Forum Srbija
https://www.forum-srbija.com/

Srpski vitezovi
https://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=390&t=17967
Stranica 3 od 4

Autoru:  Luna.* [ 23 Okt 2012, 09:50 ]
Tema posta:  Re: Српски витезови

Srpska srednjovekovna armija i viteška vojska srpskih kraljeva, despota i velmoža

Dobre i rđave strane vojske, čiji sastavni delovi behu vlastela, seljaci, pastiri i najamnici. Vođenje vojske: vladalac, njegove vojvode i njihovi stegovi; stepeni dostojanstva na vizantijski način po dekadnom sistemu. Ratna služba tereti baštinu. Kontingenti gradova Budve i planinskih pastira.


Ratni poslovi i vojno uređenje


Slika


Srbi su u srednjem veku, u očima svih suseda, važili kao ratoboran i hrabar narod. Izveštaji iz doba Komnena pokazuju da nije bilo lako ratovati s njima. Car Manojlo Komnen, za vreme tih vojnih pohoda, prodro je samo jedan jedini put 1150 sa istoka do obale Tare. Kada je car Fridrih I Barbarosa 1189, na trećem krstaškom pohodu, od Nemanje svečano pozdravljen bio u Nišu i, uskoro za tim, došao u sukob s Vizantincima zbog zabrane prolaza, pregovarao je on o savezu s velikim županom Nemanjom i s carevima Petrom i Asenom, da bi stekao potporu Srba i Bugara protiv Grka. Kralj Uroš II Milutin, pod čijom je vladom počela uspešna ofansiva protiv oslabele države Paleologa, imao je vojnu moć koja je imponovala Grcima.

Jovan Kantakuzen opisuje u svojim memoarima potpun poraz i zarobljenje svoga sina, cara Matije Kantakuzena, prilikom jedne provale u srpsku oblast kod Sera, u doba Dušanova sina, cara Uroša 1357; Turci, u njegovoj vojsci, zastrašeni behu množinom i smelošću Srba koji im tada još ne behu dovoljno poznati. Bugarin Camblak veliča lepotu i veličanstvenost srpske zemlje, njene pobožne i mudre vladare i osobinu, ""velikaago i slavnišago srъpьskago ezыka voinstvnыimi silami drougыhь ezыkь prvъshoditi".

Srpske trupe izvrsne behu osobito u svojoj zemlji. Florentinac Matija Vilani opisuje naporno šumsko ratovanje u Srbiji, prikazujući vojni pohod ugarskoga kralja Ludviga I protiv cara Uroša 1359: velike raške planine grandi montagne di Rascia kod Rudnika, prirodna šumska utvrđenja fortezze delle boscaglie, kamo za Srbima niko nije mogao ići bez velikih gubitaka, i neprekidno uznemirivanje ugarske vojske od strane naoružanih srpskih seljaka villani.

U ofansivi srpska armija imala je slabe strane stoga, što je vojska nerado gledala na dugotrajno ratovanje u dalekim zemljama. Istina, pod Urošem II njegov vojskovođa Novak Grebostrek išao je 1313 u Malu Aziju da pomogne onde vojsci cara Andronika II protiv Turaka, ali su njegovi odredi, po svoj prilici, sastavljeni bili od odabranih ljudi i stranih najamnika. Kantakuzen se jada da mu je Stefan Dušan, kada je u savezu s njim opsedao Ser 1343, uzeo sobom najbolje vojne trupe da s njima posedne gradove baš tada preminuloga Hrelje. Po njemu, ostali srpski ratnici samo su neupotrebljiva gomila seljaka; oni su, posle nešto više od dva meseca ratovanja, bili već iznureni te ne htedoše ići daleko protiv Dimotike, nego poslaše svoje ubojne konje i oružje kući.

Kada su Stefan Dušan i njegov vojskovođa Preljub poseli Epir i Tesaliju 1348, bilo je u srpskoj vojsci najviše Arbanasa koji su od vojnoga pohoda Andronika III na Arbaniju omrznuli Vizantince, te su se rado pridružili Srbima. Usled srpskog osvojenja, Epir beše ponovo naseljen arbanaskom vlastelom i ratnicima.

Dimitrije Kidon kaže u jednoj od svojih beseda 1366: Srbi i Bugari bliski su Vizantincima, slični su nam i iste su vere, ali, Vizantija se ne može nadati pomoći od njih, jer su to siromašni narodi, koji nemaju običaj da ratuju u dalekim zemljama. Ovaj nedostatak pokazao se kod ekspedicija u Trakiju. Kada je Stefan Dušan 1352 poslao caru Jovanu Paleologu pomoć pod kaznacem Borilovićem, potukoše kod Dimotike turske čete, pristalice Kantakuzena, iznenadnim napadom, do noge srpske konjanike kojih je, po Kantakuzenu, bilo 7000, a po Gregori 4000, i koji su imali slabe konje, a uz to behu i nevični kraju. Isto tako, ofanziva kralja Vukašina i njegova brata Uglješe 1371, protiv Turaka u jedrenskom kraju, dovela je do strahovita poraza na obalama Marice, u šumovitom predelu Črnomena sada Čirmen.

Vojska je bila sastavljena iz tri elementa: vlastela s pratnjom, osobito konjica pronijara, dalje oružani težaci i pastiri, većinom lako naoružani i vrlo hitri pešadijski strelci, i najzad strani najamnici koje je davao vladalac i plaćao iz svoje blagajnice. Vrhovni vojskovođa bio je kralj, docnije car, a zastupale su ga njegove vojskovođe, vojvode, kojima se, po zakoniku, imao svako pokoravati kao i vladaocu. U otsustvu vladarevu vođenje vojske često nije bilo dobro zbog velikog broja vojskovođa; kako Kantakuzen priča, zapovedalo je, u jesen 1342, srpskom vojskom pred Serom dvadeset plemića, među kojima najstariji behu Vratko i Oliver. Kralj ili car bio je vrhovni sudija u vojsci, pa i tu su ga zastupale vojvode. Po budvanskom statutu, ""imperador"" imao je desetak od plena. U Vizantinaca primao je tada car petinu, a veliki domestik takođe petinu.

Nije bliže poznata deoba vojske na pukove starosrp. plьkь, po osnovi slična nemačkoj reči volk koji su, po svoj prilici, fomirani bili po župama. Njihova vidna obeležja bile su zastave stijeg, horugva, zastava, lat. gonfalones, prema kojima su se vojvode zvale i ""stegonoše"" vexillifer. Unutrašnje grananje bilo je rasterećeno po vizantijskom ili, upravo, rimskom uzoru prema dekadnom sistemu. Na srpskim državnim saborima, kada se Nemanja zahvalio na prestolu i Stefan se krunisao, okupljeni behu vojvode, tisućnici, satnici, petidesetnici i desetnici. Poslednje stepene imalo je u rukama niže plemstvo; jer je svakako bilo pronijara koji su polazili u rat s malom pratnjom od 10 konjanika. Pa i u srednjevekovnoj Rusiji bilo je tisućnika tыsяckiй, satnika sotnikъ, sockiй i desetnika desяtskiй, samo je tisuća tыsяča značila teritorijalni srez. Ovo grananje odgovara vizantijskim vojnim činovima koji, opet, polaze od starorimskih uzora.

Po zakoniku cara Stefana, vojna obaveza počivala je na baštini. Tu je dužnost imao svaki imatnik baštine, pre sviju plemić, pa ne samo vlastela i vlasteličići, koji su se ranije prosto zvali ""vojnici"", osobito pronijari, nego i seljaci i pastiri, zbog čega se manastirski ljudi, u poveljama, naročito oslobađaju te dužnosti. Nisu poznate pojedinosti o tom. Vojnici među Vlasima izrekom se pominju u hrisovulji manastira Banjske. Iz jedne povelje od g. 1436 saznajemo da su u Hrvatskom primorju Vlasi na Cetini dužni bili vojevati na konju sa štitom, mačem i strelama. Od primorskih gradova Budva je davala 50 ljudi pod jednim ""kapetanom"", koji je dobivao od opštine dvostruku platu i konja; ali Budvanci su samo onda bili dužni vojevati, ako bi ""imperador"" lično bio u vojsci, pa i to samo u onim vojnim pohodima, koji bi se kretali u oblasti između Skadra, Kotora i Zete.

Jaki su bili kontingenti planinskog stanovništva; selo Tuzi kod Podgorice, na broju 150 kuća, dužno je bilo, još pod Mlečićima 1416, da opremi 500 ljudi, koje konjanika koje pešaka. Manastirska sela oslobođena behu ratne službe, ali su morala čuvati manastirske kule, pa su, koji put, morala davati ljude, na pr. za čuvanje manastira u Svetoj Gori. Nema sumnje da su ove povlastice dovodile do smanjivanja lokalnih trupa. U to doba vojske nisu bile mnogobrojne već i zbog toga, što ih je teško bilo ishranjivati. Nemanja je obećao caru Fridrihu I 1189 da će mu dati 20.000 vojnika u pomoć. Po Kantakuzenu, srpska i bugarska vojska imale su, u bitci kod Velbužda 1330 godine, svaka po 15.000 ljudi. Iz vremena Stefana Dušana nema pouzdanih podataka.

bastabalkana

Autoru:  Luna.* [ 24 Okt 2012, 09:22 ]
Tema posta:  Re: Српски витезови

Slika

Autoru:  Luna.* [ 24 Okt 2012, 09:26 ]
Tema posta:  Re: Српски витезови

Како су ратовали наши витезови?


Slika


Мачеви дворучњаци били су раширени у готово целој Европи па тако и код нас. Заправо, највећи број археолошких налаза средњовековних мачева с нашег простора управо су велики витешки мачеви који су се држали са обе руке.
У Србију су у то време долазили и страни најамници, на пример одред од 500 немачких коњаника под вођством витеза Палмана. Овај немачки племић дошао је у Србију 1331. године где је са својим ратницима верно служио цару Душану све до његове смрти 1255. године.

Само годину дана након што је витез Палман ступио у службу краља Душана, у његову престоницу Призрен дошао је дубровачки мачар Мартоло са сином. Околност да је у Србију дошао мачар са стране као да говори да је он знао да кује другачије, боље мачеве од домаћих мачара, могуће управо дворучњаке какве су са собом донели немачки најамници.

Зна се да су најамници из Шпаније, Италије и других земаља долазили да ратују за српске владаре још у време Душановог деде краља Милутина, али велики витешки дворучњаци тада још нису били распрострањени у јужној Европи. Међу археолошким налазима с нашег простора има доста мачева на којима се налази знак вука, ознака немачких мачара из града Пасауа. То нам говори да су, поред домаће производње, мачеви донети у Србију из ових, тада најбољих мачарских радионица.

О развијеној производњи и употреби мачева за две руке у средњовековној Србији сведочи и појава посебне врсте овог оружја познатог као српски мач. Овај посебан тип мача који је био намењен пре свега за борбу против сабље појавио се током последњих деценија 14. века а прихватили су га и у другим земљама. Тешка коњица наоружана дворучним мачевима била је ударна снага војске цара Душана, али и његових наследника. Она је уживала велики углед код противничких војски, посебно Турака, не само пред Маричку и Косовску битку него и после тога, као вазалне јединице у саставу турске војске.

У једној од највећих битака средњег века која се одиграла 1402. године код Ангоре (данашње Анкаре) између монголског кана Тамерлана и турског султана Бајазита учествовале су и српске јединице....Нема сумње да су деспот Стефан и његови оклопници носили мачеве дворучњаке, што показују бројни археолошки налази из тог времена, а исто се може рећи и за његовог савременика Краљевића Марка.


Чиме ли ратоваху Бодрићи?

У најстаријим средњовековним хроникама сачувано је и име једног племена полапских Словена чији се један део преселио на наше тло, могуће заједно са Србима који су такође дошли са севера. То су Бодрићи, поред Љутића најпознатије племе полапских Словена, које је вековима на обалама Северног мора водило борбе против Немачког царства, исто онако као што су то чинили и Лужички Срби, наши најстарији, али и најближи рођаци на тлу данашње југоисточне Немачке. Они се помињу почетком 9. века, највероватније негде у јужном Банату, око ушћа Тисе или нешто источније. Управо са овог простора потиче и један значајан налаз "франачке спате".

- У средњовековној збирци Историјског музеја Србије налази се мач који је набављен откупом. Искован је од гвожђа и оштећен рђом, а, поред корица и облоге дршке, недостаје му и накрсница, док је врх сечива незнатно одломљен. Мач је случајно нађен приликом копања у селу Банатски Брестовац, у јужном Банату, седам километара удаљеном од леве обале Дунава - објашњава Марко Алексић и наставља:

- По изјави Бранка Остојића из Земуна од кога је мач откупљен 1983. године, поред мача није било никаквих других налаза, а место на коме је откривен, на непознатој дубини у центру села, не издваја се од околног равничарског рељефа. Укупна дужина овог мача износи 87 центиметара од чега је сечиво дугачко 75,4 центиметра, а дршка 11,6 центиметара. Највећа ширина сечива, испод накрснице, износи пет центиметара. С обе стране по средини налази се жлеб ширине 2,8 центиметара који је због рђе делимично очуван и видљив само у дужини горње половине сечива. На сечиву су видљиви трагови тауширања. Рукохват је за једну руку, дугачак 9,2 центиметра, а на његовом врху налази се издужена јабука трогрбог облика димензија 6,5 са 2,4 центиметра. По облику мач из Банатског Брестовца спада у групу раносредњовековних спата чија је производња и употреба била раширена не само у време Карла Великог већ и после његове смрти.



За једну или две шаке

Дршке мачева разликовале су се по дужини за једну, једну и по или две руке. Дршке за једну и по руку омогућавале су да се мач придржи и другом шаком при чему је она делом прелазила преко прве руке или јабуке мача. Ширина стиснуте шаке просечног човека износи око девет центиметара. Иако је просечна грађа људи у средњем веку била нешто робуснија, просечан раст био је мањи у поређењу с данашњим, тако да би вредност око девет центиметара требало узети као највећу за једну шаку. Грађа за једну овакву антрополошку претпоставку могу да буду и мачеви чији су рукохвати веома кратки (осам центиметара или нешто мање). Уколико је ратник имао кожну или касније металну рукавицу, рукохват је требало да буде највише за још око један центиметар дужи, тако да би дршка за једну руку подразумевала дужину рукохвата највише до десет центиметара. Тако би у дршке за једну и по руку спадале све оне чији је рукохват дуг од око 11 до око 18 центиметара. Дужи рукохвати указивали би да се ради о дворучном мачу.



Пагански обичаји

Налази мачева из средине 8. века у западној Европи, на подручју франачке државе, ретки су услед повлачења паганских обичаја у које је спадало и полагање оружја у гробове ратника. С друге стране, код Словена, викинга, балтичких и номадских народа тај обичај наставио је да се примењује и у наредним столећима, па су налази ових мачева неупоредиво бројнији у областима Европе где хришћанство тада још није имало дубље корене.



Тауширање

Тауширање је техника украшавања која се користила и за стављање других знакова и натписа на металне предмете. На железном сечиву мача прво су удубљивани канали који су затим испуњавани жицом од неког другог метала друге боје (бакар, бронза, злато, сребро) како би украс, знак или натпис био уочљив. Затим би се површина изравнала искуцавањем и на крају глачањем.



Орнаментално ковање

- У првој фази орнаменталног ковања комади железа различитог процента угљеника искивани су у траке. Више железних трака, од којих су неке имале већи а друге мањи проценат угљеника, спајано је у тање шипке, односно прутове који су загревани и увртани како би се траке што боље спојиле. Дебљина прутова износила је око једног центиметра, а дужина око метра. Више оваквих прутова спајано је један поред другог у дебље шипке из којих су искивана сечива мачева. Брушењем, односно постепеним скидањем слојева с површине ових сечива, добијани су различити орнаменти који су настали због различите боје железних трака у прутовима. Да би се визуелни утисак појачао, железу је понекад додаван фосфор услед чега је контраст у боји разних трака био још упадљивији - каже Марко Алексић и додаје:
- На бочним странама шипки стављано је гвожђе с већим процентом угљеника од кога су брушењем на тоцилу настајале оштрице сечива које су биле чврсте и могле су да издрже јаке ударце. Овако израђена сечива откривена су на ретким мачевима из римског доба, а нешто поједностављеним начином чешће су израђивана од времена сеобе народа кад су постала изузетно омиљена у употреби пре свега владара и њихове оружане пратње.
Комбиновањем броја трака у прутовима и самих прутова, степеном њиховог увртања и посебно дебљином одбрушеног слоја с њихове површине, могу се добити веома разноврсни украси н


православље

Autoru:  Luna.* [ 25 Okt 2012, 16:47 ]
Tema posta:  Re: Srpski vitezovi

ПРВИ ВИТЕЗ ЦАРА ДУШАНА

Најратоборнији владар Немањића унајмио је триста оклопника који су се запутили према Светој земљи и, умногоме уз помоћ њих, успео да до неслућених размера прошири границе своје државе. Њихов заповедник, пак, није био само величанствен ратник, већ и човек од највећег царевог поверења...

Slika


Све, ама баш све, што је било до њега, чинио је и учинио. Узалуд. Грофица из Штајерске, његове постојбине, остала је хладна. Није помогло ни то што је у Венецији, код тамошњег најбољег лекара, оперисао такозвану двоструку зечију усну која му је од рођења ружила лице, нити што је, службујући код кнеза од Аустрије, проглашен за витеза. Несмирен али и даље надеждан, лутао је Средњом Европом, с турнира на турнир, из победе у победу, јачајући снагу и освајајући вештину. У једном од двобоја изгубио је и прст на руци. С друге стране га је и даље чекала ћутња, као да се у њено срце уселио мраз снеговитих Алпа. Он није био витез кога је чекала.
Сад већ четрдесетогодишњак, витез Палман Брахт, рођен око 1290. на очевом двору у Штајерској, више није имао ни времена ни разлога за ту горко-слатку стрепњу коју је толико дуго чекао. Оседлао је коња и с групом крсташа кренуо у освајање онога у чему је био највештији. Пут га је водио према Јерусалиму и Светој земљи.
Била је 1331. година кад је стигао у Зету и Приморје и ту остао. Управо у време кад је њом управљао „млади краљ” Душан борећи се за престо против оца, краља Стефана Дечанског. По свој прилици, у тим бојевима учествовао је и Палман Брахт, посебно у нападу на двор у Неродимљу, кад син више није био само „млади краљ” јер је отац убрзо заточен у тврђаву Звечан и задављен (?). Од тада је, за време целокупне владавине краља, а потом и цара Душана Силног, стално био уз њега, све до изненадне и загонетне смрти (1355) најратоборнијег од свих Немањића.


Милутин први почео


Повест вели да страни ратници, најамници, нису били новина новог краља. Они су се у Србији, односно Рашкој, одомаћили већ за време краља Милутина (владао од 1282. до 1321). Најбројнији су били Туркопули, христијанизовани Турци, које је он преузимао од Византинаца, у чијој су историји 14. века ови „пси рата” оставили више него опипљиве трагове. Постоје сведочанства да су за Милутина ратовали и западни витезови. Његов син, потоњи краљ Стефан Дечански, ослањао се на Каталонце који су своје услуге нудили у читавој Јужној Европи, ратујући за оног ко боље плаћа. Они су му, чак, помогли и да извојује велику победу против Бугара у гласовитој бици код Велбужда, 1330, која је била и окидач за побуну сина против оца, младог Душана против већ, за оно доба, времешног Стефана Дечанског.
Било је то време кад су добро наоружани и вешти коњаници у оклопу у овом делу Европе добијали на значају, посебно кад је ваљало кретати у освајања, али и бринути о унутрашњој сигурности владарског дома, односно саме владареве главе. А то је, подразумева се, и те како коштало. Писаних трагова о њиховом ценовнику у држави Немањића нема, али се – ако се упореди с плаћањем најамника у другим земљама – може закључити да им је месечна плата износила 2-3 златника. Узме ли се у обзир одред од петсто најамника, колико их је бивало у време краља и цара Душана, то је месечно износило око 1500 дуката или 3000 перпера. Поређења ради, годишњи порез на кућу у Србији у то време износио је један перпер. А владар који је државу проширивао до неслућених граница годинама их је држао по уговору. Били су то огромни издаци, без обзира што је у то време српска држава убирала велике приходе од рударства, трговине и царина. Уз то, своје најамнике, као неку врсту личне гарде, имала је и Душанова жена Јелена коју су, по једном сведочанству, пратили ратници пореклом из околине Венеције.
Кад нису били у (ратним) походима, најамници су живели у нарочитим насељима, неким врстама касарни, спремни да се у сваком тренутку лате оружја. А како им је војевање било основно занимање, у тим тренуцима такозваног предаха нису радили ништа друго него су се, попут гладијатора у римским аренама, борили једни против других, усавршавајући ратничке вештине. Не чуде зато многи турнири, двобоји, приређивани на задовољство доконе Душанове властеле.
У том и таквом окружењу налазио се и Палман Брахт, једини од бројних Душанових најамника којима је историја не само сачувала име, него забележила и многе догађаје везане за његов лик и дело.


Мачем од Дунава до Коринта


Снагу мишица и вештину баратања оружјем Палман је свом газди доказао, већ смо видели, у бици код Неродимља, 1331, после које је – по свој прилици – постао и капетан гарде новог краља, која је бројала око триста тешко оклопљених коњаника, немачких најамника. Где год је било неопходно оружјем решавати спорове први је питан за мишљење. А кад су се против тек крунисаног владара, годину дана касније, у Зети побунили војвода Богоја и Арбанас Димитрија Суме ваљало је одмах деловати. Капетан је на побуњенике упутио чету коју је предводио његов сестрић Георг. Немачки најамници су се победоносно вратили из похода.
Ратоборном владару, жељном да овлада Византијом, Палман Брахт готово да постаје десна рука. Где год се озбиљно војевало, био је у средишту боја. Триста оклопника без мане и страха у сјајним оклопима обично су изазивали страх код противника и пре него што би укрстили копља и мачеве. Чим би блистави метал изјахао из облака прашине. Ређале су се битке за Струмицу, Прилеп, Охрид, опкољавање Солуна...
Једни за другим падали су и град Сер (1345), те Халкидики, заједно са Светом Гором, освојени су Албанија, Епир и Тесалија, те се српско царство простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског на западу до Егејског мора на истоку. Улога витеза Палмана и његове оклопљене дружине била је значајна. Врло је вероватно да се немачки најамник налазио и међу ратницима који су, у сукобу с угарским краљем Лајошем, освојили и Београд (1353), једно време у саставу Душанове Србије.

Slika

Своје најамнике, неку врсту личне гарде, имала је и царица Јелена(на фресци из Леснова заједно с царем Душаном)

наставља се

Autoru:  Luna.* [ 25 Okt 2012, 16:52 ]
Tema posta:  Re: Srpski vitezovi

СТУБ СВЕТОГ СТЕФАНА


Slika


Врло је вероватно, мада су поуздана сведочанства ретка, да су у средњовековној српској држави, у Србији Немањића, постојала организована удружења витезова. Извесно је, пак, да се у време владавине цара Душана – од 1331. до 1355. – помиње витешки ред назван „Стуб Светог Стефана”. Константин Јиречек, чешки историчар који је свој богати рад посветио проучавању прошлости балканских народа, посебно Срба, пише да „витешке игре на коњу сличне беху играма на западу... Орбини прича да су дворјани цара Стефана приређивали пред њим витешке игре и турнире, те да би цар победиоце даривао богатим поклонима”.
Крсна слава Немањића била је Свети Стефан, први архиђакон који је пострадао за Христову веру, те не чуди што је цар Душан тај витешки ред назвао управо по њему. Он је установио и „Орден Светог Стефана” који је додељиван за војне и друге заслуге и то је, по свој прилици, први орден код Срба. Било је то време када је уз помоћ гласовитог Законика из 1349. увео нови ред у државној хијерархији покушавајући да стане на пут безакоњу моћних властелина. Уместо наследних права по рођењу, увео је лична права по заслугама.
У једном документу пише да, тада још краљ, Душан сазива свих двадесет четворицу витезова на „Великашко веће” да би се договорили око важних послова. Била је то нека врста данашње владе коју су чинили властелини највишег ранга. Из Законика се види да су од цара добијали златни појас, бисерну свиту и оружје, односно мач. (Иначе, свита је била свечано одело за владаре и властелу, византијског порекла, израђена у виду дугачког огртача црвене или зелене боје украшеног златом и бисерима. Ако је била украшена бисерима, називана је бисерна свита.)
За крај ове кратке белешке важно је рећи да је постојао и врло изражен витешки кодекс у коме је част била изнад свега, посебно војничка.

Име Палмана Брахта као ратника забележио је у својим мемоарима и византијски цар Јован Кантакузен, у монаштву историчар. Он је посведочио да је, заузевши на превару од цара Душана град Бер, у посади затекао Брахта и његове најамнике, али им је поштедео живот и отпремио их на двор српског владара. И иначе је навео да су се немачки најамници борили уз српског владара у његовим најважнијим походима.


И проводаџија и јемац


Колико је Брахт био важна личност на двору цара Душана, не само као вешт и јуначан ратник, говори неколико сачуваних писаних трагова.
Некако с пролећа 1336. године Палман је, као поверљив човек српског владара и зналац немачког језика, преко Дубровника допратио у Србију посланство херцога (војводе) Отона Хабсбуршког, владара Аустрије. Тада се у сенци државних разговора повела и једна прилично лична прича, лична бар што се тиче српског владара. Наиме, он је већ четири године био ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра, али наследник никако да стигне. Неки, истина непроверени, трагови упућују да је и Јелена била сагласна да Душан мора поново да се ожени и избор је (не зна се да ли баш у време посете помињане делегације) пао на синовицу херцога Отона и кћи немачког цара Фридриха Лепог Хабсбурга. Улога проводаџије додељена је Палману, по свој прилици не само због знања немачког језика.
Прича дотекла до нашег времена вели да се капетан одмах упутио у Аустрију и да се, ваљда једини пут за дугогодишњег службовања код Душана, вратио необављена посла. Разлог – несуђена друга жена првог српског цара изненада је умрла. Зли језици су причали да се на смрт преплашила од удаје у „једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена”. Било како било, тек Јелена је врло брзо затруднела и родила Уроша. Зли језици ни овог пута нису дангубили, па су закотрљали причице да последњи српски цар заправо и није био биолошки син првог српског цара...
Улога немачког најамника у животу српске државе оног времена била је вишеструка. Не само што је, видели смо, покушао да буде лични царев проводаџија, него се у неким списима помиње и као јемац кнезу Николи Бући, Душановом протовестијару чија би служба, по данашњим мерилима, одговарала рангу министра финансија или, бар, гувернера банке. Способан предузетник и један од најмоћнијих которских властелина једном приликом задужио се код дубровачког госпара Симона Бенешића, а за враћање дуга гарант (жирант) му је био Палман Брахт.


Миса у б-молу


О угледу човека који је због неузвраћене љубави одјездио у свет говори и документ из 1354. године, а писао га је папа Иноћентије ВИ. Наиме, шаљући посланике на двор цара Душана, највиши римокатолички достојанственик упутио је писма свим најважнијим људима моћне државе. Међу њих је, посебним писмом, сврстао и Палмана Брахта.
У њему, писму, молио је капетана, заповедника Душанове личне војске, да подржи замисао склапања уније српске и римокатоличке цркве. Наиме, цар Душан је веровао да ће успети да спречи продор Турака на Балкан, ако га папа именује за врховног капетана похода на „пошаст с Истока” и, новцем и људством, помогне у организовању акције. Идеја се брзо показала као пусти санак и српски владар је одбио сваки даљи разговор на ту тему. Католицима у својој војсци најстроже је забранио да присуствују миси коју је бискуп држао у цркви и запретио да ће ослепети свакога ко ту наредбу прекрши. Једино су то право имали Палман Брахт и његови ратници.

Slika


Напад на Хиландар


Страни ратници били су несумњиво вешти и храбри, али не увек и поуздани најамници. Умели су да, мимо споразума с господарем, нападају и пљачкају све што им се учинило вредним иза граница државе у којој су званично службовали. Безобзирности им није мањкало ни кад су у питању били поданици онога ко их је плаћао, посебно кад кесе не би стигле на време. По томе су били најозлоглашенији каталонски најамници које је почетком 14. века унајмио византијски цар Андроник II, зарад борбе против малоазијских Турака.
Најамници су временом постали велика опасност и за све манастире на Светој Гори. Године 1307. напали су и Хиландар о чему је запис оставио ученик тадашњег игумана Данила:
„Велика множина њих почеше једни сећи врата града славнога манастира Хиландара, а други део њих позади разбијаху зидове града, хотећи ући унутра. Јер, стреле падаху као капље дажда, пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху, и сами једногласно се дераху устремљујући се напред...”.
Хиландар је одолео понајвећма заслугом игумана. Уз помоћ злата које је манастиру даривао краљ Милутин, он је не само набавио провијант за опкољене него чак упослио друге најамнике да бране (и одбране) светињу. А кад су се Каталонци повукли сазнавши да су иза утврда манастира исто тако вешти и храбри борци, једна чета игуманових најамника стигла је групу нападача, посекли их до једног а од вође запленили леп мач који је Данило касније поклонио краљу Милутину.
Хиландар су најамници нападали и 1308. и 1309. године, поново безуспешно. Тада су спалили манастир Панталејмон.

Последњи пут су се цар и његов капетан видели у новембру 1355. године, кад га је владар послао у Северну Далмацију, да би од Угара одбранио Скрадин и Клис. Душан је умро непун месец касније, 20. децембра, још млад и у пуној снази. Узрок никада с поуздањем није утврђен, али се говорило о тровању, можданом удару и, чак, епилепсији.
О Палману Брахту зна се, истина у ретким траговима, да је отишао у службу Душанове сестре Теодоре, удовице хрватског бана Младена Шубића. Последњи пут његово име помиње се 1363. године у Дубровнику, кад му је тамошњи властелин Менче Менчетић тестаментом завештао 40 перпера. Не зна се кад је и где умро.
Зна се да Душанов наследник, Стефан Урош V Немањић, познатији као Урош Нејаки, за шеснаест година царевања није држао најамнике. Неки историчари склони су тврдњи да је могуће да је и то разлог пропасти државе Немањића.

Аутор:
Петар Милатовић
Забавник

Autoru:  Luna.* [ 04 Nov 2012, 20:19 ]
Tema posta:  Re: Srpski vitezovi

Зашто су Венецијанци сматрали да је "србски мач" најбољи?


Постојало је активно и пасивно оружје.
Активно оружје, служи за напад и регулисање противника, а пасивно у
које спадају штит, шлем, оклоп, радиодбране и сигурности витеза од нападача.

Активно оружје су: мачеви, сабље, батине и штапови, палице, партизана, буздован, бојна секира, лук и стрела џилит.
Постојале су две основне врсте мачева које су временом и праксом трпеле извесне корекције. Прва врста су дугачки, тешки мачеви који се користе са обе руке. Друга врста су танки и краћи, погодни за борбу једном руком.

Од почетног, кратког и широког, мегдани и туче су га кориговали у све дужи и ужи, наоштрен са обе стране и прилагођен више бодењу него сечењу. У доба Немањића су се користили тешки, велики мачеви који су држани са обе руке а јабука на крају дршке је служила да мач не испадне из руке од силине ударца.

Мач модела "скијавоне" (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава "мачјом главом", штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и "дизајниран" у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле

Реална је претпоставка да је мач настао од ножа. Продужавањем ножа, пошто су антички мачеви били кратки. У средњем веку, у српске земље су стигли дугачки, за обе руке, германски мачеви, које су доносили најамници. Имали су угравиран цртеж вука, што је био заштитни знак немачке радионице из града Пасау. Том типу су припадали и мачеви типа "СЕМПАХ", који су на дршкама имали јабуку троугластог облика. Пошто су тада, изгледа, санкције друкчије функционисале, експорт-импорт предузећа су радила тако да су српски војници и витезови били опремљени мачевима набављаним из Венеције, тј. Млетачке Републике. Временом је, изгледа, произвођач почео да фушари, тако да су у Србији почеле да раде прве ковнице мачева.

Познат је српски мач са округлином на дршци. Дечанска хрисовуља говори о неком мајстору који прави мачеве и зове се Богдан Мачар, а живео је у селу Чабићу, које је припадало дечанском властелинству. Други мајстор је био Дојак Мачаревић. У Призрен, 1332. године, долази дубровачки мачар Мартоло, ванбрачни син дубровачког властелина Петра Госивала са својим синовима. Мачеви које су они правили припадали су медитеранском типу, са јабуком на дршци, који се често виђају данас на фрескама и у музејима.


Мачеве су носили сви - од пастира до цара.
Разлика је била у квалитету мача. Зато су мачари и били посебна врста мајстора.

Временом еkспорт-импорт предузеће за мачеве се претвара само у експорт предузеће. То се догодило у првој половини XIV века, када су српска машта и искуство усавршили производњу мачева, тако да се већ 20. јуна 1391. године у Дубровнику спомиње "Српски мач".
Помиње га у свом тестаменту дубровачки мачар Добрич: "деле дое спаде сцхиавонесцхе". "Српски мач" је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже.

После пада Србије крајем XV и почеткомXVI века, производњу ових мачева преузимају у мало измењеном облику Венеција и градови у Далмацији, а носе их сви становници источне обале Јадрана.
Најлепши примерци данас могу да се виде у Дуждевој палати у Венецији као чувени и популарни "скијавоне" - словенски, тј. српски мач.

Сабља се појављује знатно касније од мача, њоме се борило једном руком, била је лакша од мача а кривина је била прилагођена за сечење а не за бодење. Због истањености морала је да буде одличног квалитета да се не би ломила. Чувена сабља димискија - пореклом је из Дамаска. Аламанка коју носи Дојчин ковала се у Немачкој. Навалија војводе пријезде и сабља Новака ковача коју је носио краљ Вукашин (а препознао је Марко Краљевић код Турчина који му је погубио рањеног оца по томе што су на њој била угравирана три слова ришћанска: једно слово Новака ковача, друго слово Вукашина Краља, треће слово Краљевића Марка, биле су домаће. Новак је сабље ковао само највећим јунацима. Пошто је био комерцијалан, као сваки занатлија и мајстор, исковао је и сабљу Муси Кесеџији. Сабље су биле обележје племства, порекла, традиције.

Копље је било прво оружје у употреби витезовима и постојале су две основне врсте. Дугачко до пет метара, за одбијање противника, рушење са коња и пробијање оклопа - све зависно од тога шта му је био штит, односно како је био окован грожђем - од шиљка, преко разних маштовитих комбинација до халебарде.

Друга врста је кратко копље за бацање.

Доста мегдана по народним песмама витезови су покушали да реше копљем, али су на крају ипак морали да се лате сабљи и мачева и буздована шестопераца.

Одбрамбена оружја витеза су била штит, шлем и оклоп.
Оклоп је био направљен од правоуга-оних плочица, постављених као црепови на крову и обложених тканином. Спомиње се да су оклопници деспота Стефана Лазаревића у бици код Анкаре, 1402. године, носили црне оклопе. Византинац Дука описује српске трупе у црним челичним оклопима. Оклопници су морали да буду изузетно снажни и добро навежбани људи.

Штит је прављен од дрвета и окиван металним оплатама, од округлих и малих стигли су до димензија да покривају готово половину борца. Цару Душану је Млетачка република дозволила да извезе штитове израђене на словенски начин, а то су били штитови који су прављени у Србији.
Шлемови су допуњавали гвоздени сјај витезова и можемо их видети на грбу кнеза Лазара, на његовом новцу, накиту а у XV веку шлем се налази и на печатима деспота Стефана и деспота Ђурђа.

аничар Константин Михаиловић, који је побегао у Пољску из турске војске, написао је књигу "Турска хроника", са циљем да Пољаке упозна са начином турског ратовања.

Србе је саветовао:

"Кад се спремате у борбу са Турцима морате се лако наоружати да бисте лако с оружјем могли руковати, јер су у том погледу Турци далеко изнад нас. Ако га гониш тада ће ти утећи, а ако он тебе гони, онда му нећеш умаћи. Турци су због лаког наоружања увек хитри, а ми смо због тешких коња и тешког наоружања увек лењи, јер кад много имаш на глави, тежак ти је и дух, уз то не видиш и не чујеш добро на све стране, а због тешког оружја не владаш рукама нити самим собом. Кад наш ратник падне с коња, пропао је, јер нема ко да му помогне да поново узјаше: он сам без помоћи то не може учинити."

Константин, јаничар у оставци, прожет српским родољубљем, узноси више духовну величину него физичку снагу.

pravoslavlje

Autoru:  Luna.* [ 12 Nov 2012, 17:05 ]
Tema posta:  Re: Srpski vitezovi

Српски мач


Српски мач је током целог периода средњевековне Србије био у сталном развоју и усавршавању.На његов развој утицала је појава све бољих и савршенијих оклопа који су коришћени од стране противничких војски.Оклопи од верижица, чувене панцир кошуље и оклопи од металних плочица, крљушти полако су уступали место пуним металним оклопима који су били много јачи и отпорнији.Пример тога оклопа, иако познат нешто касније је чувени Максимилијански оклоп.

У овом периоду развила се примена једноипоручних и дворучних мачева, односно мачева који се користе са једном, уз помоћ друге, и са обе руке какав је и мач на слици горе у посту.Дворучни "Српски мач" одликује се повећаним димензијама, укопне дужине до 1,2 метра, од тог ана крсницу са јабуком отпада 20 до 25 цм, а накрсница је широка до 25 цм.Накрсние су типолошки подељене у три типа-водоравне, лучне и у облику латиничног слова с.До пред крај 15 века ови мачеви налазе примену и у пешадији и коњици, а затим у коњици полако преузима примат сабља са јалманом као ефикасније противоклопно средство.

Карактеристични Српски мачеви су мач ископан у Дечанима ВМБГ, сигн 75/271, мач откопан у наносу Липског потока у Ужицу, те мачеви у ВМБГ. Мач из Барича, збирка у Обреновцу, Мач из Опова ВМНС, Мач из Вишњице МГБГ и други мачеви.Мачеви Вуковци налажени су у Фочи, Требињу и свуд на просторима средњевековне Србије.

Од познатијих Српских средњевековних мачева запажају се чувени мачеви ВУКОВЦИ, који не стоје ни у каквој вези са Вуком Бранковићем, већ се Вуковси називају по картушу ВУКА( животиње) утиснутом на сечиву.

Познато је да је Српски двор држао стране плаћенике, првенствено Немце, те је под њиховим утицајем овај мач пренет и у средњевековну Србију, где је вршено ковање по немачким узорима.
Историја бележи име једног ковача.То је Богдан (Мачар) као опорезовани Српски средњевековнои мајстор.

Археолог Марко Алексић који је одредио налазишта нађених мачева са особеним "С" накрсницама и дошао до закључка да су они тражени у државама којима је непосредно претила најезда Турака.

Подељена су мишљења око тога да ли су Срби у средњем веку увозили оружје или су га сами правили. Магистар археологије и мачевалац Марко Алексић нема дилему - тешки дворучни мачеви или, како их он назива српски мачеви, на овом простору искивани су почев од друге половине 14. века.

У својој књизи "Средњевековни мачеви у југоисточној Европи", у којој описује више од 400 мачева (не само са простора Балкана), Алексић је закључио да Срби јесу имали свој "мачевалачки бренд".

"На основу свих данас познатих налаза, дошао сам до закључка да су на подручју средњевековне српске државе и околних земаља, у раздобљу између Маричке (1371. године) и Косовске (1389. године) битке искивани најстарији облици мачева са 'С' накрсницом...", каже Алексић.

Пратећи пут исељавања Срба, Алексић је утврдио да су се српским мачевима користили и у Млетачкој републици и Далмацији, односно тамо где су Турци напредовали.


Slika


Кратка историја: мач се документује први пут у 14. односно у 15. веку, у Венецији, и донели су га "словенски најамници из Далмације" како пишу млетачке хронике. .. Међутим, Далмација је у оно време била шири појам и обухватало је и ондашње српско приморје. Као пример имамо Србе из Паштровиће у данашњој Црној Гори који су баш у то време прихватили млетачку врховну власт, после првог пада српске деспотовине у 1439. години; у Паштровиће, одакле је пореклом рецимо био и Свети Стефан Стиљановић, задњи српски деспот у Угарској, наиме српска средњовековна држава имала је многе "проније" од којих су многи касније прешли у млетачку службу.
Проније је краљ Милутин преузео од Византије где је било такозваних "проноиа", војници који су за своју службу добијали земљу од које су финансирали своје животне потребе и своју војну или ратну опрему. Систем проноје преузели су и Османлије. А сетимо се и "борилачке школе" Стефана Лазаревића која је у оно време била чувена у Европи да су долазили и странци да се уче у њој..

Мач модела "скијавоне" (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава "мачјом главом", штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и "дизајниран" у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле


Један други мач, назван исто по Словенима односно "словенској гарди у Венецији далматинског порекла", јавља се у току ренесансе у 16. и даље у 17. веку, тј. спада сцхиавона, "мач Словенка" (нагласује се феминин)..

Slika


pravolsavlje

Autoru:  Luna.* [ 21 Nov 2012, 10:07 ]
Tema posta:  Re: Srpski vitezovi

Витешка кацига са бивољим роговима на амблему града Крушевца.


Slika


Шлем и рогови призната су хералдичка обележја а ликовна представа ритерског шлема са бивољим роговима на амблему преузета је са грба кнеза Лазара Хребељановића (око 1329-1389), оснивача средњовековног града.


Шлем (кацига) је био омиљени део грба српске властеле и владара средњевековне Србије. Кацига кнеза Лазара карактеристична је баш по тим простим, упареним и заоштреним роговима у облику полумесеца. Аутентична кацига сачувана је у каменој пластици парапета спољног јужног зида припрате цркве Ваведење Богородице у Хиландару коју је кнез Лазар 1380. године доградио.

Иста камена композиција уграђена је и на спољном јужном зиду припрате цркве Светог Стефана (”Лазарице”) у Лазаревом граду приликом њене реконструкције од 1904. до 1908. године. Овде је у крести шлема присутан Богородичин и Христов цвет - љиљан а у подножју шлема двореди лиснати вратник.

Тешка витешка кацига турнирског типа са волујским роговима присутна је и на печатима и металним дугмадима аутентичне одоре кнеза Лазара а касније, за време владавине Деспота Стефана Лазаревића (1377-1427) на његовом грбу, новцу и позлаћеном прстењу. Сачувано је и дугме на коме је изгравирана челенка-грб Хребељановића-који се може видети на Лазаревим повељама, а има га и на припрати манастира Хиландара.

Једна од најстаријих представа грба кнеза Лазара налази се на парапетној плочи припрате манастира Хиландара коју је он градио. Реч је о кациги са роговима која се уствари наставља на панцирну кошуљу. Кошуља је врло интересантно стилизована и нема аналогије у средњем веку. Истоветну стилизацију налазимо на копчи из Ритопека из почетне фазе гвозденог доба, а реч је о налазима који се везују за Ските. Очигледно је реч о копчи-фибули у облику змаја са телом које је апсолутно стилизовано као „панцир” на грбу кнеза Лазара.
(из књиге Живојина Андрејића "Ред Змаја", Рача Крагујевачка)


Slika

Стефан Дечански., АР динар. Шлем са челенком, СТЕФАНВС - ДЕИ ГРА РЕX;

Основа грба породице Лазаревић, тј. Хребељановић је црвени штит са сребреним двоглавим орлом, као код Немањића, на основу чега су Лазаревићи, узевши њихов грб, постали наследници Немањића. Али у оквиру проширеног грба кнеза Лазара јавио се шлем са бивољим роговима, и такав приказ грба је сачуван у јужном делу припрате кнеза Лазара у Хиландару из 1380. године. Овај симбол, шлем са бивољим роговима као додатак штиту је преузео и деспот Стефан Лазаревић, а њега су делимично преузели и Бранковићи.

Грб Деспота Стефана, шлем са роговима

Slika


Бранковићи су оставили доста података о свом грбу - на новцу, печатима и одећи.
Иако има варијација, два су симбола увек представљена: бивољи рогови и лав у ходу. Овај грб је преузет са печата Лазара Бранковића из 1457.


Slika


православље

Autoru:  Luna.* [ 26 Dec 2012, 21:42 ]
Tema posta:  Re: Srpski vitezovi

Slika

Autoru:  Luna.* [ 19 Jan 2013, 23:19 ]
Tema posta:  Re: Srpski vitezovi

I SRBIJA IMA VITEZOVE: Ko su mladići koji su pre 13 godina počeli da skaču za Bogojavljenskim krstom (FOTO)

Predsednik Kraljevskog reda vitezova Hadži Zoran Dušanov Mrđanović priča za Telegraf o viteštvu u Srbiji, o kraljevskoj porodici i o Srbiji kao mogućoj monarhiji


Slika

Pre 13 godina, grupa mladih ljudi obnovila je skakanje za Bogojavljenski krst na Savskom jezeru. Danas se ova svečanost obavlja u skoro svim gradovima, a oni su rado viđeni gosti svakog mesta u Srbiji.

Ogrnuti plaštevima, s mačevima i oklopima, u pratnji sokolara oživljavaju srednjovekovni duh Srbije. Oni su čuvari i obnavljači vrednosti Nemanjića. Oni su Kraljevski red vitezova.

A ko su zapravo bili vitezovi?

- Na Zapadu je vitez napadač, on je pljačkaš, on je bio krstaš, on je opljačkao Konstantinopolj. A vitjaz je slovenska reč, koja je mnogo preciznija. Ona je vezana za onog čuvara, branitelja koji ne napada i ne pljačka nikog. On je vitez, on brani otadžbinu svog kralja, svoj dom. Iako se danas kroz zapadnoevropsku kinematografiju propagira da je vitez napadač, on je mnogo plemenitiji pojam - kaže predsednik Udruženja Kraljevskog reda vitezova Hadži Zoran Dušanov Mrđenović.

Vitezovi su svi oni ljudi koji čuvaju ono najplemenitije u sebi, ljubav za ono što rade.

- Ne mora vitez svaki dan da maše mačem na nekom polju, da se ubija i da tuče. Ne! On može da bude novinar, može da bude slikar, može da bude čovek iz kulture, naravno može da bude i taj arhetipski, znači taj koji će, recimo, da brani ljude, kao što su telohranitelji – obajšnjava Hadži Zoran.

Današnji vitezovi tvrde da nije teže boriti se za prave stvari, jer svako vreme ima svoju težinu i svoju lakoću, svoju lepotu i svoju ružnoću.

- Ako je u jednom trenutku teže uraditi nešto, onda se menja tehnika. Vitez, pobednik, ratnik je i onaj ko zna da se povuče i sačeka svoj trenutak. Strategija se menja, ako sada nije vreme za napad, znači povlačenje. Međutim, cilj nikad ne sme da se promeni, ako je sveti cilj, ako je nešto što smo prepoznali da treba da uradimo, onda samo gledamo kako ćemo i kad ćemo – obašnjava prvi vitez Kraljevskog reda vitezova.

U trenutku kada je Srbija jedna od najstarijih nacija na svetu, moralne postulate i viteške principe neće imati ko da sačuva u našoj zemlji.

- Nemojte misliti da je u svetu mnogo bolje. Mi smo uvek ovde bili neka vrsta bedema, štita i zato smo se umorili. A umorili smo se samo zato što duh nije održavan na visokom nivou, zato što ljudi ne praktikuju svete tajne koje smo kroz pravoslavlje dobili. Sede ispred televizora, gube vreme, ne napajaju duše, ne pričešćuju se, ne rade stvari s blagoslovom, nego svako radi šta hoće i onda je tu pravi haos. Nema onog – on je mlađi, on mora da sluša starije. Mlađi danas apsolutno nikog ne sluša, a stariji ne zna da se nametne mudro, nego se nameće kroz silu, a to nije ljubav. Tu je sada pitanje samo kako ćemo da dovedemo ljude u red, na koji način – priča Hadži Zoran.


Slika

Kraljevski red vitezova je organizacija koja radi s blagoslovom patrijarha, koja je pod pokroviteljstvom srpske kraljevske porodice, čiji su pokrovitelji princeza Linda Karađorđevic, supruga pokojnog princa Tomislava, i njihovih sinova Mihajla i Đorđa.

Kada se kaže patrijaršija, nekako se automatski govori i monarhija. Jer monarh je izabranik, kralj, miropomazanik koji dobija blagoslov od boga da bi čuvao i vodio svoj narod. Međutim, ne po svaku cenu.

- Znate kako se pojavi kralj u jednom narodu i u određenom vremenu? Samo kad se jedan narod sabere i kad se to prizove. Znate kako se kaže, kakav narod, takav i vladar. Kad se narod bude malo sabrao, tada će se i pravi kralj pojaviti – objašnjava Hadži Zoran Dušanov Mrđenović.

Predsednik Udruženja koje je obnovilo skakanje za Bogojavljenskim krstom podseća kako se taj događaj za samo 13 godina od Beograda raširio na celu Srbiju, i veruje da je to zato što ljudi vape za lepim, čistim i iskrenim osećajima.

- Mi smo obnovili to skakanje za krst 1999. Nikog nije bilo na Adi, samo nas dvanaestorica. Spustili smo se od crkve Svetog Đorđa na Banovom brdu. Tad smo mi bili mladi, puni elana i idealizma. Posle smo to razvijali progresivno. Godine 2004. je bio vrhunac. Došao je patrijarh Pavle i blagosiljao sve skakače, vojska se postavila u špalirimna i topom dala znak – priseća se predsednik ovog Udruženja.

Posle toga, pomogli su da se to vaspostavi u što više gradova. Danas je to skoro cela Srbija. Danas na Bogojavljanje, Kraljevski vitezovi skakaće za krst u Valjevu.

- Ove godine 33 momka skaču na znak, ali bez nekog rivalstva, jer rivalstvo odmah rađa gordost. Ne sme da postoji preterani takmičarski duh, jer ovde su svi prvaci. Ko je prvi, on je prvi među prvima, ne sme da se pretvori u gladijatorsku borbu - kaže predsednik Udruženja Kraljevskog reda vitezova Hadži Zoran Dušanov Mrđanović.


Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika


Telegraf

Stranica 3 od 4 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/