Forum Srbija
https://www.forum-srbija.com/

Junaci tajnih službi
https://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=390&t=32553
Stranica 1 od 2

Autoru:  Luna.* [ 29 Jun 2013, 19:36 ]
Tema posta:  Junaci tajnih službi

Junaci tajnih službi

Grof "smenio" sultana

Srbin služio tri ruska cara i osmislio državni udar u Turskoj. Sava Vladislavić utvrdio rusku granicu sa Kinom

Slika

Grof Sava Vladislavić

ISTORIJA tajnih službi Srbije kazuje da postoje špijuni za koje se može reći da su bili agenti ili obaveštajci svetskog kalibra. Istoričar obaveštajnog rada Milan V. Petković pisao je da se ne zna kada je špijunaža tačno začeta kod Srba, ali je, prema raznim izvorima, bila prisutna čak i u doba Nemanjića, potom Karađorđevića, Obrenovića, do Broza, Miloševića...

Kada je istorija pisana, događaji i vladari su istureni napred, a špijuni su stavljeni ili u legendu ili u zaborav. Mnogima od njihje preostalo samo da ih se neko seti da su zanat špijuniranja podigli na nivo umetnosti obmane. Grof Sava Vladislavić Raguzinski bio je samo jedan od takvih "špijuna majke Srbije".

Kada je u proleće 2012. godine Vladimir Putin pozvao predstavnike Ruske akademije nauka da se sa njima konsultuje o novom međudržavnom ugovoru između Rusije i Kine, jedan akademik mu je rekao da je taj sporazum istorijski verifikovan i dobar.

- Novi ugovor je inovirana verzija dogovora o razgraničenju koji je s Kinezima sklopio pre tri veka Sava Vladislavić, utemeljivač ruske spoljne obaveštajne službe i specijalni savetnik cara Petra Velikog - rečeno je Vladimiru Putinu.

Ruski predsednik, nekad obaveštajac KGB-a, tada je zatražio od akademika biografiju Save Vladislavića i njegov izveštaj o Kini, prvi posle onog koji je napisao Marko Polo.

U izveštaju Ruske akademije nauka o Savi Vladislaviću je pisalo:

"Kada su se carska Rusija i Kina našle u sukobu zbog granice, Petar Veliki je, na savet poznatog filozofa Lajbnica, poslao čoveka od najvećeg poverenja, Savu Vladislavića, da u Pekingu sa kineskim carem dogovori liniju razgraničenja.

Njegovo poznavanje mentaliteta i karaktera ljudi, pronicljivost i diplomatska sposobnost, ali i izvesna gordost, samouverenost, kao i izuzetno držanje i obrazovanje, ostavili su na Kineze izuzetan utisak."

Razgraničenje Rusije i Kine je potpisano 5. aprila 1728. godine na reci Buri, u vreme kada je na vlasti bio car Petar Drugi. Ta granica je dva velika carstva držala u potpunom miru više od 150 godina. Za zasluge ostvarene u Kini, Vladislavić je od carice Katarine prve dobio titulu grofa 24. februara 1725. godine, a od Petra II orden Aleksandra Nevskog, 1. januara 1728. i čin tajnog savetnika. Car mu je dao pravo da u Sibiru podigne grad Troickoskovski i tvrđavu Novotrojicski u čijem centru je sagradio Crkvu Svetog Save.


UMNI HERCEGOVAC

SAVA Vladislavić je poreklom iz okoline Foče. Nagađalo se da je rođen u Popovu, pa u Jaseniki, u Gacku i Žitomisliću. Rođen je 1664. godine, a po nekim dokumentima 1670. Sa nepunih dvadeset godina u Dubrovniku je pored trgovačkog umeća stekao i izvrsno šire obrazovanje. U jezuitskim školama, stekao je visoko obrazovanje, koje je upotpunio znanjem iz ekonomije u Španiji i Francuskoj. Trgovački poslovi odveli su ga 1698. godine u Carigrad, gde je za Dubrovčane svršavao važne poslove.


Uzeo je i novo prezime Raguzinski (Dubrovčanin), da bi uspostavio veze sa ruskim poslanstvom, koje ga dovodi do cara Petra Prvog. Razlog za bliske veze Save Vladislavića sa Petrom Velikim bila je njegova uloga u vođenju politike između Rusije i Turske. Raguzinski se 1699. povezuje sa Emilijanom Ivanovičem Ukrajincevim, ruskim poslanikom na Visokoj Porti, koji je upućen iz Petrograda sa zadatkom da sa sultanom zaključi jasan mir umesto nesigurnog primirja. Raguzinski pomaže Ukrajincevu tako što mu je nabavio spise svih međunarodnih ugovora, koje je Turska zaključila sa Francuskom, Mlecima i Engleskom.

Kao odličan poznavalac turske spoljne i unutrašnje politike, dvorskih tajni, i mračnih strana turskih političkih ličnosti, Raguzinski je učestvovao u stvaranju prve ruske obaveštajne službe. Smatra se da je prvi veliki obaveštajni posao Save Vladislavića bio državni udar u Turskoj 1702. godine, kad je sultan Mustafa Drugi zbačen sa prestola, a nasledio ga je Ahmet Treći.

Kada je Porta otkrila ulogu Raguzinskog, turske vlasti počinju intenzivno da kontrolišu njegovo kretanje i odnose sa ljudima. Ruski izlaslanik Petar Andrejevič Tolstoj molio je zato cara Petra Velikog za odobrenje da Savu Vladislavića pošalje u Petrograd. Raguzinski kreće u Azov sa putnim nalogom: "Proučavanje puta Crnim morem". U Azovu je Raguzinski vodio aktivnu obaveštajnu delatnost protiv Turske, i pomogao grofu Apraksinu da zadrži svoj položaj, ugled i mesto u vrhu carske Rusije. Sam grof je o Raguzinu pisao sestriću, caru Rusije:

- Odlikuje se velikom pobožnošću i Bog upravlja njegovim srcem. On je znalac i sav je predat zadatoj reči!

Umnog Savu Vladislavića car Petar Veliki je sreo u julu 1703. godine na Baltiku, u vojnom logoru Šliseburg i odao mu priznanje za delovanje u Carigradu.

Vladislavić je u carskom dvoru formirao tzv. Crni kabinet, kog su činili ruske poverljive ličnosti i najveći špijuni. Car ga vraća u Carigrad da pomogne grofu Tolstoju da poboljša poziciju ruskog poslanstva u Turskoj. O tome grof Tolstoj u svojim izveštajima caru piše:

"Blagodareći ljubavi Save Vladislavića, imam takve prijatelje koji mogu brzo saznati tajne na Porti i meni ih saopštiti".

Na povratku iz Carigrada Raguzinski caru donosi "Tajni opis Crnog mora po obalama i po putevima i po utvrđenjima i po vojnim bazama", koji je do tada Rusima bio nepoznat. Njegov rad je fascinirao ruskog cara, koji ga je pozvao da mu se pridruži na dvoru 1709. godine. Ruski Centar nacionalne slave izdao je knjigu o podvizima grofa Save.

(Nastavlja se)

Autoru:  Luna.* [ 01 Jul 2013, 12:36 ]
Tema posta:  Re: Junaci tajnih službi

Kaluđeri tajni agenti

Grof Sava u Rusiji pokrenuo "istočno srpsko pitanje". Sahranjen u carskoj grobnici uz najviše počasti

Slika

Grof Sava Vladislavić Raguzinski


NASTAVLjAJUĆI svoja tajna putovanja i istraživanja kao carski agent, grof Raguzinski 1729. donosi u Rusiju poverljiva dokumenta "Tajni opis Kine po obalama i po putevima i po utvrđenjima i po vojnim bazama" i "Tajne informacije o snazi i stanju kineske države".

Izveštaj o Kini stvarao je godinama prevaljujući hiljade kilometara na konjima i kamilama, ploveći jedrenjacima i tabanajući pešice. Usput je stvarao modernu obaveštajnu mrežu gradeći karavanske stanice, gradove i manastire iz kojih su mu saradnici slali informacije, analize i predviđanja.

Vladislavić je na taj način zaokružio evroazijsku obaveštajnu mrežu, pošto je još početkom 18. veka stvorio rusku agenturu u Sredozemlju angažujući čuvene dubrovačke trgovce i pomorce. Zahvaljujući špijunskim i diplomatkim igrama Raguzinskog moćna Turska gubi podršku Švedske, koja je pod Poltavom doživela težak poraz. Time je utvrđena ruska hegemonija na Baltičkom moru. Bio je to jedan od razloga da Raguzinski 12. februara 1710. od cara Petra I dobije titulu tajni dvorski savetnik za pitanje pravoslavnog istoka.

Ovaj Srbin, koji je bio prvi carski špijun u Rusiji, pokrenuo je takozvano "istočno srpsko pitanje", koje je zatim dva veka bilo jedno od najvažnijih pitanja evropske politike. Raguzinski dovodi u direktnu vezu Petra Velikog sa vladajućim knezovima Moldavije i Vlaške, sa vladikom Danilom, knezom Crne Gore i sa Dubrovačkom republikom. Ruski car Petar Veliki zato naziva Savu Vladislavića "ilirskim plemićem".center]

[center]DVORAC NA POKLON

NA osnovu prava na trgovinu na moru i na suvom Raguzinski je otvarao agencije i vodio poslove preko posrednika širom Rusije. Oženio se i dobio sina Luku Vladislavića. Za obaveštajne spise o Crnom moru i Kini car Petar Veliki mu je poklonio dvorac na reci Pokrovki u Moskvi, palatu u Petrogradu, 325 rubalja plate, pravo za slobodni izvoz u inostranstvo i pravo za trgovanje u Azovu i Maloj Rusiji. Imao je imanja Topal, Parafejsku i Višenku, kao i firmu u Veneciji.


Ali kako ga je opisao njegov rođak Jovan Dučić, Sava Vladislavić je cara Petra Velikog gledao kao pravoslavnog idealistu, kao čoveka koji može da srpstvo oslobodi od 300-godišnjeg turskog ropstva. Prvo što je uradio, odveo je svoju majku Simu Vladislavić da je predstavi caru Petru Velikom.

Tad joj car ruski reče: "Uzmi, bako, za spomen od mene ono što ti se u ovoj riznici najviše dopalo". Savina majka odgovori ruskom caru, stavivši najpre svoju britvicu na carevo blago: "Moj sinko da se odavde dizalo, a ne ovde mećalo, vjeru ti dajem, davno bi ovog blaga nestalo".

Odsustvo iz domovine je izgleda još više vezivalo Savu Vladislavića za srpstvo. Vidi se to i iz pokušaja da uz pomoć Petra Velikog oslobodi pravoslavni Balkan od Turaka. "Grof Sava Vladislavić je utemeljivač srpsko-ruskih duhovnih veza", pisao je Jovan Dučić, koji je otkrio da je grof za rusku državu obavljao izuzetno važne finansijske i diplomatske poslove:

"Za četvrtinu stoleća bio je umešan u sve važne događaje ruskog carstva: zaključivao je vojni savez sa vladajućim knezom Moldavije u Jašu, mir sa sultanom na Prutu, konkordat sa papom u Rimu, i pakt o prijateljstvu u prvom konačnom razgraničenju Rusije i Kine sa kineskim carem u Pekingu. Ali je Vladislavić, što je do sad ostalo nepoznato srpskom narodu, a što je za nas najvažnije, bio i prvi Srbin koji je još na isteku našeg tamnog VII stoleća zadobio pravoslavnu Rusiju i lično Petra Velikog, za oslobođenje srpstva i Balkana. On je i prvi postavio srpski problem u Rusiji kao glavni problem Balkana", napisao je Dučić u biografiji svog rođaka.

Odmah po objavljivanju tursko-ruskog rata, grof Raguzinski iz Petrograda je inspirisao ustanak Crne Gore i Hercegovine. Ustanak je trebalo da krene uporedo sa ruskim operacijama u Moldaviji i da se tako na Balkanu oslabi pozicija sultana. U prvom planu ove Vladislavićeve strategije je bio njegov lični prijatelj vladika i knez cetinjski Danilo, koji je na Vidovdan, na Cetinjskom polju, pred narodom održao vatreni govor i pročitao proklamaciju cara Petra I, ruskog, koju je napisao Sava Vladisavić. Crnogorci su otišli u Dubrovnik da kupe barut i olovo.

Petar Veliki pokrenuo je rat protiv Turske za oslobođenje Balkana, jer ga je grof Raguzinski ubedio da će se ruskoj vojsci, čim izbije na Dunav, pridružiti svi pravoslavni južni Sloveni. Mreža Vladislavićevih agenata-kaluđera u srpskim krajevima je razvila zavereničku i ustaničku aktivnost. Lutajući monasi, koji su neprestano špartali između Rusije i srpskih zemalja, bili su grofovi agenti.

Vladislavić je znao da je pismenost presudna za očuvanje nacionalnog identiteta i zato je slao manastirima knjige i učitelje, a na njegov zahtev Petar Veliki traži od Habzburga da se Srbi školuju na svom jeziku. Oslobodilački pohod je propao zbog izdaje vlaškog vojvode Brankovana. Međutim, Vladislavić nije odustao i svoju mrežu špijuna i saradnika je uposlio na održavanju nacionalne svesti i buntovnog duha.

Kao tajni savetnik Petra Velikog grof je od 1716. do 1722. godine imao poverljiv zadatak da u Rimu sklopi Konkordat sa papom Klementom I za uređenje odnosa katoličke crkve u Rusiji. Da bi to uradio Sava Vladislavić je 1720. godine i zvanično postao poslanik Petra Velikog kod pape Klementa I, u Rimu.

Grof Sava Vladislavić Raguzinski je preminuo 17. juna 1738. godine u Petrogradu. Sahranila ga je u carskoj grobnici, u kripti Blagoveštenske crkve, carica Katarina Velika uz najviše počasti, jer ga je kao i car Petar Veliki smatrala najbližim saradnikom i prijateljem. U njegovu slavu po nalogu Vlade Rusije 2009. podignuta su tri spomenika. Identične bronzane figure grofa Raguzinskog postavljene su u rodnom Gacku, u poslednjem mestu života Sankt Peterburgu i Sremskim Karlovcima, gde je slao pomoć.


(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 03 Jul 2013, 12:40 ]
Tema posta:  Re: Junaci tajnih službi

Desna ruka knjaza Miloša

Sima Nešić govorio sedam jezika i usput skupljao podatke o Turcima. Posle incidenta kod Čukur česme poginuli Sima i žandarm Đorđe

Slika

TEMELjE srpske službe bezbednosti postavio je još knjaz Miloš Obrenović u okviru Popečiteljstva vnutrenih dela i Popečiteljstva vojenih dela. Sam knjaz imao je uhode koje su mu javljale šta narod priča, a šta spremaju turske age i dahije. Tajni podaci i obaveštenja prikupljani su usmenim kazivanjem očevidaca i plaćenika, pismenim dostavama i putem lozinki. Dana 2. aprila 1831. godine, kada je rođen srpski obaveštajac Sima Nešić, knez Miloš je doneo Uredbu o ustanovljavanju "Tajne policije za političke poslove" u okviru beogradske policije.

Kada se knjaz Miloš po drugi put 1858. godine obreo među Srbima, na čelo grada postavio je Nikolu Hristića, koji pod policijsku prismotru stavlja opoziciju, Turke i druge strance u varoši. Tada je Hristić zapazio jezičke sposobnosti Sime Nešića i postavio ga za prvog obaveštajca Srbije. Njegovom ocu trgovcu Petru Nešiću to nije bilo po volji, jer je želeo da mu se sin bavi trgovinom. Simi se posao dopao, jer je mogao da usavršava znanje jezika, kojim su govorili Jevreji, Cincari, Nemci, Grci, Turci i Srbi.

- Sima je pratio reči nepoznatog zvuka, pripitomljavao ih za sebe i otkrivao tajne sporazumevanja. Kako je rastao, sve se duže igrao tako što je rečenice sa jednog jezika prevodio na drugi, treći, četvrti. Po mišljenju ovoga mladića, ljude je trebalo odučavati od baratanja puškama, a podučavati u baratanju rečima - opisuje ga književnica Svetlana Velmar Janković.


UKRAŠENI POLICAJAC

SIMA Nešić, glavni beogradski obaveštajac, zvanično je bio zaposlen kao policajac i prevodilac u Upravi grada Beograda. Nosio je dugo, kao i svi ostali srpski činovnici, radnu i ukrašenu uniformu, ali je knez Mihailo ukinuo, jer je smatrao da samo on može da bude u lepoj odori.


Šetajući po centru grada, zapitkivao je, pričao, pamtio. Na ulici, po Beogradu i Beču, naučio je da priča i pamti na sedam stranih jezika. Srpski i ruski je znao iz kuće, škole i crkve, nemački i latinski je savladao na fakultetu, a grčki, turski, cincarski i ciganski je prisvojio na pijaci.

Kao obaveštajac imao je zadatak da dođe do podataka o turskoj upravi i vojsci. Pritom je koristio svoja poznanstva sa Jevrejima, a glavni saradnik mu je bio trgovac Moša Mevorah. Posebno važne podatke dobijao je od zavrbovanih turskih vojnika i oficira. Da bi se što više približio Turcima, ubacio se u njihovu upravu kao terdžuman, odnosno tumač. Nešić je bio tih, nenametljiv prevodilac, ali talentovani obaveštajac.

- Knjaz Miloš se najviše interesovao kako od Turaka opet da dobije titulu naslednog kneza. Beogradski Turci su, javljao je obaveštajac Sima Nešić, bili prividno nezainteresovani za Miloševe potrebe, a carigradska Porta će odbiti predlog za titulu naslednog kneza, ali će priznati pravo mladom Mihailu Obrenoviću da nasledi oca na prestolu.

U to doba Beograd je bio pun stranih špijuna. Turska, Austro-ugarska carevina, Rusija, Nemačka, Engleska, Grčka i Vatikan imali su svoje agente u liku diplomata, ali i u odori zavrbovanog srpskog činovnika. Posao Sime Nešića je bio da osluškuje šta stranci i agenti govore o Srbiji, šta izveštavaju svojim centralama u Carigradu, Beču, Moskvi, Bonu, Londonu, Atini i Rimu.

Prestonicom su sa Kalemegdana vladali Turci, koji su imali policijske stanice po varoši. Nešić je u tim stanicama radio kao prevodilac, a pošto su neki slučajevi završavali i kod beogradskog paše, Nešić je i njemu prevodio. O tome je Nešić obaveštavao ministra policije Nikolu Hristića, a često i novog knjaza Mihaila.

Kada je u avgustu 1961. godine knez Mihailo počeo da stvara novu srpsku vojsku imao je samo 2.529 ljudi, a trebalo mu je 15.000. Tajni agent Sima Nešić je imao zadatak da sazna šta Turska misli o tome. Iz okruženja samog paše Ašira saznao je da se Turci boje, jer su dobili informaciju da Rusija knjazu šalje 70.000 pušaka, a da Austrija ukida zabranu uvoza oružja u Srbiju. Usput je saznao da Carigrad pravi listu zemalja, koje bi u slučaju rata bile uz Srbiju i time postale neprijatelj Turske.

Sima Nešić je javljao knjazu da su Srbi raspoloženi, a Turci neraspoloženi, jer je mladi Obrenović ukinuo turski ustav i doneo naredbe za uređenje javnog života i zakone o porezima. Carigrad je držao Beograd u neizvesnosti, jer Turci još nisu bili odlučili da li da se vrate kući ili da ostanu u Srbiji. Narod je to osećao, i bio je nervozan.

Trećeg juna 1862. godine, u nedelju špijun Sima Nešić, tumač u srpskoj policiji i redar kad zatreba, za pet dana punio je 31 godinu. Kako beleži Svetlana Velmar Janković, gradski špijun je razmišljao o svojoj budućnosti. Imao je ženu i sina i život pred sobom.

Policiji je javljeno da je tu, na padini Dorćola, kod Čukur česme, nizam, turski vojnik ranio, možda i ubio, srpskog dečaka. Dečak se zvao Sava Petković, i bio je šegrt bakalina Alekse Nikolića. Došao je iz sela Lukova u okolini Kuršumlije, kod svoga rođaka Milenka Petrovića u Jajince kod Beograda, kako bi u Beogradu izučio sarački zanat.

Sima terdžuman pohitao je ka česmi. Ako je u pitanju nesreća, ko će naći pravu reč brže od njega. Iza njega su Đorđe Nišlija, spadalo koje govori neverovatnim narečjem, ijoš dva žandarma. Sima je tada otpratio ranjenog šegrta kući, a nizama su odveli u srpsku policiju.

U prolasku jednom uskom ulicom između sedišta turske i srpske policije, nizam je pokušao da se otme i pobegne u tursku policiju. U tome su ga hteli sprečiti Sima Nešić i žandarm Đorđe Nišlija. Međutim, Turci su zapucali pri čemu su na mestu ubili Simu i Đorđa, a nekoliko srpskih policajaca ranili.

Tako je poginuo prvi srpski špijun u Kraljevini Srbiji. Sima Nešić terdžuman izgubio je život, a narod je dobio slobodu i Siminu ulicu u Beogradu.

(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 05 Jul 2013, 22:41 ]
Tema posta:  Re: Junaci tajnih službi

Moskva nije verovala

Branko Vukelić javio Staljinu vest o napadu Nemačke na SSSR. Pod tajnim imenom Olga bio deo Zorgeovog prstena

Slika

Jošiko i Branko Vukelić

MOJ otac Branko Vukelić nije umro u dalekom Japanu uzalud. Zahvaljujući sećanjima na njega mi smo danas u prilici da predstavimo japansko izdanje "Gorskog vijenca"!

Ove reči je na promociji kapitalnog dela Petra Petrovića Njegoša izgovorio Hiroši Jamasaki Vukelić, potomak slavnog Branka Vukelića. Beogradski profesor japanskog i prevodilac uz to je priredio i u Tokiju objavio ratni dnevnik svog oca "Pisma iz Japana".

- Posećivao sam oca s majkom Jošiko u zatvoru u Tokiju više puta. Otac se u zatvoru u Abaširi razboleo i umro 1945. Imao je samo 41 godinu života. Urna s posmrtnim ostacima je ostala u Tokiju. U Zagrebu su moja baba, njegova majka i sestra, moja tetka, podigle spomenik. Potom je i mama podigla spomenik ocu Branku u Tokiju - seća se profesor Hiroši.

Branko Vukelić je bio poliglota, novinar, čovek nemirnog duha, rodom iz Like. Došao je u Jokohamu 11. februara 1933. i javio se Rihardu Zorgeu, vođi sovjetske špijunske mreže. Postao je najsposobniji, najodaniji i najkorisniji Zorgeov saradnik, njegova treća ruka. Vukelić i Zorge su delovali u obaveštajnoj organizaciji "Ramzaj" u Japanu, koja je pripadala Komunističkoj internacionali iz Moskve. Zadatak ovog iskusnog stručnjaka je bio da održava radio vezu između Tokija i Vladivostoka, što u ono vreme iz tehničkih i bezbednosnih razloga nije bio nimalo lak posao. Predajnici su se nalazili u Vukelićevom stanu, a po potrebi su se selili na druge lokacije.

Vukelić je rođen 19. avgusta 1904. od oca Milivoja, srpskog oficira u austrijskoj vojski u Lici, i majke Vilme, Jevrejke. Školovao se u Zagrebu, gde je kao marksista hapšen zbog učešća u demonstracijama. Već 1926. sa porodicom odlazi u Francusku da studira pravo i druži se s jugoslovenskim komunistima Alešom Beblerom, Veselinom Maslešom i drugima. Kada se Vukelić 1931. godine vratio u Jugoslaviju da služi vojsku, proteran je kao agitator progresivnih ideja. Članovi Kominterne su ga zavrbovali 1932. kao tajnog agenta pod šifrovanim imenom Olga.

- Ubačen je u obaveštajni prsten Riharda Zorgea, u kome su bili Maks Klauzen, Ozaki Hotsumi i Mijagi Jotoku. Zvanično je otac u Tokiju bio zaposlen kao dopisnik francuskog lista "Havas", i kao specijalni izveštač beogradske "Politike". Njegove glavne obaveštajne aktivnosti su bile skupljanje informacija iz japanskih novina i magazina, kao i iz ambasada i novinarskih kontakata. Bio je nadležan i za fotografski posao - priča njegov sin Hiroši Jamasaki Vukelić.

Zorge, Vukelić i Jotoku su za Sovjetski Savez sakupljali detalje o nemačko-japanskom paktu uperenom protiv Kominterne i o tome da predstoji napad Japanaca na američko ostrvo na Perl Harbur. Moskvi je dostavljen tačan datum nemačkog napada na Savjetski Savez. Kako je uvidom u arhive potvrdio istoričar Džordž Prang, Rihard Zorge i Branko Vukelić su predvideli kršenje ugovora Hitler-Staljin i operaciju "Barbarosa" oko 22. juna.


JAPANSKI OKEAN

KADA je Branko Vukelić u Japanu upoznao lepu studentkinju engleskog Jošiko Jamasaki i zaljubio se, već je bio oženjen Osječankom Editom. Planula je ljubav, i Vukelić se razveo i potom venčao sa mladom Japankom 26. januara 1940. Supruga Jošiko Jamasaki Vukelić je bila njegov saradnik u špijunaži. Početkom prve godine Drugog svetskog rata dobili su sina Hirošija. Dečak je rođen 22. marta 1941. godine i dobio je ime Hiroši, koje na japanskom znači okean.


Taj podatak je Zorge dobio od zamenika vojnog atašea u nemačkoj ambasadi u Japanu i 15. juna je obavešteno sovjetsko vođstvo: "Rat će početi 22. juna". Josif Visarionovič Staljin je na to rekao: "Postoji ovaj gad, koji je osnovao fabrike i bordele u Japanu i čak izveštava da će Nemci napasti 22. juna. Da li vi predlažete da mu poverujem", svedoči istoričar Džordž Prang.

Zorge i Vukelić su javili Staljinu i da posle nemačke invazije Japan neće napasti Sovjetski Savez sve dok Moskva ne bude okupirana. Ta informacija je omogućila da se sovjetska vojska sa Dalekog istoka prebaci da brani Moskvu. Tokom bitke za Staljingrad agent Branko Vukelić je obavestio SSSR da će Japan napasti, da bi Moskva bila odsečena od snabdevanja naftom i oružjem od strane saveznika preko Irana.

Kako je rat napredovao, Zorge i Vukelić su sve teže održavali agenturnu mrežu, jer su Japanci pojačali kontrolu radio signala. Zorgeov špijunski prsten je probijen 1941. godine. Rihard Zorge je uhapšen 18. oktobra, a Branko Vukelić 18. oktobra 1941. U početku su Japanci verovali da je Zorge agent Abvera, jer je imao nacističku prošlost. Abver je negirao da je on njihov agent. Zorgea su mučili, ali nije otkrivao veze sa Sovjetskim Savezom.

Iako je Zorge pokušao da opovrgne Vukelićevo učešće u špijunaži, Branko je 28. septembra 1943. osuđen na smrt. Bio je utamničen u tokijskom zatvoru Sugamo. Kada mu je smrtna kazna zamenjena doživotnom 5. aprila 1944. prebačen je u zatvor Abaširi na ostrvu Hokaido. Branko Vukelić je iz zatvora poslao 155 pisama supruzi Jošiko na engleskom jeziku, ali su ih Japanci cenzurisali i ispisivali na japanskom jeziku.

Vukelić nije preživeo hladnu japansku zimu. Supruga Jošiko Jamasaki Vukelić je dobila vest o njegovoj smrti tek 13. januara 1945.

- Moj otac Branko Vukelić kao sovjetski agent u japanskom zatvoru nije pod mukama izustio ni reč o špijunaži i obaveštajnoj organizaciji "Ramzaj" u Japanu. Zvanična Moskva je negirala bilo kakvu vezu Vukelića sa svojim obaveštajcima, jer nije htela da kvari odnose s Tokiom. Naime, zvanično, SSSR nije bio u ratu sa Japanom - kaže njegov sin Hiroši Jamasaki Vukelić.

Tek 5. novembra 1965. godine špijun Branko Vukelić je priznat u Moskvi. Kao borac protiv fašizma posthumno je odlikovan Ordenom Otadžbinskog rata prvog stepena od strane Prezidijuma Sovjetskog Saveza. Bila je to mala cena za muke koje je Branko Vukelić doživeo i zbog njih umro.


(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 06 Jul 2013, 18:18 ]
Tema posta:  Re: Junaci tajnih službi

Igrala na četiri strane

Veru Pešić prihvatile službe Nemačke, Britanije i Francuske. Zbog mlade špijunke smenjen srpski ministar policije

Slika

Vera Pešić

KADA se Vera Pešić iz Leskovca krajem tridesetih prošlog veka pojavila u Beogradu, primljena je da radi u Kontraobaveštajno odeljenje armije, gde je stručno školovana za špijunske poslove.

- Ona je jako inteligentna i lepa - rekao je major Slavko Radović, iskusni kontraobaveštajac Generalštaba vojske Kraljevine Jugoslavije.

Pukovniku Dragoljubu Stojanoviću u Kontraobaveštajnom odeljenju Generalštaba bila je potrebna žena obaveštajac, sposobna da prepozna strane špijune i da se samostalno snalazi u kontaktu sa njima. Vera Pešić je imala tek 19 godina i brzo je na obuci shvatila suštinu kontraobaveštajnog rada - da obaveštajac mora da bude vrstan kupac, a nikakav prodavac.

Beograd je 1938. godine bio stecište agentura velikih sila i susednih država. Uoči Drugog svetskog rata, vešto vođenu Veru Pešić prihvataju obaveštajne službe Nemačke, Velike Britanije i Francuske. Kao četvorostruki agent počela je ponajviše da radi za Generalštab i Šesto odeljenje Uprave bezbednosti Nemačke. Tako je započela karijera jednog od najboljih špijuna koje je Srbija imala. O njoj je istoričar Nikola P. Ilić napisao divnu knjigu.

- Vera Pešić je imala zadatak da otkriva delatnost nemačke obaveštajne službe. To što su nemačka i jugoslovenska politička policija imale sporazum o zajedničkoj borbi protiv komunista, potpisan 1937, nije joj mnogo otežavalo rad. Nemcima je sporazum služio za pridobijanje folksdojčera u Vojvodini i formiranje agenturne mreže pod šifrom "Jupiter". Oni su formirali Kulturni savez folksdojčera, omladinske organizacije, vojne grupe i čete, koje su ilegalno naoružavali - objašnjava ovu složenu situaciju Nikola P. Ilić.

Vera je planski ušla u tajnu agenturu britanske i francuske obaveštajne službe, a potom i u nemačku mrežu. Sa ženama i oficirima posećuje ekskluzivne barove u hotelima "Mažestik", "Pariz", "Moskva" i "Balkan". Njeni "prijatelji" su plasirali vest da radi u Generalštabu, što je uveliko pobudilo interesovanje stranih obaveštajaca.

Tome je doprinosila i njena sve izraženija lepota zrele žene. Nije bilo muškarca koji bi joj odoleo, kao na primer, 35-godišnji inženjer Karl Lotar Kraus, sudetski Nemac, rođen u Čehoslovačkoj. Kao SS major, bio je šef Šestog odeljenja Glavne uprave bezbednosti Trećeg rajha u Beogradu. Njegov zadatak je bio da "obrađuje" Jugoslaviju, Bugarsku, Grčku, Albaniju, Tursku, Rumuniju i Mađarsku.

- Nemački špijun je pozvao ovu mladu damu na bal i stalno je zasipao cvećem. Dobila je od njega i prvu nemačku platu od 10.000 dinara. Pukovnik Dragoljub Stojanović je otpustio Veru iz Generalštaba da bi Krausu poslao poruku da je "Vera Pešić otkrivena i smenjena" - piše njen biograf.

Vere Pešić je Generalštabu javila: "Nemačka i Sovjetski Savez zaključiće pakt o prijateljstvu... Kroz petnaest dana Vermaht će napasti Poljsku". Plasiranje te vesti od strane Karla Krausa preko Vere Pešić trebalo je da pokaže nemačkom obaveštajnom centru u Beogradu kuda će i kako ta informacija "putovati". Vest je iz Beograda stigla u London, ali sa naznakom: "Izvor nije pouzdan".

Zbog sumnjivih kontakata sa Nemcima, mlada špijunka je uhapšena u zimu 1939. godine u svom stanu. Gradski policajci su je odveli u Đušinu ulicu, u zatvor na isleđivanje. Nemačka ambasada je oštro reagovala, a Generalštab kraljevske vojske je zbog toga smenio ministra policije dr Stanoja Mihaldžića. Posle toga je Vera Pešić dobila novi zadatak - da stupi u vezu sa vojvodom Kostom Pećancem, komandantom jugoslovenskih četnika.

Šef nemačkih obaveštajaca je poslao u Kuršumliju kod Koste Pećanca da prenese želju poslanika Fon Herna da se tajno sastane s njim radi dogovora o saradnji. Pećanac je tražio da se sastane sa Adolfom Hitlerom lično, ali mu je vešta Vera Pešić ponudila susret sa rajhsmaršalom Hermanom Geringom u Sofiji. Ubedila ga je da Firer računa na njegovu "saradnju u velikim svetskim poduhvatima". I uručila mu 200.000 maraka.


LESKOVAČKA LEPOTICA

VERA Pešić je rođena 1919. godine u Leskovcu, gde je završila osnovnu školu i pohađala gimnaziju. Njen deda po majci Miloš Radović bio je sudija Velikog crnogorskog suda na Cetinju. Otac Milan bio je načelnik sreza. Rasla je i školovala se u Leskovcu. Rano je postala svesna svoje lepote. Maštala je o luksuznim haljinama, otmenom društvu, putovanjima, bogatom životu. Zvali su je "leskovačka lepotica".


Tajno je, potom, kao kraljev špijun odlazila u Generalštab, gde je dobila instrukcije da kod Nemaca izazove nepoverenje u namesnika kneza Pavla Karađorđevića i nagovesti pripreme puča ako knez pristupi Trojnom paktu. To se i dogodilo.

Posle puča i proterivanja kneza Pavla, Dragiše Cvetkovića i Milana Stojadinovića, vlada generala Dušana Simovića je naredila da se Vera Pešić uhapsi kao nemački agent. I da se protera u rodno selo Lebane. Potom, tokom ratnih dejstava, 14. aprila 1941. u Sijarinsku Banju je došao nemački agent Karl Kraus da je vrati na posao, jer je "potrebna Trećem rajhu".

Vera je i dalje sarađivala sa Englezima i Francuzima, kojima je predala spisak imena 130 agenata Gestapoa i Abvera. Više puta je izbegla smrt, slučajno, ili zbog pravovremene dojave. Četnici su je uhapsili u zasedi kod Sijarinske Banje i osudili na smrt kao izdajnika. Pokušali su da je spasu nemački vojni zapovednik general Paul Bader, predsednik vlade general Milan Nedić i ministar unutrašnjih poslova Tasa Dinić. Đeneral Draža Mihailović je 6. novembra 1943. godine privremeno premešta u selo Prpore, gde je i njena majka došla da interveniše.

- Streljajte samo mene, a pustite Veru. Mlada je, nije kriva - tražila je majka Anđa Pešić.

Obe su streljane u zoru 18. maja 1944. godine. Vera Pešić je imala svega 25 godina, četiri meseca i 13 dana.

(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 07 Jul 2013, 18:28 ]
Tema posta:  Re: Junaci tajnih službi

Mrsio konce Abveru!

Dušan Popov za Nemce bio agent Ivan, a za Britance Tricikl

Slika

Duško Popov

DUŠKO Popov je danas u svetu legenda Drugog svetskog rata i svetske špijunaže. Britanci tvrde da je Popov jedan od deset najvećih britanskih špijuna. To tvrde i Srbi. O njemu je napisano 36 knjiga. Popov je bio dvostruki špijun poznat pod tajnim imenom Tricikl, koji je radeći za britansku tajnu službu mrsio konce nemačkom Abveru i pomagao srpskim četnicima. Za svoje zasluge odlikovan je Ordenom britanske imperije, jednim od najvećih odlikovanja u Engleskoj, ali i nemačkim Krstom. Kada je penzionisan kao pukovnik MI-6 dobio je od kraljice majke Viktorije na poklon skupoceni Modiljanijev crtež sa njenim potpisom.

Preminuo je 1981. u kanskom krevetu ne dočekavši sedamdesetu godinu. Pazio ga je njegov sin Marko Popov, koji je odrastao uz oca u Grasu nadomak Kana. Kao naslednik, Marko je tek početkom 21. veka od britanske obaveštajne agenture MI-6 dobio dozvolu da pregleda očev dosije u američkom Federalnom istražnom birou.

- Od FBI sam dobio dosije mog oca Duška Popova na tačno 2.870 stranica. Ova dokumentacija bila je pod embargom pedeset godina. Iz papira se vidi da su sve priče mog oca i o mom ocu istinite - poverio mi se sin najvećeg srpskog špijuna.

Pregledajući američku tajnu dokumentaciju shvatio je da sve što je njegov otac radio bilo dokumentovano i stizalo je direktno na sto Edgara Huvera, legendarnog direktora FBI. Čak i dokument Duška Popova da postoje planovi za napad na Perl Harbur.

- Taj dokument dokazuje da je moj otac prvi obavestio Amerikance da će Japanci napasti njihovu ratnu luku Perl Harbur. FBI je, nažalost, tada zatajio - kaže Marko Popov.

Duško Popov se ženio dva puta. Prvi put sa Francuskinjom Žanin, a drugi put sa Šveđankom Džil. Četvoricu sinova koje je dobio iz ovih brakova nazvao je Marko, Dejan, Vlada i Omer. Oni su njegovu tajnu biografiju otkrili tek kada je 1974. objavljena memoarska knjiga "Špijun-kontrašpijun". U njoj je pisalo da je Duško Popov postao britanski agent u Londonu 1940. godine, kada se prijavio u Sikret intelidžens servis. Angažovao ga je lično ser Stjuart Menzis, šef britanskih špijuna. Britanci su ga vratili u Beograd i Popov pristaje da ga u restoranu "Kod srpskog kralja" 1940. godine Johan Jebzen vrbuje za rad u Abveru, nemačkoj vojnoj obaveštajnoj službi.

Popov to čini na poseban način:

"Ako hoćeš da uništiš čopor, najbolje postani deo njega." Jedna od glavnih špijunskih veza u Jugoslaviji Dušku Popovu bio je njegov rođeni brat dr Ivan Popov, takođe britanski agent. Kao masku za rad agenture formirali su preduzeće "Hemorad A.C."

Popov organizuje Abverovu mrežu fiktivnih špijuna, koja će do invazije Francuske kljukati nemački generalštab lukavo spremljenom smesom lažnih podataka koji se mogu proveriti i izgledaju kao pravi. Taj ogromni posao varanja Nemaca bio je u rukama najefikasnijeg kontraobaveštajnog tela u doba rata Komiteta , zaduženog za dezinformacije.

Posle okupacije Jugoslavije 1941. godine, Popov se prijavljuje jugoslovenskoj izbegličkoj vladi u Londonu i radi kao njen službenik za specijalne zadatke. Tako je postao trostruki agent: za Abver Ivan; za britansku tajnu službu Tricikl; za izbegličku jugoslovensku vladu Duško. Bio je komunikativan, šarmantan i obrazovan. Govorio je nemački, francuski, engleski i naravno, srpski.

U svojstvu pravnog zastupnika Jugoslovenskih brodarskih kompanija putovao je po čitavoj Evropi. Nemci su ga kao špijuna instalirali u Lisabonu, koji je bio glavna ratna luka. Tako je Popov saveznicima mogao da pruža dragocene podatke o aktivnostima nemačkih obaveštajaca i svemu što se zbivalo u Rajhu. U tome mu je pomagao prijatelj Johan Jebzen, tada visoki oficir Abvera. Ne zna se tačno broj nemačkih obaveštajaca koje je Popov predao saveznicima, ali u MI-6 veruju da ih je bilo stotinu.


BEOGRADSKI MOMAK

POPOV je rođen 1912. u Titelu, ali je detinjstvo proveo u Dubrovniku i Beogradu. Odrastao je sa starijim bratom Ivanom i mlađom sestrom Olgom u Francuskoj ulici broj 5 u uglednoj porodici veletrgovaca francuskim skupim tkaninama i fabrikanata šešira. Njegova rođaka Jelka Dukić Đorđević, koja je dugo živela u Beogradu, poslala je Duška Popova na školovanje u Frajburg, gde je prvi put počeo da koketira sa engleskom tajnom službom.


U leto 1941. Popov je kao agent došao do najznačajnije tajne informacija u svojoj špijunskoj karijeri. Primetio je da je japanski Generalštab iznenada pokazao veliko zanimanje za italijansku ratnu luku Taranto. U Italiju je došla čak i posebna delegacija generala i admirala iz Tokija, koja je, japanski precizno, beležila sve detalje čuvenog britanskog vazudšnog napada, koji je uništio dobar deo italijanske ratne flote u Tarantu. Duškov prijatelj Johan Jebzen je, slučajno, bio vodič tim Japancima po Italiji. On i Popov su vrlo brzo došli do zaključka da Japanci i njihova armija nešto spremaju Amerikancima.

Baš u to vreme, Abver šalje Duška Popova službeno u SAD da osnuje novu špijunsku mrežu. Abver mu za put daje 40.000 dolara. FBI je pohvatao sve nespretne nemačke špijune-amatere, koje su regrutovali lokalni američki Nemci. Duško Popov je tada odneo, kako sam kaže, "Amerikancima na srebrnom poslužavniku" vest o japanskoj nameri da napadnu Perl Harbur i najnoviji špijunski štos, mikrotačku.

Šef Federalnog istražnog biroa, nepoverljivi Džon Edgar Huver, tiranin i puritanac, apsolutni gospodar sveta senki, svega što ima bilo kakve veze sa tajnim policijskim i špijunskim poslovima na teritoriji SAD, nije verovao Dušanu Popovu. Zapravo, on nije voleo da mu se neki sumnjivi britanski oficiri motaju okolo sa svojim mračnim informacijama i tako je napravio medveđu uslugu svojoj zemlji.



(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 08 Jul 2013, 19:47 ]
Tema posta:  Re: Junaci tajnih službi

Večiti rat sa Huverom

Direktor FBI progonio Popova i pored saznanja da je on britanski agent

Slika

Popov sa Dubrovčankama uoči rata

DUŠAN Popov je pokušao da Huvera ubedi da je pošten i patriota. Trebalo je da u SAD osnuje mrežu nemačkih špijuna sastavljenu od agenata FBI i da je preda Huveru u ruke. Oni bi dalje kljukali Nemce onim što Amerikanci misle da treba da znaju, a dočekivali bi u sigurne ruke nove nemačke špijune. Čim je čuo za tu ideju Džon Edgar Huver, navikao na kriminalne, a ne na prefinjene špijunske metode rada, Popova je izbacio iz kancelarije. Odmah je naredio da se soba Dušana Popova ozvuči, da ga hapse i privode zato što "prelazi državne granice SAD sa ženom sa kojom nije venčan, a radi vršenja bluda".

Popov je u svojim memoarima "Špijun-Kontrašpijun", opisao kako ga je FBI ometao dok je boravio u SAD po naređenju Abvera, iako je FBI znao da je Popov britanski agent. On je čak doveo sebe u situaciju da Abver otkrije da je dvostruki špijun pošto je agentima FBI otkrio tajnu mikrotačke - pisanja izveštaja na prostoru veličine tačke - i aparata za čitanje takvih poruka kao i imena nekoliko nemačkih agenata.

Huver je zaključio da je Popov samo "plejboj" od koga nema koristi i naredio agentima da mu zagorčaju život. Popov u svojim memoarima piše da se suočio sa Huverom i naterao ga da napiše demanti. Među dokumentima koje je britanski državni arhiv objavio nalazi se i izveštaj Popova britanskoj obaveštajnoj službi o upitniku Abvera o naoružanju britanskih oružanih snaga, naročito u vazduhoplovstvu i oklopnim jedinicama.

Abver je toliko verovao Popovu da je šef Abvera, admiral Kanaris, insistirao da se lično upozna sa njim. Popov je ipak preživeo hapšenje admirala i njegovih saradnika u poslednjim mesecima rata, nastavivši da radi za nove šefove Abvera.

Interesantno je da je u dokumentima i formula za pravljenje nevidljivog mastila koje je Popov mešao u vinskoj čaši.


BRAT DRAŽIN SAVEZNIK

U POVERLJIVIM dokumentima Službe državne bezbednosti u Beogradu postoje službene beleške o špijunskim aktivnostima i Duškovog brata dr Ivana Popova. Kada je Aleksandar - Saša Mihailović naimenovan za četničkog komandanta Beograda, on je sredinom 1943. godine formirao i kontraobaveštajnu grupu, a za njenog šefa postavio majora Božu Rankovića, koji je imao pseudonim "Dolovac". Jedan od glavnih izvora informacija Rankoviću bio je brat Duška Popova doktor Ivan Popov, sa pseudonimima "Eskulap", "Lala" i "Hans".


Metod Popova, kojim se na format štampane tačke mogla smanjiti cela kucana strana, Huver je jednostavno pripisao sebi. Prećutao je i da upozorenje o predstojećem japanskom napadu nije preneo Beloj kući. I pored tog špijunskog uspeha Duško Popov je zbog Huvera bio u životnoj opasnosti.

- Početkom 1944. godine, eksplodirao mi je automobil u Lisabonu. Srećom, nisam bio u njemu! Neko je očigledno poturio bombu. Nisu to učinili Englezi, nisu ni Nemci. Ostaju samo Amerikanci!? Hteli su da mi zanavek zapuše usta, jer sam posle rata mogao da budem jako nezgodan svedok Huverove nesposobnosti - priznao je slavni agent.

Umesto toga Popov je svojom knjigom moćnom Huveru zapušio usta:

- Kada sam objavio knjigu o svojoj dvostrukoj ulozi u tajnom ratu i u njoj obelodanio ove podatke, Huver više nije bio među živima. Ali saznanje da se tragedija u Perl Harburu mogla sprečiti, prilično je ozlojedila Amerikance - poručio je Popov u svojim memoarima.

Iz Amerike se Popov vratio u Lisabon da odradi iskrcavanje saveznika u Normandiji. Kao britanski potpukovnik, lovio je ratne zločince i špijune po okupiranoj Nemačkoj. Među objavljenim dokumentima su i procene njegovih "kontrolora" koji se slažu da je voleo da živi na visokoj nozi i u društvu lepih žena. U jednoj od tih procena njegovog rada se kaže da je Popov koristio svaku priliku da obeshrabri Nemce, šaljući detaljne izveštaje o efektima savezničkih vazdušnih napada na nemačke gradove.

Duško Popov je, na primer, umnogome doprineo uspehu brojnih planova za prevaru Nemaca u Drugom svetskom ratu. Najvažnija je bila operacija "Fortitud", koja je imala cilj da obmane Hitlerove komande. Kao ubačeni špijun u Abveru Duško Popov je informisao Nemce da će se saveznici, da bi oslobodili Evropu, iskrcati u Pa de Kaleu, a da je iskrcavanje u Normandiji samo američki i engleski mamac. Pukovnik Henri Julijen je jednom to javno i priznao, kada je rekao da je "Duško lično zaslužan za zadržavanje sedam nemačkih divizija u Pa de Kaleu, tri nedelje posle iskrcavanja u Normandiji". Bitka za Normandiju je odlučila Drugi svetski rat, a Duško Popov i MI-5 su prevarom sačuvali stotine i hiljade ljudskih života.

O svom poslu skromno je govorio:

- Pogrešno je mišljenje da jedan tajni agent sve zna. On zna samo onoliko koliko je potrebno da zna, da bi izvršio zadatak. Ja sam dugo bio u igri. A izdržao sam toliko dugo samo zato što su me Englezi nesebično pokrivali. Da nije bilo toga, ne bih sastavio ni petnaest dana.

Britanski državni arhiv i Arhiv tajne služne MI-5 otvorili su za javnost 7. maja 2002. godine tek delimično dosije Duška Popova. Jer, služba MI-5 ima hiljade stranica dokumenata o svom agentu Dušku Popovu. Iz njih se vidi da je Popov bio centralna figura engleske i jugoslovenske obaveštajne mreže.

Popov je bio trostruki agent. Izmislio je formulu za pravljenje nevidljivog mastila koje je mešao u vinskoj čaši. Govorio je za sebe da je "špijun koji putuje napred i nazad". To je ovako objašnjavao:

- Agent je još jedan vojnik. Samo što se agent bori devet ili 12 meseci pre pravog vojnika.

Popov je umro u svom krevetu u Opiju u Francuskoj od raka kičme, kao i njegov kolega Jan Fleming, koji ga je opisivao u avanturama Džejmsa Bonda. Fleming je bio britanski agent i u MI-6 je u jednom trenutku bio zadužen za praćenje i proveravanje Duška Popova. Znači, bio je u prilici da vidi i zabeleži sve poduhvate Duška Popova.



(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 10 Jul 2013, 20:55 ]
Tema posta:  Re: Junaci tajnih službi

Most za spas pilota

Kapetan Đorđe Vujnović zaslužan za spas 512 pilota iz Pranjana

Slika

KAPETAN Đorđe Vujnović je bio komandant vojne operacije "Vazdušni most", koja je ušla u američku istoriju kao jedna od najuspešnijih tajnih misija armije SAD. Danas mi je čast da ovu prestižnu Bronzanu medalju uručim kapetanu koji je sve nas Amerikance učinio ponosnim.

Ovim rečima je u srpskoj crkvi Sveti Sava na Menhetnu kongresmen Džozef Krovli, pred nekoliki stotina zvanica, Đorđu Vujnoviću iz Njujorka uručio 2009. godine visoko američko priznanje. Kongresmen je pre toga pisao kabinetu predsednika Obame, tražeći da 94-godišnji Vujnović dobije odlikovanje.

- Medalja našem Đorđu Vujnoviću je priznanje američkog Kongresa heroju, koji je ceo život posvetio brizi za ljude, humanitarnom radu i učvršćivanju veza Srbije i Sjedinjenih Država - napisao je u obazloženju kongresmen Den Barton.

Bila je to američka zahvalnost za herojstvo i značaj akcije u kojoj su četnici Draže Mihailovića 1944. godine i članovi američke tajne vojne misije spasli 512 američkih pilota u zoni sela Pranjani. Kako je napisao "Njujork tajms", bila je to najveća akcija spasavanja američkih vojnika iza neprijateljskih linija u Drugom svetskom ratu. Komandant te složene tajne operacije bio je Đorđe Vujnović. Tada je imao 29 godina. Rođen je 1915. godine u Njujorku, a kada je izbio Drugi svetski rat bio je beogradski diplomac. Imao je sreću da se kao američki državljanin, kako kaže, ubaci u poslednji avion SAD koji je iz Srbije sa diplomatama leteo u Tursku.

- U Istanbulu sam mobilisan i postao sam oficir za vezu u američkoj bazi u Gani. Moja žena Mirjana je dobila posao u jugoslovenskoj ambasadi u Vašingtonu. Kasnije sam prebačen u vazduhoplovnu bazu u Egipat, pa u Nigeriju, gde sam regrutovan u vojnu tajnu službu OSS, preteču CIA. Premešten sam 1943. u Bari, odatle sam i rukovodio operacijom "Vazdušni most" - pričao nam je o vojničkoj karijeri Đorđe Vujnović.

Podsećao je da su Amerikanci neposredno pre ulaska u rat formirali jaku službu za tajne vojne operacije, u kojoj je radio Srbin i američki državljanin major Nikola Stepanović. Najpre se zvala Služba za koordiniranje informacija, a od jula 1942. godine Služba za strateške poslove.

- U ovim vojnim službama radili su Amerikanci srpskog porekla, pa se zato i može reći da su naši ljudi dali svoj doprinos formiranju CIA - otkrio je Vujnović.


SRPSKA CRKVA NA MENHETNU

VUJNOVIĆ je bio vlasnik firme "Aero spejs", utemeljivač crkve Sveti Sava na Menhetnu i predsednik crkveno-školske opštine u Njujorku 1952/53. Osnovao je Američko-srpski komitet i organizovao demonstracija protiv Tita 1961. Koristeći svoj oficirski ugled često je pomagao srpskim novopridošlim iseljenicima da se snađu u Americi. Kao patriota bio je član SKK "Sveti Sava", SNO i Kongresa srpskog ujedinjenja. Poslednji put Đorđe Vujnović je bio u selu Pranjani 2004. godine kada se sreo sa svojim starim i ratnim prijateljima.


Major Stepanović je angažovao više od 30 američkih Srba za rad u SOI i OSS. Mnoge je poznavao iz Srpskog narodnog saveza, a o nekima je saznao iz amerikanskog "Srbobrana". U toj grupi bili su Đorđe Gov Musulin iz Pitsburga, Eli Popović iz južnog Čikaga, zatim Nikola Nik Lalić, Mirko Rajačić, Đorđe Vujnović, Stiv Bižić, Nik Dragaš, Džon Milodragović, Džo Veselinović iz Sent Luisa i drugi.

U Kairu je Vujnović našao posao u PAN AM-u, ali je ulaskom SAD u Drugi svetski rat mobilisan u ratno vazduhoplovstvo. Završio je obaveštajni kurs u Kairu i kao nebeski špijun leteo nad Balkanom fotografišući ratni region. Prilikom seobe vojne tajne službe OSS iz Kaira u Bari, radi lakše kontrole jadranske obale Jugoslavije, Albanije i Italije, major Đorđe Vujnović se primakao otadžbini.

- Bio sam prvo oficir za vezu kod predsednika Ruzvelta, zatim oficir za vezu sa štabom Draže Mihailovića, a potom rukovodilac OSS u Bariju i komandant aerodroma Brindizi. Na aerodromu i u Bariju imao sam zadatak da opremam i ispraćam američke letelice koje su išle za Rumuniju i Jugoslaviju sa tovarima vojne i humanitarne pomoći Draži Mihailoviću i Josipu Brozu. Tokom rata oko 1.000 američkih pripadnika vazduhoplovnih snaga oboreno je iznad okupirane Jugoslavije, najviše u Srbiji - kazivao nam je Đorđe Vujnović.

Radio je tada u Odseku koordinacija informacija kao ekspert za slovenska pitanja, SSSR i Balkan. Kao Srbin je u više navrata angažovan na izradi posebnih studija OSS o Jugoslaviji. Njegov zadatak je bio da na osnovu obaveštajnih informacija, prikupljenih od agenata OSS, ali i kroz intervjue sa izbeglicama sa Balkana, sačini preciznu studiju o trenutnim i narednim dešavanjima na prostorima Jugoslavije i Balkana. Kasnije je kapetan Vujnović bio vojni ataše SAD kod Draže Mihailovića. Tada je postao komandant tajne operacije.

U selu Pranjani kod Gornjeg Milanovca u avgustu 1944. godine počelo je spasavanje savezničkih pilota. Pored kapetana Vujnovića, učestvovali su major Nik Lalić i još desetak američkih Srba, mobilisanih u vojnu službu OSS.

- Naš prvi zadatk je bio da nađemo 50 nestalih pilota, koji su iz Italije leteli u Jugoslaviju sa vojnom pomoći. Kada smo mi izbačeni iznad Gornjeg Milanovca i sleteli padobranima u Pranjane, otkrili smo da se u selu nalazi čak 250 naših pilota i izviđača. Susreli smo se sa komandantom Dražom Mihailovićem koji nam je garantovao bezbednost i uspešno okončanje naše tajne misije. U narednih nekoliko meseci, do 27. decembra sa seljanima smo podigli aerodromsku pistu na padinama Suvobora, i započeli evakuaciju. Tajno su iz Italije doleteli američki avioni, a sve se odvijalo tokom noći da nas Nemci ne bi otkrili. U međuvremenu, srpski seljaci su čuvali i hranili pilote, rizikujući svoje živote, jer je nemačka komanda glasila: streljati sve porodice koje štite Amerikance - seća se Đorđe Vujnović.

U međuvremenu, američki piloti i Srbi toliko su se zbližili da su, na odlasku, vojnici poklanjali seljacima cipele - ništa drugo nisu imali - i bosonogi ulazili u transportere. O drugim detaljima operacije "Vazdušni most" Đorđe Vujnović je ćutao do smrti 2011. godine, jer je to, kaže, državna tajna SAD.



(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 11 Jul 2013, 13:58 ]
Tema posta:  Re: Junaci tajnih službi

Prvi boem grada Čikaga

Legenda srpske emigracije najpre radio za kralja Petra. Mile Radovanović naterao Amerikance da mu se dive

Slika

MLAĐE generacije srpskih doseljenika u Čikagu gotovo nisu ni poznavale Miomira Radovanovića, iako je on za starije doseljenike bio legenda emigracije. Mile je bio jedan od retkih Srba u SAD koji je uspeo da natera Amerikance da mu se dive punih deset godina. Njegov životni put i do dolaska u SAD tekao je dosta drugačije od ostalih prebeglica iz otadžbine iza Drugog svetskog rata.

- Rođen sam u Trsteniku godinu dana pre mog komšije Dobrice Ćosića. Iz Jugoslavije sam emigrirao 1945. u Italiju. Tu sam upoznao jednu lepu Kragujevčanku i u logoru "Eboli" je oženio. Otišli smo u Nicu i otvorili fabriku sireva. Svakog meseca sam išao u Pariz, na sastanke organizacije "Srpsko ujedinjenje". Pariz je bio centar srpske političke emigracije. Tu je boravio kralj Petar Drugi Karađorđević, a sa njim je bila i njegova pratnja, kao i kraljevska tajna služba, sa kojom sam sarađivao - objašnjavao mi je Radovanović.

Obaveštajna organizacija Kralja Petra II delovala je u Parizu pod nazivom "Službeni servis". Šef ovog centra bio je Miodrag Paunović, major vojske Kraljevine Jugoslavije. Mnoge emigrantske političke organizacije su u to doba izdavale uputstva o formiranju obaveštajnih službi. Mile Radovanović i Andra Lončarić, čuveni emigrant, uvek su se nalazili na usluzi kraljevoj tajnoj službi i samom Petru Drugom.

- Kralj Petar II je 1948. poslao Lončarića na tajni zadatak izviđanja situacije u FNRJ. Prva stanica na granici bio je Trst, u kome je Lončarića sačekao američki obaveštajac Dragoljub Vurdelja. Uz pomoć slovenačkog vodiča, Andra Lončarić je kod Dravograda ušao u Jugoslaviju i stigao do Beograda. Uspeo je samo da se javi kralju kada je uhapšen u jednoj beogradskoj garaži - svedočio nam je Radovanović.

Kada se posle beogradskog saslušanja i robijanja Andrija Lončarić vratio u Pariz, kralj ga je angažovao da sa Miomirom Radovanovićem ide na tajni zadatak u Španiju. Imali su zadatak da prenose tajne poruke kralja Petra Drugog Karađorđevića španskoj kraljevskoj porodici. Kako nam je ispričao Radovanović, bio je kraljev obaveštajac i kurir sve dok 1960. nije emigrirao u Ameriku.

Seobom u Ameriku, međutim, Radovanović nije prekidao tajne veze sa srpskim emigrantima u Francuskoj. U međuvremenu je i Andru Lončarića dovodio u SAD, a potom i njegovog prijatelja Dragišu Kašikovića, novinara. Udba je obojicu uglednih emigranata, i Lončarića, i Kašikovića, ubila, a Mile Radovanović je preživeo.


SRBIN VELIKOG SRCA

MIOMIR Radovanović je umro u Čikagu u 82. godini života. Zapamćen je kao Srbin velikog srca, čovek koji je pomogao stotinama emigranata i izbeglica koji su sreću potražili u SAD. Svoj život je posvetio borbi za slobodu i demokratiju, tačnije za bolju budućnost Srba i Srbije, čiji je bio špijun i to samo iz emotivnih razloga. Sahranjen je na srpskom groblju u manastiru Nova Gračanica kod Čikaga.


Naime, kada je Andra Lončarić 1963. prešao u Njujork, formirao je tajnu diverzantsku organizaciju "Srpski omladinski pokret - Omladina" - SOPO. U tome su mu pomogli vladika Dionisije,

dr Uroš Seferović, lider SNO, kao i njegov prijatelj Dragiša Kašiković. Obaveštajac Lončarić bio je i glavni instruktor za rukovanje oružjem i eksplozivom. Tokom 1967. i 1968. SOPO je izvršio tri terorističke akcije, pa je jugoslovenska tajna policija donela odluku da ga likvidira.

Mile Radovanović nije želeo da nam govori o tim detaljima, ali je iskreno rekao:

- Jugoslovenska politička emigracija u svetu nije mogla da opstane i da deluje bez pomoći država Zapada, njihovih obaveštajnih službi, a često i bez pomoći Titove tajne službe Udbe. Emigracija je bila poluga kojom je mogao da se izaziva nemir u zemljama komunizma, pa i u Jugoslaviji, a to je neko vreme odgovaralo i Amerikancima, ali i Titu i Jugoslovenima - pričao nam je Mile Radovanović iz svog iskustva.

On je osam godina bio glavni urednik "Slobode", glasila Srpske narodne odbrane u Americi. Objavio je knjige "Pesme" i zbirku pripovedaka "Sa moje kaldrme".

- Rodila su mi se dva sina, Petar i Milenko, ovog mlađeg mi je krstio kralj Petar Karađorđević - pričao je Mile. - Onda sam otvorio kafanu "Miomirov srpski klub" u Čikagu, koji je postao američka atrakcija, jer se pila "vatrena voda", a plaćalo se koliko je gost hteo. Muzički program je počinjao sa "Maršom na Drinu". Posle guvernera države Ilinois, počeli su da mi dolaze lokalni i savezni funkcioneri, kandidati za predsedničke izbore u SAD, popularne ličnosti iz sveta zabave Frenk Sinatra, Din Martin, Ronald Regan, Džon Vejn, Špiro Egnju, Džordž Buš, Dudakis.

Radovanović je s ponosom pričao:

- Moj restoran je zvanično dva puta proglašavan za najbolji u Čikagu. TV stanica SBC je pet puta direktno prenosila doček Nove godine, po sat vremena, iz mog restorana. Bio sam toliko popularan da sam vozio automobil po Čikagu bez vozačke dozvole.

Kao po nekom pravilu, Radovanović je posle ostvarenog američkog sna propao na stari srpski način - prijatelji su mu sve proćerdali.

Mile je u Čikagu demonstrirao protiv Tita i komunista, pisao je antikomunističke kolumne i pamflete. Pratio je pažljivo šta rade ljotićevci, za koje je tvrdio da su izdali Srbiju. Protivio se vojvodi Momčilu Đujiću, jer je, kako jednom reče, svom egu podređivao i rodoljublje i patriotizam. On je svoj list nazvao "Srbija", a pljuvao je po Srbiji.

Radovanović je kao protivnik komunista ipak doveo svoju sestru, člana KPJ iz Trstenika, da vidi kapitalističku Ameriku i Čikago.

Tokom devedesetih godina se na satiričan način, preko svog lista "Čičak", obračunavao sa komunistima i lažnim srpskim patriotama.

Ipak, kada smo starog srpskog emigranta Miomira Radovanovića davne 1999. godine pitali za koga je svih decenija radio u tuđini, rekao je iskreno:

- Bio sam špijun majke

Srbije!



(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 12 Jul 2013, 17:33 ]
Tema posta:  Re: Junaci tajnih službi

Voljeni špijun Stevan

Stevan Dedijer radio je za Udbu 1947. godine za vreme građanskog rata u Grčkoj. Zadatak neutralisati američku ambasadu u Atini. Za SDB 1955. razotkrio kako Englezi vrbuju naše ljude

Slika

RADIO sam kao obaveštajac aktivno samo za Udbu 1947. za vreme građanskog rata u Grčkoj. Zadatak mi je bio da neutrališemo američku ambasadu u Atini. A 1955. godine sam za Službu državne bezbenosti, na veliku radost Aleksandra Rankovića, razotkrio jedan od načina kojim engleska obaveštajna služba vrbuje naše ljude. Bio sam član Titovog tajnog tima koji je imao zadatak da napravi atomsku bombu. Taj posao su direktno kontrolisali Politbiro i Udba. Član sam čitave mreže ljudi u svetu koji otvoreno izučavaju problem obaveštajnog rada u 20. veku.

Glagoljiv i otvoren kao profesor bezbednosti i špijunaže Stevan Dedijer je u poznim godinama javno priznao da je bio svetski obaveštajac. Dedijer je bio prvo špijun, potom naučnik međunarodnog renomea, profesor na petnaestak univerziteta, ekspert brojnih institucija koje se bave analizama globalnih trendova u obaveštajnom i realnom svetu. Sa grupom jugoslovenskih novinara bio je u Trstu i u štabu generala Markosa u Grčkoj, kao Kardeljov sekretar putovao je na konferenciju mira u Pariz. A u retkim trenucima slobodnog vremena prevodio je za potrebe Ozne dokumenta ko zna na koji način doturena iz američke ambasade. Dok je pisao memoare, koje će posthumno da objavi njegova žena Karin Dedijer, Šveđanka, dao im je naslov „Špijun koga smo voleli“.

Rođen je u Sarajevu 1911. i dovoljno dugo je živeo da bude učesnik, svedok i analitičar tri svetska rata i ostalih istorijskih zbivanja. Poznavao je velike i male političare, slabe i snažne šefove tajnih službi, i smatrao sebe njima ravnim.

Stevan Dedijer je kao potomak pripadnika tajne organizacije „Crna ruka“ bio predodređen da bude zagonetna ličnost. Njegov otac Jefto Dedijer iz Bileće bio je crnorukac, prijatelj Dragutina Dimitrijevića Apisa i Mustafe Golubića, dvojice najtajanstvenijih ljudi u Kraljevini Srbiji. Mustafa Golubić, jedan od najvećih špijuna Kominterne bio je jedan od Dedijerovih „svetaca“, kome je on 1938. omogućio da bezbedno napusti Ameriku, pred poterom FBI, pod tajnim imenom Šulc, o čemu je pisao i „Njujork tajms“.

Prvo je hteo da bude inženjer i da pravi avione, posle da bude fizičar i matematičar, pa istoričar. Majka ga je poslala na studije u Švajcarsku, a on je našao sponzore i nastavio studije u SAD. Zbog političkih zbivanja u Evropi postao je iskreni komunista, što je bila i moda kod dece bogatih Amerikanaca i Evropljana. U SAD je radio u Njujorku kao novinar i stalno bio u kontaktu sa crnorukcima, koji su negovali nacionalni duh.

Period između 1936 i 1949. bio je veoma buran u životu Dedijera, jer je postao saveznički padobranac u Drugom svetskom ratu. Profesor Tvrtko Jakovina piše da je Stevan Dedijer bio član vojne obaveštajna službe OSS, preteče CIA. Prošao je padobranski kurs i specijalnu obuku, pa je postao telohranitelj američkog generala Maksvela Tejlora, komandanta 101. letačke divizije.

Tokom rata, bio je najbolji redov u padobranskoj 101. američkoj diviziji, skačući iz aviona uz poklič: „Živeo Staljin!“ General Dvajt Ajzenhauer je dozvolio da početkom 1945. pređe u jugoslovensku armiju. Učestvovao je u tajnoj operaciji „Market Garden“ posle iskrcavanja saveznika u Normandiji, koja nije slavno završena. To je bio vojni desant, u kome se Dedijer posebno istakao. Ta obaveštajna akcija i ugled koji je stekao kod američkih generala pomogli su mu kasnije da se susreće sa gotovo svim direktorima CIA.

Bilo je planirano njegovo prebacivanje u Jugoslaviju, ali je on u jednom razgovoru rekao da će ubiti Dražu Mihailovića ukoliko bude upućen u njegov štab. Posle tri dana morao je da pakuje kofere, izbačen je iz OSS, uz upozorenje da ćuti o onome što je naučio tokom obuke.


LOJALNI TITOV KOMUNISTA

STEVAN Dedijer je bio lojalni Titov komunista. U vreme Rezolucije IB 1948. opredelio se za Tita, a ne za Staljina.
Kao savestan partijac, Udbi je uredno prijavio svog šefa po liniji NKVD-a iz Amerike dr Mirka Markovića. Dedijer je uz to pedantno špijunirao šta sve radi Pavle Savić, direktor Instituta „Vinča“ i o tome izveštavao Politbiro KPJ i Udbu.


Kada se posle rata vratio u Beograd kao član KPJ dobio je obaveštajni zadatak da pomaže grčke komuniste i partizane kako bi zadržali vlast u Grčkoj. Protivnici generala Markosa bili su Englezi, koji su posle podele interesnih sfera želeli da od Grčke naprave kapitalističku zemlju i svog političkog satelita.

Posle Grčke iskusni obaveštajac je dobio novi poverljivi zadatak. Josip Broz Tito, Politbiro KPJ i Udba angažovali su Stevana Dedijera da kontroliše Pavla Savića u Nuklearnom institutu „Vinča“ i pomogne da Jugoslavija napravi atomsku bombu.

Dedijer o tome ništa nije znao, ali je prihvatio ovaj partijski i tajni obaveštajni zadatak. Bilo je to neko vreme opšteg ludila, najviše zapamćeno zbog junačkog Titovog odgovora Staljinu i Informbirou. Tada se u uspaničenom rukovodstvu rodila ideja da se napravi atomska bomba. Toliko se sumnjalo u atomske fizičare i naučnike uopšte, da je čitav poduhvat direktno bio u nadležnosti Politbiroa i Udbe.

- Bez moga znanja unajmili su me da napravim atomsku bombu za Tita - seća se Stevan Dedijer. - Rekli su mi to jednoga toplog nedeljnog poslepodneva, u septembru 1949. godine. Milovan Đilas i Edvard Kardelj izgovorili su gotovo svečanim glasom: „Moramo imati atomsku bombu! Napravićemo je pa makar koštala i polovinu našeg nacionalnog dohotka za nekoliko godina!“

Pavle Savić je potpisao priznanicu CK da će napraviti bombu za godinu dana. On je u to bio upućen, jer je radio uoči rata u Parizu sa Irenom Žolio Kiri. Veruje da je pronašao novi princip fisije, ne uranijuma, nego nekih drugih elemenata, kao što je, na primer, cink. I tu je pogrešio, Savić nije umeo da napravi atomsku bombu.

(Nastaviće se)

Stranica 1 od 2 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/