Srpska vladaraska dinastija Nemanjića

Luna.* · **Poslato:** 05 Jul 2012, 21:00

Српска владарска династија НЕМАЊИЋА

НЕМАЊИЋИ, српска владарска династија; сматра се да потиче од Стефана Немање, мада су већ његови преци владали Рашком као велики жупани; династија је владала српским земљама непрекидно у периоду 1168 - 1371. Имала је две линије: једна потиче од старијег Немањиног сина Вукана, а друга, краљевска, потиче од средњег Немањиног сина Стефана Првовенчаног, док Немањин син Св. Сава није имао порода.

Вуканова линија: Вукан, краљ Дукље 1195-1208, имао је синове Ђорђа, Стефана и Димитрија, названог Давид; Давидов син Вратислав имао је сина Вратка, а овај кћер Милицу (жена кнеза Лазара).

Стефанова линија: Стефан Првовенчани, велики жупан и краљ 1196-1228; његови синови: Радослав, краљ 1228-1234, Владислав, краљ 1234-1243, Урош, краљ 1243-1276, умро 1280. и Предислав одн. Сава II, архипископ 1263-1270. Владислав је имао синове Стефана и Деса, а Урошеви синови су Драгутин, краљ Србије 1276-1282, касније сремски краљ 1282-1316, и Милутин, српски краљ 1282-1321. Драгутинови синови: Урошиц и Владислав; њихова линија је изумрла. Милутинови синови су Константин и Стефан Урош Дечански, краљ 1321-1331. Константинова деца се не спомињу, а Стефан Дечански је имао синове Душицу и Драгутина, који су умрли у детињству, Душана (краљ 1331-1346, цар 1346-1355) и Симеона. Душанов син је Урош (цар 1355-1371) са којим је изумрла мушка линија краљевске лозе Немањића. Симеон је био Стефанов син из брака са Маријом Палеологовом, па се осећао више као Грк него као Србин, добио је од Душана на управу Епир, где је у Урошево време владао као деспот до 1369; његови синови су Стефан и Јован Урош, који је умро 1423. као монах Јоасаф, а са њим је изумрла и ова грчко-српска лоза Немањића. За време владавине Немањића, српска феудална држава достигла је велики политички, културни и привредни успон и војничку моћ, па је у више махова била најјача држава на југоистоку Европе.

Држава Стефана Немање
и првих наследника

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 05 Jul 2012, 21:03

ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ

Словени продиру преко Дунава у Византију већ током VI века, али се трајно насељавају јужно од Дунава после 602. Срби су се настанили у унутрашњости Балканског полуострва између Саве и Јадранског мора, те успоставили своје државе у областима које су били опустошили Авари. У историјским изворима помињу се српски кнежеви и жупани, а од српских области Захумље, Травунија и, нарочито, Дукља (Зета) у Приморју, те Рашка у средњем делу.

Крајем XI века знатно је ослабила Дукља, која је дотле предњачила у отпору Византији, а тежиште отпора се преселило у Рашку, која је постала најмоћнија српска област. За ту државу све више се везује појам Србије, поготово када јој је Стефан Немања, последњих година XII века, после Захумља и Травуније, придружио и Дукљу. Оснивач владарске династије Немањића борио се истовремено за проширење граница српске државе и за њено осамостаљење од Византије. Истовремено, настојао је да учврсти унутрашње уређење и да унапреди духовни живот, градећи више значајних цркава и верских центара, касније уз свесрдну помоћ сина Растка, хиландарског монаха и будућег Светог Саве. Сава је наставио делатност и после смрти свог оца, потоњег Светог Симеона: постао је студенички архимандрит и крунисао брата Стефана Немањића за првог српског краља, издејствовао аутокефалност српске православне цркве (1219) и рукоположен је за њеног архиепископа, са седиштем у Жичи, отварао је болнице и подстицао просвету.

Стефан Првовенчани и наредни српски владари, у честим сукобима са Бугарском, Византијом и Угарском, али и у повременом савезништву са њима, ширили су и јачали своју државу, у чему се нарочито истакао краљ Милутин, за чије се владавине (1282-1321) гради велики број цркава задужбина и формира особит дворски сликарски стил, а Србија постаје моћна држава централног Балкана. Милутинову славу надмашиће само његов унук Душан (краљ од 1331.), први српски цар (1346-1355), велики освајач (чије се царство простирало од Саве и Дунава на северу, Дрине, Требиња и Цавтата на западу, источно од Ниша и реке Струме, а обухватало је Епир и Тесалију на југу), али и законодавац (чувени је Душанов законик), градитељ и владар у доба којега је српска црква уздигнута у ранг патријаршије (1346), а архиепископ Јоаникије постао први пећки патријарх. Државничка величина Душанова испољила се и у томе што је упутио посланство папи Иноћентију VI да би успоставио сарадњу пред турском опасношћу. Изненадна смрт, међутим, спречила га је да пружи отпор Турцима који су већ прешли из Азије на Балканско полуострво и запретили Европи.

За време потоњег цара Срба и Грка, Душановог сина Уроша, властела се све више осамостаљује, а огромно царство се изнутра растаче, док Турци освајају Бугарску. Исте године када су Турци нанели пораз Србима на реци Марици (1371), умире цар Урош и царство се коначно распада. Прво место међу осамостаљеним великашима заузима господар Поморавља кнез Лазар Хребељановић, који шири своју државу и покушава да се удружи са осталом српском властелом како би се супротставили Турцима, али у томе успева само делимично. У бици на Косову пољу (15/28 јуна 1389), у којој су се војска кнеза Лазара и одреди Вука Бранковића и краља Твртка I сукобили са турском војском султана Мурата I, испрва је српска војска постигла известан успех, а Лазарев властелин Милош (у народној поезији Обилић) убио је Мурата и направио пометњу међу Турцима. Пошто је, затим, Муратов син Бајазит преузео команду, надмоћнија турска војска је надвладала, кнез Лазар је био заробљен и погубљен, а Лазарева удовица књегиња Милица, у име малолетног сина Стефана, морала је признати вазални однос (плаћање годишњег харача и пружање војне помоћи). Међутим, српска држава је сачувала висок степен самосталности још седамдесет година.

Душаново царство у периоду 1348-1355.

Luna.* · **Poslato:** 05 Jul 2012, 21:09

Немањићи - најмоћнији владари(1196-1371)

Стефан Немања (1166-1196, Велики Жупан Србије)

Стефан Првовенчани (1196-1217 и Краљ Србије 1217-1228; први Краљ Србије)

Стефан Радослав (1128-1233, Краљ Србије)

Стефан Владислав (1233-1243, Краљ Србије)

Стефан Урош I (1243-1276, Краљ Србије)

Стефан Драгутин (1276-1282, Краљ Србије)

Стефан Урош II Милутин (1282-1321, Краљ Србије)

Стефан Урош III Дечански (1321-1331, Краљ Србије)

Стефан Урош IV Душан (1331- 1326, Краљ Србије и Цар Србије 1346-1355)

Стефан Урош V, Урош (1355-1371 Цар Србије)

Међу бројним српским династијама највећи допринос српској држави и народу дала је династија Немањића, која је столовала два века (1169-1371; 1381). У осам нараштаја Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја имајући у виду и женске потомке.

Радоначелник Немањића је велики рашки жупан Стеван Немања, син кнеза Завиде. Одбацивши латинску цркву, у којој је најпре крштен, Немања у зрелом добу прелази у православље и постаје његов доследни следбеник, бранећи га од сваке јереси, посебно богумилске. Велики жупан је постао 1169, а осамосталио је српску државу 1180. године. Предавши у старости престо сину Стевану (1196), Немања се замонашује у Студеници под именом Симеон, а одатле, након две године, прелази у Свету Гору (манастир Ватопед), где у Хиландару, подигавши га из рушевина, умире 13. (26.) фебруара 1200. године, одакле његове свете мошти син му Сава преноси у Студеницу (1208).

Немања се као светитељ празнује као преподобни Симеон Мирочитиви (13. (26.) фебруара), а у манастиру Хиландару, празнује се и 5. децембра (по новом календару).

Немања је био ожењен Аном, ћерком грчког цара Романа четвртог. Њена задужбина је Богородичин манастир на ушћу Косанице у Топлици, у којем се замонашила под именом Анастасија и провела последње дане. Упокојила се 21. јуна (5. јула) пре 1200. године.

Први крунисани српски краљ, Стеван Првовенчани (1196-1227), у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава у Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. Са њим почиње краљевска грана Немањића. Сваког 7. октобра (24. септембра по старом календару) врши се спомен на краља Стевана Првовенчаног, који се као монах Симеон упокојио овога дана 1227. године.

Најмлађи Немањин син Растко, потоњи свети Сава, оснивач је лечилишта, устројитељ манастирског жића и законоправила за братију, установитељ школа и покретач књижевног препорода у нас. Речју, прво име наше културе за дуги низ векова. Осамосталио је српску Цркву 1219. године и постао њен први архиепископ. При томе се не сме запоставити и његова политичка, дипломатска и државничка улога коју је незамењиво мудро одиграо, доприневши заснивању успона српске средњовековне државе. Упокојио се у недељу, 14. (27.) јануара 1235. године у бугарском граду Трнову. У цркви је главни спомен светог Саве 14. (27.) јануара, 27. априла (10. маја, тзв. Савине вериге), чиме се чува спомен на спаљивање моштију овог светитеља 1594. године на Врачару, и 19. маја, када се светкује Пренос моштију св. Саве из Бугарске у Србију, обављен 1337. године. На предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу, свети Сава је постао школска слава одлуком Совјета Књажества Сербског 2. јануара 1840, и исте године прослављена је у Крагујевцу и Београду.

Средњи син Стевана Првовенчаног, краљ Владислав, који је наследио на престолу старијег брата Радослава (1227-1234), многозаслужни је бранитељ и утемељивач православља. Краљ Владислав је за кратке владавине (1234-1243) сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини, одолео је и монголској најезди. Овековечен је као градитељ манастира Милешеве, у који је допремио из Бугарске мошти свога стрица светог Саве. Црква га светкује 7. октобра, када је главна светковина и родитеља му Стевана Првовенчаног (Светог Краља).

Најуспешнији на владалачком трону је био трећи син Стевана Првовенчаног, краљ Урош I (1243-1267), који је ојачао Србију и знатно је економски унапредио. Градитељ Сопоћана, Урош I Немањић, кога је збацио с престола син Драгутин, постао је монах Симеон. Упокојио се 1. (14.) маја 1277. године.

Четврти син краља Стевана Првовенчаног ревносни следбеник свог великог стрица, светог Саве, наш трећи по реду архиепископ (1263-1271), назван Сава II (световно име: Предислав). Замонашен у Хиландару, Сава је постао епископ хумски, да би потом на архиепископском трону заменио Арсенија Сремца. Као гонитељ јеретика заслужан је за јачање светосавског православља. Његов главни помен у цркви је 21. фебруара. Помиње се и друге недеље по Духовима, када је спомен на светитеље атоске који су просијали на Светој Гори.

Мање значајан као рашки краљ (1276-1282), али од непроцењивог значаја као владар наших западаних страна (сремски краљ 1284-1316), у којима је учвршћивао православље, краљ Драгутин је предао престо млађем брату Милутину на сабору у Дежеви 1282. године. Ктитор је манастира Св. Ахилија у Ариљу, Троноше код Лознице, Ћелија код Ваљева, Раче на Дрини, Папраче код Зворника, Тавне код Тузле, Липља код Бањалуке и других. Представио се 2. марта 1316. године, а главни спомен у цркви му је 29. октобра (12. новембра) под именом монаха Теоктиста, када се празнује и краљ Милутин, њихова мајка краљица Јелена (упокојила се 1306. године) и обретење часних моштију Стевана Децанског.

Краљ Милутин је утемељивач српске државне моћи која ће под његовим унуком царом Душаном бити на врхунцу. Владао је четири деценије (1282-1321) и подигао око четрдесет задужбина, више но што су их сви Немањићи пре њега подигли. Градио је по свој српској земљи, затим у Светој Гори, Јерусалиму и на Синају. Најчувенији међу његовим задужбинама је Грачаница на Косову. Главни спомен светог Милутина у цркви је 30. октобра (12. новембра).

Краљ Стеван Дечански (1321-1331) најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића. Кажњен, безмало ослепљен од оца, за чијом је влашћу посегао, а збачен, заточен и на крају уморен (у Звечану 1336. године) по налогу сина, с правом је понео епитет краља мученика. Захвалан светом Николи који му је спасао вид, краљ српски Стеван Урош III (краљ Дечански) подигао је прелепе Високе Дечане и по њима је прозван Дечански. У цркви се празнује 11. (24.) новембра, а са њим се овога дана спомиње и монах Стеван (Урош IV, син краља Драгутина), који се упокојио 1316. године (11. новембра по старом календару).

У Цркви се 3. јуна чува спомен на свету Јелену Дечанску. Кћи краља Милутина, удата за бугарског краља Михаила Шишмана (1323-1330), Јелена (световно име: Ана / Неда) подвижавала се у Дечанима. Умрла је око 1350. године. Како је записано, објавила се чудом 1692. године, када су Турци хтели да Дечане претворе у џамију.

Средњовековна Србија је била у зениту државне моћи за владе цара Душана (1331-1355), чије је крунско дело Законик, донет на Спасовдан, 29. маја 1349, допуњен, такође на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, Цар Душан је у овом погледу изузетак.

Цар Урош, од народног певача назван Нејаки, син Душана Силног, умро је у тридесет и трећој години, 4. децембра 1371. године. То се сматра годином пада српског царства, а само два месеца после српске погибељи на Марици, која је означила почетак пропасти српске средњовековне државе. У цркви му је помен 2. (15.) децембра, када се негује спомен и његове мајке царице Јелене (монахиње Јелисавете, па великомученице Евгеније), која је умрла 7. новембра 1376. године.

Последњи изданак, са којим је по мушкој линији изумрла лоза Немањића је Јован, син епирског цара Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана Немањића. Јован се по очевој смрти одрекао царске власти и замонашио. У цркви се празнује 3. маја као преподобни Јоасаф, назван Метеорит, по својој задужбини Великим Метеорима, посвећеним Преображењу Господњем. Скончао је у миру 1422 / 1423. године.

Luna.* · **Poslato:** 05 Jul 2012, 21:14

СТЕФАН НЕМАЊА (1166-1196) велики жупан

Родио се око 1132. године у Рибници код данашње Подгорице. Његов отац Завида био је у сродству са династијом Вукановића, вероватно Вуканов сестрић. Када су у Србији избили нереди Завида се склонио у Зету где је Немања и рођен и крштен по католичком обреду. По Завидином повратку
у Рашку, Немања је поново крштен према православној служби у цркви Св. Петра и Павла у Расу.

Као удеони кнез за време владавине његовог брата Тихомира, Немања је својом влашћу имао жупе Ибар, Расину, Топлицу и Реке, а од византијског цара Манојла И Комнина добио је Дубочицу у лични и наследни посед.

1166. године, Немања је постао велики жупан а његови савезници су постали Угарска и Млетачка Република. Потпуно се окренуо од Византије и цара Манојла И Комнина. Али када је 1172. године дошло до смене на угарском престолу, Немања више није могао да се ослони на Мађаре. Виазантијска војска кренула је на Србију, а Немања је, да би показао покорност Манојлу Комнину, гологлав и босоног са ужетом око врата, дошао пред ноге византијском цару предао му свој мач и затразио милост. Цар Манојло му је поштедео живот, али га је као роба спровео у Цариград. Све до смрти цара Манојла И Комнина 1180. године Немања није предузимао никакве акције против Византије. У том периоду, посветио се сређивању унутрашњих прилика и коначним учвршћењем православља у држави. Браћа су му се покорила и признала врховну власт чиме су задржали право на управљање ранијим поседима.

Јачајући своју власт, Немања се ослањао на Цркву која му је издашно помагала при учвршћењу централне власти и феудализма у Србији.

Немања је за време своје владавине отпочео прикупљање српских области у једну хомогену целину. Померио је границе Србије из планинских предела Раса у две велике долине, у моравску и косовско-метохијску долину. Срби постају активан и важан чинилац балканске политике, а Немања православље проглашава државном вером и са њиме почиње период подизања велелепних манастира и цркава.

На Благовести 1196. године Стефан Немања се одрекао престола у корист свога средњег сина Стефана, византијског зета. Старији син Вукан добио је на управу Зету са Требињем, Хвосно и Топлицу, а најмлађи син Растко после краткотрајног владања Захумљем, замонашио се у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори и тамо остао као монах Сава.

И Немања се са својом женом Аном такође замонашио у Расу, у цркви Св. Петра и Павла. Добио је име Симеон, а Ана је добила име Анастасија. Она је отишла у Богородичин манастир код Куршумлије, а Немања се после краћег задржавања у Студеници упутио у Свету Гору своме сину Сави. Тамо су 1199. године подигли манастир Хиландар.

У овом манастиру, Немања је по одлуци византијског цара Алексија III Анђела постао "самостални, својевластан и самоуправан."

Стефан Немања умро је 13. фебруара 1200. године. Као заслужног бранитеља и утврдитеља православља, Српска црква прогласила га је за светитеља.

Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања.

Родоначелник и велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси-нарочито богумилске. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Велики жупан постао је 1169., а осамосталио је српску државу 1180.године. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир.

Његова жена, Ана, била је ћерка грчког цара Романа IV После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.

Luna.* · **Poslato:** 05 Jul 2012, 21:17

Стефан Првовенчани

СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ (1196-1217) велики жупан, (1217-1228) краљ

Стефан Немањић, средњи син Стефана Немање био је ожењен Евдокијом, кћерком Алексија III од кога је Стефан добио титулу севастократора, а Србија у то време уживала високо уважавање у Цариграду, као самостална и стабилна балканска држава. Стефановим именовањем за великог жупана није био задовољан његов брат Вукан који је настојао да се домогне престола уз помоћ Угарске. Да би се обезбедио од напада Угарске и напада брата Вукана, 1201. Стефан од себе удаљава своју жену Евдокију са којом је имао сина Радослава и кћер Комнину. 1204. године Стефан се поново оженио другом женом, чије име није познато, добио је синове Владислава и Предислава. Како је Млетачка Република у то време ојачала, Стефан је отерао и другу жену и оженио се по трећи пут, сада унуком млетачког дужда Енрика Дандола, Аном, како би ојачао везе са Млетачком Републиком и западом. Са Аном је добио сина Уроша I.

Стефан Немањић није био задовољан титулом великог жупана па је ступио
у преговоре са папском куријом и 1217. године од папе Хонорија III добио је краљевску круну. Настављајући успешну државну политику свога оца, Стефан Првовенчани је учврстио Србију у кругу стабилних европских краљевина. У односу на Немањино време, Србија је проширила своје границе ка истоку обухватајући сада територије од Ниша и Врања, Прешево, Биначку Мораву, Горњи и Доњи Полог и Призрен. Посто се крунисао, Стефан присваја све дукљанске земље. Ускоро нестају велики кнежеви хумски, а нестају и дукљанско-немањички краљеви споредне Вуканове лозе. Обе титуле уклапају се у титулу краља Стефана Првовенчаног - Краљ све
Рашке земље и Далмације и Травуније и Захумља.

Средњи син Стефана Немање, у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. Велики жупан (1196.-1217.) и краљ (1217.-1228.). По његовом доласку на власт избија IV крсташки рат. Срушено је Византијско и створено Латинско царство. Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млетачком Републиком Стефан Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стеван проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума.Са њим почиње краљевска глава Немањића.Крунисан за краља у својој задужбини у Жичи од свога брата и духовног оца светог Саве. Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са светим Савом уздигао Православље до великог торчества у народу своме. По његовој жељи свети Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године. његове чудотворне мошти почивају у манастиру Студеници.

Luna.* · **Poslato:** 05 Jul 2012, 21:19

Стефан Радослав (1223.-1233.)

Пошто је Сефан Првовеншани био болестан, Сава је крунисао Радослава за краља и очевог савладара. Стефан Радослав је био зет Теодора I Анђела, па се у Србији осећао епирски утицај. Краљ се потписивао грчки, а и на двору су церемоније садржавале неке грчке обичаје.

Довео је у питање аутокефалност српске цркве тражеци савете од Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. је дошао на престо после свог оца Стевана Првовенчаног. Жењен је ћерком цара Тодора Анђела, најмлађег тада владара на Балкану. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и у то време када су његовог таста победили Бугари (1230. године). Пошто је таст изгубио престо и радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. На престо је дошао његов млађи брат Владислав.

Luna.* · **Poslato:** 05 Jul 2012, 21:21

СТЕФАН ВЛАДИСЛАВ

Свети Кнез Владислав(1234.-1243.)

Био је краљ од 1234.године до 1243. године, и зет бугарског цара Ивана II Асена од кога је измолио Савине мошти. У овом периоду Татари су захватили балканске земље и преко приморја Рашке скрасили су се око Црног мора 1241/42. У то време умро је Иван II Асен и Владислав је тако изгубио ослонац.

Син краља Стефана, дошао је на престо после пада са преатола његовог старијег брата Радослава кога је српска власт сменила јер се исувише везао за византијски двор, и то не само својом женидбом са њиховом принцезом Аном, већ и превеликим везивањем за њихову цркву. Краљ Владислав се оженио бугарском принцезом Белославом и настојао да Србију и Бугарску више зближи и повеже, али у то време (1241. године) долази до најезде Монгола који су опустошили Србију. То је довело до смене краља Владислава. Краљ Владислав је за време своје кратке владавине сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини. На престо долази његов млађи брат Урош. Саградио манастир Милешева, где је из Трнова пренео мошти Светог Саве. Одликовао се изузетним милосрђем према сиромашнима. На новцу његовог доба стајао је натпис: "Слуга Божји Владислав".

Luna.* · **Poslato:** 05 Jul 2012, 21:23

СТЕФАН УРОШ I

Краљ Урош I Немањић (1243.-1276.)

Владао је у периоду између 1243. године и 1276. године. Мешао се у борбе Епира и Италије против Никејског царства. Освојио је дио Македоније са Скопљем.

Урош I Немањић. Српски краљ 1243-1276. Најмлађи син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, кћерке млетачког дужда Енрика Дандола. Са Епиром је нападао Никеју. После смрти никејског цара Теодора II Ласкариса на власт је дошао Михајло VIII Палеолог, с ким је Урош успоставио пријатељске односе, а на тај начин уједно и са Угарском. Српска војска је напала Мачванску бановину у Угарској, након чега је Урош заробљен. Склопио је брак између свог старијег сина Драгутина и Кателине, кћерке угарског краља Стефана V. После неуспелог брака између млађег сина Милутина и Ане, кћерке Михајла VIII Палеолога, Урош се окреће византијским противницима, краљу Сицилије, Карлу Анжујском. Урош је укинуо владарске титуле великог кнеза Дукље и Хума и завео централистичку власт. Томе се успротивио Драгутин који је напао оца и поразио га 1276. Урош се замонашио у Хуму и убрзо умро.

Краљ Урош I са сином МилутиномСва три потомка Стефанова сменила су се на српском трону. И док су владавине прве двојице биле сразмерно кратке, Урош је на власти остао више од тридесет година (1243-1276).

Оно што је посебно занимљиво за ово раздобље српске историје јесте појава немачких рудара, познатих под именом Саси. Они су стигли у Србију негде почетком четврте деценије тринаестог столећа бежећи од Монгола, највероватније из Влашке која је била опустошена Татарским походом. Са собом су донели нове технике проналажења и прераде руда племенитих метала, пре свега сребра, бакра и олова. Њихово знање и способност оживеле су производњу метала и широм отворили врата медитеранског тржишта српској привреди. Саси су развили руднике у Брскову, Трепчи, Руднику, Рогозни, Новом Брду и у другим рударским местима. Развој рударства у Србији покренуо је читаво коло привредних и трговачких веза са приморјем и јужном Италијом.

Ако би се то дуго време Урошеве владавине сагледало једним погледом, ма како то било и сложено и опасно, онда би се могло закључити да је Урошево доба било доба бескрвне равнотеже.

Урош је имао ту срећу да су му спољашње околности ишле на руку. Везе са угарским краљем и зближавање са сицилијанским краљем Карлом Анжујским упутиле су га против Византије. Урошева жена Јелена, била је из рода Анжујског, рођака Карлова. Од тих великих планова коалиције и акције уперене против Цариграда није се много остварило, мада је Урош добар део свога времена и пажње управио ка том циљу. Читаву деценију Урош је припремао напад на Византију, али се до краја своје владавине није усудио да направи одлучујући корак.
Био је успешнији на трону од своје браће. Краљ Урош I имао је веома добре односе са својим суседним државама, а оженио се из краљевске породице са Сицилије. Проширио је Србију према западу, економски је ојачао и спречио сепаратизам области споредних делова династије. .

Због тога долази у сукоб са својим старијим сином Драгутином који је помогнут војском својега таста - угарског краља - напао оца, војнички га је победио и преузео престо 1276. године. Краљ Урош је градитељ Сопоћана, постао је монах Симеон. Урош је умро наредне, 1277. године. Сахрањен је у манастиру Милешево

Luna.* · **Poslato:** 05 Jul 2012, 21:26

Стефан Драгутин

Краљ Драгутин (1276.-1282.)

Стефан Драгутин – Стефан Драгутин Немањић. Краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316). Син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао два сина Владислава и Урошића (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и још једну кћерку (удату за Павла Шубића). Побунио се против очеве централизације државе. Збацио га са власти уз помоћ Угарске и завладао Србијом 1276. године.

Драгутин је поделио државу на три дела. Краљица Јелена Анжујска је владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом. Ступио је у антивизантијску коалицију са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије. Сломио је ногу, док је јахао поред града Јелаче. Након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума: престо је предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци.

Сремска краљевинаДрагутин је после одрицања од српског престола на сабору у Дежеву задржао власт над неким северним деловима државе. Пошто је свог сина Владислава оженио нећаком угарског краља Андрије II, Драгутин је као наследни посед добио Мачву са Београдом, Усору, Соли, и области јужно од Београда. Његова нова држава се називала Сремска краљевина, због чега је Драгутин остао познат у историји као «сремски краљ». Прва Драгутинова престоница је био град Дебрц (између Београда и Шапца), да би касније своје седиште преместио у Београд. Београд је први пут ушао у састав српске државе за време краља Драгутина, а Драгутин је био први српски владар који је владао из овог града.

Динар краља Драгутина, познат као први српски динар са ћириличним натписомУ то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак.

Заједно са братом Милутином, Драгутин је за време своје владавине ратовао против Византије, Бугара и Татара. Потоња сарадња Милутина са Византијом је повредила Драгутинове интересе, те долази до грађанског сукоба између два брата 1301-1312/3 године. Пошто је био у рату и са братом и са угарским краљем, Карлом Робертом, одлучио је да се измири са Милутином 1312. године. Успоставиле су се старе границе. Убрзо се тешко разболео и замонашио примивши име Теоктист. Своју државу је дао на управу сину Владиславу II. Умро је 1316. године.

Иако је предао престо брату Милутину није се у потпуности повукао из политичког живота. Задржао је територије око Ариља и Рудника и добио је као угарски краљевски зет Мачванску бановину.

Преузео је престо од оца Уроша, али само после неколико година владања престо је уступио своме млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области, правећи себи ново краљевство на простору западне Србије, источне Босне и Срема, где је владао све до 1316. године. На простору свога краљевства подигао је многе цркве, а ојачао је и Београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ Србије, успоставио добре односе са Византијом Драгутин је ударио војском на Србију, али је био потучен од војске краља Милутина 1313. године. После ове авантуре властела његове државе га је убрзо сменила и на престо довела његовог сина Владислава II..

Драгутин је био на српском престолу релативно кратко време. Много је помагао цркву и живео строго, готово испоснички. Поред осталих (Троноша код Лознице, Ћелија код Ваљева, Рача на Дрини, Папрача код Зворника, Тавна код Тузле, Липље код Бања Луке и др.), подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. године. Пре смрти Драгутин се замонашио и добио име Теоксит. Његов омиљени духовник био је старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је живећи испоснички и чинећи многа добра дела. Бринуо је чистоти вере и многе неверне обратио у хришћанство. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.

Luna.* · **Poslato:** 05 Jul 2012, 21:28

Стефан Урош II Милутин

Краљ Србије (1282—1321)

Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253, умро у Неродимљу 29.10.1321) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку [4]. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276),млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322—1331).

Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299.године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци),чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316.године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и у њему је изгубио Мачву и Београд(1319),али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе,али и бива мета јаких савеза околних држава. Паралелно са тим, он женидбама успева да обезбеди освајања из успешних ратове са Византијом и Бугарима, док сукоб са Татарима окончава слањем свог сина наследника Стефана као таоца.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора,церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором.. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе односно манастирска црква у Хиландару ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем . Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао његов пријатељ и архиепископ српски Данило II (1324—1337).

Женио се чак пет пута,последњи пут Симонидом 1299.године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану и Царицу (Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији,а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282.године требао да наследи Милутина. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно одцепила(као Бранивојевићи у Захумљу, а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску.

Forum Srbija

Srpska vladaraska dinastija Nemanjića

Ko je OnLine