Forum Srbija
http://www.forum-srbija.com/

Занимљивости
http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=391&t=19736
Stranica 1 od 6

Autoru:  Luna.* [ 26 Okt 2012, 11:00 ]
Tema posta:  Занимљивости

Зашто Душан Силни није и Свети?

Шта се то десило, па је са списка владара из куће Немањића изостао најмоћнији од њих, владар за чије владавине су Србију запљускивале воде три мора: Егејског, Јонског и Јадранског?

Slika

Родоначелник Немањића велики жупан Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви)


Српска православна црква установљење култа и канонизацију – односно проглашавање некога светим, увршћење у ред светаца, посвећивање – вршила је од почетка 13. века, па све до нашег времена. Најстарији свети Срби, који су живели и деловали крајем 10. и у 11. веку, су зетски владар Јован Владимир, преподобни Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски и Јоаким Осоговски. Међу првима се као свети, 1205. године, помиње Симеон (Стефан Немања), оснивач најславније српске династије, а затим и његова супруга Ана (Анастасија), као и њихови синови Симеон (Стефан Првовенчани) и Сава (Растко).
Занимљиво је напоменути да по социјалном пореклу свети Срби потичу из разних слојева оновременог друштва. Од укупно око осамдесет личности, колико их је унето у Именик светих Срба, трећину чине владари (цареви, краљеви, деспоти и кнежеви), трећину архијереји (патријарси, архиепископи, митрополити и епископи) и преосталу трећину подвижници, испосници и исповедници. Међу њима само је шест жена, односно око 7 одсто.

Slika

На фресци у Цркви Светог Димитрија у Пећкој патријаршији(1345) цар Душан приказан је светачким ореолом. Поред њега је царевић, потоњи цар Стефан Урош V Нејаки (Свети Урош)

Од владара – осим поменутих Стефана Немање (1166–1196) и Стефана Првовенчаног (1196–1228) – ореол светости задобили су још и краљ Стефан Владислав (1234–1243), краљ Стефан Драгутин (1276–1282), краљ Стефан Урош II Милутин (1282–1321), краљ Стефан Урош III Дечански (1321–1331), цар Стефан Урош (1355–1371), кнез Лазар (Хребељановић) (1371–1389), кнез и деспот Стефан Лазаревић (1389–1427), слепи Стефан Бранковић (1458–1459). Међу српским средњовековним владарима из династије Немањића за свеце нису проглашени краљ Радослав (1228–1234), краљ Стефан Урош I (1243–1276) и – краљ и цар Стефан Душан (1331–1355).



Жена на Светој Гори


У покушају да се нађе одговор на постављено питање посеже се за, у најмању руку, четири озбиљна разлога. Први, вероватно највише привлачан и унеколико тајанствен, али, истовремено, и најмање уверљив, тиче се на Душановог непоштовања строгих правила јединствене републике православних монаха – Свете Горе.
Као што је познато, српски цар склонио се на Атон пред кугом познатом под именом Црна смрт која се појавила у пространим азијским степама и одатле, следећи караванске путеве, ширила се како на Исток, тако и на Запад. Ова страшна пандемија је у раздобљу од 1347. до 1353. године покосила трећину ондашњег европског становништва. Према неким проценама стручњака за историјску демографију, ова пошаст однела је око седамдесет пет милиона људи.

Да би своје најближе и себе спасао болести којој није било лека, а која се распростирала таквом брзином да је код савременика будила исконски страх и осећање беспомоћности, Стефан Душан се у зиму 1347/1348. склонио у најбољи могући „карантин” – Свету Гору. То најцветније монашко средиште источног хришћанства Срби су држали од 1345. до 1371. године. Српски цар је на Атон дошао са супругом Јеленом и сином Урошем. При том је нарушио правило по којем је женама био забрањен приступ на источни „прст” полуострва Халкидики.
Јелена је била једна од врло ретких жена које су у хиљадугодишњој историји тамошњег монаштва боравиле на Светој Гори. Могу да се чују и објашњења да су нашу царицу носили, па тако заправо није ни ступила ногом на тло Атона. Како било, неки сматрају да је то био неопростив преступ због којег Душан није канонизован. Премда домишљат и примамљив, овај разлог најпре може да се сврста међу оне уз које иде придев анегдотски.


Оцеубиство


Други веома важан разлог за изостанак Душанове канонизације своди се на тешку оптужбу која може да се изрекне само једном речју – оцеубиство. Добро је познато да је потоњи српски цар у лето 1331. године збацио оца, краља Стефана Дечанског, и дошао на чело српске државе. Већ у новембру исте године Дечански је под замагљеним околностима изгубио живот, а тешка сенка кривице пала је и на Душана. Византијски историчар Нићифор Григора, прилично добро упућен у прилике у оновременој Србији, сматра да је властела одиграла кључну улогу, а за виновника сукоба сматра Душана. Млади престолонаследник уплашио се за наслеђе престола јер му је отац имао и децу из другог брака са византијском невестом Маријом Палеологином. Подсетимо се да је Душан рођен у првом браку Стефана Дечанског и да му је мајка била Теодора, кћи бугарског цара Смилца (1292–1298).

Slika

Владари са светачким ореолом: краљеви Стефан Првовенчани (Преподобни Симон), Стефан Владислав и Стефан Урош I (Свети Симеон)


Везе с папом

Slika


Трећи разлог због којег Стефан Душан наводно није постао светац заснива се на подацима који говоре о томе да је био спреман да свој народ преведе у католичанство што је био потез који радикални православни кругови најоштрије осуђују. О чему се заправо ради?
У намери да покрене рат против Османлија, који су средином 14. столећа били велика опасност за хришћанске државе на Балканском полуострву, српски цар водио је преговоре са папом Иноћентијем VI (1352–1362). Уз то, Србија је имала и невоље због упада угарске војске краља Лајоша I Великог (1342–1382) кога је, изгледа, могао да умири једино римски првосвештеник. У преговорима с Куријом Стефан Душан био је чак спреман да прихвати папски примат и католичку веру, а у очекивању да ће га папа у предстојећем рату против Турака именовати и благословити за капетана хришћанске војске. Посреди су били збиља крупни уступци.
Међутим, када је делегација Иноћентија VI стигла у Србију наишла је на хладан, па чак и врло непријатан пријем. Угарска опасност је минула, па Стефан Душан више није истрајавао на очито олако датим обећањима. Све су то чињенице које у знатној мери обеснажују овај разлог као мотив српске цркве да првог српског цара не прогласи за свеца.


Против богомданог поретка


Slika

Краљ Стефан Драгутин (Свети Теоктист) са краљицом Каталином и (десно) краљ Стефан Урош II Милутин (Свети краљ)


И, најзад, четврти и, сва је прилика, кључни разлог због којег Стефан Душан није удостојен светачког ореола лежи у неслагању појединих високих црквених кругова због његовог проглашења и крунисања за цара и уздизања српске цркве из ранга аутокефалне архиепископије у ранг патријаршије. Уз то, дошло је и до отимања неких митрополија цариградске патријаршије и њиховог потчињавања српској цркви. То је имало за последицу да из Византије уследи одговор у виду, истина одоцнелог, али стога не мање непријатељског акта – анатеме из 1350. године.

Био је то догађај којим су за четврт века прекинуте везе двеју сестринских цркава. У српским изворима може да се прочита да је Стефан Душан „гледао лакомим очима туђе градове”, да је „неканонски створио саморукоположеног патријарха” и да му је потчинио не мали број митрополија из састава цариградске патријаршије.
Било је, дакле, очигледно да је унутар српске државе најпре доведен у сумњу, а затим и осуђен поступак првог цара. Неслагања с оним што је Стефан Душан учинио била су изречена прилично јасно и недвосмислено, речима које не изазивају било какву недоумицу. Остало је записано: „узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства ...”, „венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што приличи ...”, „одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области ...”
Веома је важно указати и на чињеницу да је приликом измирења цариградске патријаршије и српске цркве, 1375. године, дакле на двадесетогодишњицу цареве смрти, уприличена свечана церемонија у манастиру Светих Арханђела код Призрена, иначе задужбини Стефана Душана. Изасланици васељенског патријарха ушли су у цркву, служили су и причестили су се са светитељем и српским свештеницима који су до тада били под анатемом из 1350. године. Међутим, важно је нагласити да су церемонијом над царевим гробом коначно уклоњене последице раскола, али су у исто време одлучно подржане, изнова поновљене и овековечене осуде претензија Стефана Душана.


Slika


Неколико деценија касније, Константин Филозоф у уводу „Житија деспота Стефана Лазаревића бележи”:
„Тај Душан преступи заповести отаца својих и самовласно се прогласи за цара.”
У овом случају и употреба личног имена – Душан, а не Стефан или Стефан Душан – подразумева извесно ограђивање писца. Првог српског цара на сличан начин означавали су и у већем броју летописачких белешки. Било је очигледно да српска црква и њено свештенство нису имали много милости према једној од најважнијих личности у нашој историји.
Наравно, никако не треба губити из вида ни тешко избрисиву мрљу оцеубиства која је непрестано пратила сећање на великог владара. На неки начин су преплитање успона српске краљевине у царство и српске архиепископије у патријаршију, уперених против богомданог светског поретка, с једне, и тешка оптужба да је крив за очеву смрт, с друге стране, осујетили да се име Стефана Душана нађе у „Именику Срба светитеља”.
Култ „Душана Силног”, који је почео да се ствара знатно касније и који је досегао велике размере, умногоме је рехабилитовао првог српског цара, али није могао да га приближи светачком ореолу.



Аутор: Радивој Радић
Забавник

Autoru:  Luna.* [ 15 Jan 2013, 21:43 ]
Tema posta:  Re: Занимљивости

Vreme religioznog buđenja (1): Sekta unutar judejstva

Celokupan hrišćanski svet ove godine obeležava 1700. godina Milanskog edikta, akta kojim je rimski imperator Konstantin, inače Nišlija po rođenju, 313. godine legalizovao hrišćanstvo, religiju koja u prva tri veka bitisanja tretirana kao sekta u judejstvu i bila gotovo konstantno proganjana, sa većim ili manjim oscilacijama. Zbog toga prve decenije početka hrišćanske Crkve nisu ostavile gotovo nikakve spomenike. I sa istorijskog stanovišta vrlo malo se zna o prvobitnom razvitku i organizaciji Crkve, njenom učenju i bogosluženju.


Slika

Isus Nazarećanin sa učenicima

O tim prvim godinama govori se najviše u knjizi Dela apostolska, čiji je autor jevanđelista Luka, a napisao ju je kao nastavak svog Jevanđelja. U knjizi je opisana prva hrišćanska zajednica u Jerusalimu, progon hrišćana od strane judejske vlasti, propoved apostola, posebno apostola Pavla i na kraju širenje hrišćanstva od Jerusalima do Rima.

Istorija hrišćanstva u Delima apostolskim počinje od događaja koji su vezani za početak crkvene istorije u prvom veku nove ere - od Vaznesenja Gospodnjeg i Pedesetnice. Po Lukinom opisu, mala grupa Hristovih učenika koja može da stane u jednu sobu i to ribari - "prosti i neuki", nekoliko rođaka i prijatelja Učiteljevih - je "celo malo stado" koje je ostalo posle Isusa Nazarećanina krajem polovine prvog veka nove ere.


Slika

Prema istoričaru crkve Aleksandru Šmemanu (Istorijski put pravoslavlja), oni su bili "mala sekta unutar judejstva - tako se u grubim crtama može odrediti položaj hrišćana, koji su gotovo svi bili Jevreji, u Jerusalimu u prvim godinama nastanka hrišćanstva".

Bilo je to, kako navodi Šmeman, vreme religiozno-političkog buđenja, porasta nada i očekivanja vezanih za nacionalnu sudbinu Izrailja, za biblijska proročanstva o konačnom trijumfu izabranog naroda.

Približavali su se i dani poslednjeg ustanka protiv vladavine omražene rimske imperije, poslednjih pokušaja da se "obnovi Izrailj" i njihovog tragičnog epiloga - rušenja Jerusalima.

Na samom početku hrišćanstva, kako kaže crkvena istorija, nema ni oštrog raskida ni sukoba sa judejstvom, već se mogu videti hrišćani koji sebe i dalje smatraju organskim delom svoga naroda. Za jerusalimske hrišćane, po Šmemanu, očuvanje jevrejske religijske tradicije i jevrejskog načina života nije bilo samo ostatak prošlosti, već dokaz istinitosti njihove hrišćanske vere. Jer, čitav smisao Starog zaveta se sastojao u njegovoj okrenutosti budućem ostvarivanju i ispunjavanju obećanja o dolazećem Mesiji.
I sam Hristos je uvek svoje delo oglašavao kao ispunjenje Svetog pisma:

"Tako je napisano, tako treba da bude. Istražujte Pisma, ona svedoče o meni".

Učenje o Hristu

I potonje Jevanđelje po Mateju, koje je napisano u judeo-hrišćanskoj sredini, izraziće ovu osnovnu veru hrišćana u Stari zavet kao proroštvo i učenje o dolazećem Hristu. I pošto su se proročanstva ostvarila Bogočovek je u liku Isusa Hrista došao među ljude, nastaje Novi zavet koji hrišćansku zajednicu naziva "eklisijom" - crkvom.

Još u ranom hrišćanstvu, po Šmemanu, na čelu opštine nalazio se episkop koji ima posebnu vlast. Postavljan je od strane apostola ili njihovih prejemnika - drugih episkopa, i on za svoju Crkvu predstavlja sliku samoga Hrista - "Glave i Istočnika", čitavog njenog života. Episkop kao Hristos brine o svima zajedno i o svakome pojedinačno, on je živo središte bratstva i zajednice, on poučava po Duhu svetom, čuvar je apostolskog predanja, svedok vaseljenskog jedinstva Crkve. U upravljanju Crkvom episkopu pomažu prezviteri - starešine, a zatim dolaze đakoni - "sluge", koji su "oči", "ruke" i "uši" episkopu, i njegova živa veza sa narodom.


Slika

"Tako mala jevrejska sekta, koju svet gotovo da nije primetio kad se pojavila, sama sebe doživljava kao "so zemlji i svetlost svetu", kao izvor nove svetlosti pozvane da prosvetli i spase ljude ", piše Šmeman u Istorijskom putu pravoslavlja. Ovu zajednicu, hrišćansku opštinu, istoričari su često suprotstavljali kasnijoj "organizovanoj" crkvi jerarhije i autoriteta, kao neko "rasplinuto i ekstatično bratstvo, koje živi nadahnućem i nema drugi autoritet osim daha Duha Božjeg".

Međutim, već u najranijim spisima hrišćanske Crkve može se videti određeno uspostavljanje uprave kojoj je poverena vlast i dat autoritet. To su Dvanaestorica - 12 apostola - ona prvobitna grupa Hristovih učenika i sledbenika koje je izabrao sam Isus. Preko njih se u ranoj Crkvi ostvarivala "vlast samog Gospoda", jer oni su bili svedoci njegovog ovozemaljskog života, njegovih čuda i vaskrsenja, i kada o Hristu propovedaju oni objavljuju ono što su lično od Učitelja čuli, što su videli i doživeli. Njima je data vlast da vezuju i razrešuju, vlast da uče - Duhom svetim i da izgrađuju Crkvu. A, u Delima apostolskim stoji i da se apostoli "nalaze na čelu Crkve, ali njihova prva i osnovna služba je propoved o Hristu".

Zato kad se broj učenika povećavao i brige oko upravljanja crkvenom opštinom umnožavale, apostoli su predložili da se za to izaberu posebni ljudi kako bi Dvanaestorica mogla neprekidno da "prebivaju u molitvi i u službi reči", pa izabraše novih sedam ljudi, "punih osvedočenog Duha svetoga i mudrosti".

Misija apostola

U izboru Sedmorice, crkveno predanje nazvaće ih đakonima, jevanđelist Luka je dao osnovni princip crkvene jerarhije i njenog budućeg razvoja. Ako je apostole izabrao Isus, a nove sluge bira Crkva, na inicijativu apostola, celokupno jerarhijsko ustrojstvo je ukorenjeno u apostolstvu kao svome načelu, a za Crkvu to znači u samome Hristu, jer apostoli su "Njegovi svedoci".

Misija apostola u prvom veku nove ere, po Šmemanu, ne ograničava se samo na jerusalimsku opštinu jer je u njihovoj propovedi i učenju osnova svake hrišćanske zajednice temelj Crkve u svakom mestu, tako da će vrlo brzo hrišćanstvo izaći izvan granica Jerusalima, pa hrišćanska propoved počinje da daje plodove i u Samariji, gde odlaze apostoli Petar i Jovan.

Objašnjavajući Novi zavet Šmeman kaže da se smisao Crkve u Novom zavetu sastoji u tome da "Duh Božji ispunjava ljudsku zajednicu, čineći je nosiocem božanskog života, tako da sve ljudsko u njoj postaje prenosnik Božanskoga, a sve duhovno se ovaploćuje u ljudskome, tako da ljudska zajednica postaje duhovni organizam".

Dok je u ranom hrišćanskom periodu služba apostola bila okrenuta svim Crkvama povezujući ih u jedinstvo vere i duha, dotle je u licu svoje mesne, stalne jerarhije, svaka Crkva dobijala sveukupne apostolske darove i učenja. Apostoli će vremenom otići na onaj svet, a lokalna jerarhija će ostati u svakom mestu da nastavi njihovo delo, da čuva njihovo svedočanstvo i da u saglasnosti sa svim drugim opštinama ostvaruje jedinstvo Crkve kao jednog, jedinstvenog "naroda Božjeg", okupljenog svuda u međusobnoj ljubavi i radi oglašavanja novog života u Vaskrsenju, kako piše Šmeman.

Mera sabornosti

Apostolski sabor u Jerusalimu, u vreme ranog hrišćanstva, o kome se govori u Delima apostolskim (glava 15), u crkvenom predanju postao je uzor svih kasnijih sabora kao mera sabornosti Crkve. U njemu su učestvovali ne samo apostoli, već i prezviteri (starešine) jerarhija lokalne zajednice, a preko njih i cela Jerusalimska crkva, pri čemu je upravo njena glava, apostol Jakov, stariji brat Hristov, rezimirao procene i predlagao odluke. Tada je hrišćanima sugerisano "da se čuvate od žrtava idolskih i od krvi i od udavljenosti i od bluda", drugim rečima od učešća u neznabožačkim ritualnim gozbama. U tom duhu bila je sastavljena i poslanica hrišćanima Antiohije, Sirije i Kilikije.

vesti

Autoru:  Luna.* [ 15 Jan 2013, 21:46 ]
Tema posta:  Re: Занимљивости

Vreme religioznog buđenja (2): Neprekidni lanac progona

Pitanje progona hrišćana ima dugu istoriju u nauci, a takođe je poznato da su hrišćani od samog početka zavoleli svoje mučenike posebnom ljubavlju. Međutim, kako piše Aleksandar Šmeman u "Istorijskom putu pravoslavlja," "rimska vlast u početku uopšte nije primetila hrišćane i nije zapazila bitnu razliku između njih i Judejaca, a judejstvo je bilo zakonita religija Izrailja pod rimskom okupacijom, što je na izvestan način pomoglo da rana hrišćanska Crkva stane na noge, da se raširi i učvrsti u celoj Carevini".


Slika

Neron posmatra Veliki požar u Rimu


Budući da se hrišćanstvo pojavilo kao konkurencija judejstvu, u ovom periodu hrišćani nailaze na neprijateljstvo, a često čak i na mržnju "gomile" prema hrišćanima. Nepostojanje hramova, okupljanje noću, tajanstveni obredi, zajedničke trpeze muškaraca i žena - sve to nije moglo da ne pobudi podozrenje i počele su da kruže najčudovišnije lažne glasine o orgijama, magiji, ritualnim ubistvima na hrišćanskim sabranjima. Rane hrišćane je mrzela i "inteligencija" onog vremena.

"Ali sve ovo, ako je i stvaralo atmosferu koja je pogodovala gonjenju, ipak nije moglo da bude i uzrok, jer rimska carevina je bila pravna država i nije dopuštala samovolju i nasilje", piše Šmeman.

Po njemu, pravi uzrok konflikta treba tražiti u suštini rimske državnosti. Naime, kao i svaka antička država Rim je imao svoje bogove, svoju nacionalno-političku religiju. Ona nije bila ni sistem verovanja, ni sistem morala. Rimski građanin je mogao da veruje, a često je i verovao u "tuđe bogove".

Smrt apostola

To je bio detaljno razrađen ritual prinošenja žrtava i molitvi, kult koji je pre svega imao državno-politički značaj. Od njegovog poštovanja zavisili su blagostanje Rimskog carstva i pobeda nad neprijateljima. Odreći se toga i preći u hrišćanstvo značilo je, u ono vreme, prezreti Rim, otkazati lojalnost, biti pobunjenik.

Početak velikog progona hrišćana označen je požarom u Večnom gradu u noći 16. jula 64. godine nove ere. Tada je izgoreo veliki deo Rima, a glasine u narodu su za podmetanje požara optuživale samog imperatora Nerona. Međutim, imperator koji je zaista zapalio Rim, jer je maštao da preuredi prestonicu, svalio je krivicu na hrišćane. I mada je Neronovo gonjenje bilo ograničeno na Rim, ono je prvi put postavilo pitanje hrišćana u političkoj i državnoj ravni, u kojoj će se kroz dalju istoriju razmatrati.
Kraj prvog veka hrišćanske ere protiče u Rimskoj carevini u neredima i haosu, pa Rimu nije do posebnog bavljenja hrišćanima. Međutim, ozbiljni progoni su na pomolu, pa se za ovaj trenutak vezuje mučenička smrt apostola Petra i Pavla u Rimu, kao i smrt Jovana Bogoslova na Istoku.

Početkom drugog veka nastupaju zlatne godine rimske istorije - "vek Antonina". To je vreme poslednjeg procvata Rima pod vlašću najboljih od svih imperatora koji su u njemu ikad vladali - Trajana i Marka Aurelija. Ali, baš za njihovo vreme, u dane kada su sve moralne vrednosti, navodno, dostigle vrhunac, sukob sa hrišćanima dobija tragično značenje. I mada je Trajan zabranio "lov" na hrišćane i odbacio anonimne dostave "nedostojne našeg vremena", hrišćanstvo je za njegove vladavine bilo osuđeno svom težinom rimskog zakona, a svako ko je bio okrivljen što je hrišćanin i ko se nije opravdao prinošenjem žrtve bogovima, bio je osuđen na smrt.

Od tada, pa kroz naredna dva veka, život hrišćanske Crkve meri se krvlju mučenika. U raznim epohama, zavisno od političkih uslova i drugih uzroka, bilo ih je više ili manje, ali njihov lanac se nikad nije prekidao. Ponekad su to bili talasi masovnog progona, kao na primer u Smirni 155. godine, o čemu se govori u priči o mučeništvu Polikarpovom. Zatim, progon u Lionu 167. godine koji je opisan u poslanici galskih hrišćana hrišćanima maloazijskim. Tu je i mučeništvo Ignatija Antiohijskog i Simeona Jerusalimskog pod Trajanom, Telesfora Rimskog pod Hadrijanom, Polikarpa i drugih smirnskih hrišćana pod Antonijem Pijem, Justina Filosofa pod Markom Aurelijem, itd.
Sukob sa Rimskom imperijom hrišćanska Crkva nije shvatala kao tragičan nesporazum, već kao ispunjenje obećanja Spasiteljevog: "U svetu ćete imati nevolja, ali budite hrabri. Ja sam pobedio svet."

Sukob sa Gnosticima

Crkva je, u to vreme, opasnijim od otvorenog progona smatrala dodir sa idejama i verovanjima helenističkog okruženja, gde je videla opasnost unutrašnjeg iskrivljavanja vere. Tako drugi vek hrišćanske ere karakteriše i borba hrišćanstva za svoju "samobitnost", za čistotu i celovitost učenja koje je ono donelo svetu. Početak takvog, već "ideološkog" sukoba sa okolnim svetom bio je u drugom veku nove ere, pri čemu su prvi "neprijatelj" kojeg je Crkva morala da se oslobodi bili hrišćani - Gnostici.


Slika

Karavađova impresija raspeća

"Gnosom (na grčkom znanje) ili gnostizicmom naziva se ona mešavina grčke filosofije i istočnjačkog misticizma, nastala kao rezultat zbližavanja grčko-rimskog sveta sa istokom, koja se u epohi ranog širenja hrišćanstva bila razvila. Gnostički prvaci odražavali su u sebi i istinske duhovne potrebe, i površno oduševljenje "istočnjačkom mudrošću", kao i nezdravo interesovanje za sve tajanstveno, za simbole, obrede i misterije", navodi Šmemam u "Istorijskom putu pravoslavlja".

Ali, savremeni naučnici koji se bave proučavanjem hrišćanstva tvrde da su Gnostici takođe hrišćani, ali da njihove ideje u to vreme nisu odgovarale Crkvi kao centru moći u povoju.

Od smrti Marka Aurelija (185. godine), hrišćanska crkva je do sredine drugog veka živela u relativnoj bezbednosti, iako je 202. godine car Septimije Sever posebnim ediktom zabranio svaki hrišćanski prozelitizam. Na Hrišćane se navikavaju i za njih već mnogi znaju. Potonji car Aleksandar Sever čak je postavio statuu Hrista u svoju privatnu bogomolju, a cara Filipa Arabljanina (243-249) blaženi Jeronim nazvao je prvim hrišćanskim carem jer je navodno tajno primio hrišćanstvo, zbog čega su se progoni na hrišćansku crkvu obrušili ponovo 249. godine, kad je na vlast došao imperator Dekije (249-251).

Tada je rimska vlast na sebe prvi put preuzela inicijativu progona, posebnim carevim ediktom. Hrišćanska crkva je na to odgovorila novom mučeničkom krvlju postradalih episkopa: rimskog Fabijana, antiohijskog Vavile i jerusalimskog Aleksandra. Gonjenje je, po Šmemanu, bilo tako strašno da su mnogi otišli u otpadništvo.

U to smutno vreme posebno se izdvaja lik afrikanskog episkopa svetog Kiprijana Kartaginskog. I on je slično Tertulijanu bio zagovornik "stoprocentnog" hrišćanstva, kojim je obeležena kratka i slavna istorija Afrikanske hrišćanske crkve. U Kiprijanovo doba, nakon sabora episkopa u Kartagini (251. god) među hrišćanima je došlo do "novatijanskog" raskola, nazvanog po prezviteru Novatijanu. Novatijanstvo se, kao i montanizam, izrodio u sektu, čiji su ostaci postojali do sedmog veka hrišćanske ere.


Zora buduće pobede

Do trećeg veka hrišćanska književnost je bila usmerena protiv jeresi i neznaboštva, a u korist hrišćanske promisli, u čemu se posebno isticala Aleksandrijska hrišcanska škola i njen čuveni učitelj Origen koji spaja crte ranohrišćanskog perioda sa novim duhom koji se ispoljava u Crkvi. Početkom trećeg stoleća, kako se navodi u Istorijskom putu pravoslavlja protojereja Aleksandra Šmemana, samo u Rimskoj hrišćanskoj crkvi ima oko 100 prezvitera (starešina). Ona ima svoja groblja, sirotišta, razvija široku dobrotvornu delatnost. U Africi na saborima se okuplja do 300 episkopa, čitava Mala Azija pokrivena je hrišćanskim opštinama iako Crkvi predstoji još duga borba, jer treći vek je vreme poslednjeg i najstrašnijeg okršaja sa Rimskim carstvom. U toj borbi, već se oseća da protivnik slabi i da se bliži zora buduće pobede.

vesti

Autoru:  Luna.* [ 15 Jan 2013, 21:50 ]
Tema posta:  Re: Занимљивости

Vreme religioznog buđenja (3): Od progona do državne religije

Dolaskom, 306. godine, Konstantina Prvog (Velikog), za jednog od vladara u Rimskoj imperiji, te njegovim Milanskim ediktom iz 313. godine, kojim je dopustio slobodno veroispovedanje hrišćanstva, određeni su principi Konstantinove religijske politike, rečima: "i hrišćani i svi (drugi) neka se drže religije koju sami požele".


Slika

Konstantin je 330. godine osnovao Novi Rim - grad Cara i Senata

Nakon toga, hrišćanskim crkvama je počela da se vraća imovina oduzeta u vreme progona od strane Konstantinovih prethodnika. U Milanskom ediktu imperator ne krije simpatije prema hrišćanstvu, a sebe doživljava kao religioznog zakonodavca.

Međutim, malo je poznato da je dve godine pre Konstantina, edikt o toleranciji i prestanku progona hrišćana doneo vladar istočnog Rimskog carstva, Galerije, u Nikeji 311. neposredno pred svoju smrt. Galerijev edikt je, smatraju crkveni istoričari, do danas ostao marginalizovan jer je on prethodno bio progonitelj hrišćana.

Konstantin je objavio pomirenje i mir celom "svetu" 313. godine u Mediolanumu (Milano), prethodno se o tome dogovorivši sa Licinijem, svojim zetom i suvladarom u carevini, o daljem savezu. Na istom sastanku njih dvojica usvajaju Milanski edikt o toleranciji svih vera i prestanku gonjenja hrišćana.


Carigrad, novi Rim

Konstantin Veliki je osnovao (330. god.) novu prestonicu Istočnog dela Rimske imperije - Carigrad, koji je dobio i odgovarajuće crkveno obeležje. Grad je za Konstantina bio Kostantinopolj, jer ga je on i osnovao. Zato su 50 godina kasnije učesnici Drugog Vaseljenskog sabora već oglašavali da episkop Carigrada ima prvenstvo časti posle eiskopa Rima, zato što je Carigrad "Novi Rim, grad Cara i Senata". Carigrad (Konstantinopolj), odnosno novi ili drugi Rim, bio je ukrašen brojnim palatama, hipodromom, crkvama...


U ediktu se kaže: "Mi avgusti, ja Konstantin i ja Licinije, srećno smo se sastali u Mediolanumu i dogovorili o svim onim stvarima koje su od koristi za državu. Treba dopustiti hrišćanima i svim drugim da slobodno prigrle onu veru koju bi hteli … tako zahteva državni mir da smo mi slobodu veroispovesti i javnog bogosluženja dali ne samo hrišćanima nego i svim drugima … svako ko bi hteo hrišćansku veru ispovedati to može slobodno da čini, da mu niko u tome ne smeta i da ga ne uznemirava".

Zvanična religija Rimske imperije
Takođe, kao novoobraćeni hrišćanin, Konstantin više ne može da izjednačava hrišćanstvo sa neznaboštvom, pa u carstvu postaje sve izraženija netrpeljivost prema paganstvu, a on učestalije dariva hrišćanske opštine. Proglašenjem Milanskog edikta narednih sedam decenija hrišćanstvo je u Rimskom carstvu bilo ravnopravno, docnije čak i u prednosti nad drugim religijama, da bi 387. godine proglašeno za jedinu i zvaničnu veru Rimske imperije, pošto je u hrišćansku crkvu "počela da se sliva masa". Pretpostavlja se da je do Konstantinovog prelaska u hrišćanstvo, u Rimskom carstvu bilo najviše do 10 odsto stanovnika koji su se smatrali hrišćanima.


Slika

Ikona prikazuje Sabor u Nikeji

Konstantin je bio ambiciozan i mudar čovek, te se za hrišćanstvo vezivao postepeno. Okruživao se hrišćanskim episkopima, počeo da daje povlastice hrišćanskoj crkvi (oslobađanje od poreza, pravo suđenja, materijalni i finansijski darovi, itd), gradio bogomolje. Donošenju Milanskog edikta, prema predanju, prethodilo je čudesno javljanje Konstantinu Velikom, časnog krsta i Isusa Hrista. Uoči bitke(312. godine) sa vladarom jednog dela Rimske imperije - Maksencijem, Konstantinu i njegovoj vojsci ukazao se na nebu izrazito blještav zvezdani svetlosni znak u obliku krsta sa natpisom:

"Ovim ćeš pobediti", a onda mu se u snu javio i sin Božji, Isus Hristos, sa istom porukom. Potom car naredi da se pozovu kujundžije i da od zlata, bisera i dragog kamenja naprave krst po uzoru na znamenje koje mu se javilo i da se u ratnom pohodu nosi ispred pukova vojske. Naredio je takođe da se na ratne zastave stavi Hristov monogram, koji je on stavio i na svoj šlem, a vojnici na štitove. I odneo je pobedu nad Maksencijanom, posle čega je svečano ušao u Rim.

Vremenom Konstantin se udaljava od paganstva, do te mere da je tokom proslave svog jubileja (315. godine) odbio da se popne na Kapitol da bi prineo žrtve pred hramom Jupitera Najvećeg i Najboljeg. Do 319. carska verska politika je toliko uznapredovala u hrišćanstvu da je pretio progon ostalih, pa te godine Konstantin objavljuje edikt i o poštovanju paganskih vera - nešto što se ranije podrazumevalo.


Car rođen u Nišu


Konstantin je rođen u starom rimskom gradu Naisusu, današnjem Nišu u Srbiji. Rođen je 272. ili 274. godine, po različitim istorijskim izvorima. Otac mu je bio grčki general Konstantin Hlorije, a majka Jelena, krčmareva ćerka, koja je u to vreme imala 16 godina. U mladosti Konstantin je služio na dvoru cara Dioklecijana, u Nikomediji, nakon što je, 293, njegov otac imenovan jednim od dvojice cezara, "mlađih careva". Ali, 305. car Maksimijan, kao jedan od cezara, čiji je naslov bio Avgust ("Uzvišeni"), sišao je s prestola, na koje se potom popeo Konstantinov otac. No, prilikom pohoda protiv Škota u britanskoj rimskoj provinciji Kaledoniji, Konstantinov otac se razboleo i umro, u Erboracumu (današnji Jork, Engleska 25. jula, 306.) Budući da se Konstantin zatekao kraj oca na samrti, očeva vojska i generali ga proglašavaju "Avgustom", tj. carem.


Konstantin vodi pomirljivu politiku prema paganima do momenta pobede nad Lacinijem (323. godine), kada postaje jedini i neprikosnoveni vladar Rimske imperije. I tada proklamuje: " Za jednog vladara na zemlji - jedna vera". Tako hrišćanstvo postaje državna religija.

Simbol vere
Počevši sa Konstantinom, država i crkva sve više se prožimaju. I to traje kroz ceo četvrti vek, čak i kasnije. Otuda ni istorija Rimskog carstva nije više ograničena samo na podatke o carevima, naseljima i legijama, već dobija i dodatne učesnike: hrišćanske biskupe, svece i jeretike. Od Konstantinovog vremena "hrišćanstvo postaje sudbina sveta", tumače teolozi.

Konstantin u poslednjim godinama svoje vlasti biva sve više obuzet manijom veličine, kao i osećanjem posebne misije - da je božji predstavnik na zemlji. U tom razdoblju postaje i sve nepoverljiviji prema svojim najbližima, pa tako 326. godine naređuje pogubljenje sina Krispa i supruge Fauste.

Iako jednostavan i bez filozofskog obrazovanja, mešao se u hrišćanske dogmatske sporove koji su pretili da dovedu u pitanje jedinstvo hrišćanstva. Konstantin je sazvao prvi vaseljenski (opšti) crkveni sabor u Nikeji u leto 325. godine. Sabor ipak nije bio sasvim vaseljenski jer je uglavnom okupio episkope iz istočnog dela Rimskog carstva, dok je sa zapada prisustvovalo tek nekoliko predstavnika, među kojima i poslanici rimskog episkopa (pape).

Na saboru u Nikeji utvrđen je "simbol vere" koji se i danas deklamuje u crkvama: "Verujemo u jednog Boga, Oca, Svedržitelja, tvorca svih vidljivih i nevidljivih stvari. I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jednorodnog, od oca rođenog, Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, ne stvorenog, jednosušnog sa Ocem".

Poslednjih godina pred smrt, Konstantin je naredio gradnju ogromne crkve Svetih apostola u Carigradu, na jednom uzvišenju koje nadvisuje ceo grad. Naredio je da se nađu i u tu crkvu sahrane mošti svih 12 hrišćanskih apostola, a u središtu, između apostola, predvideo je sopstveni grob: "Konstantin - jednak apostolima", kako je voleo da ga oslovljavaju u poslednjim godinama života.

Kada je umro 337. godine nasledili su ga sinovi: Konstantin Drugi na Zapadu i Konstancije na Istoku Rimske imperije. Ovaj drugi je, po crkvenom istoričaru proti Aleksandru Šmemanu, u životu hrišćanske crkve odigrao kobnu ulogu. Dok je Konstantin Drugi svoj položaj "spoljašnjeg episkopa crkve", povezivao sa svojim neposrednim izabranjem od strane Isusa Hrista, dotle je Konstancije hteo da ima vlast nad crkvom, oslanjajući se na grupu laskavaca i oportunista koji su ga okruživali.


vesti

Autoru:  Mina* [ 22 Feb 2013, 22:10 ]
Tema posta:  Re: Занимљивости

Strah od Dušana silnog

Otkrivamo: Prenos moštiju Cara Dušana 1968. izazvao paniku u vlasti SFRJ. Komunisti pokušali da spreče postavljanje sarkofaga u crkvi Sv. Marka

Slika

MOŠTI cara Dušana odvajkada se smatraju čudotvornima, naročito kad se Srbi nađu u škripcu, kažu istoričari i teolozi. Zato je pre 45 godina prenos moštiju iz Patrijarišije SPC, gde su čuvane u tajnosti, u Crkvu svetog Marka na Tašmajdanu uz prisustvo 6.000 vernika izazvao veliko uznemirenje vlasti SFRJ, otkrio je prof. dr Veljko Đurić.

Posle nedavne inicijative grupe istoričara i teologa da se car Dušan proglasi svetiteljem započeo sam istraživanje tajanstvene sudbine njegovih moštiju - kaže prof. Đurić. - U arhivu Jugoslavije sam otkrio strogo poverljive dokumente Saveznog izvršnog veća i Državne komisije za verska pitanja, koji svedoče o panici posle najave Patrijaršije SPC da će mošti cara Dušana 18. maja 1968. biti svečano prenete u Crkvu svetog Marka.

Tadašnje vlasti SFRJ ovu vest su saznale iz lista "Pravoslavlje", samo nekoliko dana pre svečanosti i panično poslale agente verskih komisija da istraže "sumnjivu akciju". Njihovi izveštaji svedoče o neprijatnom iznenađenju partijskih aparatčika koji nisu ni znali za postojanje Dušanovih moštiju.

- Dušan Glumac, nekadašnji profesor Bogoslovskog, a tada Filozofskog fakulteta, otkriva komisiji da je kosti cara Dušana u Patrijaršiju doneo profesor Radoslav Grujić - navodi dr Đurić. - On navodi da ih je Grujić čuvao u kartonskoj kutiji u svojoj biblioteci, a naglašava da je patrijarh German morao znati za njihovo postojanje. Glumac ocenjuje svečano prenošenje Dušanovih kostiju kao demonstraciju i poziv na okupljanje Srba.


ČUDOTVORNE MOŠTI

MOŠTI cara Dušana otkrio je 1927. veliki naučnik i bogoslov profesor Radoslav Grujić prilikom iskopavanja manastira Sveti Arhanđeli kod Prizrena. - Narod, a naročito potomci stare vlastele u doba teških nevolja otimali su se kao o amajlije o kosti velikog cara. Njegovi uspesi izgledali su nenadmašivi, pa su i moštima njegovim pripisivali magičku moć - zabeležio je prof. Grujić koji je decenijama čuvao mošti od kradljivaca relikvija, nemačkih okupatora i ostrašćenih revolucionara.


U "strogo pov." izveštaju o razgovoru "drugova iz Savezne i srbijanske komisije za verska pitanja" kao glavna tema navodi se ispitivanje motiva SPC da se carske mošti prenesu u Crkvu sv. Marka posle decenijskog skrivanja.

- Došli smo do zajedničkog zaključka da se radi o politici rukovodstva SPC, kao "zaštitnika" srpske istorije i srpstva. Budući da je Crkva sv. Marka najprostranija i na najistaknutijem mestu u Beogradu, smeštaj sarkofaga cara Dušana na takvom mestu treba da podseća vernike SPC na Dušanovo carstvo i time budi velikosrpska osećanja - pisali su rukovodstvu SFRJ članovi verskih komisija.

Oni su rezignirano zaključili da se prenos moštiju ne može sprečiti pošto je hiljade građana najavilo dolazak na opelo koje će nad carskim sarkofagom obaviti patrijarh German i arhijereji SPC.

- Međutim, smatramo da patrijarhu Germanu treba zameriti što se čitava akcija pripremila i sprovodi bez ikakvih konsultacija - stoji u poverljivoj "Informaciji u vezi prenosa kostiju cara Dušana" od 16. maja 1968. godine.

Vecernje novosti

Autoru:  Braca [ 01 Mar 2013, 18:55 ]
Tema posta:  Re: Занимљивости

Загонетна смрт првог српског патријарха Лукијана Богдановића



ТAJНА РЕКЕ АХЕ

Нема много историјских личности које својим животом, и нарочито својим тајанственим нестанком, на тако убедљив начин сведоче о сумраку великог Аустроугарског царства, као што је то случај с Лукијаном Богдановићем, последњим архиепископом карловачким, митрополитом и патријархом српским


Slika


Иако је живот овог патријарха слабо познат у ширим круговима нашег друштва и данас су видљиви трагови његовог пастирског деловања. Ипак, најзначајнији тренутак његовог живота можда је управо био његов страшан крај, након кога се, достојно испунивши вишевековни задатак, угасила Карловачка митрополија.
Наиме, у лето 1913. године, уморни патријарх Лукијан одлази на лечење у Јоакимову бању, близу Карлсбада, одакле је продужио на двонедељни боравак у Бадгаштајн. На пут је кренуо, како је то забележио архиђакон Иринеј Ћирић, будући бачки епископ, веома расположен, а како су то обичаји налагали, до железничке станице су га испратили придворни монаси. Треба напоменути да је у ондашњој јавности, иначе, придворним калуђерима веома замерано што дозвољавају да патријарх путује без пратње која би приличила његовом високом достојанству. Под притиском јавности, придворни монаси упозоравали су патријарха више пута на оваква негодовања, чак је и он сам, упркос томе што је управо волео да путује без раскоши и неког великог церемонијала, размишљао да задужи једног приватног секретара који би га пратио на путовањима. Међутим, до тренутка његовог одласка у Карлсбад овај план није остварен, тако да је и овом приликом путовао без пратње.

Препознатљиви иницијали

Изузев патријарховог лошег расположења, примећеног у једном делу пута, околности његовог боравка у романтичном Бадгаштајну биле су уобичајене, кад је, изненада, у седиште Карловачке митрополије стигла вест да је њихов архипастир нетрагом нестао у поподневним часовима, у понедељак, 1. септембра. Наводно, упркос томе што су га познаници одвраћали, патријарх је, по лошем времену, кренуо у шетњу по оближњој планини, из које се те вечери није вратио. Кад се ни у уторак није појавио, месна жандармерија почела је да га тражи.
Патријаршијски секретар др Лаза Секулић још истог јутра кад је примио телеграм бадгаштајнског градоначелника, узнемирујуће вести пренео је најстаријем, пакрачком епископу Мирону, затим председнику угарске владе и патријарховом брату, др Милошу Богдановићу. Заједно с епископима викарним и бачким, владика Мирон је замолио будимског владику Георгија Зубковића да у пратњи дворских монаха, протосинђела Викентија Вујића и архиђакона Иринеја Ћирића, отпутује у Бадгаштајн, с циљем да на тамошње власти изврши притисак који би их додатно подстакао на потрагу за несталим патријархом. Епископат је, такође, одлучио да потрагу подржи молитвом „...да Господ, серцевједец, открије Цркви, да ли је Његова Светост жив или мртав.”
Већ прве суботе након патријарховог нестанка, у реци Ахе нађени су први трагови који су суморно упућивали на место где се, највероватније, налази његово беживотно тело. Најпре је нађено парче доњег рубља, а потом и део кошуље, с језичком на коме су, латиничним словима, били исписани иницијали Лукијана Богдановића. Они су савршено одговарали свим другим, извезеним на осталим кошуљама нађеним у патријарховој соби. Исто тако и материјал, као и име произвођача на нађеном комаду, били су истоветни осталим патријарховим кошуљама. Недуго потом, нађени су и други делови одеће, нажалост веома оштећени, тако да су се много теже могли повезати а несталим страдалником. Како су сви докази упућивали на корито реке Ахе, оно је свакодневно, од јутра до мрака, претраживано. Чак је одређена и награда од 1000 круна ономе ко први нађе патријархово тело.


Slika


Кад су изморени жандарми обуставили потрагу, др Емил Васиљевић, шурак патријарховог брата, наставио је, уз помоћ још двојице људи, да стопу по стопу гази муљ потока, како би нашао остатке свог пријатеља и рођака. Коначно, кад је крајем октобра река опала, Васиљевић је у близини железничке станице Кламштајна, тридесетак километара од претпостављеног места несреће, нашао патријархов леш. Архиђакон Иринеј Ћирић записао је да се „тело зауставило и савило око дрвеног стуба једног моста, а било је тако покривено окамењеним песком да је изгледало као камен, те људи у први мах нису хтели ни да га дижу и учинили су то тек на наваљивање жандармеријског стражара”.
Након што је стигла комисија, посебно састављена како би извршила обдукцију, ковчег с патријарховим остацима пренесен је до зида тамошње капеле где је, у присуству свештених лица, отворен. Комисија је утврдила идентитет тела још пре него што је у Дорф Гаштајн допутовала делегација Карловачке митрополије. Идентитет је утврђен на основу поправљених зуба у очуваној вилици, као и једног зуба на коме је нађена златна круна, за које је утврђено да су радови патријарховог зубара др Вајна из Будимпеште. Други доказ да је реч управо о телу Лукијана Богдановића пружио је његов обућар Душан Бркић из Сремских Карловаца који је телеграмом послао мере патријархове ноге. Иначе, на ципели нађеној на његовој нози јасно се могла прочитати Бркићева фирма. Исто тако и патријархов кројач је комисији послао његове мере, које су у потпуности одговарале телу нађеном у реци Ахе.
Поред ових доказа, архиђакон Иринеј посведочио је да сви они који су патријарха добро познавали, могу „с највећом поузданошћу потврдити идентитет”. На основу свега, судска комисија закључила је да је „идентитет потпуно утврђен”.

Жртва завере?

Патријарх Лукијан је, 2. новембра, сахрањен у Сремским Карловцима, у гробници коју је за себе и своје наследнике, испод олтара Горње цркве, саградио Георгије Бранковић. Пре него што су однесени у Саборну цркву, посмртни остаци изложени су у свечаној дворани Патријаршијског двора, у којој је покојник донедавно примао изразе поштовања. Тога дана, уз мноштво свештенства, заупокојену литургију у карловачкој Саборној цркви служио је вршачки владика Гаврило, док су опело одржали епископи горњокарловачки Михаило, бачки Митрофан и будимски Георгије. Сахрани су присуствовали изасланици београдског митрополита Димитрија, архимандрит Платон Јовановић, протојереј Михаило Поповић и протођакон Љубисав Поповић, док је митрополита дабробосанског Евгенија заступао протојереј Димитрије Јанковић. Цар Фрањо Јосиф је на сахрану послао царског и краљевског подмаршала Адолфа барона Ремена-Баренфелда, заповедника загребачког (13) војног кора, а српски краљ генерала Божу Јанковића. Опелу су присуствовали и римокатолички великодостојници, ђаковачки бискуп Иван Крапац и приор врањски Свиндерман, представници грађанских и војничких власти, као и многи чланови заступничког и великашког дома угарског сабора.


Slika


Комисија која је утврдила идентитет тела


Забележено је да се приликом овог тужног испраћаја могао наслутити и крај Аустроугарске монархије. Карловчани су одушевљено поздравили изасланика српске владе, читав вагон му искитили цвећем и на станицу га испратили уз певање националних песама, док барона Ремена готово да „нико није ни гледао”. Упркос овом националном, политичком одушевљењу, атмосферу око Горње цркве притискала је тешка туга, а ожалошћени мештани као да су знали да су с Лукијаном Богдановићем сахранили и Карловачку патријаршију која је њихово скромно насеље преобразила у духовну и културну престоницу пречанских Срба.
О трагедији која је задесила Православну цркву писала је штампа широм простране Монархије. Тако су почеле да колају најмаштовитије гласине које су, на различите начине, објашњавале патријархову смрт. По једној од њих, патријарх је био жртва атентата, извршеног по жељи угарске владе, док је по другој помраченог ума готово несвесно упао у поток. Много се шапутало и о тајанственој душевној болести која је мучила несрећног Лукијана. Још пре него што је нађено његово беживотно тело, у мађарској штампи појавио се напис под насловом „Патријарх Богдановић убијен (??)”, у коме је, уз ограду да „поузданих вести још нема”, писано како је „патријарх Лукијан Богдановић пао као жртва јужнословенске завере” и да су га „завереници напали и убили”. И Павле Јоановић, државни секретар угарског премијера грофа Иштвана Тисе, упорно је тврдио како су патријарха у ствари убили српски завереници, чију су страсну мржњу према овом мученику потпаљивали новосадски листови „Застава” и „Браник”.

Шапутање мађарског грофа

По једној другој причи, патријарх Лукијан је ноћ између 19. и 20. августа провео у природи, а кад је пошао назад у Бадгаштајн, суновратио са с једне стене у набујали планински поток. На месту трагедије нађен је његов шешир и изгубљена визиткарта извесног Винка Карловца, што је, по неким мишљењима, несумњиво упућивало на убиство. С друге стране, штампа у Бечу писала је да се патријарх удавио кад је покушао да преко трулог брвна пређе Ахе. Шаролико и противречно, обиље вести које су нудиле тадашње новине било је довољно да и најтрезвенијем и најобјективнијем истраживачу дословце заврти главу.
Док је трајала потрага за несталим патријархом, у штампи су се неретко појављивали текстови који су упућивали, или чак отворено тврдили да је Лукијан Богдановић био душевно болестан. У својим записима тадашњи патријаршијски архиђакон Иринеј Ћирић оповргава такве тврдње:
„Поуздано се може тврдити да је Патријарх тамо патио од несанице. Зато је Патријарх употребљавао веронал-пилуле, за које је имао лекарски рецепт скоро до онога часа када је нестао. Зна се и то да је тражио те лекове и без рецепта, али није добио. Неки мисле да је баш зато и ишао у шетњу и последњу ноћ провео у шуми, јер више није имао пилула, те се надао да ће после шетње по свежем ваздуху – заспати. Човек који пати од несанице не може бити богзна како расположен. Стога је разумљиво да је и Патријарх био ћутљив, избегавао друштво и тражио самоћу. Али то још није био знак ненормалности. Патријарх је, на пример, и те зиме избегавао познанства и друштво, као што очевидци сведоче. Штавише, има много ситних знакова који говоре о потпуно нормалном стању Патријарха. Лепа и светла соба Патријархова у Вајсмајеровом хотелу била је у реду: код огледала тоалетни прибор потпуно у реду као код куће, бело рубље сложено и спаковано, кофер с новцима закључан, итд. У књизи са жељезничким плановима нађене су на комадићу хартије белешке о возовима за полазак кући, а нађено је и једно неадресовано и непослано писмо, у којем Његова Светост шаље једној православној Српкињи, поводом њезиног брака, патријаршијски благослов и честитку. Писмо је врло лепо, коректно и логично написано и пуно српског духа.”
Коначно, ново светло на тајну патријархове смрти бачено је двадесетих година двадесетог века. Наиме, у јулу 1913. године, управо кад је патријарх Лукијан кретао на одмор, у Карлсбаду је неколико дана боравио архимандрит Георгије Видицки, настојатељ манастира Ковиља. Током његовог боравка у овој бајковитој бањи, архимандрита је на „поверљив разговор” позвао један неименовани мађарски гроф, који је био и „министар на расположењу”. Претпостављајући да је након неуспелог именовања за будимског владику, Видицки постао непријатељски расположен према патријарху, у току разговора, гроф му је поверио планове групе угарских политичара који су желели да по сваку цену Лукијана Богдановића онемогуће, морално или чак физички, да даље обавља своје архипастирске дужности. Георгије Видицки је с највећим презрењем одбио и саму помисао да буде саучесник у таквој подлости, а крајње необичан разговор који је водио с мађарским грофом, касније је објавио у „Патријаршијском гласнику” из 1922. године.
Из овог потоњег сведочења извесно је да је одређени круг људи из врха монархије на умору желео да нестанком патријарха Лукијана Богдановића унесе смутњу и додатни немир међу Србе чије је остварење сна о животу у једној држави било све опипљивије.

КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА

Реч је о црквеној области која је до 1920. године обухватала све православне Србе у Војводини, Славонији и Хрватској, односно припаднике овог народа који су се од краја 17. века налазили у Хабзбуршкој монархији. Срби су и раније, пре настанка митрополије, чинили велики део становништва ових простора, а њихов се број веома повећао након хабзбуршких ратова с Турцима, који су изазвали низ сеоба крајем 17. и почетком 18. века. По броју досељеника и по значају привилегија, добијених од аустријског цара Леополда I, нарочито се истиче сеоба под вођством пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића, 1689. и 1690. године. Патријарх Арсеније није намеравао да се с народом и читавом црквеном организацијом трајно насели у Хабзбуршкој монархији, тако да је прва привилегија и написана у том духу. Она није важила само за Србе под хабзбуршком влашћу, већ за читав етнички корпус, а повластице добијене овом привилегијом углавном су се тицале заштите права и слобода православне цркве и од саме царске власти и државне римокатоличке цркве, мада су оне касније послужиле као основ за добијање толико жељене црквене и политичке самосталности.

Царске привилегије углавном су се тицале слободе православног богослужења и неометане употребе јулијанског календара, док су се црквеној јерархији гарантовала сва права која је уживала и у Отоманској царевини. По тим одредбама, архиепископ има врховну власт у православној цркви, управља црквом и народом, поставља митрополите, епископе, игумане и свештенике, подиже цркве и манастире. Архиепископ је могао постати само Србин кога је изабрао црквено-народни сабор. По угледу на повластице које је црквена јерархија добијала од османских султана, цар Леополд I је, 20. августа 1691. године, додао да архиепископ има политички утицај и на световни живот свог народа, иако се Србима у градовима и селима дозвољава да створе своје установе под управом народних власти, магистрата.

После Велике сеобе, поглавари Српске православне цркве живели су у манастирима. Тако је још од 1708. године митрополит Исаија Ђаковић столовао у манастиру Гргетегу, али већ од следеће, 1709. године, архиепископи бораве у Карловцима. Избор Карловаца за седиште српског архиепископа, 1713. године, које ће бити верско, културно и политичко средиште, донекле је логичан будући да је Срем у то време био средишња област, с већинским православним становништвом. Такво решење подржао је и цар, највероватније зато што се ново митрополитово седиште налазило у сенци моћних зидина Петроварадинске тврђаве, па се претпостављало да ће царски официри због непосредне близине лакше надзирати црквену јерархију. Карловачки митрополити су носили и титулу српских архиепископа, што је потврдила и признала Хабзбуршка монархија, царским привилегијама из 1690. и 1691. године.

За даљи развој Сремских Карловаца, као и за добробит и напредак читаве Карловачке митрополије, пресудну улогу игра читав низ способних и заслужних архијереја, какви су били Павле Ненадовић и Стефан Стратимировић. У том смислу, нарочито се мора истаћи улога карловачких митрополита у просвећивању њихових верника. Тако је народни сабор, 1726. године, донео одлуку да је сваки епископ дужан да у својој епархији отвара школе, док се већ следеће године митрополит Мојсије Петровић у царском двору изборио за одобрење да његови сународници могу слободно отварати више и ниже просветне установе.
Митрополит Павле Ненадовић оснива Латинску школу, док је за настанак Карловачке гимназије, 1791. године, поред племенитог добротвора Димитрија Анастасијевића Сабова, најзаслужнији митрополит Стефан Стратимировић.

Као што је већ речено, Карловачком митрополијом управљали су поглавари Православне цркве, под титулом митрополита карловачких и архиепископа српских. Изузеци су били пећки патријарси Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић Шакабента. Обојица су водили велике сеобе Срба у Хабзбуршку монархију, а Карловачком митрополијом управљали су у звању патријарха, које су носили и у Старој Србији и које им је Хабзбуршка монархија признала првим добијеним привилегијама. Ипак, Карловци постају патријаршија, у правом смислу те речи, тек након што је митрополит Јосиф Рајачић, на Мајској скупштини 1848. године, проглашен за патријарха, што је потврђено манифестом цара Фрање Јосифа, 15. децембра 1848. године. Од тада па све до смрти патријарха Лукијана, 1913. године, Сремски Карловци су били седиште патријаршије. Са животом Лукијана Богдановића, угашена је Карловачка митрополија. Завршивши вишевековну дужност, Карловачка митрополија је, 1920. године, са свим својим епархијама, ушла у састав васпостављене Српске патријаршије.


Политикин Забавник

Autoru:  Luna.* [ 08 Mar 2013, 21:25 ]
Tema posta:  Re: Занимљивости

Vera jača od droge

Bivši pilot, dugogodišnji zavisnik od kokaina, o sunovratu i spasu: Sve sam izgubio, dotakao dno. U manastiru sam našao spas


Slika

Zoran bivši pilot je sada freskopisac

VISOK čovek u sakou i farmerkama, sigurnog pogleda i šarmantan, tek kročio u šestu deceniju života, koji nas čeka u baru, svakako ne izgleda onako kako zamišljate sagovornika sa kojim bi trebalo da razgovarate o njegovom odvikavanju od narkotika.

Predstavlja se: bivši pilot, sada ikonopisac, otac četvoro dece. I kada već pomišljamo da smo definitivno pogrešili sto, dodaje:

- I izlečeni narkoman.

Zoran Mirković nije njegovo pravo ime. Koristimo ga u ovom tekstu, ne zato što želi da se sakrije - njegovu priču znaju svi koji ga poznaju - već zato što ne želi da njegova deca zbog toga doživljavaju neprijatnosti u školi.

Nema stereotipa u Zoranovoj priči o sunovratu koji je doživeo i spasu koji je našao. Nije počeo da se drogira u tinejdžerskim danima i nikada nije uzimao heroin. Nikada nije krao da bi obezbedio novac za drogu. Već je dobro “odlomio” od treće decenije života kada je počeo da uzima drogu. Završio je pilotsku akademiju i dobio posao u "Jatu".

- Do tada sam bio prezaštićen: kuća, škola, vojska, akademija - priča Zoran.

- A onda dobijem svoj avion i svakog dana letim u svet. Bio sam uspešan u svemu što sam radio, a ipak se nisam snašao u tome. Sve sam imao, ali bilo je nešto u mojoj podsvesti što me je činilo nezadovoljnim. Da, postao sam pilot, kao i moj otac, ali šta s tim. Šta je moj cilj? Šta je moj smisao? Droga mi je, mislio sam tada, bila izlaz. Marihuana i kokain. Nikada nisam uzimao heroin.

Dugo je Zoran uspevao da drži svoj život pod kontrolom, uprkos poroku koji ga je sve više uzimao pod svoje. Nikada nije seo za komande aviona na kokainu ili pod uticajem "trave". Nije mislio da ima problem. Zarađivao je puno, ali je sav novac trošio na poroke. Nije video, a dno je jurilo prema njemu. A onda je udario snažnije nego što je ikada mogao da zamisli. Umešao se u međunarodni šverc heroina. Uhapšen je i osuđen na 18 meseci zatvora. Ostao je bez posla. Ali ni to sve nije bilo dovoljno da ga promeni.


CRNA REKA

- PRATIO sam sve što se dešavalo u Crnoj reci - priča Zoran.
- Od početka sam mislio da to nije pravi put. Nije hrišćanski tako postupati sa ljudima. Kada nekoga tučete lopatom, to je bes. A jedini lek za zavisnost je ljubav.


Ušao je u posao sa nekretninama, otvorio lokal na Kopaoniku. Ponovo je zarađivao dosta novca, oženio se i dobio prvu kćerku. Ali uprkos svemu, kokain je vodio glavnu reč u njegovom životu.

- Brak mi se raspao, a ja sam se vratio da živim sa majkom - kaže Zoran.

- Sve dok ona više nije mogla da podnese to što sam radio. Izbacila me iz kuće. Nestalo je novca. Spavao sam u parku, jeo ono što mi prijatelji donesu. Nisam imao kud. Pokušao sam da se ubijem. Presekao sam vene i čekao da umrem.

Sledeće čega se seća jeste buđenje u Klinici "Laza Lazarević". Preživeo je, ali više nije imao kud. Molio je doktore da ga zadrže dok se ne oporavi i ne shvati šta treba da radi.

- Ranije sam nekoliko puta pokušavao da se "skinem" sa droge. Odlazio sam i kod vrhunskih stručnjaka u Moskvu, ali uzalud. Nemoguće je izlečiti se od zavisnosti ako ne priznate da imate problem - priča Zoran.

- Sada sam se pogledao u ogledalo i shvatio da sam bolestan. Odlučio sam da pokušam da spas pronađem u manastiru, iako tada o veri nisam znao gotovo ništa.


POMAŽE DRUGIMA

ZORAN je danas posvećen pomaganju ljudima koji imaju slične probleme. Zajedno sa dr Vlajkom Panovićem svakog petka se sreće sa ljudima koji boluju od zavisnosti i njihovim porodicama.
- Dr Panović je najviše uradio za rešavanje ovog problema. Shvatio je gde leži uzrok zavisnosti - da je to praznina, vapaj za smislom - kaže Zoran.


Manastir Kovilj u to vreme još nije bio poznat po radu sa zavisnicima, a vladika Porfirije bio je tek jeromonah. Primili su Zorana.

- Do tada sam mislio da su to mračna, mistična i konzervativna mesta, ali ono što sam zatekao bilo je toplo, otvoreno. Nikakav pritisak nisu vršili na mene. Nije bilo zločina i kazne. Nije bilo osude, već samo greha. Prvi put sam našao smisao. I više mi nije bila potrebna droga.

Zoran se, posle nekoliko godina, polako vraćao spoljašnjem životu. U manastiru je izučio ikonopisanje i posvetio se tome. Od toga i danas živi. Ponovo se oženio i sa drugom ženom ima troje dece. Danas je srećan.

Ima, ipak, rana koje nikada ne zarastu. Majka ni danas ne želi da razgovara sa njim.

- Sve to mi sada izgleda kao neki drugi život - kaže.

- Nekada mi je bilo teško da pričam o svemu što mi se dešavalo. Više nije. Želim da ljudima pokažem da stereotip "nema izlečenih narkomana" nije tačan. Ja sam izlečen.


Novosti

Autoru:  Luna.* [ 09 Mar 2013, 21:17 ]
Tema posta:  Re: Занимљивости

Službe trovale patrijarhe

Kako su se jugoslovenske vlasti i strane sile borile za kontrolu nad Srpskom pravoslavnom crkvom: Smrt duhovnih poglavara Varnave i Vikentija inicirali Nemci, Kominterna, Britanci, Udba...


Slika

Patrijarh Varnava i patrijarh Vikentije

IZA misterije smrti dvojice srpska patrijarha, Varnave i Vikentija, kriju se razjašnjenja nekih važnih događaja iz naše nedavne istorije. Prof. dr Veljko Đurić kaže da je naša istorija u burnom 20. veku često ličila na političko-špijunski triler.

Do danas nisu opovrgnute pretpostavke da su patrijarsi Varnava i Vikentije otrovani - navodi dr Đurić. - Sumnja se da je patrijarh Varnava ubijen u noći 26. jula 1937, kad je jugoslovenska skupština izglasavala konkordat s Vatikanom, kome se on žestoko protivio. Patrijarh Vikentije je umro pod čudnim okolnostima 1958. nakon Sabora arhijereja SPC, a on je odbio da prizna nekanonsku Makedonsku pravoslavnu crkvu.

Dr Đurić završava dokumentarac o patrijarhu Vikentiju i očekuje da će on izazvati još burnije reakcije od prošlogodišnje premijere filmovane biografije patrijarha Varnave.

Varnavino protivljenje konkordatu Jugoslavije s Vatikanom, u predvečerje Drugog svetskog rata stavilo ga je na vetrometinu, gde su se ukrštali interesi jugoslovenskih vlasti, Svete stolice i moćnih evropskih država. Naime, tada je Velika Britanija intenzivnim kontaktima dostojanstvenika Anglikanske crkve i srpskih arhijereja pokušavala da poveća uticaj na SPC, na šta je Hitlerova Nemačka gledala s mnogo podozrivosti.

- Pominje se više verzija ubistva patrijarha Varnave - kaže dr Đurić. - Za njegovo trovanje otvoreno su sumnjičene najviše vlasti Kraljevine Jugoslavije, ali je i Sinod zabranio državnim funkcionerima da prisustvuju patrijarhovoj sahrani, svima osim ministru vojnom. Kao inicijatori ubistva navođeni su i Nemci, pa čak i Kominterna, jer je patrijarha po jednoj priči otrovao misteriozni ruski monah.


FORENZIČARI REŠAVAJU TAJNU

PATRIJARH Varnava ostavio je u amanet da ga sahrane u velikom Spomen-hramu Svetog Save kada on bude završen. - Arhijereji na ovogodišnjem Saboru treba da rasprave i odluče da li njegovi posmrtni ostaci treba da se prenesu iz malog hrama u kriptu velikog. U međuvremenu, moglo bi se zahvaljujući savremenim medicinskim dostignućima izvršiti analiza koja bi razjasnila da li ima ostataka otrova u kostima. U slučaju da ih ima, trebalo bi patrijarha proglasiti za sveštenomučenika. U suprotnom, stavila bi se tačka na tu istorijsku dilemu - kaže prof. dr Đurić.


U senci ovih priča ostala je nerasvetljena uloga Velike Britanije, koja je u vreme Konkordatske krize podstrekavala otvaranje "hrvatskog pitanja".

- London gura federalizaciju Kraljevine Jugoslavije, a poznati su i dokumenti o vezama Britanaca i Ante Pavelića - naglašava dr Đurić.

Federalizaciji Jugoslavije najviše se protivio "pronacistički" Milan Stojadinović.

- Stojadinovićeva smena, izazvana i sumnjičenjem za trovanje patrijarha Varnave, završena je stvaranjem Banovine Hrvatske, koja je bila uvertira za Nezavisnu Državu Hrvatsku. Taj kontinuitet je veoma važan. Patrijarh Varnave je, čini se, kolateralna šteta daleko širih evropskih zbivanja. Smrt patrijarha Vikentija u socijalističkoj Jugoslaviji je potpuno drugačija priča - smatra profesor Đurić.

On navodi da je SPC za jugoslovensku komunističku vrhušku bila respektabilan protivnik protiv koga su korišćena gotovo sva moguća sredstva.

- Ubijani su sveštenici, zatvarani pojedini arhijereji i sveštenoslužitelji, uništavani ostaci hramova porušenih u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Nije se prezalo ni od ubistava patrijarha, a po svemu sudeći, to se desilo patrijarhu Vikentiju 1958. godine - smatra profesor Đurić. - Postoje ozbiljne indicije da je on otrovan jer je osujetio pokušaj komunističkog režima da rešava nacionalno pitanje u Jugoslaviji kroz projekat stvaranja republičkih crkava.

Sagovornik "Novosti" navodi da je, prema dostupnoj arhivskoj građi i svedočenjima, patrijarh Vikentije obećavao komunističkim vlastima različite ustupke, a onda ih vešto odlagao i izvrdavao.

- Moguće je da je patrijarh 30. maja 1958. u Belom dvoru, na prijemu kod Josipa Broza Tita, obećao i ispunjenje zahteva o razrešenju crkvenih prilika u Makedoniji davanjem autonomije trima eparhijama u toj republici. Međutim, Sabor je odložio rešavanje tog pitanja, a patrijarh je neposredno zatim umro pod čudnim okolnostima u "prisustvu vlasti", u dedinjskoj bolnici "Dragiša Mišović".

- Vrlo verovatno je otrovan jer autopsija nije obavljena, a telo, iako je reč o patrijarhu, nije preneto u crkvu i kanonski ispraćeno. Patrijarh je brže-bolje sahranjen. Koliko je državna vlast požurivala sahranu, dokaz je i to što nije bilo vremena da se za njega napravi poseban grob, već je kovčeg sa posmrtnim ostacima stavljen u grobnicu mitropolita Mihaila, levo od ulaza Saborne crkve u Beogradu - kaže dr Đurić.

Među sveštenstvom se proširila priča da je patrijarha ubila Udba tako što je stranice njegovih omiljenih knjiga premazala otrovom. Đurić naglašava da je ubistvo patrijarha bila drastična mera, a da je komunistička vlast pokušavala da kontroliše SPC i suptilnijim metodama.

- Udba je znala kako da pridobije sveštenike za svoje potrebe, imala je saradnike čak i među arhijerejima - otkriva Đurić. - Zna se da je prvi prislušni aparat dobijen od Amerike 1953. godine i ugrađen u telefonsku centralu u Patrijaršiji! I velika sala za sednice Sabora bila je "pokrivena" prislušnim uređajima. Zahvaljujući tome, danas u Arhivu Jugoslavije u fondu Savezne komisije za verska pitanja možete da pročitate na stotine stranica prisluškivanih razgovora arhijereja!

Prema rečima našeg sagovornika, sredinom pedesetih godina u Ministarstvo unutrašnjih poslova doneto je i osam kutija arhivske građe SPC nastale u periodu između dva svetska rata.

- Ta građa još nije dostupna, iako ona krije velike tajne naše Crkve, na primer, o bolesti i smrti patrijarha Varnave Rosića. Posle toliko godina bio bi red da se ona preda Arhivu Srbije na čuvanje, pod uslovom da bude dostupna istraživačima - zaključuje prof. dr Đurić.


Novosti

Autoru:  Luna.* [ 04 Maj 2013, 20:05 ]
Tema posta:  Re: Занимљивости

JERUSALIM: Desetine hodočasnika na ceremoniji "Svetog ognja"!

Ovo je jedan od najstarijih rituala u hrišćanstvu i ponavlja se svake godine na mestu gde je Isus sahranjen i vaskrsnuo, i to u subotu, pre Uskrsa, koji se ove godine slavi 5. maja


Slika

Desetine hiljada hrišćanskih hodočasnika iz celog sveta prisustvovalo je danas u Jerusalimu u Crkvi Hristovog Groba ceremoniji “Svetog ognja”, na Veliku subotu uoči pravoslavnog Uskrsa, javili su izraelski mediji.

Hodočasnici i lokalni hrišćani zapalili su sveće i baklje od plamena koji se pojavio u Isusovoj grobnici.

Ovo je jedan od najstarijih rituala u hrišćanstvu i ponavlja se svake godine na mestu gde je Isus sahranjen i vaskrsnuo, i to u subotu, pre Uskrsa, koji se ove godine slavi 5. maja.

Od ranog jutra sveštenstvo četiri istočne hrišćanske crkve – grčke, jermenske, koptske i sirijske okuplja se u crkvi. Sva svetla u njoj su pogašena dok sveštenici i kaluđeri idu u procesiji i izgovaraju molitve.

Okupljeni vernici drže po 33 sveće koje simbolišu trideset tri godine Hristovog zemnog života. Za mnoge nema mesta u crkvi, pa satima čekaju u crkvenom dvorištu, često na toplom suncu. Stotine izraelskhi policajaca i vojnika čuva red i mir za vreme tog rituala.


Slika

erusalimski patrijarh Teofil III, obučen samo u belu odoru, ulazi u najsvetiji deo crkve, a prethodno se provereva da li ima šibice ili bilo koje drugo sredstvo da zapali vatru. Vernici čekaju u napetoj tišini da se desi čudo i da se iz grobnice bez izvora vatre pojavi božanski plamen. Neki vernici dolaze iz godine u godinu da vide ovaj ritual i nikad se ne zna kada će se vatra pojaviti.

Jerusalimski Stari grad bio je zatvoren prošle noći pred ovaj ritual. Za mnoge vernike to je vrhunac uskršnjih praznika, koje većina pravoslavnih crkvi slavi po julijanskom kalendaru. “Sveti oganj” se odmah šalje avionima u pravoslavne zajednice širom sveta. Veruje se da je pojava ognja božje delo.

( Telegraf.rs / Tanjug)

Autoru:  Luna.* [ 06 Jun 2013, 21:22 ]
Tema posta:  Re: Занимљивости

Kakva je mi­si­ja žen­a u pra­vo­sla­vlju

Že­na tre­ba da po­štu­je mu­ža, a muž da je vo­li, ra­di se sve na to­me da one po­sta­nu – mu­škar­ci, kaže čuvena voditeljka Dina Čolić

Slika

Di­na Čo­lić i mo­na­hi­nja Te­o­do­ra Va­sić (Foto A. Vasiljević)
Pri­ja­lo je bi­ti mu­ška­rac na ne­dav­no odr­ža­noj tri­bi­ni „Že­ne u pra­vo­sla­vlju”. U zgra­di Vaz­ne­sen­ske cr­kve bi­lo je ve­o­ma te­sno i spar­no, ali je vre­de­lo iz­dr­ža­ti. Jer re­če­ni­ce ko­je su se ni­za­le, pri­ja­le su sva­kom mu­škom uhu ko­je se ta­mo za­te­klo, kao baj­ko­vi­ta mu­zi­ka: že­na je, da­kle, ta ko­ja odr­ža­va po­ro­di­cu. Ona tre­ba da bu­de do­bra maj­ka, že­na i ba­ka, po­slu­šna su­pru­ga. I da pri tom ne bu­de po­kor­na.


Da su, sa dru­ge stra­ne, ne­ka­da­šnju vo­di­telj­sku zve­zdu biv­še Ju­go­sla­vi­je Di­nu Čo­lić-An­đel­ko­vić, mo­na­hi­nju Te­o­do­ru Va­sić, na­me­sni­cu ma­na­sti­ra Va­ve­de­nja u Be­o­gra­du, kao i le­kar­ku ur­gent­ne me­di­ci­ne, za­po­sle­nu u Hit­noj po­mo­ći, dr Zo­ri­cu Ku­bu­ro­vić, ko­je su opi­si­va­le žen­sku mi­si­ju u pra­vo­slav­nom sve­tu, slu­ša­le fe­mi­nist­ki­nje ili bor­ci za ljud­ska pra­va – ve­ro­vat­no bi sve tri bi­le osum­nji­če­ne za pro­ma­či­stič­ku, re­tro­grad­nu po­li­ti­ku usme­re­nu pro­tiv po­li­tič­ki ko­rekt­ne rav­no­prav­no­sti po­lo­va.


– Že­na tre­ba da po­štu­je mu­ža, a muž da je vo­li. Sa­vre­me­ne že­ne su iz­gu­bi­le tu ulo­gu. Ra­di se sve na to­me da one po­sta­nu – mu­škar­ci. Ali, sve ka­ri­je­re, po­slov­ne i po­li­tič­ke, jed­nom pro­đu. I šta na kra­ju osta­je? Ne­sreć­na, usa­mlje­na že­na bez po­ro­di­ce. Đa­vo, me­đu­tim, ni­je za­vr­šio svoj po­sao sa uni­šta­va­njem pra­vo­sla­vlja i po­ro­di­ce. Na to­me se i da­lje in­ten­ziv­no ra­di – pri­ča jed­na od naj­a­trak­tiv­ni­jih vo­di­telj­ki SFRJ.


Na pi­ta­nje ka­ko su naj­lep­še no­ge SFRJ za­ko­ra­či­le u pra­vo­sla­vlje, Di­na Čo­lić od­go­va­ra:
– Kad sam po­kri­la no­ge, ot­kri­la sam um, sr­ce i du­šu. I ja sam ži­ve­la ži­vot svo­je ge­ne­ra­ci­je: od ko­mu­ni­zma, hi­pi-po­kre­ta, vo­đe­na onim sti­hom: „Uzmi sve što ti ži­vot pru­ža”. U jed­nom tre­nut­ku sam shva­ti­la – to ni­je to – ka­že ona.
Dok­tor­ka Ku­bu­ro­vić je tu kad za­gu­sti, kad te­lo po­pu­sti. Ali le­kar u Hit­noj po­mo­ći i pi­sac u slo­bod­no vre­me, tru­di se da za­le­či i po­ko­ju ra­nje­nu du­šu.


– Iako nas dru­štve­ne na­u­ke uče da su mu­ška­rac i že­na jed­na­ki u sva­kom po­gle­du, ži­vot­na prak­sa je po­ka­za­la da je pri­hva­ta­nje tog na­o­ko isti­ni­tog i već op­šteg me­sta u fi­lo­zo­fi­ji, pra­vu, so­ci­o­lo­gi­ji, ne sa­mo na­ško­di­lo že­na­ma, ne­go i mu­škar­ci­ma, po­ro­di­ci i op­štem ustroj­stvu dru­štva. Op­šte beš­ča­šće ko­je je že­nu sve­lo na sred­stvo ra­da, u ime jed­na­ko­sti sa mu­škar­cem, eman­ci­pa­ci­je i sti­ca­nja ilu­zi­je po­li­tič­kih pra­va i eko­nom­ske sa­mo­stal­no­sti, po­če­lo je naj­pre ubi­ja­njem ve­re u že­ni. Taj pro­ces obez­bo­že­nja, do­sled­no i upor­no spro­vo­đen kroz isto­ri­ju, u na­šem ve­ku je do­veo do ra­za­ra­nja to­li­ko po­ro­di­ca, do ubi­ja­nja to­li­ko za­če­te de­ce, da ni­je­dan ge­no­cid ni­je ra­van tom zlo­či­nu, ko­ji je u pra­vo­slav­nom sve­tu po­čeo odva­ja­njem že­ne od nje­ne su­šti­ne, nje­nim na­mer­nim i na­sil­nim skre­ta­njem sa bo­go­čo­ve­čan­skog pu­ta.


Ta­ko re­če dr Ku­bu­ro­vić. Ka­kav, on­da, ona lek pro­pi­su­je? Evo re­cep­ta:
– Že­na je­ste raz­li­či­ta od mu­škar­ca – i te­le­sno i um­no i ose­ćaj­no. Njen ži­vot je raz­li­čit od ži­vo­ta mu­škar­ca, a ta­ko i tre­ba da bu­de. Nji­ho­va raz­li­či­tost plod je raz­li­či­tih osnov­nih ulo­ga da­tih mu­škar­cu i že­ni lič­no od Bo­ga. Ali, za­to što im je Bog dao be­smrt­nu du­šu ko­ja ni­je ni mu­ška ni žen­ska, mu­ška­rac i že­na su rav­no­ča­sni u po­gle­du slo­bo­de da iza­be­ru svoj put i da nji­me idu, sle­de­ći sve­te. I isti su u po­gle­du če­žnje za Bož­jom lju­ba­vlju i u po­gle­du sna­ge lju­ba­vi pre­ma Bo­gu. Od­sjaj te lju­ba­vi ogle­da se u nji­ho­voj uza­jam­noj lju­ba­vi, lju­ba­vi pre­ma po­tom­stvu, na­ro­du, ljud­skom ro­du i u mno­gim dru­gim lju­ba­vi­ma u ko­ji­ma se is­po­lja­va nji­hov put obo­že­nja.


I mo­na­hi­nja Te­o­do­ra Va­sić, na­me­sni­ca ma­na­sti­ra Va­ve­de­nje u Be­o­gra­du, sle­di taj trag. Za­to po­ru­ču­je da je tra­ge­di­ja čo­ve­ka i čo­ve­čan­stva u tr­ča­nju za la­žnim ci­lje­vi­ma i za­to im ži­vot, ko­ji je naj­ve­ći dar, ni­je ra­dost ne­go ne­sre­ća i jur­nja­va, va­lja­nje u pra­ši­ni od ko­je su stvo­re­ni.


– Sva­ki čo­vek tre­ba da raz­u­me i da raz­mi­šlja o smi­slu ži­vo­ta. Tre­ba da ose­ti i bu­de sve­stan od­go­vor­no­sti pred Bo­gom i svim lju­di­ma. Za­tim da se pre­o­kre­ne da ži­vi, ne za se­be (jer će bi­ti usa­mljen i ne­sre­tan, pra­zan), već da ži­vi is­pu­nja­va­ju­ći vo­lju Bož­ju. Hri­šćan­stvo ni­je ne­ka bo­go­slov­ska še­ma, ne­go prak­ti­čan ži­vot. Mu­ška­rac-muž je po­seb­no slu­že­nje Bo­gu. A mi sve to ta­ko ola­ko i po­vr­šno shva­ta­mo. Muž tre­ba da bu­de do­bar čo­vek, uz­o­ran, po­šten, ple­me­nit, pun raz­u­me­va­nja, lju­ba­vi, da bu­de za­štit­nik i stub svo­je po­ro­di­ce.

Da po­štu­je že­nu i de­cu ko­ju mu je Bog dao, jer će od­go­va­ra­ti za njih. Muž tre­ba da sa že­nom ži­vi u lju­ba­vi i sa­gla­sju, da se do­go­va­ra­ju o sve­mu, ali da je on taj ko­ji do­no­si od­lu­ke, za ko­je i od­go­va­ra. Ne sme da bu­de čo­vek ko­ji fi­zič­ki ili psi­hič­ki mal­tre­ti­ra svo­ju že­nu ili de­cu. Ne­go da se bri­ne o nji­ma, da vas­pi­ta­va de­cu i ču­va svo­ju po­ro­di­cu i svoj ugled, tru­de­ći se da kroz sve to, kroz za­jed­nič­ki ži­vot is­pu­nja­va za­po­ve­sti Bož­je – pre­po­ru­ču­je ma­ti Te­o­do­ra.

Aleksandar Apostolovski
Politika

Stranica 1 od 6 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/