Српски великодостојници

Luna.* · **Poslato:** 18 Sep 2012, 17:56

Василије Острошки

Свети Василије Острошки (Јовановић) је хришћански светитељ.

Рођен је у селу Мркоњићи, Попову пољу, у Херцеговини 1610. године. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио. Као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.

Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој строги подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.

Умро је 1671. године, а његове чудотворне и целебне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцелења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројчина дне одржава велики народни сабор.

Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по грегоријанском календару (29. априла, по јулијанском).

Википедија

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 18 Sep 2012, 18:02

Stojan Jovanović [Vasilije Ostroški]
(1610—1671)

ŽIVOT SVETOG VASILIJA OSTROŠKOG ČUDOTVORCA

Svakom narodu i u svakom vremenu Svečovekoljubivi Gospod daje Crkvom Svoje svetitelje, koJi će njegov verni narod prosvećivati i osvećivati i na zemaljskom putu njegovom ka Carstvu Nebeskom rukovoditi. I u Srpskom narodu, od kako on postade Hristov, Gospod neprekidno davaše SvoJe svetitelje, u koJima se Bog proslavljaše i posvedočavaše, a pravoslavni ljudi kroz njih spasavaše i bogougodno prosvetljivaše. Mnoge i velike svetitelje Gospod dade svakom kraJu zemlje Srpske u svakom vremenu njegove istorije, i u prvo doba slobode i u kasnije doba ropstva. Tako i Zahumskoj zemlji Srpskoj, a kroz nju i svemu rodu svetosavskom, dade Bogu teško doba Turskog ropstva ovog svetog i bogonosnog oca našeg Vasilija, novojavljenog čudotvorca Ostroškog i Zahumskog.

Sveti otac naš Vasilije, nazvan Ostroški, rodi se u humskoj zemlji, današnjoj Hercegovini, kojom ranije vladaše Sveti Sava pre svog odlaska u Svetu Goru. A po povratku iz Svete Gore, kada ustanovi Srpsku Arhiepiskopiju, Sveti Sava u toj zemlji osnova Zahumsku episkopiju, kojom kasnije upravljaše i ovaj sveti otac naš Vasilije kao mitropolit njen. Ali treba prvo izložiti po redu njegovo sveto žitije.

Sveti Vasilije rodi se u selu Mrkonjić u Popovom Polju 28. decembra 1610. godine, od pobožnih i blagočestivih pravoslavnih roditelja Petra Jovanovića i supruge mu Anastasije. Roditelji na krštenju dadoše detetu ime Stojan, a zatim ga naučiše strahu Božjem i svakoj dobroj mudrosti. Blaženi Stojan od detinjstva beše bistrog uma i vrlo pametan, a dušom beše sav okrenut ka Bogu vrlinom pobožnosti. Prvu školu vrline i pobožnosti Stojan izuči u svojoj kući, jer se u njegovoj porodici više mislilo o Bogu i duši, nego oz emaljskimi prolaznim stvarima. Druga škola njegove pobožnosti beše mu post, molitva i stalno pohađanje bogosluženja u crkvi. Iako mlad, prepodobni je redovno išao na sveta crkvena bogosluženja. Stupajući na prag hrama Božjeg, on je pravio metarijai pobožno celivao najpre crkveni pod, a onda i sveti Krst i svete ikone u hramu. Na svetoj Liturgiji je stajao sa strahom Božjim, verom i ljubavlju, kao da stoji pred prestolom Božjim. Odlikovao se svagda smirenošću i ozbiljnošću, a takođe i milostivošću srca i duše. Njegova porodica beše siromašna i jedva da hleba imađaše koliko treba. No on, ni ono malo hleba što je jeo, nije nikada jeo sam, nego je uvek delio sa drugima, osobito kada je kao čobanin čuvao ovce zajedno sa drugim čobanima.

Njegove roditelje mržahu neki zli susedi, otpadnici od vere i poturčenjaci, pa tu mržnju svoju okrenuše i protiv mladog Stojana zbog njegove pobožnosti i mudrosti. To behu prva iskušenja za mladu dušu njegovu, koja će kasnije imati da trpi još mnoga takva iskušenja. Da bi dete sklonili od neprijatelja, a ujedno želeći da se on i knjizi i pismenosti nauči, roditelji ga odvedoše u najbliži u tom kraju manastir zvani Zavala, koji beše posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice, i u kojem iguman beše Stojanov stric Serafim[1]. Manastir beše poznat u hercegovačkom kraju i imađaše poveće bratstvo. U manastiru beše i učenih monaha, a imađahu tamo i dosta knjiga. Ovde se blagorazumni mladić Stojan nauči mudrosti Svetoga Pisma i Svetih Otaca, a takođe i korisnim svetskim naukama. Čitajući knjige i reči Svetih Otaca duša mu se raspali ljubavlju prema Bogu i svetom podvižničkom življenju, te zato željaše da se zamonaši.

U manastiru Zavali prepodobni ostade neko vreme, pa onda pređe u manastir Uspenja Presvete Bogorodice, zvani Tvrdoš, u Trebinjskom kraju, u kome beše i sedište Trebinjske eparhije. Živeći u ovom manastiru, blaženi još više zavole monaški život i zato uveća svoje podvige, jer sada konačno odluči da ovde primi sveti i anđeoski čin monaški. Svo vreme on ovde provođaše u postu, bdenju i molitvama, i u telesnim trudovima. Kada zatim bi zamonašen, na monašenju dobi ime Vasilije. Ovo mu ime beše znak da se u budućem podvižništvu i episkopstvu svom ugleda na svetog i velikog jerarha Crkve Božje Vasilija Velikog. Posle nekog vremena prepodobni bi udostojen i đakonskog i svešteničkog čina. I služaše od tada pred prestolom i žrtvenikom Božjim sa svakom pobožnošću i čistotom. Pošto provede još neko vreme u ovom manastiru, on otide u Crnu Goru kod tadašnjeg mitropolita Cetinjskog Mardarija, koji ga zadrža kod sebe na Cetinju. Ali uskoro između njih dvojice dođe do neslaganja oko jedne veoma važne stvari, o kojoj ćemo sada progovoriti.

U to vreme beše se proširila u zapadnim pravoslavnim krajevima usiljena latinska propaganda. Klirici rimski zvani jezuiti, poslani iz Rima od rimskog pape da koriste teško stanje robovanja i stradanja pravoslavnih eda bi ih obratili u svoju Latinsku jeres i potčinili papskoj vlasti, behu nasrnuli u to vreme na krajeve Primorske, Crnogorske i Hercegovačke. Na njihov podmukli rad protiv pravoslavnih skrenu pažnju mitropolitu Mardariju revnitelj Pravoslavlja blaženi Vasilije, ali mitropolit ne hajaše za to i beše popustljiv prema unijatskoj propagandi. Blagodareći svojoj veri i privrženosti Pravoslavlju, a takođe i revnosnom delovanju prepodobnog Vasilija protiv unije, pravoslavni narod i sveštenstvo ne podlegoše latinskoj propagandi. A prepodobni savetovaše mitropolitu da borbeno istupi protiv neprijatelja Crkve i da se ničega ne plaši kad je u pitanju odbrana vere i istine Hristove, ali to mitropolit ne posluša. Šta više, on poče da spletkari protiv svetog Vasilija i da ga lažno okrivljuje pred narodom. Narod nije poverovao tim klevetama mitropolitovim, jer je dobro znao za sveto i bogougodno življenje Vasilijevo, i mnogo ga je poštovao i voleo. Ali, želeći da se udalji od zlobe i spletkarenja, prepodobni se vrati natrag u svoj manastir Tvrdoš. No ni tamo on ne prestade da se bori za očuvanje Pravoslavne vere i zazaštitu svoga naroda od opake tuđinštine. Zato i bi od naroda nazvan revniteljem Pravoslavlja.[3]

Živeći u Tvrdošu, svetitelj nastavi svoje podvige, ali ne samo na spasenju svoje duše, nego još više na spasenju svog pravoslavnog naroda Božjeg. Iz svoje molitvene kelije u manastiru on je sagledavao sve nevolje i bede koje podnosi njegov narod, grcajući u preteškom ropstvu agarjanskom, u nemaštini i sirotinji, u strahu od turskih zuluma i bezakonja, u opasnosti i kinjenju od unijatske propagande. I zato je neprestano uznosio Bogu tople molitve za spasenje svoga naroda. Iako u to vreme već beše arhimandrit, on se ne zaustavi samo u manastiru, nego krete na evanđelsku službu u narod, da kao duhovnik i pastir obilazi hercegovačka sela i kuće i tako propoveda Evanđelje Hristovo. Idući po narodu kao nekada njegov praotac Sveti Sava, on svršavaše sva sveta bogosluženja i svete tajne po narodu, i hrabraše ljude u veri i trpljenju, i pomagaše nevoljnima i ucveljenima. Pod imenom "raaina bogomoljca", kako su ga Turci zvali, on služaše kao pastir naroda Božjeg i njegov evanđelski prosvetitelj.

Ovakav njegov apostolski rad izazva protiv njega tamošnje poturčenjake, i oni gledahu da ga ubiju. Da bi se uklonio od te opasnosti, i da bi svom narodu više pomogao, sveti krete na put u pravoslavnu zemlju Rusiju. Vrativši se posle nekog vremena iz Rusije, sa sobom donese mnoge i bogate crkvene darove, svete odežde i crkvene knjige, a takođe i nešto novaca za svoj narod. Ovim darovima on snabdevaše osiromašene crkve po Hercegovini, a takođe i pomagaše i nevoljnike i potrebite. Takođe se dade na popravljanje mnogih zapustelih i oronulih hramova, i otvaranje narodnih škola u Tvrdošu i pri parohijskimcrkvama. Za ovaj nemanjićski ktitorski i prosvetiteljski rad on prizivaše u pomoć i tvrdošku sabraću jeromonahe i parohijske sveštenike. Ali lukavi vrag roda ljudskog ni ovoga puta ne ostavi ga na miru. Ranija mržnja njegovih neprijatelja i sada se opet razbuktavaše. S jedne strane, to behu poturčenjaci, a s druge agenti latinske unije. Njegovo neustrašivo revnovanje i neumorno apostolsko pastirstvovanje samo povećavaše mržnju i nasilje bogoprotivnika, tako da svetitelj bi ponovo prinuđen da se ukloni iz toga kraja.

Ovoga puta on odluči da otputuje u SvetuGoru, u taj svetionik Pravoslavne vere i vrlinskog života. Zato krete iz Tvrdoša preko Onogošta (Nikšića) i Župe Nikšićke i stiže u manastir Moraču. Iz Morače pređe preko Vasojevića i Budimlja i dođe u manastir Đurđeve Stupove, pa odatle produži sve do Peći. U Peći se javi svjatjejšem patrijarhu pećskom Paisiju Janjevcu (1614—1647. g.) i ispriča mu podrobno o tužnom i čemernom stanju pravoslavnih Srbau Hercegovini, o njihovom stradanju pod nasiljima i zulumima turskim i o lukavoj propagandi latinskoj. Zatim izloži svetom patrijarhu svoju želju da otputuje u Svetu Goru, i zatraži za to njegov blagoslov. Mudri patrijarh Paisije odmah uvide da arhimandrit Vasilije ima velike duhovne vrline i sposobnosti, i diveći se njegovom dotadašnjem pastirskom radu, odmah namisli da ga proizvede za arhijereja. Ali ga najpre pusti u Svetu Goru i posavetova mu da tamo ne ostane, nego da se vrati njemu u Peć. Patrijarh je ocenio Božjeg čoveka Vasilija i izveo zaključak da samo takav čovek može pomoći teško ugroženom pravoslavnom narodu u Zahumskim krajevima.

Vasilije doputova mirno u Svetu Goru i zadrža se u njoj godinu dana. Obišao je tamo mnoge manastire i skitove, i poučio se od mnogih podvižnika i pustinjaka atonskih. No najviše je vremena proveo u srpskom manastiru Hilandaru, među srpskim monasima. Po povratku iz Svete Gore on svrati opet u Peć i javi se patrijarhu. Svjatjejši patrijarh tada sazva otačastvene arhijereje i na Sveto Preobraženje Gospodnje 1638. godine hirotonisa Vasilija za episkopa, i postavi ga za mitropolita Trebinjskog sa sedištem u manastiru Tvrdošu.[4] Iako beše još mlad, sa nepunih trideset godina, on bi udostojen episkopskog čina zbog svetosti svoga života i zbog velike potrebe Crkve u timteškim i preteškim vremenima.

Iz Peći on otputova istim putem natrag u Tvrdoš, gde sa radošću bude primljen od svega pravoslavnog naroda. Odmah po dolasku u svoju episkopiju on nastavi svoj od ranije započeti pastirski rad. Bez obzira na sve opasnosti, koje mu ponova odasvud počinju pretiti, on putuje svuda po eparhiji i neostupno vrši svoju arhipastirsku službu. Glavno oružje u njegovom radu beše reč Božja i molitva. Moć njegovih molitava beše tako velika, da je već tada počeo činiti čudesna isceljenja i uopšte probavljivati znake i dejstva čudotvorstva. Narod ga već tada smatraše za svetitelja, jer se mnogo puta beše uverio u njegov sveti život i molitve i u dar prozorljivosti koji beše dobio od Boga. Pri tome, ne samo da on iđaše u narod, nego i narod stade dolaziti k njemu, tražeći od njega sebi pomoći i utehe u različitim nevoljama i iskušenjima svake vrste. I svetitelj milostivo pomagaše svakome svojim svetim molitvama i duhovnim poukama, a često puta i milostinjom. Na milostinju on pobuđivaše i druge ljude, a takođe i na obnavljanje svetih bogomolja i manastira. Tako on pokrenu bogatog narodnog dobrotvora Stefana Vladislavića i sa tadašnjim igumanom tvrdoškim Venijaminom oni popraviše i dovedoše u red manastir Tvrdoš u kome boravljaše.

U to vreme, Turci ubiše mitropolita istočno-hercegovačkog Paisija Trebješanina, čije sedište beše u okolini Onogošta (Nikšića). Tadašnji srpski patrijarh u Peći beše svjatjejši Gavrilo Rajić (1648—1656. g.), koji kasnije postrada kao sveštenomučenik. On tada postavi svetog Vasilija, dotadašnjeg mitropolita Zahumskog, za mitropolita ove upražnjene eparhije, i o tome napisa svoju patrijarašku gramatu (pismo).[5] U toj gramati on pisaše:

"Smernost moja piše u bogospasaemu eparhiju, koja se zove Nikšić, Plana, Kolašinoviće i Morača, to jest kadiluk prijepoljski, vama prepodobnim igumanima, sveštenoinocima i inocima, blagovernim protopopima, i česnim sveštenicima, i svima u Hristu Bogu blagovernim hrišćanima. Blagodat Božja i pomoć Svetih Srpskih Prosvetitelja neka je sa svima vama! Ovim da znate kako dadoh i blagoslovih višerečenu eparhiiu Vladici Zahumskom, kir Vasiliju, što je držao pokojni Vladika Maksim i svetopočivši Vladika Paisije, neka im je večan spomen. Primite sa usrđem višerečenog Vladiku i odajite mu čast onako kako treba svome zakonitom Mitropolitu, da bi dobili blagoslov i blagodat Gospoda Boga i pokrov Prečiste Bogorodice na vas i na decu i domove vaše pravoslavne".

Mitropolija istočno-hercegovačka, koja se još nazivaše i Mileševska ili Petrovska,[6] na koju sada bi postavljen svetitelj Božji Vasilije, u stvari je istočni deo drevne Zahumske eparhije, jer je patrijarh Makarije Sokolović (1557—1574. g.) pri obnovi Pećske patrijaršije, Zahumsku eparhiju razdelio na istočnu Mileševsku, i zapadnu Trebinjsku, sa sedištem u Tvrdošu. Sveti dakle Vasilije preuze sada istočnu, takozvanu Onogošku, mitropoliju, ali ne pređe odmah u Onogošt (Nikšić), nego za neko vreme upravljaše iz manastira Tvrdoša, gde je do tada živeo. Posle toga on otide sasvim u svoju mitropoliju i produži tamo svoj arhipastirski rad.

U to vreme Turci još više otpočeše mučiti srpski narod i pljačkati domove po selima, a ljude odvoditi u ropstvo. U tome su naročito prednjačili zli vojnici Ali-age. Oni opljačkaše crkve i manastire, i svu zemlju opustošiše, jer narod u strahu pobeže u zbegove, i sve pritište takva beda da ni Izrailjcima u Egiptu nije bilo gore od toga.[7] Obesni pak hercegovački sandžak-beg pohvata tih godina sve narodne prvake i pogubi ih sve po redu. Iako ljubljaše da živi u manastiru Svetog Apostola Luke u Župi Nikšićkoj, a uz to beše već obnovio i manastir Svetog velikomučenika Dimitrija u selu Pope kraj Onogošta gde takođe obitavaše, svetitelj bi prinuđen da se udalji iz ovog novog svog sedišta, jer beše pritešnjen ovim drugim turskim zulumima. Zato on nađe jedno skrovito mesto, u koje nameravaše da se povuče. To mesto beše jedna pećina u Pješivcima pod laninom. Zagaračom. Tamo on uredi sebi keliju i htede ostati duže u njoj. Doznavši za to, dođoše k njemu stariji ljudi iz okoline i usavetovaše mu da je bolje da pređe odatle u manastir Ostrog, što svetitelj odmah i posluša.

Luna.* · **Poslato:** 18 Sep 2012, 18:06

- 2 -

O Ostrogu je svetitelj već bio čuo i za njegove podvižnike znao, osobito za vrlinskog igumana ostroškog, prepodobnog starca Isaiju. Ovaj vrlinasti starac podvizavaše se veoma strogo i bogougodno u jednoj pećini iznad Gornjeg manastira Ostroga. Kada se prestavi iz ovog života, Bog proslavi njegove svete mošti, ali ih Turci ubrzo pronađoše i na ognju spališe. Došavši u sveti manastir Ostrog, sveti Vasilije se najpre zaustavi u podnožju Ostroške planine, zatim ode u Gornji Ostrog i nastani se u pećini ovog prepodobnog podvižnika Isaije. Od tada on sa toga mesta upravljaše svojom mitropolijom, i to punih petnaest godina.

U Ostrogu on poče okupljati oko sebe i druge monahe i podvižnike, i sa njima obnovi crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, koju ranije behu sagradili prethodni ostroški podvižnici. Nešto kasnije on podiže i ukrasi i crkvicu Časnog i Životvornog Krsta u Ostroškoj steni, koja se zatim i živopisa i sačuva se do današnjeg dana. [8] Jednom rečju, on nastojaše da se njegova Ostroška pećina pretvori u pravi manastir, te da po ugledu na ostale pravoslavne manastire bude rasadnik duhovnog života za narod. Kada se bratstvo u manastiru uveća, on tada postavi za igumana Isaiju, unuka onog prepodobnog Isaije iz sela Popa kod Onogošta. Sam pak svetitelj odade se ovde najstrožijim podvizima, jer nalagaše na sebe podvig za podvigom, sve teži od težega. Iako zidaše crkve i kelije, i sopstvenim rukama nošaše kamenje za građenje, on uz to brinjaše i o svojoj eparhiji i o poverenoj mu pastvi, pri tom nikako ne umanjujući svoj podvig neprestanog bogomislija, molitvenog bdenja i isposništva. Hranjaše se samo voćem i povrćem, i svršavaše metanija i ostale podvige monaškog života. Telom beeaše suv, a licem žut kao vosak, i sav beše hram Presvetoga Duha.

Ipak, svetitelj nije boravio samo u isposnici. Sa svojih ostroških duhovnih visina silazio je i u narod i delio sa njim mnogovrsna stradanja njegova kao pravi pastir njegov. K njemu stadoše dolaziti ljudi sa svih strana, i to u velikim masama, i tražiti njegovu pomoć i duhovnu i telesnu utehu. Još za života narod ga smatraše svetim, i zato mu sa svih strana priticahu. Mnogi tada osetiše čudesnu moć njegove molitve i proslaviše za to Boga. Proganjana i zlopaćena hercegovačka raja sklanjaše se ispred turskih zločina k svetitelju u Ostrog, i mnoga starci, žene i deca ostajahu duže vremena kod svog vladike.[9] A blaženi duhovni otac njihov, i pred Bogom molitvenik, brinjaše o njima i hranjaše ih blagodareći i pomoći okolnih sela.

Iz ostroške isposnice on održavaše redovne veze sa srpskim patrijarsima u Peći, i sa njima se dopisivaše, a kad mogaše i posećivaše ih. Njima se žaljaše sveti vladika mitropolit na veliku zlobu ljudsku, koja ga okruživaše. Naime u blizini manastira Ostroga živeo je neki knez Raič sa svojih šest sinova, koji svetitelju i manastiru činjahu mnoge i velike nepravde. O tome je ovako pisao sveti Vasilije u svom zaveštaanom pismu[10]: "Pišem radi potvrde istini da znaju hrišćani da bejah neko vreme u Ostrogu u pustinji, i priložih tamo sav svoj trud usrdno i sve svoje imanje, i ništa ne poštedih Boga radi i milosti radi Svete Bogorodice. I sa nekom bratijom uz pomoć Božju obnovih tamo ono što se i na samom delu vidi. I mnogi mi pakost činiše, ali mi Bog bi pomoćniku svakom dobrom delu. A ovo pišem da znaju crkveni služitelji koji će posle mene služiti Bogu i Svetoj Bogorodici u Ostrogu, u studenoj steni toplote radi Božije, da znate i vi i hrišćani koji posle mene budete".

Zbog nasilja kneza Raiča i zbog silne zlobe ljudske, svetitelj pomišljaše da se preseli iz Ostroga na neko drugo mesto, gde bi nastavio svoje podvige. Pomišljao je tom prilikom da otide na svagda u Svetu Goru. Ali u sebi osećaše da je ta zloba delo demona, eda bi ga omeli u njegovom vrlinskom podvigu. Uz to ga umoliše i susedni Bjelopavlići, predvođeni svojim duhovnikom, sveštenikom Mihailom Boškovićem, da ih ne ostavlja same bez njegove blagodatne pomoći i molitvene zaštite. Svetitelj odluči da ne napušta Ostrog, i da do kraja trpi nepravde. Ali ipak pođe (1667. g.) blaženom patrijarhu Maksimu u Peć i ispriča mu svoje tadašnje i narodno stanje. Svjatjejši patrijarh napisa pismo knezu Raiču i narodu Bjelopavlićkom, i u njemu opominjaše narod da čuvaju i pomažu manastir Ostrog, a prećaše prokletstvom svakome onome ko bi se drznuo da i dalje pakosti svetitelju i monasima.

Ovome knezu Raiču i sam Sveti Vasilije proreče, da zbog nasilja koje čine manastiru, svi će mu sinovi poginuti. Ovo proroštvo svetiteljevo ubrzo se i ispuni. Ožalošćen, knez Raič pođe tada svetom ocu Vasiliju i ispriča mu nesrećnu pogibiju svojih sinova. Svetitelj uteši kneza, i savetovaše mu da se kaje za grehe svoje i grehe svoje dece. Tom prilikom on mu proreče da, ako se bude iskreno pokajao, Gospod će ga utešiti i opet će ga blagosloviti velikim muškim potomstvom. Ovo pretskazanje Svetiteljevo uskoro se i ispuni, i knez opet dobi nekoliko muške dece. Još mnoga druga pretskazanja Svetiteljeva obistiniše se za vreme njegovog života, a takođe i mnoga se čuda molitvama njegovim dogodiše.

Neumoran u podvizima molitve, posta, fizičkog truda i rada, kao i mnogobrojnih briga za zemaljska i nebeska dobra svoje pastve, Svetitelj Ostroški dostiže polako i do kraja svog ovozemaljskog života. Upokoji se mirno bez bolova i patnje lako predavši dušu svoju u ruke Gospoda svog, 29. aprila 1671. godine u svojoj keliji iznad ostroške isposnice. Iz stene pored koje se upokojio, docnije je izrasla jedna vinova doza, iako u steni nema ni malo zemlje. U času Svetiteljevog blaženog prestavljenja kelija se njegova zablista neobičnom i nadzemaljskom svetlošću. Telo Svetog Vasilija ostroški monasi sa hraniše u grob ispod crkvice Svetog Vavedenja Majke Božje.

Odmah po prestavljenju Svečevom narod poče dolaziti na njegov grob i moliti mu se, kao što mu dolažaše i za vreme njegovog zemnog života. A na grobu se počeše dešavati mnogobrojna čuda, koja ni do danas u Ostrogu ne prestaju. Sedam godina posle upokojenja (1678. godine) Svetitelj se javi u snu nastojatelju manastira Svetog Luke u Župi kod Nikšića, igumanu Rafailu Kosijerevcu, i naredi mu da dođe u Ostrog i otvori grob njegov. Iguman ne pridade ovome snu poseban značaj, i ne otide. Isti san se ponovi i drugi put, i iguman ponovo ne otide. Treći put se javi Sveti Vasilije igumanu obučen u vladičanske odežde i sa kadionicom u rukama. I dok Svetitelj kađaše kadionicom ispade žar iz kadionice i opeče igumana po licu i rukama. Iguman se tada probudi i sa strahom velikim ispriča to viđenje svoj bratiji. Onda se dogovoriše i kretoše u manastir Ostrog. Došavši u Ostrog i sve po redu ispričavši ostroškim monasima, udariše najpre svi u strogi post, svakodnevno držeći svo molitveno pravilo i služeći svete liturgije. A sedmoga dana okadivši Svečev grob, otvoriše ga. I pred njima se ukazao Svetitelj u proslavljenom telu, koje beše žuto kao vosak i svo mirisaše kao bosiljak. Onda monasi uzeše njegovo sveto telo, položiše u kovčeg i prenesoše u hram Vavedenja Presvete Bogorodice, gde ono i do danas počiva.

Glas o proslavljenju tela Svetog Vasilija brzo se proneo na daleko, i narod u sve većem i većem broju poče dolaziti njegovim svetim moštima. Od tada do danas ne prestaju, milošću božjom i svetošću Svetog Vasilija, dešavati se mnoga preslavna čuda nad njegovim svetim i čudotvornim moštima. Ka velikoj i mnogocenoj ostroškoj svetinji stadoše dolaziti ne samo pravoslavni, nego i ostali hrišćani, pa čak i muslimani. I, po veri njihovoj i milosti Božjoj i Svetog Vasilija, nalažahu utehu i dobijahu blagodatnu pomoć. Među mnogim poklonicima koji dođoše Svetitelju u Ostrog na poklonjenje beše i poslednji patrijarh srpski u Peći[11] Vasilije Brkić-Jovanović (1763—1765. g., umro 1772. g.), koji, proganjan od Turaka, nađe sebi sklonište u Crnoj Gori. On u Ostrogu provede kraj moštiju Svetog Vasilija šest meseci u molitvi i postu, i tom prilikom sastavi Službu i Žitije ovom svetitelju[12]. A u teškim ratnim i poratnim godinama, boraveći kraj Svečevog kivota i tu nalazeći sebi utehu i zaštitu, prezviter Vasilije napisa (1947. g.) Akatist Svetom Vasiliju, koji se nalazi u rukopisu u manastiru Ostrogu.[13]

Poklonici i danas dolaze u velikom broju iz svih naših krajeva Ostroškom Čudotvorcu, bez obzira na veroispovest i nacionalnu pripadnost. Dolaze, štaviše, i iz inostranstva. Kraj kivota Svetiteljevog uznose se molitve i na našem i na stranim jezicima. Mnogi donose decu da krste baš ispred moštiju Svečevih, i mnogi nazivaju decu imenom Vasilijevim, a mnogi tu sklapaju brak, ili se ispovedaju i pričešćuju, ili traže da im se čitaju molitve za zdravlje, za isceljenje, za spasenje. Mnoge se žrtve i prilozi donose Svetom Ocu pod Ostrog, ali su najveće one žrtve iskrenog pokajanja i očišćenja srca pred Bogom i Svetim Vasilijem. Njega čak i bezbožnici poštuju, i sa strahom njegovo ime spominju. Jer svi znaju da se sa Svetim Vasilijem nije moglo šaliti, ni za života ni posle smrti. Pred milostivim Svetiteljem Ostroškim sav srpski svetosavski rod izliva sve svoje tuge i boli, i prinosi tople molitve za žive i umrle svoje srodnike. Praznikom i radnim danom, iz bliza i iz daleka, ka Svetitelju hrle poklonici, pripremani prethodno postom i molitvama, da bi se pred svetim kovčegom njegovim izjadali, isplakali, ispovedili i blagoslov izmolili. Pored redovnih crkvenih postova narod uzima i posebne zavetne postove, i taj post zove "nedjelja Svetog oca Vasilija". Ovo osobito biva pred njegov praznik Vasiljev-dan. U krajevima Crne Gore ljudi se kunu imenom Svetoga Vasilija da bi dokazali istinitost svojih reči i postupaka. Pred Svečevim moštima nekada su polagali zakletvu i zavetovali se. Poklonička putovanja narodna u Ostrog počela su još za zemaljskog života Svetog Vasilija, i po proslavljenju njegovih svetih moštiju nikako ne prestaju do danas. Pored praznika Svetog Vasilija, dani sabora u Ostrogu su Trojičin-dan, Petrov-dan, Ilin-dan i dan Uspenja Presvete Bogorodice. U te dane u Ostrog se okuplja i po deset i dvadeset hiljada pobožnih poklonika.

Kao što Svetitelj ne imađaše mira za zemaljskog života, gonjen od mnogih neprijatelja Božjih i od glavnog neprijatelja ljudskog spasenja — đavola, tako ni njegove svete mošti ne ostadoše u Ostrogu poštećene od nečastivoga. Tako, prvi put su ostroški kaluđeri morali da skrivaju mošti Svetog Vasilija 1714. godine, kada je Numan-paša Ćuprilić harao po Crnoj Gori. Monasi su tada zakopali Svetiteljeve mošti niže manastira kraj reke Zete. Ostale su tu zakopane čitavu godinu. Reka je plavila ovo počivalište, ali se voda na čudesan način nije dotakla ni kovčega ni moštiju njegovih. Drugi put to beše u vreme opsade manastira Ostroga od strane Omer-paše u zimu 1852. godine. Omer-paša je tada opkolio Crnogorce u Gornjem manastiru i opsada je trajala devet dana. Svega trideset Crnogoraca, na čelu sa velikim vojvodom Mirkom Petrovićem, ocem crnogorskog kralja Nikole, branili su hrabro manastir od Turaka. Kada su najzad, s pomoću Svetog Vasilija, odbili Turke, otslužili su blagodarenje Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetom Vasiliju u crkvi Svetog Vavedenja. A onda Crnogorci uzeše sa sobom Svetitelja i poneše ga sa sobom na Cetinje, i položiše ga u crkvu Roždestva Presvete Bogorodice, pokraj moštiju Svetog Petra Cetinjskog.[14] Mošti Svetog Vasilija ostadoše na Cetinju do proleća1853. godine, kada su opet vraćene u Ostrog. U tom ratu manastir Ostrog bi opljačkan i popaljen od Turaka, a mnoge dragocenosti ostroške, kao i dokumenta iz doba Svetiteljevog, nestadoše i propadoše. Treći put biše nošene mošti Svečeve iz Ostroga u ratu 1876—1877. godine, i to opet na Cetinje, gde ostadoše oko godinu dana. Sa velikom svečanošću vraćene su u Ostrog 1878. godine.[15] Februara 1942. godine, prilikom bombardovanja Ostroga neprijateljskim granatama, monasi su iz straha da granate ne poruše crkvu Svetog Vavedenja, gde Svetitelj počiva, preneli njegovo sveto telo u malu pećinu u steni iza manastirskih konaka. Ovo strahovanje pokazalo se izlišnim. Jer su granate doletale, padale oko manastira i rasprskavale se, ali manastiru nikakvu štetu nisu nanele, niti koga od bratije povredile. Svetitelj je i tada, kao i ranije, a i danas, bdio nad svojom obitelji.

Poštovanje našeg naroda prema ovom Božjem Ugodniku ogleda se i u podizanju u njegovu čast mnogobrojnih hramova u zemlji i inostranstvu. Osobito je divan hram podignut njemu u njegovom gradu Onogoštu — Nikšiću. Godine 1935. otvorena je u Beogradu bolnica pod imenom Svetog Vasilija Ostroškog; u crkvi Sv. cara Konstantina i Jelene na Voždovcu čuva se danas njegov sveti omofor. Najviše pak proslavlja se Sveti Vasilije u samom manastiru Ostrogu, gde se, kao što rekosmo okupljaju mnogobrojni poklonici sa svih strana naše zemlje. U Ostrog se ide sa strahom i pobožnošću, pešačeći, a često i na kolenima idući od Donjeg do Gornjeg manastira. Iz Ostroga se nosi osvećena vodica, ulje i tamjan, nafora, ili vata sa kivota Svetiteljevog, da se onda time namažu i poškrope oni koji nisu mogli doći Svecu na poklonjenje. Pred kivot Svetiteljev donose se bolesnici, bolesni od raznih i neizlečivih bolesti, i Svetitelj ih milostivo isceljuje i ozdravljuje i od duševnih i od telesnih bolesti. O tome svedoče mnogobrojne štake, i lanci, i verige, i nosila, i skupoceni darovi ostavljeni Svetitelju u Ostrogu u znak zahvalnosti za čudesno isceljenje i ozdravljenje. O tim mnogobrojnim isceljenjima, i o onima od duševnih bolesti, ludila i đavoimanosti, svedoče mnogi zapisi u manastirskim knjigama, i još više neizbrisivi zapisi u srcima vernih. Mnoga od tih čuda Svetog Vasilija narod prepričava i kazuje širom naše zemlje. Neka samo od tih čuda, i to onih najnovijih, spomenućemo i mi ovde.

(OTISAK IZ "ŽITIJA SVETIH ")
Arhim. Dr. Justin Popović

Luna.* · **Poslato:** 18 Sep 2012, 19:43

S V E T I V A S I L I J E
OSTROŠKI ČUDOTVORAC

Pred nama je da iznesemo životnu priču svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca — zatočnika Pravoslavlja i Svetosavlja, značajne ličnosti iz onog najbolnijeg perioda Srpske Crkve kada je ona krvarila pod turskim jarmom. Da bismo predočili njegov sveti život, moramo početi od onoga što ga je učinilo Svetiteljem i Čudotvorcem u našem narodu. Jer, "mnogi istoričari pišu istoriju slažući događaj na događaj, kao ciglu na ciglu, i tako grade građevinu mrtvu i pustu, ne videvši duhovne sile koje kroz građevinare istorije stvaraju istoriju". A mi znamo da istorija ima jedan jedini smisao: da stvori Bogočoveka. Sva je istorija traženje puta, puta kojim je sveti bogonosac Vasilije išao, i koji je propovedao i branio.

U svetom Vasiliju Ostroškom Čudotvorcu Gospod Isus Hristos je sve i sva, i On (Bogočovek) vekovima objavljuje čuda kroz svetiteljevo proslavljeno telo, u manastiru Ostrogu. I u životu sv. Vasilija, kao i u životu svakog svetitelja Božijeg, postoje dve ravni, zemaljska koju ćemo detaljnije opisati, i ravan nebeska koju možemo više naslućivati. Ravan razmerno kratkog zemaljskog trajanja, podvizavanja i arhijerejskog služenja sv. Vasilija najdublje je prožeta jevanđelskim opitom i razmerno nam je dobro poznata. Druga, ravan večnosti, sa koje on i danas delujući među ljudima svakodnevno dopisuje i produžava svoj čudotvorački životopis, otkriva nam se prosevima čudotvorstva.

Prvo bismo nešto rekli o jednoj od najvažnijih oblasti Pećke Patrijaršije u 17. veku u kojoj je sv. Vasidije delovao kao Mitropolit. "Samo tako moći će da se shvati i pravilno oceni njegova lična sudbina, strpljenje i rad na dobru Crkve i porobljenog naroda, kao i njegov značaj u duhovnom životu našeg naroda krozvjekove".

Možemo reći da je Pećka Patrijaršija bila sasvim uređena crkvena organizacija u 17. veku, na čelu koje je bio Patrijarh srpske i bugarske oblasti "vasem Srbljem i Blgarom" (pa se uz to zbog Grka u južnim oblastima dodaje često... Grkom" i, šta više, da je postala vrlo značajan činilac među Srbima, Bugarima i Grcima, koji su, inače, kao pravoslavci, svi zajedno u očima Turaka predstavljali jedinstvenu versku skupinu prezrene i istrebljivane raje.

U vreme patrijarha Jovana (1592—1613) na području od Banata do Peći i u Hercegovini dolazi do ustanaka protiv Turaka, što je izazvalo njihovo ogorčenje, gnjev i osvetu. Krivicu za sve svoje neuspehe Turci su bacali na Srpsku Crkvu, i to ne samo na živi narod i crkvenu jerarhiju, kao njegove vođe, nego na sve njihove svetinje, koje su gledali da oskrnave ili unište.

U tom ustaničkom pokretu naročito se isticao hercegovački mitropolit Visarion, koji se povezao sa rimskim papom, tražeći od njega pomoć u borbi protiv Turaka. Glavni posrednik između Srpske Crkve i zapadnih sila bio je trebinjski manastir Tvrdoš kao sedište trebinjske eparhije. Zatraživši pomoć od pape, ustanici je međutim nisu dobili i to zbog toga što nisu prihvatili uniju i nisu priznali rimsku crkvu — majkom "van koje nema spasenja".

Tako su Srbi ostali usamljeni i bivali izvođeni na Golgotu, — i bezrazložno ubijani i na kolac nabijani, vešani i živi spaljivani. Žene i devojke su silovane, deca iz roditeljskih zagrljaja otimana, odvođena i obučavana da kao janičari postanu najljući neprijatelji svoga naroda. Ustanak u Banatu je ugušen, i sam episkop Teodor živ je odran. Posle spaljivanja moštiju svetoga Save i austrbugarskog rata patrijarh Jovan deli sudbinu svoga sveštenstva i naroda. Kao što znamo, umoren je (obešen) u Carigradu — 14. oktobra 1613. godine.

Patrijarh Pajsije Janjevac (1614—1649) bio je oprezniji, poučen iskustvom prethodnika uvideo je da za borbu oslobođenja Srba nije vreme. Shvativši da od pomoći Zapada nema ništa, Patrijarh se "okreće Rusiji" i, sa izuzetnim trudom pobeđuje ljubav naroda prema slavnoj prošlosti. Poznato je da je putovao po celoj Patrijaršiji, a uz to obnavljao crkvene knjige i pisao žitija za narod.

Stanje pod Turcima je bilo veoma teško. Narod je naročito stradao zbog rata Turaka i Persijanaca. Velike nesreće su zahvatile Hercegovinu. O tome nam svedoče mnogi i mnogi zapisi Lj. Stojanovića. Tako je na jednom mineju u manastiru Kosijerevu stajalo da je u to vreme Tatar paša pogubio drobnjačkog vojvodu Ivana i da su tada nastale "godine nevolja i teškoća od islamskog bezbožništva čija gonjenja i stradanja hrišćanske čeljadi, a naročito crkve i svešteničkog reda nije moguće iskazati". U napaćenoj humskoj oblasti — kasnije nazvanoj Hercegovini, Pravoslavlje se čuvalo pastirskom delatnošću sveštenstva. U tim teškim prilikama, u vreme kada je zapretila opasnost zatiranja njegove pravoslavne vere, rodio se budući mitropolit, sveti Vasilije. "O sv. Vasiliju kao najuglednijem hercegovačkom jerarhu nema dovoljno podataka i vesti, iako je o njemu pisano mnogo više nego o drugima".

Vasilije Jovanović bio je rodom iz Popova Polja (Sela) u Hercegovini. Ne zna se tačna godina rođenja. Po žitiju u sastavu rukopisne knjige iz 1852/3, koja je nestala, ostroški kaluđeri su pričali da je rođen 28. decembra 1610. i da mu je rođeno ime bilo Stojan. Vaspitan u duhu pobožnosti svojih pobožnih roditelja, Stojan još kao dečak odlazi u manastir Tvrdoš, gde prima sveti čin monaški i dobija ime velikog jerarha Crkve — svetog Vasilija Velikog. U pomenutom žitiju dodaje se da je bio i đak kod strica Serafima u manastiru Zavala, pre postriženja u Tvrdošu. Kao mlad kaluđer, boravio je u Cetinjskom manastiru za vreme mitropolita Mardarija Kornećanina. Kada je Mardarije stupio u kontakt sa agentima rimske propagande Vasilije je uznegodovao, nastojeći da ga odvrati od zle namere. Držao je besede u odbranu Pravoslavlja. Narod pak i sveštenstvo ostali su nepokolebivi u očuvanju svoje vere. Mitropolit Maodarije nasevši rimskoj propagandi, počeo je da izmišlja klevete na mladog podvižnika. Da bi izbegao sva ta zlobljena i spletkarenja, Vasilije se uklonio.

Vrativši se u manastir Tvrdoš, iscrpljen i žalostan, uskoro postaje arhimandrit. Putuje u Svetu Goru, a zatim u Rusiju. Dolazi sa puno darova dobijenih od ruskog naroda i carskog dvora. Zatim nastavlja da se podvizava sagledavajući sve nevolje svoga naroda. Kao duhovnik obilazio je hercegovačka mesta (sela), gde je tešio narod u nevoljama i propovedao Jevanđelje Hristovo. Okupljao je decu i učio ih pismenosti i Božijem zakonu. Osim toga, trudio se i na popravljanju hramova, što je turska vlast zabranjivala.

Ovaj sveti Božiji ugodnik bio je prinuđen zbog mržnje neprijatelja da pođe na Svetu Goru. Najpre se javio tadašnjem patrijarhu Pajsiju Janjevcu, koji ga savetuje da se vrati u Hercegovinu. To je učinio posle jednogodišnjeg boravka u Hilandaru, kada je bio hirotonisan za episkopa na Preobraženje 1638. Da je postao trebinjskim mitropolitom pre 1639, svedoči nam Đoko Slijepčević. "Jer se te godine, 13. februara potpisao na knjizi, koju je priložio manastiru Stevan Vladislavić, i to posle Simeona I". On je bio mitropolit zapadne "trebinjske" eparhije. Pored ove eparhije, u Veliku humsku eparhiju spada i istočna "mileševska", koja se još nazivala i "poluhercegovačka" ili "petrovska" po manastiru svetog Petra na Limu, gde je neko vreme bilo sedište.

Na vrlo mladoj eparhiji nastavio je apostolski revnosno da nadgleda pastvu. Glavno oružje muje bila Reč Božija i molitva. "U to vreme zapadna Hercegovina bila je izložena najtežim nevoljama. Ratne strahote, nametljiva aktivnost agenata zapadnih sila i papskih legata zagorčale su život mitropolitu", koga I. Ruvarac s pravom naziva "zahumskim" Mitropolitom, jer je u duhu Pajsijevih nastojanja da se u narodu oživi sećanje na slavnu prošlost, mitropolit Vasilije prvi od hercegovačkih arhijereja ponovo uzeo titulu "zahumski" mitropolit, koja je već poodavno bila zamenjena titulom "hercegovački", otkako je staro ime Hum i Zahumlje bilo zamenjeno imenom Hercegovina".

Sveti Vasilije ističe se kao energičan i oduševljeni branilac pravoslavne vere, protiv rimske propagande. Usled progonstva, on napušta eparhiju i odlazi pećkom Patrijarhu. Saslušavši ga, patrijarh Gavrilo Rajić (1648—1656) ga usavetuje da postane mitropolit istočne Hercegovine. Sv. Vasilije prihvata, i od 1651. upravlja Crkvom sve Hercegovine", jedno vreme iz manastira Tvrdoša, a zatim konačno prelazi u novu mitropoliju. U Popima kod Onogošta (Nikšića) gradi crkvu i konake, gde određuje da će joj biti sedište.

U to vreme Turci su još više otpočeli mučiti narod i pljačkati i odvoditi — u ropstvo. Sveti Vasilije takođe je imao teška iskušenja kao i pre, i zbog grešnih pakosti bio je prinuđen da se iseli — 1656. Usto, ni sam zbog svojih izrazitih asketskih sklonosti nije bio zadovoljan životom u onoj novoj i udobnoj rezidenciji. Osećao je potrebu za pustinjom i samoćom. Još od ranije je poznavao planinu Ostrog, koja je oduvek privlačila podvižnike. "Boraveći u Popima slušao je o ranijim isposnicima, ovoga kraja koji su se odavali otšelničkom životu, a naročito o ostroškom pustinjaku Isaiji, koji je već tada bio poštovan kao svetitelj". Pronašao je na Ostrogu pogodno mesto koje mu je postalo — i mitropolitska rezidencija i isposnica, gde se odaje postu i molitvi. Prema kazivanju arhimandrita Nikodima Raičevića, sveti Vasilije je upravljao eparhijom iz Ostroga petnaest godina. Podvizavajući se sa isposnicima obnavlja manastir koji postaje duhovni rasadnik ne samo verskog u užem smislu već i celokupnog duhovnog života u okolnom narodu. O njemu kao o duhovnoj i nacionalnoj kuli Njegoš ovako peva:

"Viđeste li čudo i znamenje",
Ka se dvije munje prekrstiše?
Jedna sinu od Koma k Lovćenu,
Druga sinu od Skadra k Ostrogu"

S blagoslovom mit. Vasilija podignuta je 1665. i živopisana 1667. Pećinska crkva posvećena sv. Krstu. Ispod nje urađena je crkva Vavedenja Presvete Bogorodice, čiji se postanak ne može tačno datirati. Zatim je sv. Vasilije kupio zemlju za izdržavanje manastira i njegovog bratstva, i najzad, postavio za igumana Isaiju, unuka prepodobnog Isaije.

Iako se sam strogo i bez poštede podvizavao i provodio vreme pretežno u manastiru, sv. Vasilije i odlazi u narod, uči ga i deli sa njim stradanja kao pravi pastir. Njegove pouke Gospod je potvrđivao različitim čudima, tešeći svoja čeda u nevoljama. Ovaj ugodnik Božiji zaista je bio "zemaljski anđeo i nebeski čovek i ličio na ružu među trnjem". "Telom je bio suv, a licem žut kao vosak, a sav beše hram Presvetoga Duha".

Posle izgradnje Ostroga 1667. sveti Vasilije odlazi u Peć i podnosi izvještaj o eparhiji i teškoćama u manastiru. Obavestio je Patrijarha o mnogim krađama i zlobljenima na račun kaluđera. Onima koji su potkradali manastir prorekao je pogibao, što se i ispunilo.

Uveravajući se u uzvišenost njegovog isposničkog života, narod je mitropolita Vasilija počeo smatrati Svetim. Sve do sada rečeno o sv. Vasiliju opovrgava kletvu o njegovom navodnom pristanku na unijaćenje. Sveti Vasilije bio je odan patrijarhu Maksimu, koga rimokatolici nisu podnosili. Sam ga fratar g. Vinjačić naziva "čovekom mnogo pobožnim i religioznim, ali okorjelim šizmatikom i protivnikom našem rodu". Ep. Simeon Končarević iznosi kako je morao sveti Vasilije da se bori protiv inoverne propagande u Hercegovini i kako su fratri neprestano rovarili i bunili narod protiv njega. Zatim hvali njegovu pobožnost i staranje za manastir Ostrog.

Neumoran u podvizima molitve, posta, fizičkog truda i rada, kao i mnogobrojnih briga za zemaljska i nebeska dobra svoje nastave, Svetitelj ostroški dostiže polako i do kraja svog ovozemaljskog života. Pred samu smrt obnavlja crkvicu sv. Đorđa u manastiru Hilandaru, 29. aprila 1671. "Prestavi se svetopočivši vladika Vasilije Zahumski i Skenderski..." Po predanju upokojio se na mestu gde danas raste vinova loza u kamenu, iznad konaka, jugozapadno od pećine, a sahranjen je ispod crkvice svetog Vavedenja.

Na grob sv. Vasilija Ostroškog dolazio je narod kao i za vreme njegovog života na zemlji, koji smo u kratkim potezima izneli. Ali, Gospod nije dozvolio da njegov svetac vidi truljenje. "Na grobu se počeše dešavati mnogobrojna čuda, koja ni do danas u Ostrogu ne prestaju. Sedam godina posle upokojenja (1678) Svetitelj se javi u snu nastojatelju manastira sv. Luka u Župi kod Nikšića, igumanu Rafailu Kosijerevcu, i naredi mu da dođe u Ostrog i otvori grob njegov. Iguman ne pridade ovome snu poseban značaj, i ne otide. Isti san se ponovi i drugi put i iguman ponovo ne otide. Treći put se javi sv. Vasilije igumanu obučen u vladičanske odežde i sa kadionicom u rukama. I, dok Svetitelj kađaše kadionicom, iz nje ispade žar i opeče igumana po licu i rukama. Iguman se tada probudi i sa strahom velikim ispriča to viđenje svoj bratiji. Onda se dogovoriše i kretoše u manastir Ostrog. Došavši u Ostrog i sve po redu ispričaše ostroškim monasima, udariše svi u strogi post, svakodnevno držeći sve molitveno pravilo i služeći sv. Liturgiju. A sedmoga dana okadivši Svečev grob, otvoriše ga. I pred njima se ukaza Svetitelj u proslavljenom telu, koje beše žuto kao vosak i sve mirisaše kao bosiljak. Onda monasi uzeše njegovo sveto telo, položiše u kovčeg i prenesoše u hram Vavedenja Presvete Bogorodice, gde ono i do danas počiva". Od tada pa do danas narod neprestano ide na poklonjenje svetim moštima i, da se pomoli svetom i nađe utehu.

Pošto je manastir Ostrog često pljačkan, svete mošti morale su da se skrivaju. Prvi put 1714. u vremenu kada je paša Ćuprilić pljačkao Crnu Goru. Drugi put 1852, kada je Omer — paša opkolio Crnogorce u Gornjem manastiru. Zatim su mošti nošene u manastir na Cetinje, gde su bile do 1853, ali su opet vraćene 1876—7. zbog opljačkanog manastira Ostroga. Za vreme Drugog svetskog rata mošti su bile u maloj pećini u steni. Međutim, mnoge granate su doletale i nadale pred manastir ne nanoseći štetu.

Vasilije Brkić - Jovanović (1763—1765+1772) — poslednji srpski patrijarh u Peći, provevši nekoliko meseci u Ostrogu, napisao je Službu i Žitije. Prota Vaso Ivošević je Službu preveo na srpski i napisao Akatist sv. Vasiliju. Poznati prof. Ivošević je sakupio najviše podataka o Ostroškom svecu. Sveti Vasilije se praznuje 29. aprila (12. maja), a poznat je post od Đurđevdana do Vasiljdana (od 6 do 12. maja); ovu sedmicu narod naziva "Nedeljom sv. Oca Vasilija". Sabori se održavaju o Duhovima, Petrovdanu, Velikoj Gospojini i o prazniku svetog. Mnogi hramovi su podignuti u njegovu čast. Čak je 1935. otvorena bolnica u Beogradu pod njegovim imenom, koju su posle rata, nove vlasti, zatvorile. S blagoslovom Mitropolita Crnogorsko-primorskog kir Amfilohija radi crkvena štamparija Sv. Vasilija Ostroškog u Nikšiću i u toku je osnivanje Savetodavno-duhovnog centra Sv. Vasilije Ostroški. Takođe je trudom blaženopočivšeg oca Lazara (Adžića) izgrađen skit Ostroga u Jovan-Dolu, i obnovljeno nekoliko ostroških metoha, od kojih je jedan u Baru (manastir Ribnjak).

Sv. Vasilije je, dakle, kao arhijerej mudro upravljao Crkvom i narodom u najteže doba naše istorije, idući stopama svetog Save. U tim mučnim vremenima on nam je očuvao svetosavsku veru, običaje i nacionalnu svest. Mi ćemo se pak svetitelju Hristovom odužiti ako nastojimo da sledujemo njegovom primeru u jednom vremenu koje po mnogo čemu slično dobu u kome je on "dobar rat ratovao, trku svršio i veru održao"...

Iguman Jovan (Purić)

Luna.* · **Poslato:** 18 Sep 2012, 19:44

OSTROG I VASILIJE ČUDOTVORAC

Krajem prošlog veka jedan ruski putopisac je zapisao: "U svom životu nisam doživeo toliko religiozne osećajne moći kao što sam osetio pred ćivotom sv. Vasilija."

Već tri veka bi hiljade i hiljade ljudi moglo nešto slično posvedočiti. Niko nije tačno brojio one snagom vere isceljene na ovom izuzetnom mestu, ali njih svakako ima toliko da se priča raširila sad već i dalje od jugoistočnog Balkana. A priče, otprilike, idu kao ona jednog pravnika iz Beograda koja stoji zapisana u rukopisnoj zbirci manastira: posle višemesečnog teškog lečenja lekari su rekli — neizlečivo; dok se on borio sa samom smrću njegova majka-vernica otišla je u Ostrog da se pomoli za sinovljevo ozdravljenje; odjednom je bolesnik osetio "neku čudnu lakoću i naglo poboljšanje zdravlja".

Takva "moć vere" je iznad zemaljskih verskih podela. Pod Ostrog dolaze i rimokatolici, i muslimani, i protestanti, i ateisti. Učena Francuskinja je 1897. zapisala: "Pred ćivotom sv. Vasilija Ostroškog obuzeše me zanos i osećanje da se zavetovah kako ću čitav život iz svih sila činiti dobro za svoj narod i narod kojem pripada sv. Vasilije."

Poklonička putovanja naroda pod Ostrog počela su za zemaljskog života episkopa Vasilja. Interesovanje je raslo. Danas se može čuti da je to "najposećenija svetinja na Balkanu".

A iz "onog vremena" ostala je ispovest koju je arhimandrit Nikodim (Raičević) ispripovedao Vuku Karadžiću: "Kada je umro sv. Vasilije ukopaše ga niže manastira u gradini. Pošto prođe sedam godina poslije njegove smrti, iguman Župskog manastira usnu kako ga zove vladika Vasilije da ga iskopa iz zemlje. Kada iguman ujutro to ispriča u društvu, svi mu se počnu smijati. No, iguman isti san usnu i drugi put.

Kada mu treći put u san dođe sv. Vasilije, obučen kao vladika kad služi sa kandilom u ruci i stade kaditi, pa ga u jednom trenutku udari kandilom u čelo, iguman se trže iz sna a po licu sve rane od vatre i od bola se ne može za njega uhvatiti.

Kada ostali kaluđeri to čuše više mu se nisu podsmijavali, nego svi zajedno pođoše s njim da otkopaju vladiku Vasilija. Kada izvadiše njegovo tijelo, a ono i nakon sedam godina u grobu još uvijek toplo i sveto.

Staviše ga potom u ćivot i položiše u manastir, gdje se i danas nalazi."

I na kraju, evo još poneka činjenica o zemaljskom životu Vasilija Ostroškog Čudotvorca. Izvor je knjiga Slobodana Mileusnića "Sveti Srbi".

"U Ljubinskoj nahiji (Hercegovina), pri dnu Popova polja, u selu Mrkonjići, rođen je 28. decembra 1610. godine od majke Ane i oca Petra sin Stojan, budući svetitelj Vasilije. Kao dete posebno ga je krasila marljivost i poslušnost. Od roditelja je nasledio milostivost i dobročinstvo, koje će ga celog života ispunjavati. Čuvajući stoku po hercegovačkim brdima i planinskim obroncima, delio je svaki zalogaj hrane sa siromašnijim od sebe."

Da uči knjige otišao je u manastir Zavalu, pa odatle u Tvrdoš "gde je bilo i sedište trebinjske eparhije, nalazila se škola, bogata manastirska biblioteka i obrazovano monaštvo koje se pored ostalog, bavilo prepisivanjem bogoslužbenih knjiga i izradom raznih crkveno-umetničkih predmeta od drveta i metala. Tu, u tom duhovnom majdanu, posle duhovnog i fizičkog sazrevanja, iskušenik Stojan primi monaški postrig i monaško ime Vasilije."

Sledi život pun bogoljublja, molitve, putovanja (Cetinje, Peć, Sveta gora, Rusija), sukobi s Turcima, borbe protiv unijaćenja.: "Posle mučeničke smrti mitropolita istočnohercegovačkog Pajsija, patrijarh srpski Gavrilo I izdao je 1651. godine sinđeliju (patrijaršku diplomu) kojom je mitropolit Vasilije postavljen na eparhiju koja se zove: Nikšić, Plana, Kolašinoviće i Morača." Njegov rad je bio od izuzetne vrste.

Godine 1671., a 21. aprila "ovaj ugodnik Božji sklopio je svoje umorne oči u Ostrogu, u Gornjem manastiru, gde je i sahranjen niže svoje zadužbine."

Ostalo je, kao što i sami znate, priča kojoj se ne nazire kraj.
NIN

Luna.* · **Poslato:** 18 Sep 2012, 19:46

NA KUĆNOM PRAGU ČUDOTVORCA

Dom u kojem je rođen Stojan Jovanović, doduše, više ne postoji. Na njegovim temeljima podignuta je skromna svetinja, onolika koliki je i dom bio. Ali je zato sačuvana crkva u kojoj je kršten i pored koje je grob gde počiva njegova majka Anastasija

Učinilo se za trenutak da će vetar što je stigao od širokog Popovog polja da malo umiri žegu, ali se samo učinilo. Taj letnji povetarac što je doneo miris ne tako udaljenog mora, nije uspeo da se izbori sa jarom koju je isijavao hercegovački kamen. Činilo se da od vrućine gore gola brda iznad sela Mrkonjići. Jedini, kakav-takav, spas od vreline pružao je hlad stoletnog stabla čije su se grane nadvile nad nevelikom crkvom.

Nekoliko meštana Mrkonjića spremno je da se zakune da to stoletno drvo pamti jednog mališana. Da može da progovori, vele, ispričalo bi kako su tekli dečački dani Stojana Jovanovića. Kraj kuće Jovanovića je raslo baš to drvo.

Gledam drvo. Ogromno jeste. Godova je tu mnogo. I kora mu je ispucala, puna dubokih bora. Ranjavano je ko zna koliko puta. I da pamti mnogo, nema zbora. Ali, da li je baš početkom sedamnaestog veka tu pustilo korenje, teško se zakleti.

No, nisam stigao u ovo hercegovačko seoce od nekoliko domaćinstava da raspredam o starosti drveta. Niti da umanjim njegov značaj. A značajno je. Jer, treba poštovati svakoga ko ima bilo kakve veze sa Stojanom Jovanovićem, potonjim Vasilijem Ostroškim, jednim od najvećih svetaca. Pa, neka ostane da je drvo isposnik sveca čija se čudnovata isceliteljska moć svetom širi.

KRST OD ČUVARKUĆE

A Stojan je rođen tu, pored tog drveta. U kamenoj kući na čijim je temeljima sazidana crkva Svetog Vasilija Tvrdoškog i Ostroškog. Mala, koliki je i dom Jovanovića bio. Skromna, tek da se obeleži mesto gde je svetac proveo prve dečačke godine.

Selo, kao što rekoh, maleno. Ni prodavnicu nema. Od puta gotovo da se i ne vidi to malo kuća. A na ulasku namernika dočekuje tabla. I to iz pravca Trebinja ka Ljubinju. Od ove divne varoši na reci Trebišnjici ima tridesetak kilometara. Na tabli sve piše. Zapravo, dve su table na jednom stubu. Na gornjoj je trobojka sa ocilima, a na donjoj slika sveca i tekst sa dobrodošlicom u rodno mesto Vasilija Ostroškog.

Crkva je desno, stotinak metara iznad puta. Od kamena. Iznad veće kapije veliki venac. Stoji tu još od praznika koji je bio dvanaestog maja. Tada se veliča Sveti Vasilije, crveno je slovo u kalendaru. I tog dana, kažu meštani, nije bilo mesta u selu da se parkiraju svi automobili i autobusi pristigli iz okolnih država, ali i dalje Evrope. I tog dana, dvanaestog maja, samo 1998. godine, osveštan je ovaj hram.

Unutrašnjost svetinje skromna. Kao što je ceo svoj život skromno proveo i Sveti Vasilije. Na sredini celivajuća ikona sa likom Svetog Vasilija, a iza je lepo izrezbareni ikonostas sa predstavama svetaca. Tu, na tom mestu, nalazila se skromna kuća Jovanovića. U njoj je 28. decembra 1610. godine Anastasija Jovanović na svet donela Stojana. To nigde nije zapisano, ali je zasigurno tog dana krajem decembra otac Petar pucnjavom najavio rođenje muške glave. Običaj je takav bio, a i danas je, naročito u hercegovačkim i crnogorskim vrletima.

Stojan je kršten u istom selu. U crkvici koja se i danas nalazi ispod puta. Obnovljena je, zapravo zaštićena, ali ništa na njoj nije promenjeno. I dalje je pokrivena velikim pločama od tesanog kamena. Okolo crkve su grobovi. A posebnu pažnju privlači jedan blizu ulaza. Tu počivaju zemni ostaci Ane Jovanović, majke Svetog Vasilija. Na ploči spreda piše da joj spomenik podižu vernici Popova polja i okoline. S druge strane, tamo gde telo leži, čuvarkuća je napravila krst. Scena nestvarna.

OD TVRDOŠA DO OSTROGA

Nekako bi nelogično bilo da se priča ovde završi. Trebalo bi, zapravo, da se posete sva mesta koja su vezana za ovog velikog sveca. Onda bi priča bila i prava i kompletna. Pa, neka tako i bude.

Sledeća stanica je manastir Tvrdoš, udaljen oko pet kilometara od Trebinja. Tu je Vasilije iz svog sela otišao na školovanje. Bio je to, a i danas jeste, jedan od najvećih hramova u Hercegovini. I mnogo pamte te zidine. Zapisi kažu da je ovde temelje prvoj svetinji udario car Konstantin i njegova majka Jelena. U porti crkve posvećene Uspenju presvete Bogorodice ispod debele staklene ploče naziru se temelji građevine zidane pre 1.700 godina.

Sredinom sedamnaestog veka eparhijom je, kao mitropolit, upravljao Sveti Vasilije. Posle jedne turske pohare, Vasilije odlazi u manastir Ostrog.

Pa, put Ostroga, dalje. Nije daleko. Od manastira Tvrdoš, do manastira Ostrog ima stotinak kilometara. A tamo, silan narod se sjatio. Monasi kažu da je uvek tako. I da je vernika iz godine u godinu sve više. Da dolaze ne samo pravoslavci, ne samo hrišćani, već i namernici drugih vera. Mnogo je čuda pripisano Svetom Vasiliju koji se upokojio u ovoj svetinji 1671. godine. Zato silan narod iz svih krajeva sveta i dolazi ovde da se pomoli pred njegovim moštima.

Tog dana, kada je nastajala ova priča, dvosmerno je tekla reka vernika između Donjeg i Gornjeg manastira. Kod Gornjeg manastira, tamo gde su mošti Svetog Vasilija, mesta nije bilo da se sedne. Bilo gde. Po celom zaravnjenom delu ispod crkve bili su poređani podmetači, prostirke, vreće za spavanje, ćebad. Noće tu ljudi pristigli iz daleka. Noće i mole se. Po nekoliko dana, kažu, provode pod vedrim nebom.

A uz kameno strmo stepenište što vodi do nekadašnje isposnice, gde je Vasilije boravio i gde je kasnije crkva sazidana, stotine vernika stoji u redu. Sunce prži, ali ko mari. Strpljivo, u tišini, korak po korak, penju se do mesta gde će sveštenik da ih blagosilja pred ćivotom čudotvorca. Svetog Vasilija Tvrdoškog i Ostroškog čije su čudotvorne i celebne mošti mnogima pomogle da se muka reše.
Ilustrovana politika

Luna.* · **Poslato:** 27 Sep 2012, 12:23

SVI SRPSKI PATRIJARSI

Rastko odan Hristu

NajmlaDJIi sin Stefana Nemanje zadivio roditelje "izvrsnim razumom" i u mladosti stalno i iskreno molio se Hristu

POPUT ostalih južnih Slovena, i Srbi su pokrštavani u periodu od sedmog do devetog veka. Konstantin Porfirogenit piše da je, najpre, car Iraklije (610-641) poslao misionare da izvrše pokrštavanje Srba, a potom je, u vreme cara Vasilija I i kneza Petra Gojnikovića 879, zahvaljujući velikom i sistematskom radu Ćirila i Metodija, koji su stvorili slovensko pismo i uveli crkvenu liturgiju na slovenskom jeziku, izvršeno drugo, znatno uspešnije pokrštavanje.
Teritorije naseljene Srbima bile su u devetom veku, kako piše Stanoje Stanojević, "u crkvenom pogledu" podeljene na tri dela: jedan deo, pretpostavlja se, do Kotora, bio je pod crkvenom vlašću Splita, drugi deo pod Ohridskom arhiepiskopijom, a treći pod vlašću episkopije sa sedištem u Draču. Episkopije sa središtima u Draču i Ohridu pripadale su sferi vizantijskog uticaja.
U desetom i jedanaestom veku središte crkve na prostorima koji su zauzimali Srbi bilo je u Zeti. Dolaskom Nemanjića na čelo srpske države, stožer crkvenog života premešta se u Ras, u manastir Studenicu, koji postaje istinski centar srpske duhovnosti. U to vreme crkva je bila pod direktnom jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije.
Na teritoriji koju su u ranom srednjem veku naseljavali Srbi, arhiepiskopi, a potom i patrijarsi kao vrhovne crkvene starešine, imali su gotovo neograničeno pravo da, shodno kanonskim propisima, upravljaju celom srpskom crkvom u granicama Pećke patrijaršije, da postavljaju i zbacuju mitropolite i episkope, da nadziru njihov rad i da im sude za prestupe. Pored patrijarha i Sinoda, veliku ulogu u životu Srpske crkve igrali su, kako tvrdi istoričar Vasa Čubrilović, sabori. Oni su se sastojali od predstavnika crkvene hijerarhije, običnog sveštenstva i naroda. Sazivani su kad je trebalo birati patrijarhe, arhiepiskope i episkope i rešavati krupnija crkvena pitanja ekonomske, prosvetne ili organizacione prirode.
Na čelu Srpske crkve, od Svetog Save, pa sve do sredine 14. veka, kada je uspostavljena patrijaršija, nalazili su se arhiepiskopi. Bilo ih je ukupno dvanaest. Godine 1346. arhiepiskopija je podignuta na nivo patrijaršije, a prvi srpski patrijarh je tada poneo titulu "patrijarha srpskih i pomorskih zemalja". Sedište Crkve bilo je najpre u manastiru Žiči, a od 1253. godine, zbog opasnosti od Tatara i Kumana, premešteno je u Peć. Svi arhiepiskopi na čelu naše crkve bili su "iskusni duhovnici i monasi", igumani manastira Hilandara ili Studenice. Posle konačnog pada Srbije pod Turke 1459. haotično stanje zavladalo je i u Srpskoj crkvi, što koristi Ohridska arhiepiskopija da stavi pod svoju nadležnost većinu eparhija Pećke patrijaršije. Sultanovim beratom iz 1557. godine dozvoljena je obnova Srpske patrijaršije, a fermanom sultana Mustafe III ponovo je ukinuta 1766. Srpska pećka patrijaršija i potčinjena Carigradskoj. Do obnove Srpske patrijaršije došlo je 1920. godine.
Na prostorima severno od Save i Dunava, i to od Velike seobe 1690. pa do propasti Austrougarske monarhije 1918. i uspostavljanja Srpske patrijaršije (1920), Srpskom crkvom se upravljalo sledećim propisima: prvo od 1690. do 1770. Leopoldovim privilegijama iz 1690, 1691, 1695, zatim Deklaratorijem od 1779. do 1868. i Reskriptom od 1868. do nove obnove Srpske patrijaršije 1920. godine. Karlovačkom mitropolijom upravljali su srpski mitropoliti sve do 1848. godine, kada je na čuvenoj Majskoj skupštini Josif Rajačić proglašen za srpskog patrijarha.
Posle obnovljenja patrijaršije 1920. godine, prvi patrijarh Dimitrije je najpre nosio titulu - arhiepiskop beogradski i mitropolit Srbije, a potom zvanje: arhiepiskop pećki i karlovački i mitropolit beogradski. Od 1921. godine patrijarh srpski nosi titulu: arhiepiskop beogradski i patrijarh srpski. Današnje oslovljavanje uvedeno je krajem 1921. godine i ono glasi: arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski. Osobi sa titulom patrijarha protokolarno se obraća sa Njegova svetost...
Sve značajne odluke u Srpskoj pravoslavnoj crkvi donosi Sveti arhijerejski sabor, koga čine svi arhijereji (episkopi i mitropoliti), i koji se sastaje dva puta godišnje, na prolećnom i jesenjem zasedanju. Osim Sabora, postoji i uže crkveno telo, Sveti arhijerejski sinod, koga čine četiri arhijereja i patrijarh. Sinod se sastaje češće nego Sabor.
Srpska pravoslavna crkva je samostalna i autokefalna Crkva sa dostojanstvom patrijaršije. U diptihu pravoslavnih patrijaršija, a prema normama Vaseljenske patrijaršije Srpska pravoslavna crkva se nalazi na šestom mestu, posle Ruske, a pre Rumunske crkve.
Rastko Nemanjić rođen je oko 1173. godine, od oca velikog župana Stefana i majke Ane. Nemanja, vladar svih srpskih zemalja koje se zovu Dioklitija, Dalmatija, Travunija, kršten, u Ribnici, u Duklji, rimokatoličkim obredom i potom, kao mladić, kršten u pravoslavnom hramu Svetih apostola Petra i Pavla, kod Novog Pazara, postao je veliki vernik, "iskreno i duboko odan pravoslavlju". Prvi biografi Svetog Save, Domentijan i Teodosije, pišu kako je Rastko, kako glasi mirsko ime Save, na dvoru svoga oca dobio solidno vaspitanje. Stevan Prvovenčani, srednji sin Nemanje, i sam dobro obrazovan, tvrdi da je Rastko svojim "izvrsnim razumom" zadivio roditelje i da se još u mladosti stalno i iskreno molio Hristu. U njegovoj lektiri, koja je proširila njegove horizonte, nalazila su se, kako piše istoričar Bogdanović, "ne samo jevanđelja, apostoli i parimejnici, a pogotovo psaltiri, nego i duhovno štivo prologa i paternika, „Lestvica“ Jovana Sinajskog, besede ranovizantijskih crkvenih otaca, pre svih - Jovana Zlatousta, kao i crkveno-pravna literatura, koju je sa vizantijske „Ekloge“ preveo još Metodije Solunski uoči moravske misije 863. godine".

DEVET MILIONA VERNIKA
DANAŠNJU Srpsku pravoslavnu crkvu, koja ima oko devet miliona vernika, čine četiri mitropolije: Zagrebačko-ljubljanska i cele Italije, Crnogorsko-primorska, Srednje-zapadnoamerička i Dabrobosanska, i 29 eparhija: Žička, Šumadijska, Šabačko-valjevska, Budimska, Niška, Zvorničko-tuzlanska, Sremska, Banjalučka, Temišvarska, Kanadska, Australijsko-novozelandska-novogračanička mitropolija, Američko-kanadska-novogračanička mitropolija, Istočnoamerička, Banatska, Bačka, Britansko-skandinavska, Raško-prizrenska, Zahumsko-hercegovačka, Bihaćko-petrovačka, Osečkopoljska i baranjska, Srednjoevropska, Zapadnoevropska, Timočka, Vranjska, Zapadnoamerička, Slavonska, Braničevska, Mileševska, Dalmatinska.
(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 27 Sep 2012, 12:25

Protest iz Ohrida

U maju 1220. ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan protestuje protiv ustolicenja srpske arhiepiskopije

BIOGRAFI Svetoga Save ističu da se Rastko zamonašio 1191, u ruskom manastiru svetog Pantelejmona, da je vrlo brzo prešao u grčki manastir Vatoped, poznat po velikoj biblioteci i obrazovanim monasima, i da je, kako tvrdi Domentijan, obilazio monaške skitove na Svetoj gori, "svagda svojim nogama pešice hodeći", sledećih šesnaest godina. Iako vrlo mlad i neiskusan, monah Sava je, kao izaslanik manastira Vatopeda, bio upućen u Carigrad, gde je od vizantijskog cara i patrijarha dobio tada zapušteni manastir Hilandar. Manastir je ponovo iz temelja izgrađen u junu 1199. godine, i vrlo brzo je postao centar srpske duhovnosti. U momentu kada se Savin otac sveti Simeon upokojio 13. februara 1200. godine u manastiru Hilandar bilo je petnaest monaha. Sedam godina kasnije, pred povratak Svetoga Save u Srbiju, u vreme kada su Latini već uveliko formirali svoju državu, "latinsko carstvo", na tlu Vizantije, koja će trajati sve do 1261. godine, u Hilandaru je bilo dve stotine monaha.
U februaru 1207. Sava je, zajedno sa očevim moštima, prešao u Srbiju, u manastir Studenicu, gde je na položaju studeničkog arhimandrita stekao veliki ugled. Posle ženidbe Stefana sa Anom, unukom venecijanskog dužda Enrika Dandola, i dobijanja kraljevske krune od pape Honorije III 1217, Rastkov brat je postao priznati vladar "Srbije, Duklje, Travunije, Dalmacije i Zahumlja". Ali, tek krunisanjem Stefana za kralja u manastiru Žiča na Spasovdan 1221. godine, i to od samog arhiepiskopa Save, Srbija je "dobila prvog srpskog kralja koji se od tada potpisuje kao Stefan Prvovenčani".
SAVA 1219. odlazi u Nikeju, privremenu prestonicu Vizantije, da tamo, kako ističe Dimitrije Bogdanović, traži samostalnost Srpske pravoslavne crkve. Od cara Teodora I Laskarisa (1204-1222) i vaseljenskog patrijarha Manojla I Haritopula Sarantena Sava je dobio "povelju" o odvajanju srpske crkve od ohridske arhiepiskopije i formiranju, posebne, srpske, autokefalne arhiepiskopije. Manojlo je u Nikeji 1219. rukopoložio Savu za prvog arhiepiskopa crkve koju danas zovemo Srpska pravoslavna crkva. Prema tekstu svečane gramate izdate tim povodom, Sava se, kako ističe Domentijan, ustoličuje za arhiepiskopa "svih srpskih i pomorskih zemalja", kako glasi njegova puna titula. I drugi Savin biograf Teodosije piše da je Sveti Sava postavljen za arhiepiskopa "sve srpske zemlje". U oba teksta, koji se po svom sadržaju neznatno razlikuju, izričito je naglašeno pravo "učiteljstva, rukopolaganja i upravljanja crkvom". Savi je tada dato pravo, da "budući srpski arhiepiskopi više ne putuju na rukopoloženje u patrijarhovu stolicu, nego da se rukopolažu kod kuće, od svojih vladika, a da od patrijarha traže samo blagoslov".
Napustivši Svetu goru, Sava je svratio u Solun, koji je tada bio pod vlašću Latina, i tu se, u manastiru Filokalu, kome je bio jedan od ktitora, kako tvrdi Nićifor Dučić, posavetovao sa svojim starijim prijateljem, mitropolitom Kostadijem, o tome kako urediti srpsku crkvu. Tada je Sava napravio prvu organizaciju srpske crkve. Pored tri stare episkopije osniva, ističe Predrag Puzović, još osam novih: Žičku - sa sedištem u manastiru Žiča, gde je bilo i sedište Srpske arhiepiskopije; Zetsku - u crkvi sv. arhanđela Mihaila na Prevlaci u Boki Kotorskoj; Humsku - u crkvi sv. Bogorodice u Stonu; Dabarsku - u crkvi sv. Nikole u Banji kod Priboja na Limu; Moravičku - u crkvi sv. Ahilija u Arilju; Hvostansku - u crkvi Bogorodice Hvostanske (Mala Studenica) u blizini Peći; Budimljansku - u crkvi sv. Đorđa (Đurđevi stupovi) u Budimlju kod Berana; Topličku - u crkvi sv. Nikole u Kuršumliji. Sedišta starih episkopija su bila: Raške - u crkvi sv. Petra u Rasu kod Novog Pazara; Prizrenske - u crkvi sv. Bogorodice u Prizrenu; Lipljanske - u crkvi sv. Bogorodice u Lipljanu, kasnije u manastiru Gračanica. Srpska arhiepiskopija je u vreme prvog srpskog arhiepiskopa imala ukupno 11 eparhija.
U MAJU 1220. godine ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan protestovao je protiv ustoličenja srpske arhiepiskopije. Da bi za svaki slučaj učvrstio svoju poziciju unutar crkvene hijerarhije, Sava je 1229. godine od Nikejskog patrijarha tražio i dobio odobrenje „da se arhimandrit srpski bira na saboru srpskom i da ga niko izvan Srbije ne potvrđuje". Posle ovog Sava se, sasvim spokojan, 1234. povukao sa čela srpske crkve, a za novog arhiepiskopa postavio svog učenika Arsenija I.
Sava je dobro poznavao liturgijsku i monašku književnost, grčke tipike i naročito velike himnografske zbornike, oktoih, triod i minej. U svom Karejskom i Hilandarskom tipiku Sava se bave pitanjima isposničkog i manastirskog životom monaha, dok u Krmčiji, zborniku državnih zakona i crkvenih pravila ili kanona sa tumačenjima čuvenih vizantijskih kanonista, uređuje širi društveni život mlade srpske države. Savino pismo igumanu Spiridonu je prvo delo "epistolarnog žanra stare srpske književnosti", Kratko žitije svetog Simeona Nemanje, osnivača (ktitora) manastira Hilandar, jeste "tipična žitijna beleška", dok je žitije svetog Simeona pisano kao ktitorsko žitije osnivača Studenice, po svim pravilima ovoga žanra vizantijske književnost klasično delo proznog žanra u Vizantiji koji se naziva još i životopis svetog - "hagiografija".
Sava je sa ocem Nemanjom (sv. Simeonom Mirotočivim) i bratom Stefanom podigao mnogobrojne manastire u dolini Lima, Ibra, Toplice i Morave.

SVETA ZEMLJA
U SVETU zemlju Sava je putovao dva puta. Prvi put 1229. kada je "za potrebe srpskih monaha i poklonila Srba otkupio u Palestini manastir sv. Georgija u Akoni i manastir sv. Jovana Bogoslova na Sionu", a potom 1234. godine, kada je na molbu bugarskog cara Ivana Asena tražio saglasnost jerusalimskog, aleksandrijskog i antiohijskog patrijarha da bugarska crkva postane patrijaršija. Na povratku sa ovog dugog puta Sveti Sava je umro 14. januara 1235. (ili 1236) godine u Trnovu, ondašnjoj bugarskoj prestonici. Sahranjen je, najpre, u crkvi Četrdeset mučenika u Trnovu, da bi već oko 1237. godine njegove mošti bile prenete u Mileševu, zadužbinu kralja Vladislava. Turci su, uplašeni rastom kulta Svetog Save, njegove mošti spalili u Beogradu, na Vračaru, 1594. godine.
(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 28 Sep 2012, 16:27

Gresi Danila Prvog

Arhiepiskop Danilo I bio je na celu crkve samo godinu dana, da bi bio smenjen zbog "nekog slucaja"

SVETI Sava se povukao sa arhiepiskopskog trona 1233. godine i na crkvenom saboru u manastiru Žiča za svog naslednika predložio Arsenija, koji je tada i bio izabran i koji je na čelu crkve ostao sve do 1263. godine, kada je zbog bolesti morao da se povuče sa crkvenog trona. O svojoj odluci da napusti aktivno upravljanje crkvom Sava je prethodno obavestio kralja Vladislava.
Drugi po redu arhiepiskop srpske crkve Arsenije I je bio rodom iz sela Dabra, blizu Dunava i grada Slankamena, iz "onostranog Srema", kako se ovaj kraj nekad nazivao. U biografiji Danila II se samo navodi da je Arsenije još kao monah čuo za Savu, jer se slava o njemu "raznela bila u to doba po svim srpskim zemljama i van nemanjićke države", pa je rešio da ga potraži. Došao je u manastir Žiču, gde ga je Sava primio u manastirsko bratstvo i gde se "podvizavao pod neposrednim duhovnim nadzorom Svetoga Save". Prvi srpski arhiepiskop je uzeo Arsenija "u svoju ćeliju, da stoji pred njim i da se navikne većem savršenstvu, podvizavajući se dobrim podvigom".
Arsenije je posle mongolsko-tatarskog pustošenja manastira Žiče u Rugovskoj klisuri, blizu Peći, podigao u trećoj deceniji trinaestog veka, i to kao metoh, crkvu Svetih apostola. Oko 1260. godine crkva je angažovanjem samog Arsenija i oslikana. Njegov biograf arhiepiskop Danilo II ističe da je Arsenije Sremac bio veliki podvižnik i neobično darovit čovek.
I ARSENIJE, poput Save, neće ostati na čelu Crkve do kraja života. U vršenju dužnosti njega će sprečiti bolest: Kako piše njegov biograf Danilo "pade ovaj preosvećeni u ljutu bolest i poče jako bolovati, i to ne jedanput no tri godine ili više pre smrti njegove..." Arsenije I Sremac umro je od kaplje 28. oktobra 1266. godine. Sahranjen je u crkvi Svetih apostola u Peći.
Sedam godina posle smrti arhiepiskop Arsenije je proglašen za sveca. A njegov kult brzo je prenet, kako piše Stanoje Stanojević, iz Srbije u Rusiju i u DžIV veku, na saboru u Moskvi 1549. Arsenije je kanonizovan za sveca. Do 1724. godine njegove mošti počivale su u Peći, a onda, kao vredne relikvije bile seljene iz jednog manastira u drugi. Godine 1920. mošti sv. Arsenija prenete se iz manastira Kosijereva u manastir Ždrebaonik blizu Danilovgrada u Crnoj Gori, gde se i danas nalaze.
Naslednik Arsenija I, i treći srpski arhiepiskop, bio je Sava II, četvrti sin srpskog kralja Stefana Prvovenčanog. Rođen je, kako tvrdi istoričar Slijepčević, "pre 1200. ili 1201. godine" i na krštenju je dobio ime Predislav. O njemu je Danilo II napisao kratku biografiju u kojoj je jasno ocrtan duhovni lik arhiepiskopa Save II, sinovca Svetoga Save. Poput njegovog strica, čije je ime uzeo, i Sava II je rano postao monah. Podvizavao se u manastiru Hilandaru, odakle je išao u Svetu zemlju da se pokloni Hristovom grobu i da "vidi sva mesta njegovog stradanja". Vrativši se iz Jerusalima, Sava II je jedno kraće vreme boravio u Hilandaru da bi nešto pre izbora za arhiepiskopa srpske crkve bio episkop u Zahumlju, sa sedištem u Stonu. Za arhiepiskopa pećkog Sava II je bio izabran još za života svetog Arsenija Sremca, koji se zbog paralize povukao sa arhiepiskopskog prestola 1267. godine.
Arhiepiskop Sava II upravljao je srpskom crkvom, po jednima sedam, po drugima osam godina. Danilo II piše da je "živeo u činu črede svoje sedam godina" i da je umro 8. februara 1271, u dubokoj starosti. Za vreme njegove arhiepiskopske uprave srpskom crkvom, njegov brat i kralj Srbije Uroš I Nemanjić (1243-1276) pokušao je da osvoji Mačvu 1268. godine, ali je bio zarobljen, pa je po ugovoru sa Ugrima ustupio presto svom sinu Dragutinu, oženjenog Katarinom, ćerkom ugarskog kralja.
POSLE smrti Save II, za arhiepiskopa srpskog izabran je Danilo I. Na čelu crkve ostao je godinu dana, sve do jeseni 1272. godine, kada je iznenada smenjen. Pre stupanja na arhiepiskopski tron Danilo I je bio iguman u manastiru Hilandar. Vladika šumadijski Sava za njega kaže da je "bio dostojan voditelj vere božanstvene, da se brinuo za Hristovu crkvu kao što treba", i da je zbog "nekog slučaja koji mu se dogodio, bio smenjen sa svetiteljskog prestola". I njegov prvi biograf Danilo II tvrdi da je Danilo "radi nekog dela, bio smenjen sa prestola". Istoričarima srpske crkve ni danas nije uspelo da rastumače šta se krije pod ovim "slučajem" i "delom". Brojna nagađanja o razlozima smene Danila I istoričar Stanoje Stanojević je detaljno ispitivao, ali bez uspeha. I istoričari Jireček i Radonić su, kako piše Đoko Slijepčević u svoj knjizi "Istorija Srpske pravoslavne crkve", samo konstatovali da je Danilo I "bio svrgnut, ali da ne znamo zbog čega".
Sin "blagovernih roditelja", Joanikije I, učenik arhiepiskopa Save II, sa kojim je krenuo na veliki put u Svetu zemlju, gde ga je jerusalimski patrijarh, a na izričitu molbu Save II, uveo u đakonski i jeromonaški red. Po povratku iz Svete zemlje Joanikije se nastanio u Hilandar gde se, kako piše Slijepčević, odlikovao "revnovanjem u podvizavanju, uzdržavajući se od svake sujete i telo svoje mučaše postom i molitvom". Kada je Sava II bio izabran za humskog episkopa, Joanikije je krenuo sa njim u Srbiju, "jer mu od mnogih vremena služaše u dobrom razumu i čistoti svoje nepokolebive vere".
Nije poznato koliko dugo se Joanikije zadržao u Srbiji, ali se zna da se uz pristanak Save II vratio na Svetu goru. Jedno vreme je bio ekonom manastira Hilandara, a zatim i iguman. Kao starešina Hilandara Joanikije se "pokazao iskusnim i veštim u svemu", pa je posle "mnogo vremena" "po Božjem slučaju samovoljno ostavio vlast igumansku, i opet se vratio u srpsku zemlju" gde je bio postavljen za igumana manastira Studenice. "Blagovoljenjem celoga svešteničkog sabora i ljubavlju blagočestivoga kralja Uroša" Joanikije I je, kako piše Đoko Slijepčević, bio izabran za arhiepiskopa.

SMENA NA DVORU
JOANIKIJE I je ostao na čelu srpske crkve četiri godine. U jesen 1276. kralja Uroša I (1243-1276), zaštitnika arhiepiskopa, zbacio je sa prestola njegov sin, kraljević Dragutin, pa je Uroš bio prinuđen da se "povuče negde u Zahumlje", gde se zakaluđerio i postao monah Simon". Tada je i Joanikije I napustio arhiepiskopski presto.
Joanikije I je umro 28. maja 1279. u Pilotu gde je i sahranjen. Posle dve godine i devet meseci, kraljica Jelena Anžujska je njegove mošti i mošti kralja Uroša I prenela u manastir Sopoćane.
(Nastaviće se)

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Svadba kralja Milutina

Svadbi kralja Milutina i vizantijske princeze Simonide u Solunu 1299. prisustvovao arhiepiskop Jevstatije II

ZA ŠESTOG arhiepiskopa SPC izabran je 1279. godine Jevstatije I. Bivši iguman manastira Hilandar i zetski episkop na mestu duhovnog vođe srpske crkve ostao je sve do 1286. Jevstatije je bio "sin nekih bogobojažljivijih roditelja", koji su živeli u Budimljanskoj župi i bili iz reda vlastele, jer su svom sinu obezbedili domaćeg učitelja, koji je umeo mladom Jevstatiju (njegovo svetovno ime nije poznato) da "omili" knjigu.
"Ovaj mladić", piše Danilo II, "nije se brinuo o jelu i piću ili o odeći, niti je tužio za svojim roditeljima, jer je imao svu srdačnu ljubav i jednomisleno uzdalje u Gospodu". Mladić ovakvih sklonosti otišao je u manastir sv. arhanđela Mihaila na Prevlaci kod Kotora, sedištu Zetske episkopije, gde ga je zamonašio episkop Neofit. Iz manastira je Jevstatije otišao u Svetu zemlju gde je "obišao sveta mesta i božanstvene pustinje u okolini Jerusalima", a posle na Svetu goru gde je ostao do izbora za zetskog episkopa. Za arhiepiskopa srpske crkve Jevstatije I je izabran kada je Janjićije I "prešao od ovoga života na večni blaženi mir" 1279. godine. Kao sposoban rukovodilac crkve, Jevstatije I je na Saboru u Deževu 1282. prisustvovao dogovoru između kraljeva Dragutina (1276-1316) i Milutina (1282-1321) da Srbijom vlada mlađi brat Milutin.
Jevstatije I je umro u manastiru Žiča 4. 1. 1286. godine gde je, pre nego što su mošti prenete u Peć, bio sahranjen u "mramorni sarkofag". Jevstatije je kanonizovan za sveca.
O životu i radu sedmog poglavara Srpske crkve arhiepiskopa Jakova u istoriografiji nema puno podataka. Zna se da je posle smrti arhiepiskopa Jevstatija 1286, Jakov nasledio crkveni tron i da je "telo njegovog prethodnika", zbog ratnih opasnosti lično preneo u Peć. U jednom zapisu se, kako piše Slijepčević, pominje da je arhiepiskop Jakov dobro upravljao crkvom, da je bio je poznat kao "ljubitelj i priložnik knjiga" i da je podigao nekoliko novih crkava. Vladao je šest godina Srpskom crkvom. Umro je 1292. godine. Biograf srpskih arhiepiskopa Danilo II ne navodi dan i mesec smrti arhiepiskopa Jakova. Iz drugih pouzdanih istorijskih izvora, saznajemo da je arhiepiskop Jakov umro 3. februara 1292. godine.
Na arhiepiskopski tron Jevstatije II je stupio 3. februara 1292. godine i na čelu crkve ostao sve do svoje smrti 16. avgusta 1309. godine. Poslednje dve decenije 13. veka obeležene su naglim usponom i širenjem srpske srednjovekovne države. Godine 1282. oslobođeno je Skoplje, koje će postati i prestonica Srbije, zatim Ovče Polje, Zletovo, Pijenac, Kičevo i Debar na jugu. Na severu su 1290. godine osvojeni Braničevo i Vidin. Godine 1299. u Solunu je proslavljena i svadba kralja Milutina i Simonide, kćerke vizantijskog cara Andronika II (1282-1328). Tada su kao miraz srpskom kralju date već ranije osvojene zemlje severno od Ohrida, Štipa i Prilepa. Srbija je u vreme kada je crkvom upravljao Jevastatije II bila jedna od najmoćnijih zemalja Balkana i Evrope.
Biograf Danilo II ne govori puno o dugom vladanju Jevstatija II. On ga naziva "istinitim pastirom Hristovim", koji se "trudio da se iskreno brine za svetu crkvu", i da je, kako ističe Slijepčević, bio revnostan upravitelj crkve.
U vreme Jevstatija II, obnovljen je manastir Žiča "koji je bio opusteo" i osnovane su gračanička, kočanska, limska, mačvanska, braničevska, beogradska i skopska eparhija.
U proleće 1299. godine Teodor Metohit posetio je dvor kralja Milutina i tom prilikom upoznao je arhiepiskopa Jevstatija koji ga je ljubazno primio. Metohitu je laskalo, piše Stanoje Stanojević, što ga je Jevstatije "tretirao kao učenog čoveka, i što je pokazivao da ga kao takvoga neobično ceni."
KRALj Milutin angažovao je arhiepiskopa Jevstatija i za neke poverljive političke misije. Krajem oktobra 1301. godine, tokom Milutinovog sukoba sa Dubrovnikom, Jevstatije je, "silazio u Primorje i tražio od Dubrovčana da pošalju poslanika na pregovore".
Arhiepiskop Jevstatije II se pominje u nekoliko spisa, a pominje ga i raški episkop Grigorije u jednom dokumentu u kome se kaže da je Jevstatije II, između 1. septembra 1304. i 31. avgusta 1305. godine, bio arhiepiskop. Arhiepiskop Jevstatije II umro je 16. avgusta 1309. godine, i ubrzo, zbog zasluga, bio je proglašen za sveca.
Arhiepiskop pećki Sava III bio je deveti poglavar SPC. Pre toga bio je iguman manastira Hilandar, a potom i episkop prizrenski.
Na arhiepiskopskom prestolu zamenio je Jevstatija II posle njegove smrti 1309. godine. U vreme njegove uprave crkvom, došlo je do sukoba između kralja Dragutina i Milutina, koji je želeo da presto ostavi sinu Stefanu, što je bilo suprotno dogovoru postignutom u Deževu 1282. Sveštenstvo crkve sa arhiepiskopom Savom III na čelu posredovalo je u smirivanju strasti. Godine 1313. kada je kraljević Stefan krenuo u novi sukob sa kraljem Milutinom, crkva je po drugi put izmirila braću, ali i zavađene oca i sina.

BLAGORODAN I RAZUMAN
KRALJ Milutin se sa Savom III savetovao oko podizanja manastira Banjska čije dovršavanje arhiepiskop pećki nije doživeo. Prema navodima u knjizi "Srpski jerarsi", "ličnost arhiepiskopa Save III je bila naročito značajna za dalji razvoj crkvene srednjovekovne arhitekture u Srbiji", jer su u ovom periodu kraljevi Dragutin i Milutin sa svojim velmožama i narodom u sasvim "novom graditeljskom stilu" podigli Gračanicu, Staro Nagoričino, Ćelije, Tavnu, Raču, Tronošu, Petkovicu i dozidali Hilandar...
Za Savu III se obično tvrdi, da je dobio vaspitanje i nauk Svete gore, i da je "u životu bio blagodaran i razuman". Po svedočenju arhiepiskopa Nikodima, njegovog naslednika, Sava III je, ispunjavajući amanet Svetog Save, redovno davao pomoć Kareji i manastiru Hilandaru, a to je u svom zaveštanju tražio i od svih svojih naslednika.
(Nastaviće se)

Forum Srbija

Српски великодостојници

Ko je OnLine