕЗАН НИТИ ИКАКВУ СЛИКУ ОД ОНОГА ШТО ЈЕ ГОРЕ НА НЕБУ ИЛИ ДОЛЕ НА ЗЕМЉИ, ИЛИ У ВОДИ И ИСПОД ЗЕМЉЕ.


Ово значи:
Не обожавај створење као створитеља. Ако си се већ уздигао на гору високу, на којој си се срео са јединим Господом Богом, на што се обзиреш на сенке у бари под гором? Кад један човек жуди да види цара и после дугог труда успе да изађе пред лице његово, на што се онда обзире лево и десно и гледа по слугама царским? Можда се обзире лево и десно из два разлога: или зато, што не сме сам да стоји у присуству цара, или пак зато, што мисли, да му сам цар не може помоћи?
Но то још није најцрњи грех. Најцрњи је грех, кад човек обожава своје сопствено дело, направу свога мозга и својих руку. Дивљи људи истешу себи бога из дрвета, па му се онда клањају и моле. Но дивљим људима да се и опростити. Њихова дивљина њих оправдава. Према њима је прави и вечити Бог милостив и снисходљив, те оне молитве, које они упућују својој направи од дрвета, Он прима као да су њему упућене и шаље своју помоћ и заштиту непросвећеној деци својој.
Ако ли један човек усреДсреди све своје мисли и све своје срце на то да се дигне над другим људима, да буде први, да предњачи пошто–пото, да се слави од других, да се хвали од других, и ако сматра себе бољим од свих људи, од свих ствари на небу и на земљи, онда је такав човек сам себи божанство, коме он жртвује све. То је болест душевна треће врсте.
Заиста, браћо, само болесне душе не знају за правога Бога. А здраве су душе здраве од свога познања и признања правога и јединога Бога, који је господар и владалац свих резби и свих слика, и свих фамилија људских, и свега злата и сребра, и свих смртних људи на земљи.
– Господе Једини, Тебе Јединога познајем, признајем и славим: и када ми дан открије сву красоту Твоју — кроз красоту Твојих дела — и када се ноћ огрне тамним плаштом и остави мене самог с Тобом. АМИН.


Трећа Божија Заповест

НЕ УЗИМАЈ УЗАЛУД ИМЕНА ГОСПОДА БОГА СВОЈЕГА.


Кад се на небу помене име Божје, небеса се пригибају, звезде увећавају свој сјај, архангели и ангели почињу певати: свјат, свјат, свјат Господ Саваот, а светитељи и богоугодници падају ничице. Ко се онда од смртних усуђује поменути име најсветије без трепета душе и без дубоког уздисаја чежње?
Кад је човек на самрти, помињи му које хоћеш име, нећеш га охрабрити нити му мир души повратити. Но кад му поменеш једно једино име, име Господа Бога, охрабрићеш га и повратићеш му мир души. И последњим својим погледом благодариће ти на помену тога мелемног имена.
Кад човека изневере сродници и пријатељи, и осети се сам у овом бескрајном свету, и уморан на свом самачком путу, помени му име Божје, и тиме као да си му дао поштапач отежалим ногама и рукама.

Кад навале на човека зли суседи, па га лажним сведоџбама доведу до окова и тамнице и придобију зле судије за себе а против праведника, приближи се страдалнику и шапни му на ухо име Божје. Заиста у том тренутку сузе ће поћи на очи његове, сузе — мастило наде и поверења — и окови тешки учиниће му се лаки као од липова дрвета.

Неки кујунџија сеђаше у дућану на тезги и кујући непрестано употребљаваше име Божје узалуд, или као клетву или као узречицу. А хаџија неки слушаше са улице и душа му се узмути. Па викну хаџија кујунџију, да изађе напоље. А кад кујунџија изађе, хаџија се сакри. Врати се кујунџија и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Врати се кујунџија, мало срдит и настави ковати.

Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија опет ћуташе. Кујунџија, бесан од љутине, осори се на хаџију:

– Вичеш ли ти то мене, хаџијо и правиш шалу са мном кад ја имам пуне руке посла?
Одговори хаџија мирно:

– Заиста, у Бога су пуније руке посла, па си Га ти више пута узалудно викну но ја тебе. Ко има право више да се љути — Бог или ти, кујунџијо?

А кујунџија се застиди, врати се у дућан па подви ноге на тезги и језик у устима.

Нека вам, браћо, име Божје непрестано трепери, као кандило, у души, у мислима и у срцу, но нека се не диже до врха језика без важног и свечаног тренутка.

О пречудно име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја занавек, ако би те изговорила немарно, водено и узалудно.


Четврта Божија Заповест

“Сећај се дана од одмора да га светкујеш. Шест дана ради, и свршуј све послове своје.


А седми је дан одмор Господу Богу твојему, тада немој радити ниједнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је пред вратима твојим.
Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, море и што је год у њима, а у седми дан почину. Зато је благословио Господ дан од одмора и посветио га.”

То значи да се ради шест дана, да се чини све оно што при-пада нашем овоземаљском позиву, а седми дан да се чува као СВЕТИ за Бога тј. посветити га за молитву Богу — у цркви, за верску поуку и за побожна дела.

У исто време Јевреји су празновали суботу, а Хришћанска Православна Црква светкује недељу — дан Христовог Васкрсења, у част и спомен на најзначајнији догађај,јер је Васкрс празник над празницима.

Slika


Пета Божија Заповест

ПОШТУЈ ОЦА ТВОЈЕГА И МАТЕР ТВОЈУ, ДА ТИ ДОБРО БУДЕ И ДА ДУГО ПОЖИВИШ НА ЗЕМЉИ


Петом заповешћу Господ Бог нам наређује да поштујемо родитеље своје и за то нам обећава срећан и дуг живот.
Поштовати родитеље значи: љубити их, поштовати их, не жалостити их ни речима ни поступцима, слушати их, помагати им у напорима, бринути се о њима, када се они налазе у некој нужди, а посебно у време њихове болести и старости, такође молити се за њих Богу, како док су живи, тако и после смрти.
Грех непоштовања родитеља је велики грех. У Старом Завету, ко вређа оца или мајку, кажњава се смрћу (Марк. 7, 10; Изл. 21, 16).
Упоредо са родитељима, ми смо дужни да поштујемо и оне, који у било ком облику, замењују наше родитеље. Тим лицима се могу сматрати: пастири и духовни оци, који се брину о нашем спасењу, учећи нас вери и молећи се за нас; старешине грађанске, које се брину о нашем мирном животу и штите нас од угњетавања и пљачке; васпитачи, учитељи и добротвори, који се старају да нас уче и да нам дају све добро и корисно; и уопште, старије по узрасту, који имају животно искуство и стога могу да нам дају добар савет. Зато греши онај ко не уважава старије, а посебно старце; ко се са неповерењем односи према њиховом искуству, равнодушно, а некада са подсмехом реагује на њихова запажања и поуке, сматрајући их “заосталим” људима, а њихова схватања и погледе “застарелим”.
Још у Старом завету Господ је рекао кроз Мојсија: “пред лицем седога устани и поштуј лице старца, и бој се Господа Бога твојега” (3 Мојс.19, 32).
Али ако би се десило, да родитељи или старешине траже од нас било шта противно вери и Закону Божијем, тада смо дужни да им кажемо, како су рекли апостоли старешинама јудејским: “судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога” (Дела. 4, 19). И дужни смо да претрпимо за веру и Закон Божији све, што би затим следило.


Шеста Божија Заповест

НЕ УБИЈ!


Бог је Творац и Даваоц живота. Створио је човјека по слици и обличју своме, што значи да је сваки човјек боголик, јер је Божански лик утиснут у човјекову душу и ум.
Убијањем човјека, устајемо против Божијег подобија у њему и Духа Светога који живи у њему преко светих Тајни.
Христос каже: Не бојте се оних који убијају тијело (Мт. 10, 28.). Постоје и они који убијају душу, а то су они који кваре људске душе одвлачећи их од Господа и одводећи их на странпутицу.
Савремени начин за убијање људских душа свакако видимо и у секташењу и врбовању људи у душегубна удружења.

Самоубиство је још већи гријех од убиства, можемо рећи и највећи. Самоубиством смо сами себе потпуно одвојили од Бога и од сваке могућности покајања и повратка на прави и истинити пут.


Седма Божија Заповест

НЕ ЧИНИ ПРЕЉУБЕ


Седмом заповешћу Господ Бог забрањује прељубочинство, тј. кршење супружанске верности и сваку незакониту и нечисту љубав.
Мужу и жени Бог забрањује да прекрше узајамну верност и љубав. Нежењенима Бог наређује да држе чистоту мисли и жеља – да буду целомудрени у делима и у речима, у мислима и жељама.
Због тога нужно је избагавати све што може узбудити у срцу нечисте осећаjе: ружне речи, бестидне песме и плесове, саблажњиве манифестације и филмове, читање неморалних књига, пијанство итд.
Реч Божија наређује нам да чувамо наша тела у чистоти, јер су тела наша “чланови Христови и храмови Духа Светога”.
“Блудници греше против сопственог тела”, раслабљују здравље свога тела, излажу га болестима и повређују чак и душевне способности, а посебно способност замишљања и памет.


Осма Божија Заповест

НЕ УКРАДИ


Осмом заповешћу Господ Бог забрањује крађу, тј. присвајање на било који начин онога, што припадама другима.
Видови крађе су врло различити:
1. Лоповлук, тј. отимање туђе ствари.
2. Пљачкање, тј. отимање туђих ствари насиљем.
З. Крађа светиње, тј. присвајање онога што је освештано припадањем Цркви.
4. Подмићивање или мито, тј. када узимају незаконито дарове од људи, којима су по
својој дужности обавезни да чине нешто без награде (бесплатно).
5. Ленчарење тј. када примају плату за дужност или за посао, али дужност и посао нису обавили.
6. Лихварство (зеленашење), тј. када узимају због било чега од невољних велике новце,
користећи се туђом бедом.
7. Обмана или превара тј. присвајање туђе ствари лукавством. На пример: када се избегава плаћање дуга, утаји нађено, не врате власнику ствари или новац; када се вара на мерењу или закида при продаји; задржавање исплате раднику и слично; а такође, када се деца лење за учење, док њихови родитељи и заједница троше средства на њих, а учитељи улажу свој труд.
Забрањујући нам све видове отимања власништва од ближњега, та заповест, нам налаже да будемо некористољубиви (непохлепни), часни, трудољубиви, милосрдни и праведни. Да не бисмо грешили против те заповести, треба да волимо једни друге, као самог себе, и да не чинимо другима, што сами себи не желимо.
Највећа врлина (добродјетељ), наложена осмом заповешћу је, савршено нестицање, тј. одрицање од сваке својине. Али на ту врлину Господ не обавезује све, већ је предлаже само онима, који желе да достигну највише морално савршенство: “ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу” (Мат.19, 21).
Такав јеванђељски савет следили су многи подвижници, на пример св. Антоније Велики, преподобни Павле Тивејски, светитељ Николај Чудотворац и многи други.


Девета Божија Заповест

НЕ СВЕДОЧИ ЛАЖНО НА БЛИЖЊЕГА СВОГА.


Лагати значи свесно и хотимице говорити оно што није истина. Под лажним сведочењем се подразумева: свака лазна достава, изношење неистине против ма кога, било приватно или јавно, на суду или ван њега.

У деветој Заповести Божијој забрањује се: лажно сведочење против ближњих, клеветање и оговарање и неправедно осуђивање ближњих.

Лаж понижава човека и рађа друге грехе. Наш народ је рекао: Ко радо лаже – радо и краде.

Један Брат је рекао:
“Ипак, оче, заповести Господње сумногобројне. Ко их може све познати да би се подвизаваоза њих? Нарочито је тешко мени, малоумноме. Стога бих хтео да чујем кратку реч, коју бих могао да задржим у уму и да се са њом спасем”.
Старац одговори: “Иако сумноге, брате, заповести се сажимају у једној речи, тј. у реченоме:
Љуби Господа Бога свога свом снагом својом…и свим умом својом, и ближњега свога као самога себе.

Slika


Десета Божија Заповест

НЕ ПОЖЕЛИ НИШТА ШТО ЈЕ ТУЂЕ


Десетом заповешћу забрањују се жеље које противрече љубави према ближњем, и, што је нераскидиво повезано са жељама, помисли које тој љубави противрече.
Забрањују се не само зла дела, него злобне жеље и помисли.
Као прво, зато што када у души постоје злобне жеље и помисли, она већ постаје нечиста пред Богом и недостојна Бога. Соломон каже: Мрске су Господу мисли зле (Прич. 15,26). Стога се треба очистити од ових унутарњих нечистота, како учи Апостол: Очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божијем (2. Кор. 7,1).
Као друго, зато што је потребно угушити греховне жеље и помисли да би се предупредила греховна дела, јер се греховна дела рађају из њих као из семена, као што је речено: Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле (Мт. 15,19). Него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља затрудневши рађа грех, а грех учињен рађа смрт(Јаковљ. 1,14-15).

Када се забрањује да се пожели било шта што има ближњи, тиме се забрањује страст која се зове завист.

Речима ” не пожели жене ближњег свога” забрањују се сладострасне мисли и жеље, тј. унутарња прељуба.

” Не пожели дом ближњег свога, ни њиву његову, ни слугу његовог, ни слушкињу његову. ни вола његовог, ни магарца његовог, нити било које живинче његово, ни било шта друго што припада ближњем твоме” – овим речима забрањују се користољубиве и властољубиве помисли.
Сходно овим забранама десета заповест нам налаже следеће обавезе:
1) чувати чистоту срца;

2) бити задовољан оним што имаш.

За очишћење срца нарочито је неопходно често и усрдно призивање Имена Господа нашег Исуса Христа.


СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

Извор: Парохија Свете Тројице

Autoru:  Luna.* [ 15 Okt 2012, 10:19 ]
Tema posta:  Re: Веронаука

SPC: Koji su gresi za ispisnicu

Srpska pravoslavna crkva neposlušne vernike retko izbacuje iz svojih redova. Razlog za brisanje sa spiska članova je promena vere, jeres, blaćenje crkve...

Slika


NAJTEŽU kaznu, isključenje iz crkvene zajednice, sudovi eparhija SPC za poslednje dve decenije izrekli su svega deset puta. Ovom sankcijom presuđivano je uglavnom sveštenicima, ali „crveni karton“ u crkvi dobilo je i nekoliko vernika.

Privremeno ili doživotno udaljenje od oltara je sankcija koja je rezervisana samo za najteža dela protiv učenja crkve, a najčešće je potezana u nesložnim eparhijama SPC u Australiji i SAD. Za istinskog vernika najteža reč - ekskomunikacija - čula se proteklih godina i u eparhijama Zahumsko-hercegovačkoj i Žičkoj.

Da je isključenje mera koju crkveni sudovi izuzetno retko izriču potvrđuje profesor Bogoslovskog fakulteta Dimitrije Kalezić. On ističe da smisao crkve nije u kažnjavanju.

Isključenje iz Crkve, u duhovnom smislu, za vernika je ravno smrtnoj kazni - objašnjava Kalezić.

Prema crkvenom pravu, razlog za brisanje sa spiska članova crkve je promena vere, ali i niz drugih najtežih prestupa - jeretičko delovanje, podmićivanje za crkvene položaje, blaćenje ugleda crkve... Izopštenje iz crkve znači da vernici više nisu članovi zajednice, kao i da obredi nemaju nikakvu snagu. Oni nemaju pravo na pričešće, venčanje, niti opelo.

Da se slučajevi koji zaslužuju najtežu kaznu retko događaju u praksi kaže i protođakon Ljubomir Ranković, dugogodišnji sekretar Eparhije šabačko-valjevske. On podseća na to da je u prošlosti ova kazna izricana uglavnom u slučajevima crkvenih raskola, poput podela u Makedoniji i SAD.


NAJSTROŽA KAZNA

Ispisnicu iz SPC od „civila“ poslednji je prošle godine dobio čačanski privrednik Miloje Stevanović. Istu kaznu dvojici građana Trebinja izrekao je crkveni sud Eparhije zahumsko-hercegovačke. Oni su osuđeni za osnivanje lažne crkve, odnosno za kaljanje ugleda SPC.


vecernje novosti

Autoru:  Luna.* [ 18 Okt 2012, 19:31 ]
Tema posta:  Re: Веронаука

Верска настава


Slika


Подучавање ученика православном катихизису у српским гимназијама почетком двадесет првог века сигурно је по много чему пут са великим изазовима, али и тешкоћама. У времену када друштво подстиче све видове човекове слободне воље и понашања, верујући у искривљену слику „модерног грађанског друштва“, за младе људе који тек формирају своје погледе на свет важно је да пред собом имају исправно усмеравање. Реализција верске наставе подразумева и спремност вероучитеља за чињеницу да ученици свакодневно у школи изучавају и наставне предмете чија се учења неретко косе са становиштима Цркве.

Христијана Павличевић једна је од професора верске наставе који овај предмет предају средњошколцима. Професор је у једној београдској гимназији. Дипломирала је на Богословском факултету СПЦ. Свој животни пут носи и у симболичном властитом имену - Христијана. Давно је у личном искуству спознала да „Господ има планове са свима нама“. Сматра да је најбољи начин за сагледавање одјека верске наставе у средњој школи управо разговор са ученицима.

Тако смо стигли на агапе гимназијских матураната и њиховог професора верске наставе, Христијане. Милица и Ђорђе, ученици четвртог разреда, верску наставу прате од основне школе.Последњих неколико година су успешни и на епархијским такмичењима из овог предмета.

- Пред којим задацима данас стоји верска настава у средњој школи?

Христијана: Задатак вероучитеља је да ученике приближи Цркви и уведе их у њу, ако још нису уведена. Такође да им покаже лепоту и дубину православља, да их научи љубави путем које нам се Бог показује. Верска наставе треба да им помогне да пронађу од Бога дароване таленте и да се на основу њих усмере. Немогуће је очекивати да ће их ови часови довести до Господа. Верска настава је семе које не даје плод у тренутку. Потребна је пуноћа времена док она не донесе плодове своје. Такође, верска настава треба да поучи младе шта значи постојати на начин на који Бог постоји, а то је Љубав. Човек може да се оствари као личност, али у томе може успети само ако је у заједници. Сваки човек мора сам да се сретне са Господом, да сам открије властити пут који је Господу знан, а Господ нас поставља на простор и у време где можемо да пружимо највише. Сви гимназијалци углавном касније стичу факултетске дипломе, али на верској настави науче да је најбољи начин сведочења вере сведочење сопственим животом.

- Како објашњавате мањи број ученика на верској настави у средњим школама, ове школске године у односу на претходне?

Христијана: То је сложен проблем који има више узрока. Прво, многи ученици би у каснијим разредима радо прешли са наставе грађанског васпитања на верску наставу, али им то наш школски закон не дозвољава - када се определе за обавезан изборни предмет при упису, морају да га похађају наредне четири године. Много је ученика који су ме питали да са грађанског васпитања пређу на веронауку. Нико ме још није питао да са веронауке пређе на грађанско. То је проблем који наш школски закон треба да реши. Други узрок је што ученици, при упису у средњу школу, немају довољно времена, а ни могућности, да стекну прави увид у оно што нуди верска настава у средњој школи. Трећи узрок треба тражити у родитељима који их не усмеравају у довољној мери. Многи родитељи мисле да ми децу на часовима „терамо“ да се све време моле и да их водимо ка верском фанатизму.

Наравно, уз све то је присутан и актуелни културолошки моменат у друштву, у коме се негује хедонистички дух, борба за материјалним циљевима и потпуно занемаривање самопреиспитивања човека као слободног бића које је створено за вечност.

- Колико су средњошколцима блиске Свете тајне причешћа и крштења и уопште православни катихизис?

Христијана: Свако од њих успева да током средње школе, у већој или мањој мери, развије своју духовност и веру. Неки у томе заиста оду далеко, спознају Љубав и путеве Господње у себи и о православљу науче толико да владају знањима која се очекују на Богословском факултету. Највише се у том смислу развију деца која потичу из верујућих породица, која одрастају у обоженој средини. Догађа се и да на верску наставу крену и ученици који још нису крштени. Прошлих година смо имали колективна крштења у капели Патријаршије и у Цркви Св. Димитрија. Тада су се крстили сви некрштени ученици који су желели да приђу Цркви. То је велика заједничка радост и догађај. Трудим се да сваком ученику представим значај и смисао Причешћа. У време наставе одлазимо у цркву и тамо се молимо. Упознајући се са архитектуром цркве, деца се упознају и са тиме шта значи да је црква тело Христово. Последњи пут смо заједно били на богослужењу почетком године, за Призив Св. Духа. Иначе, часове углавном реализујемо у учионици.

- Милице и Ђорђе, шта вама као ученицима пружа верска настава у Гимназији? Зашто сте се, при опредељивању за обавезни изборни предмет, одлучили баш за верску наставу?

Милица: Потичем из верујуће породице у којој је мајка одувек била посвећена у вери, док је отац са мном временом полако приступао Цркви. Знам да сам, завршавајући основну школу, чула за наставу веронауке у Цркви Светог Марка. Тражила сам од оца да ме одведе. Пристао је и касније смо често и заједно тамо слушали предавања. После је опредељивање за верску наставу у Гимназији био природни наставак тог пута. Оно што налазим на овим часовима су, пре свега, душевни мир и љубав. Волим да слушам професорку кад прича, умирује ме њен глас и оно о чему нам говори.

Ђорђе: Да, заиста су тај мир и спокој, који су у свима нама очигледни после часа верске наставе, нешто посебно лепо. Нарочито се то уочава када се после часа поново окупи цело одељење - и ученици који су пратили час грађанског, и ми који смо били на веронауци. Ми смо тада благи, смирени. Они уђу у учионицу често бесни после недовршене расправе или неког проблемског излагања које су тамо водили. Мене лично чуди како се нигде на њиховим часовима, наравно, према њиховим речима, не поставља граница људском понашању, речи која се изговара. Скоро су ми другари из одељења, који прате грађанско, причали и да је ученица сасвим самоуверено представљала своја бисексуална искуства, оправдавајући их идејом о слободи грађанског понашања.

Милица: На верској настави учимо и како и коме које речи изговарамо. Мислим да је права благодат кад имате уз себе професора ком можете да се поверите и нађете разумевање, помоћ и подршку. Ја је увек добијем од наше професорке верске наставе. Вероучитељ је истовремено и учитељ и пријатељ ученику. Данас врло мало разумевања имамо од стране професора, те је самим тим та усамљена подршка драгоценија.

- Гимназијски наставни програм подразумева и многе предмете чија се учења косе са становиштима православља. Имали сте психологију у другом разреду, прошле године логику, сада филозофију, генетику у оквиру биологије... Колико је тешко данас једном верујућем гимназијалцу да прати наставу из ових предмета?

Ђорђе: Ух, некада је баш тешко! На два суседна часа добијете две сасвим супротне информације, уз очекивање да их обе усвојите као важеће истине. Чујете да је „екс нихило нихил фит“, а онда дођете на верску наставу и чујете да је Бог створио свет из љубави и ни из чега. Нарочито нам је било тешко да пратимо програм из логике. Мислим да се она највише коси са вером. Занимљиво је и да се професори другачије постављају - неки који предају егзактне науке на почетку предавања се ограде и кажу: „Ово вам је званични став науке, а ви сами процените на чему ћете да заснујете онај лични.“ У том смислу су много интелектуално толерантнији млађи професори.

- Разговарате ли између себе ви, ученици, о питањима вере?

Ђорђе: Да, али углавном ми који смо верници. Ја овако видим наше друштво: постоје они који су верујући, они који уопште не верују и они који верују у господа Бога, али не прихватају наше свештенство и не одлазе редовно у цркву. Таквих је данас међу младима највише. Кад год причам о неком добром свештенику који је на мене оставио снажан утисак, наиђем на бурне реакције ових из последње групе коју сам поменуо. Обавезно ми наведу примере свештеника који узимају огромне суме новца за богослужења, о поповима који долазе не сахране на којима се веселе и пију. Јако ми смета што наш човек увек има пример за оно што је лоше и као да не жели да види добро.

Милица: Неки данас веру гледају и као помодарство. Носе бројанице, а не знају њихово значење, славе, а не крсте се. С друге стране, има и оних који се прекрсте, а не знају зашто. Имамо у школи и припаднике других вера, али они нерадо говоре о својим учењима. Многи наши вршњаци не верују, јер уопште не познају нашу веру. Цркву изједначавају са деловањем католичке цркве у средњем веку и Инквизицијом. То им је и најчешћи аргумент када говоримо о смислу и улози вере. Нажалост, не знају шта је тај средњи век представљао за Србију и колико је на нашим просторима, заслугом Цркве, тада негована духовност читавог народа.

- На прошлогодишњем такмичењу из православног катихизиса показали сте висок ниво знања...

Ђорђе: То такмичење је изузетно искуство због нашег дружења са ученицима из других школа и размањивања искуства и знања. Није то типично такмичење - сви смо обавијени неким посебним миром, износимо знања о нашој вери. Нема победника, тачније, смо сви победници. За награду смо прошле године сви заједно ишли на излет у обилазак овчарско-кабларских манастира.

Христијана: Такмичење се одржава сваке године на пролеће. За сада обухвата само школе из Београда. Први ниво је Општинско такмичење, а потом следи Епархијско. Ученици показују врло висок ниво знања, често на нивоу оног факултетског. Екипа из наше школе, састављена од пет ученика, прошле године је освојила прво место на Епархијском такмичењу. Један од такмичара из те екипе уписао је Богословски факултет.

- Мислите ли да сте сада, након похађања верске наставе током основне и средње школе, постали бољи људи?

Ђорђе: Не знам да ли сам сада бољи човек. Оно што сасвим сигурно знам јесте да сам научио себе да се стално преиспитујем. Живим тако што се увек питам где сам погрешио, какав јесам, како бољи да будем... Знам да ми је ова настава у томе много помогла.

Виолета Кецман
православље

Autoru:  Luna.* [ 21 Nov 2012, 10:31 ]
Tema posta:  Re: Веронаука

Свештенство


Свештеничка служба у цркви је продужена апостолска служба. Суштина свештенства је, по речима светог апостола Павла "бити све свима", бити свакоме Христос. Свештеник, рукоположен на светој евхаристији, јесте онај ко чини Христа присутним, који "представља", али у врло реалном смислу, Христову бригу, Христову љубав и Христово учење.
Где год су оснивали нове црквене заједнице, апостоли су рукополагали епископе за своје наследнике, а ови касније за помоћнике себи свештенике и ђаконе. То је црквена јерархија. Она води порекло од самога Господа Христа и од Светог Духа који је на Педесетницу сишао на апостоле. Апостоли су предали својим наследницима оно што су примили од Господа: исту веру, исто крштење, исте Свете тајне, исти живот по Богу. Њихови наследници су то предавали кроз полагање руку (кроз Свету тајну свештенства) својим наследницима, а ови опет својим, и тако се непрекидно то апостолско наслеђе, апостолско прејемство, продужава до данас и продужаваће се до свршетка века. Свештенство проповеда, чува Православну веру и врши Свете тајне. Без њега не може бити Цркве, али апостолско проповедање Христа и њихово свето дело продужују и сви Хришћани. Црква у току богослужења заиста оличава главу и тело Христово, управо деловањем свештеника али не без учешћа верних.
Постоје три степена свештенства: ђаконски, презвитерски (свештеници) и епископски (владике), у које се уводи хиротонијом, а претходе им још два степена која су настала као плод црквене праксе и претходе ђаконату, а то су чтеци и ипођакони, који се подељују хиротесијом.

православље

Autoru:  Luna.* [ 27 Nov 2012, 13:58 ]
Tema posta:  Re: Веронаука

Циљ монашког живота


Покајање је свима потребно. Ми нисмо у манастиру само ради покајања. Благодат нас је овде сабрала да будемо, да постанемо савршени. На то треба непрестано да мислимо. Није довољно да се држимо типика, богослужења, итд. То је свакако потребно. Циљ монашког живота је да задобијемо чистоту срца. Треба и данас да покажемо да је Христос са нама... Не само да је био некада у историји. То треба да покажемо данашњем неверујућем и несавршеном човечанству. Наше Предање, наша вера није била „во времја оно...“, него је и сада Христос са нама.

Ми смо видели свога старца у мантији, својим очима као светога – обоженог (старца Јосифа Исихасту). Зашто нас је Христос призвао овде у манастир? „Нико не долази к мени ако га Отац не приведе...“ Бог нас је по Промислу изабрао од мноштва народа, мали број, мало стадо, да би нас благословио и привео хору светих.

Да бисмо достигли тај узвишени циљ на који нас Промисао позива, морамо се угледати на Свете Оце. Наш циљ је освећење. Треба да достигнемо „од образа до подобија...“ Бог нас је сабрао у манастир да будемо слободни од световне вреве, како би лакше достигли узвишени циљ – освећење.

После пада првозданих људи, доживели смо катастрофу. Не само да смо отпали од Бога и Његовог благослова, већ је дошло и до промене наше личности. Зато је смисао нашег живота покајање, како би већ овде поново задобили „од образа – подобије“ Богу. Треба благодаћу Божијом да победимо старог човека у себи, како би у нама просијао нови човек – охристовљени, по Христу.

Христос хоће да нас приведе Себи, да будемо близу Њега. У манастир смо призвани не да бринемо за свет и световна збивања, већ да достижемо освећење. На том путу обожења стоји нам старац, који нас је обукао у расу, а који је и сам прошао пут духовног узрастања. Циљ монашког живота је практичан – како да достигнемо обожење.

Човек је двојан по природи, па и пракса (живот) мора бити двострук. Једно је бављење умом (нус), а друго су тело и телесни подвизи. Благодат Божија неће (не може) деловати у нама, уколико се умом бавимо нечистим помислима. Треба непрестано стражити над умом и чувати се од страсних помисли (логизми) и уз то никада да не судимо, не осуђујемо ближње. Чак и када уочимо неку грешку другога, није наше да судимо, да осуђујемо. Бог све види, Он једини може да суди, не ми.

Онај који је егоцентричан, он ће одмах рећи: „Зашто тако? Зашто тако?...“ И одмах губи свој пут и смисао монашког живота. У манастиру непрестано треба чувати љубав и јединство. Љубав није систем врлина, који може да се сврста у неки етички круг. Љубав происходи из онтологије – од Бога, јер је Бог љубав.

Како могу осуђивати онога кога волим?

Како могу растужити онога кога волим?

Како да се не жртвујем за њега и да му не служим?

По Светом Писму душе треба да полажемо (жртвујемо) за своје ближње, увек и у свему руководећи се љубављу. Љубав мора бити оно што нас покреће, ослонац из којег се добија већа слобода – одрицање од своје воље и послушање. Ако истински задобијемо (достигнемо) послушање и победимо егоцентризам, који је ђаволско дело (диаволописис), стичемо пажњу (просохи).

Уз послушање и пажњу духовно напредујемо и узрастамо, достижући свој канон – непрестану молитву. Апостол Павле нас је на то позвао. То и Господ каже: куцајте, тражите, иштите. Ако живимо у послушању и пажњи, пребивајући у непрекидној молитви – тада се приближава Благодат и обухвата (испуњава) наш ум. Очишћава га од греха и греховних помисли, дарујући нам расуђивање (диакрисис), које се назива духовним виђењем и расуђивањем.

То духовно расуђивање смо имали, али су га људи падом у грех изгубили. Оно се сада поново може задобити подвигом, тј. животом у Христу. Христос је у свом земаљском животу био монах. Он нам је оставио то предање, тај начин (монашког) живота у Цркви, да бисмо уподобљујући се Њему и Његовом животу, задобили спасење.
Старац Јосиф Ватопедски


pravoslavlje

Stranica 6 od 7 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/