Занимљивости

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Uz zvona pucali i topovi

Kako je 1913. godine u Nišu, rodnom gradu cara Konstantina, proslavljen0 16 vekova Milanskog edikta

KAO što će ove godine proslaviti 17 vekova, rodni grad cara Konstantina - Niš je takođe 1913. godine svečano obeležio i 16 vekova od donošenja Milanskog edikta, dokumenta kojim je u Rimskom carstvu, uz druge religije, dopušteno i do tada progonjeno hrišćanstvo.

Prvobitno planirana na Krstovdan (14. septembra), proslava 1600. godišnjice Milanskog edikta ipak nije mogla biti održana pomenutog datuma i to zbog epidemije kolere i pegavog tifusa, koji su posle Balkanskog rata u Nišu uzeli maha u velikoj razmeri.

Ipak, mesec i po dana kasnije, Srbija je smogla snage, te je tako od 28. do 30. decembra 1913. godine u carskom Nišu, uz prisustvo najviših verskih i državnih zvanica, proslavljen jubilej - 1.600 godina od donošenja Milanskog edikta. Oko pripreme se najviše ističe tada novoizabrani episkop niški Dositej.

VEK KASNIJE

DANAS, jedan vek kasnije, kako je nedavno istakao na naučnom skupu u Nišu, dekan Pravnog fakulteta, prof. dr Miroslav Lazić, ponovo u teškim vremenima, političkim i ekonomskim ali i duhovnim, Srbija je smogla snage da obeleži značajan jubilej - 1700. godišnjicu Milanskog edikta. Nizom manifestacija, od lokalnog do državnog značaja, od kojih su neke već održane, a mnoge tek predstoje, u Nišu, rodnom mestu cara Konstantina biće i centralna proslava 6. oktobra u organizaciji Srpske pravoslavne crkve, koja će okupiti veliki broj crkvenih velikodostojnika i drugih zvanica. Pre toga, 21. septembra svetu misu će služiti Katolička crkva.

Uoči same proslave, 28. decembra u Niš su pristigli predstavnici pravoslavnih crkava. Tako je grupu Ruske crkve predvodio rektor Carske petrogradske duhovne akademije i profesor Univerziteta Anastasija. Od ruskih sveštenika van Rusije, došli su protojerej peštanski Teofil Kardaševič, sofijski protojerej Petar Grigorijevič... Protosinđel Vikentije i arhiđakon Irinej zastupali su pravoslavnu Karlovačku bogosloviju, a nisu izostali ni poslanici iz Crne Gore, Grčke, Rumunije i Rusije. Doček gostiju bio je na železničkoj stanici.

Uveče je, kako stoji u programu proslave, služeno bdenije u Sabornoj crkvi, a početak je oglašen pucnjem topa sa Tvrđave i zvonjenjem u sva crkvena zvona. O liturgijskom sabranju i centralnoj proslavi u Bogoslovskom glasniku piše:”Služili su četiri arhijereja, i to, preosvećena gospoda mitropolit Dimitrije beogradski i Vićentije skopljanski, zatim preosvećena gospoda episkop Anastasije i Dositej niški, kao i veliki broj drugih sveštenika”.

Za vreme čitanja Svetog jevanđelja u hram je stigao i prestolonaslednik srpski Aleksandar sa princom Pavlom, ministrima, predstavnicima pravoslavnih država i mnogim drugim viđenim ličnostima.

Narednog dana, posle svečane službe božje, osvećena je spomen-ploča “Niške narodne odbrane” i Crkvene pevačke družine “Branko”, zatim je obavljeno osvećenje kamena temeljca za budući hram posvećen upravo Svetom caru Konstantinu i carici Jeleni, otkriven je spomenik episkopu Milentiju, proti Stojanu, popu Đorđu i drugim rodoljubivim Nišlijama, koje su Turci obesili 1821. godine kod gvozdenog mosta na Nišavi. U nastavku je organizovan bogat ručak, nakon čega je usledila svečana sednica Opštinskog odbora, dok je uveče priređen koncert sa raznovrsnim kulturno-umetničkim programom.

Poslednjeg, trećeg dana proslave, gosti su razgledali Niš i njegove znamenitosti, vozom se provozali kroz Sićevačku klisuru, da bi se posle ručka u Beloj Palanci vratili u Niš i uveče su svečano ispraćeni na železničku stanicu.
DAR RUSKOG CARA

POVODOM 1.600 godina Milanskog edikta, car Nikolaj Drugi Romanov, poklonio je Sabornom hramu u Nišu komplet sasuda koji je delimično uništen tokom požara u oktobru 2001.

Takođe, istim povodom, 1913. otvoren je Muzej u Nišu, ali je usled ratnih nedaća, između balkanskih i Prvog svetskog rata bio zatvoren posle samo 212 dana rada, a ponovo je obnovljen tek 1933. godine.

novosti

G o o g l e

Braca · **Pridružio se:** 26 Apr 2012, 09:04 **Postovi:** 50742 **Lokacija:** Balkan

Васпитање деце за духовни имунитет

Свети апостол Павле пише: Ако ли се ко о својима, а особито о домаћима, не брине, одрекао се вере и гopu je од неверника (1 Тим. 5,8). Ето како оштро апостол пише. Не пише, на пример: „Ко се лоше моли и не мари за свој посао“, већ ко се не брине о својим домаћима. Чак и свештеник, вршећи служење изнад којег нема вишег у свету, служећи Литургију и уређујући Цркву Божију, не може да заборави на свој дом, своју породицу. Жена и породица дају се свештенику једном у животу. Он не може поново да се ожени и зато он нарочито мора да чува своју жену и да јој помаже. Свето место празно не бива, на било ком, чак и на одговорнијем месту може се наћи замена, доћи ће други људи, али деци оца, а жени мужа нико неће заменити

У савременом свету где је остало тако мало љубави породица је спокојно пристаниште, спасоносна оаза куда човек треба да тежи заклањајући се од свих бура и брига. Заповест о љубави према Богу и ближњима постаје стварност на првом месту у породици. Кога волети ако не нама најближе људе – децу, укућане? Волећи их, учимо се љубави према Богу. Јер како може човек заволети Онога Кога није видео, ако најпре не заволи оне с којима живи? Ми смо често спремни да вршимо неке подвиге, некоме да помажемо, да га спасавамо – а Господ ће нас упитати на првом месту како смо се бринули о својој породици, о деци која су нам поверена, како смо их васпитали. Мало ћемо се на томе зауставити. Ко су она, наша деца? Наш продужетак? Наше власништво? Или, још горе, материјал за реализацију оних пројеката и амбиција које нама није успело да остваримо у свом животу? Децу даје Бог. Она су деца Божија па су тек онда наша деца. И Бог их нам даје привремено да би нас упитао за њих. Када то схватимо, нећемо онда гајити лажне илузије и туговати због љутње на њих. Ето, кажу, потрошили смо на децу цео живот и снаге, а уопште нисмо добили оно што смо хтели.

Родитељи у већини случајева воле децу више него деца родитеље. И очекивање огромне дечије љубави је прави правцати егоизам. Почнимо од тога да, нормални отац и нормална мајка рађају децу ради себе и у том тренутку они уопште не мисле да ће им неко због тога захвалити. Мотиви због којих људи рађају децу су: 1) љубав према деци; 2) да би човек имао ослонац у старости. И тешко да неко при томе мисли да је усрећио своје будуће дете или да је побољшао демографску ситуацију у земљи. Деца нису тражила да их рађамо, ми то чинимо ради себе. Они који воле децу знају да нам она могу дати далеко више радости и среће него ми њима. Немати деце је тежак крст. То ми треба њима да смо захвални што их имамо

Мучно је слушати жалбе родитеља на децу на коју су они наводно потроши о ли најбоље године живота, гомилу новца и душевних снага и која су им то платила најгором незахвалношћу. Не треба се поистовећивати с Рокфелером који је испоставио рачун својој одраслој деци за све оне године када их је појио и хранио. Не треба жалити због изгубљених година и средстава, већ због тога што нисмо могли да васпитамо децу као достојни ослонац нас, својих родитеља, што нисмо могли да стекнемо њихову љубав.

И зато главни задатак родитеља није у томе да дају детету најбољу одећу, храну и играчке, већ да га образују. Односно, да одгаје у њему лик Божији, да спасу његову душу, а остало ће се све додати.

О школском образовању знам по чувењу, јер сам прилично дуго предавао и у недељној школи, и у најобичнијој професионалној техничкој школи. С болом видим да сваке године ситуација с децом постаје све гора. А и како може бити другачије када се деци нико не посвећује: ни родитељи, ни школа. Раније су барем постојали васпитни програми, кружоци, секције. Сада њих готово и нема.

Зато се у школе уводе часови сексуалног ‘просвећивања’. Остаје телевизор и компјутер. Дете укључује телевизор и види, на пример, филм Фјодора Бондарчука Девета чета, где је говор стално пропраћен псовком и приказана сцена групног секса. Прича се да је један „авганистанац“ у бесу сломио диск с тим филмом, рекавши да је то неистина и клевета на авганистански рат, да је то чак историјска неистина, девета чета није погинула као што је то приказано у филму. У филму Антикилер главни јунак, „витез без мане и страха“, пуши траву. Оваквих примера се може навести мноштво, јер код нас је чак и министар културе Швиткој позивао да се псовка прогласи нашом националном баштином. На телевизији се стално приказују филмови који су још пре неколико година потпадали под члан Кривичног закона“Производња и приказивање порнографије“. Томе треба додати часове полног васпитања у школи и много тога другог. На истој тој телевизији стално се врши отворена и прикривена пропаганда алкохола и дувана, а у многим филмовима чак и дроге. Дроге су постале веома приступачне, а пиво се продаје по цени минералне воде. Када сам ја похађао школу ми смо знали само једног наркомана из наше школе, а сада је та несрећа захватила све школе.

Због чега све ово причам? Не ради тога да бих некога заплашио. Мислим да сви ионако познају те проблеме.

Важно је схватити нешто друго: сада није оно време када смо ми расли и васпитавали се, а да и не говоримо о старијем поколењу. Без вере у Бога, без хришћанских моралних заповести, без православне културе, децу нећемо васпитати. Још пре неких 17-20 година могли смо се позивати у васпитању на општељудске вредности, али данас не. Време је изгубљено. Хришћанско, православно васпитање даје детету вакцину, духовни имунитет против свега оног зла које јача сваког дана. Борба за душу детета не води се само кроз супротстављање култу долара, секса и материјалних вредности. Ми живимо у доба окултизма и сатанизма који надиру као бујица. Да бисмо то схватили довољно је да прелистамо било које новине са огласима и у њима нађемо рекламу за услуге магова и биоенергетичара или да приђемо било којег киоску с књигама.

Победити овај род (демонски) материјалним средствима немогуће је. Ето ради чега је потребна вера. Ако дете сазна „шта је то добро и шта је то лоше“, не по Мајаковском, већ по Закону Божијем, ако добије у свом животу стожер – веру у Бога, ако сазна да ћемо за сва наша дела дати одговор не само за гробом, него и у овом животу, оно ће моћи да се супротстави свету и његовом злу. Код Висоцког постоје речи: „Ако си крчећи пут очевим мачем слане сузе на брк намотао, ако си у ватреном боју искусио шта све кошта, дакле, ти си у детињству одговарајуће књиге читао„. И наш задатак је да деци дамо те књиге, то јест, васпитање.

Узгред, о књигама. Врло је важно улити детету од детињства љубав према читању, укус према доброј књижевности. То треба чинити што је могуће раније, не сме да нас мрзи да читамо деци наглас. Ако малишан навикне на добре, праве књиге, он неће имати жељу да чита оне лоше. Сада је време компјутера, ДВД и мобилних телефона и омладина чита врло мало. Научити користити компјутер може се врло брзо, али научити читати књиге, немајући од детињства такву навику, врло је тешко. Исто се може рећи и о квалитетним, добрим филмовима и цртаним филмовима. Васпитавши укус детета у тој области, ми ћемо сачувати његове очи и уши (а што је главно душу) од баналних и недаровитих кривотворина. Оно највероватније ни само неће моћи да их гледа. Купујући деци дискове, са изненађењем сам сазнао какав огроман број изврсних домаћих цртаних филмова имамо за децу. Наравно, они су далеко изнад западне продукције. А сада пређимо на нашу главну тему: васпитање деце у породици.

Можда ћу рећи баналну ствар, али васпитање детета треба почети од рада на себи. Постоје познате пословице: „с јасике се поморанџе не беру“ и „ивер не пада далеко од кладе“. Онакви каквима бисмо хтели да видимо своју децу у будућности, такви и ми морамо да будемо сада када наша деца живе и све деле са нама. Треба их поучавати на примеру свог живота. Ако отац прича о штетности алкохола и дувана, увлачећи при томе дубоко дим из цигарете и срчући пиво, хоће ли то дати неки резултат?

Једном сам посматрао врло непријатну сцену. Две младе маме су стајале на улици и разговарале. На два корака од њих играла су се њихова мала деца (имала су највише четири године). Из уста тих жена после сваке друге речи излетала је најужаснија псовка. Такве псовке нисам чуо од искусних бравара и бивших робијаша. Ко ће порасти од деце тих мама? Није тешко досетити се. Исти такви љубитељи псовки. А где је псовка тамо су обавезно и други пороци. Када сам био адолесцент, готово је било немогуће срести жену која пуши на улици. Сада пуше чак и младе маме које гурају колица, чак и на дечијем игралишту. При томе често људи то не чине злонамерно, они су једноставно потпуно изгубили способност да разликују „добро“ од „лошег“.

Толико су се већ навикли на алкохол, пушење и псовке да све то сматрају о нормом живота. Једном смо жена и ја дошли на дечије игралиште. Осим нас тамо је било неколико старица на клупама, те мушкарац и жена који су седели право на даскама базена с песком. Мушкарац је пушио. Пришао сам му и замолио га да оде, јер је ту дечије игралиште и ту деца пролазе. Ма ко лико било чудно, он је потпуно нормално примио мој позив и извинио се, угасио је цигарету и отишао. Мислим да он просто није размишљао о томе да је његово пушење некоме непријатно или да шкоди.

Навешћу пример како се за неблагочестиви живот родитељима шаљу уразумљења и како им Господ показује колико велику штету наносе својој деци.

Архимандрит Тројице-Сергијеве лавре Кронид (Љубимов) причао је случај који се догодио његовом земљаку, сељаку села Кетилово Волоколамског среза. Звао се Јаков Иванович. Имао је сина Василија који је имао око осам година. Од извесног времена он је добио нападе неиздржљивог псовања које је било праћено хуљењем на светињу. Његово лице је при томе постајало црно и страшно. Отац је покушавао да га казни, затварао га је у подрум, али дечак је и одатле настављао да изговара ружне речи. Отац детета је причао да он сам када је трезан не псује, али чим попије први је псовач на улици и псује пред децом. Сам је признао да је крив због опседнутости која је снашла његовог сина. Архимандрит Кронид је посаветовао сељака да се у сузама каје због грехова и да се моли преподобном Сергију за исцељење сина. Дошавши након годину дана у лавру, сељак је испричао да се син ускоро разболео, почео је да се топи као свећа. Два месеца је боловао и био је необично кротак и смирен срцем. Нико од њега није чуо ружну реч. Два дана пред смрт он се исповедио и причестио и, опростивши се са свима, умро. Потресени отац је оставио пиће и никада више није изговорио ружне речи.

Овај случај показује какву одговорност сносимо за сваки наш поступак и реч изговорену у присуству деце. О томе шта чека онога ко саблазни једног од малих ових добро знамо из Јеванђеља.

Главни васпитни чинилац јесте атмосфера која влада у породици. Оно што дете види и добија у породици, у детињству, 80% формира његов карактер.
Сада се појавила теорија како не постоји лоше наслеђе [генетски чинилац] од родитеља алкохоличара и наркомана. Једноставно, адолесценти, налазећи се у средини где се пије и употребљавају се дроге, и сами прихватају те пороке.

Нисам лекар, мени је тешко да судим о исправности ове хипотезе, али ћу рећи једно: дете нема грехова, грехове чине одрасли. Познати су многи примери када су се деца из породица алкохоличара васпитавала у срећним породицама и одрастала као потпуно нормални људи. Наслеђе је било превазиђено љубављу и бригом.

Исто се може рећи и о другим гресима. На пример, отац је подложан гневу, често виче на жену. Син одраста као потпуно исти такав човек. И сви кажу како је сав на оца. Он је заправо заиста наследио од родитеља импулсивни емоционални карактер, али је узор за подражавање узео од свог оца. Деца наслеђују од нас својства карактера и темперамента, али како ће их она применити и развити зависи од нашег понашања и од тога како их ми васпитавамо. Штедљивост може постати брижљивост, а може постати шкртост. Чврстина се може развити у упорност, а може се претворити у тврдоглавост и самовољу. Зато је важно сагледати особине карактера детета још у детињству и дати им правилан развој, а не тежити да се оне по сваку цену промене или наметне нешто што детету уопште није својствено. Исто се може рећи и о способностима. Ако адолесцент има таленат за уметника, а од њега хоће по сваку цену да направе математичара само зато што му је тата професор математике, може јако нашкодити вољеном детету.

Односи међу супружницима веома утичу на стање деце. Јер породица је јединствени организам и деца су неодвојива од нас. Психолог Максим Бондаренко наводи овакав пример: „Отац долази на саветовање са сином. Утврђен је проблем лошег успеха сина у школи, његовог одбијања да учи. Током разговора се испоставља да се отац стално свађа с мајком, јер је љубоморан на њу. Рекло би се, какве то има везе са синовим учењем? Испоставља се да има непосредне везе. Пошто се он боји развода родитеља, део конфликтне енергије у породици несвесно превлачи на себе. Зато је и ‘морао да постане’ лош ђак. Резултат тога је да родитељи део своје агресије, намењене једно другоме, усмеравају на сина који на тај начин несвесно ‘спасава’ породицу од распада. Тако се на крају добија да се отац и мајка баве његовим ‘васпитањем’ уместо да реше проблем властитих односа“.

„Када је породица заједно тада је и душа на месту“ – каже народна мудрост. Ако родитељи хоће да васпитају добру децу, морају и сами да буду начисто са собом и да постигну добре узајамне односе. Тада ће им бити лакше да васпитавају децу. Невоља савремених родитеља је недостатак слободног времена. И због тог недостатка врло мало часова остаје за децу, нарочито код очева. То се може објаснити, време је тешко, треба зарађивати новац. Па ипак нађите времена и позабавите се децом. Она ће вам за то захвалити, чак тиме што ћете једни другима постати ближи.

Један отац је причао: „Мени се раније чинило као недозвољена раскош да одем с децом у зоолошки врт, у природу или на циркуску представу. Нисам себе сматрао толико слободним човеком да би трошио време на такве глупости. Боље је помолити се, мало прочитати Јеванђеље. Али Бог је разбио и у потпуности изменио моје представе о духовном животу. Схватио сам да се моја очинска духовност састоји у томе да поклањам својој деци све своје слободно време. Никаква духовност не оправдава неопходност васпитања сопствене деце. И сада идемо заједно у зоолошки врт, заједно се играмо и шетамо по шуми“.

Улога оца је нарочито важна у васпитању дечака. То како сте играли с њим фудбал, ишли на излет, путовали на поклоњење светим местима, нешто заједно мајсторисали, дете ће запамтити за цео живот. Успомене из детињства су најсветлије, најупечатљивије, оне нам као звезде осветљавају сав наш живот.

Многе тате, осећајући кривицу пред децом због недостатка дружења, обасипају децу скупим стварима, играчкама, али често деци то уопште није потребно. За њих би било далеко драгоценије када би тата урадио нешто заједно с њима, поправио кола или их научио да тестеришу и закуцавају ексере. Ми се често жалимо на лош утицај улице и школе. Па да ли ми лично много времена проводимо с децом, утичемо ли на њих, да ли се интересујемо за то чиме они живе, какви филмови и песме им се свиђају? Родитељи морају да буду први пријатељи своје деце, задржавајући, наравно, субординацију, избегавајући претерану фамилијарност [присност].

Треба ли хвалити децу? Ја сматрам да треба. Породица, тата и мама, за дете су цео свет. Оно је нешто учинило, али још не може објективно да оцени свој успех, нема животног искуства. Одрастао човек може добити оцену свог рада на послу, од пријатеља, рођака, а дете само од родитеља. И похвала, чак и за мали успех, има огроман значај за даљи стваралачки напредак.

И обрнуто, деца којима родитељи стално понављају: „Ти си глуп, неспретан и дебео„, „Ништа добро од тебе неће испасти“ – одрастају као глупи, неспретни и неуспешни. Ако дете, које је чак заиста болесно, стално штите од свега, он ће цео живот себе сматрати болесним и ускраћеним. Настаје такозвани комплекс мање вредности.

Аутор: Свештеник Павле Гумеров
Извор: Пријатељ Божији

Braca · **Pridružio se:** 26 Apr 2012, 09:04 **Postovi:** 50742 **Lokacija:** Balkan

Ostrog:Obrušila se stena na vernike

Izvor: Beta, Tanjug
Podgorica -- Tri osobe lakše su povređene kada se obrušila velika stena i pala na plato ispred gornjeg manastira pod Ostrogom, objavili su podgorički mediji.

Direktor nikšićke bolnice Ilija Asanin potvrdio je "Vijestima" da su tri ženske osobe primljene juče posle 18 sati sa lakšim povredama, te da su posle ukazane pomoći puštene kuci. Incident se dogodio juče popodne, a na platou ispred manastira u to vreme se nalazilo više vernika.

Velika stena pala je na plato u trenutku kada je tamo bilo vernika i pukla je na tri dela. Ostaci stene su uklonjeni bagerom.

Mitropolija crnogorsko-primorska najavila je za danas saopštenje ovim povodom, a njen protojerej Velibor Džomic saopštio je da uprava manastira Ostrog, zajedno sa alpinistima, redovno održava prostor iznad manastira kako bi se sprečili odroni.

Saopštenje Mitropolije se očekuje danas.

Braca · **Poslato:** 25 Sep 2013, 23:55

Krst visine 33 metra na planini Stolovi

Izvor: Tanjug
Na planini Stolovi kod Kraljeva, na vrhu Usovica i nadmorskoj visini od 1.375 metara, biće podignut pravoslavni krst visine 33 metra.

Prema rečima, Milutina Vukosavljevića iz Planinarskog društva "Gvozdac" iz Kraljeva, čija je ideja podizanje krsta, na toj nadmorskoj visini krst će biti vidljiv iz Kraljeva, doline Ibra i pojedinih lokacija sa velike udaljenosti.

"Cilj nam je da se krst vidi iz cele Raške oblasti. Dobili smo građevinsku dozvolu, prokopali smo put do lokacije, iskopali temelj i dovukli oko 250 kubika šljunka", rekao je Vukosavljević Tanjugu.

On je dodao da će u temelj biti ugrađeno i 1.500 džakova cementa. "Još uvek nismo odlučili od čega će biti napravljen krst, najverovatnije od betona, ali nam je svejedno, jer će temelj biti univerzalni", kaže Vukosavljević.

Vukosavljević napominje da se krst podiže isključivo iz donacija, a procenjeno je da će koštati oko 100.000 evra.

Ideja je potekla iz Planinarskog društva “Gvozdac” iz Kraljeva još pre pet godina, koja je zatim podržana blagoslovom vladike Hrizostoma, tadašnjeg episkopa Žičke eparhije.

Krst će biti osvetljen noću, električnom energijom koja će se dobijati iz mini-centrale na vetar.

Braca · **Poslato:** 27 Sep 2013, 00:37

Православна Литија против „геј-параде“

Београд – Православна свештено-народна литија против „геј параде“
Полази на Крстовдан 27.09.2013. трасом од Патријаршије у 17:00часова, до зграде „СКЦ“ где је за сутрадан најављена ова промоција разврата.
(На Литију понети Иконе и Крстове. Не носити транспаренте појединачних организација, јер ћемо, уз овај молитвени обред, оформити заједнички Светосавски слоган. Литију ће предводити свештеник о. Жарко Гавриловић)
А и на сам дан параде 28.09.2013. Позивамо све истинске Србе да изађу на улице, и то, где год чују да има православаца, да им се придруже и да заувек кажу НЕ овој саблазни, која прети да уништи моралне основе нашег светосавског националног бића.
Сједињене србске светосавске организације
Све за Христа – Христа ни за шта !!!
Поводом Параде „поноса“ заказане за 28. септембар 2013. година у Београду
Драга браћо и сестре, Христови светосавци,
И ове године се на улицама Београда планира промоција настраних сексуалних оријентација које су у суштини противприродне. Истовремено оне су директно против промисла Божијег о нама. Ако се у најављеним активностима траже права на изражавања слободе и личних погледа на живот, тј. на одбацивање смисаоног начина сагледавања “личног” (личног и приватног наспрам јавног), онда треба чисте савести и уз побожну одговорност изаћи на улице и јавно изразити неслагање са нашим властима које крше права и вредности вековног искуства нашег најoбичнијег живота.
Овај излазак на улице је морално и етички оправдан, а по природном закону заснован на “логици чистог разума”, јер до њега долази услед обмане и лажи оних који су на путу до власти лажљиво делили наше ставове, да би их сада, у свом уском и философски дискутабилном схватању демократије погазили. Они сада силом и једностраним (приватним) тумачењем закона штите оно што су и сами доскора одбацивали.
Време је да се каже да се не треба повиновати ни овој загонетној ћутњи у СПЦ. Не обраћајте пажњу на незаинтересованост званичне академске црквене мисли да покрене јавну расправу о овој богоборачкој појави, да чак ако треба и политички заштите наше евангелске вредности. Сами и Богом вам датом слободом, на том основном номолошком схватању човека пред Богом (без “институционалних” усмеравања нашег светог сагледавања човека), крените на улице, да на њима својом појавом и христообразном личношћу посведочите против овог нама никада прихватљивог јавног показивања. Са “поносом” се пред нашим очима “маше гнусним грехом”, а да се истовремено лицемерно тражи наше хришћанско смирење, трпљење и ћутња. Познато је да јавно проузрокује јавно, а тајно увек остаје у тајности. Тајно је увек лично и ничим нарушено, и само је познато у личном односу између Бога и човека, и само они могу да сагледавају суд и последице, а никако јавно мњење. Али када те појаве излазе из оквира личног права и слободе, и демонстрирају се као друштвене, када се од свих добрих заједница, а посебно Литургичких, очекује смирење и ћутња, тј. једнострано улагање, онда ове ствари немају никакве везе са демократијом, јер је њена суштинска аксиома да мањина не може да намеће своју вољу већини. И тачка.
Треба изаћи на улице и борити се за Србију хришћанских вредности педаљ по педаљ, што је одувек био њен једини историјски идентитет. Ми само такву Србију желимо и никакву другу, јер ако нам овако присилно намећу псевдо-живот тада нам на тим истим принципима намећу и псевдо-земљу са псевдо-хришћанским вредностима – агностичким и јеретичким, па се она може називати и “србија” а да то више није. Размислимо о овоме! Ово је бојно поље сукоба вредности на којем САДА губимо или САДА добијамо, а боја нема без учешћа.
Не слушајте лажи и обмане из “црквених кругова”, нити којекакве уштављене, политички коректне и патетичне црквене “аналитичаре” (јер се они обично јављају поводом ових збивања), да Цркву те ствари у постојећој ширини питања не интересују, или пак да су то “глупости”. На овоме се гради апологија да би православни Срби требало пасивно да гледају на све ово! Никако не слушајте ово! Напротив, наша је света обавеза да штитимо породицу и наше хришћанско друштво, да га на евангелским основама промовишемо и градимо. Само ово је ЈЕДИНА права духовна обнова свих црквених категорија, а не оно што нам се данас протура као “обнова”. Ко каже да то није потребно он није пријатељ ни Србије ни наше Свете Христове Цркве која постоји на тим просторима ове нама Богом дане земље. Тај је најемник који “не радит о овцах својих”, и вук у јагњећој кожи, било ко да је, и било где да је, и било који чин и звање да има, који и онако постоје и признати су само по слави људској, а не почивају на истини и правди Божијој.

Vaseljenska

Braca · **Poslato:** 28 Sep 2013, 00:47

Верски обичаји

Банатска

Нема народа без обичаја, без обзира у ком крају света живи. Свако село, сваки крај, свака област, сваки народ, имају своје обичаје. Неки обичаји припадају само ужем крају, неки захватају читаве области једне земље, а неки обичаји су истоветни код различитих народа.

Велике сеобе народа кроз векове, освајачки походи разних народа, вековна ропства и многобројни ратови, а уједно праћено и вољним и невољним мешањем крви, учинили су да су се и народи и њихови обичаји прилично измешали.Мало је народа који су имали толико сеоба као Српски народ. Од доласка на Балканско полуострво пре много векова па све до сеоба у последњој деценији ХХ века, притиснути разним невољама, Срби су се селили из једног краја земље у други. Они су у својим сеобама поред многих кућних потрепштина носили и своје обичаје.Много је обичаја који су кроз вековну употребу освећени у Српској православној цркви. За сваки празник везани су одређени обичаји. Пођимо редом.
Црвено слово у калeндару
Поједине дане у току једне календарске године, црква је посветила значајним догађајима из Спаситељевог живота, и великим светитељима, и ти дани су уписани црвеним словом у православном календару. То су верски празници, и у тај дан православни хришћани празнују, односно, не раде. Дакле, сваки дан који је у календару уписан као црвено слово, по црквеном правилу је нерадан дан. Тога дана хришћани одлазе у цркву на света богослужења, воде се озбиљни и побожни разговори у вези са празником, и не обављају се уобичајени послови у њиви, радионици или на неком другом радном месту. У кући се обављају само нужни послови припремање хране и сл. Наравно од ове обавезе изузети су они који раде у државним фирмама, где се увек преко недеље ради, али по доласку кући, треба да празнују, значи да изоставе неке своје послове које обављају код куће. За дан своје крсне славе, сваки радник треба да тражи слободан дан у фирми, и да тај дан на миру, са својим укућанима, посвети својој слави и празнику.
Недеља
Васкрс је највећи хришћански празник, јер је тога дана Господ Исус Христос васкрсао из мртвих и то је најзначајнији догађај у историји света на коме почива хришћанство. Да Христос није васкрсао не би било ни хришћанства. Зато је Васкрс празник над празницима. Због толиког значаја и свака недеља у току године посвећена је Васкрсењу. Руси недељу зову "воскресеније"'. Недеља је, дакле, поновљени празник Васкрса, и као таква спада у највеће хришћанске празнике. У нашем народу, у појединим крајевима, ослабила је та свест, и врло често се дешава, да се у недељу ради као на најобичнијем радном дану. То је велики грех. Још у Старом завету, у Десет Божијих заповести је наређено: "Шест дана ради и посвршавај све своје послове, а седми дан посвети Господу Богу своме". Недеља је тај седми дан, и хришћани су дужни да се држе ове заповести као највеће светиње. Треба, дакле, знати, да је недеља већи празник од свих светитељских празника, од Никољдана, Ђурђевдана, Јовањдана итд. и да је њено празновање заповедио сам Бог у заповестима које је предао људима.
Завeтни празиици
Поред дана које је црква одредила за празновање, појединци, читаве породице, па и поједина села или крајеви имају неке дане које празнују и у које не раде. То су наши преци, из одређених разлога почели да празнују и то се претворило у завет који има снагу црквене заповести. Такви празници су у нашем народу Блага и Огњена Марија, свети Прокопије, свети Јеремија итд. Празновање ових дана толико је ушло у праксу, да то и не треба мењати, јер су ти светитељи на тај начин постали заштитници оних који их празнују. Неки од тих дана постали су и народне и сеоске преславе.
Пeтак пред велике празнике
Познато је да у неким нашим крајевима народ празнује и петак који пада уочи неког великог празника Илиндана, Крстовдана, Никољдана, Ђурђевдана итд. Како црква гледа на празновање петка? Као што је свака недеља у једној години посвећена васкрсењу, тако је и сваки петак посвећен Христовом страдању на Голготи. Сваки петак је успомена на Велики Петак. Вероватно су се наши преци у старим временима, због те символике, уздражавали од рада у петак пред велике празнике, да би тиме одали поштовање и обновили успомену на Христово страдање. Јер да Христос није пострадао и васкрсао, не би било светитеља, нити би било хришћана. Црква није заповедила да се петак празнује, осим што је заповедила пост у петак и среду, јер је и среда посвећена страдању Христовом. Али то празновање наших предака временом се претворило у једну врсту завета. И како данас поступати? Најбоље је да они, који су до сада празновали, празнују и даље, а ко сматра да не треба да празнује може тај дан радити. Има случајева, где су неки покушали да прекину традицију празновања петка, нарочито на селу, и дешавала им се увек нека штета на имању. Значи да је празновање већ примило снагу завета. Зато је најбоље поступити ослањајући се на властито искуство. Овде још, треба додати, да празновање петка нема никакве везе са претпоставком да је то остало од Турака, пошто је "петак турски светац". Срби су све примали од Турака, и ношњу и обичаје, и навике, али веру су чували као зеницу ока. И ништа није од ислама продрло у православље.

Braca · **Poslato:** 28 Sep 2013, 00:48

Kako je nastao običaj paljenja sveća i kandila

Манастир Лепавина

Sveće i kandila sa uljem su se upotrebljavali u crkvama još u davno vreme. Naredba da se napravi svetiljka od čistog zlata sa sedam kandila je jedna od prvih koju je Gospod dao Mojsiju

Simboličko značenje sveća, svećnjaka, kandila i svetlosti u crkvi
Svetlost u pravoslavnoj crkvi izobražava nebesku Božansku svetlost. Ona takodje označava i Hrista kao Svetlost svetu, Svetlost od Svetlosti, Svetlost istinsku, Koja prosvećuje svakog čoveka, koji dolazi u svet”.
Drevne vizantijsko-ruske crkve su imale veoma uske prozore, zbog čega je u njima bio polumrak i sumrak čak i u najsunčaniji dan. Ali to nije tama, niti potpuno odsustvo svetlosti. To označava ovozemaljski ljudski život, pogružen u sumrak greha i neznanja, u kome medjutim svetli svetlost vere, svetlost Božija: “I vidjelo se svijetli u tami, i tama ga ne obuze” (Jn. 1, 5).
Sumrak u crkvi označava taj misleni duhovni sumrak, pokrov, kojim su obavijene Božije tajne. Mali, uski prozori na drevnim crkvama, koji su simbolizovali izvore Božanske svetlosti, su u crkvama stvarali takvu atmosferu, koja je u potpunosti odgovarala navedenim jevandjeljskim rečima i pravilno izobražavala prirodu stvari u duhovnoj oblasti života.
Spoljna svetlost je puštana u unutrašnjost crkve samo kao odraz nematerijalne svetlosti, i to u veoma ograničenoj količini. Svetlost u užem smislu u crkvenom poimanju predstavlja samo Božansku svetlost, Hristovu svetlost, svetlost budućeg života u Carstvu Božijem. Time je odredjen i karakter unutrašnjeg osvetljenja crkve. On se nikad nije naznačavao radi toga da bi bilo svetlo. Svetiljke u crkvi su uvek imale duhovno-simboličko značenje. One se pale i danju, za vreme dnevnih službi, kada ima dovoljno svetlosti od prozora. U ustavnim slučajevima, svetiljke u crkvama se za vreme večernjih i noćnih Bogosluženja mogu paliti u veoma malom broju, a pri čitanju Šestopsalmija na svenoćnom bdeniju se gase sve sveće, sem sveća na sredini crkve, gde stoji čtec, ispred ikona Hrista, Majke Božije i Svetitelja kome je crkva posvećena. Tada je sumrak u crkvi veoma gust, ali nikada nije potpuni mrak: “Vidjelo se svijetli u tami”. Zato se u vreme prazničnih i nedeljnih Bogosluženja pale sve svetiljke, pa tako i one najviše – panikandilo i polijeleji, izobražavajući tada u potpunosti Božiiu svetlost, koja sija vernima u Carstvu Nebeskom i sadrži već u duhovnom značenju proslavljani dogadjaj. Simbolički karakter svetlosti u crkvi se takodje potvrdjuje i sastavom sveća i kandila koja gore. Verni su u staro vreme prinosili crkvi vosak i ulje kao dobrovoljne žrtve. Liturgičar XV veka, blaženi Simeon, arhiepiskop Solunski, objašnjavajući simboličko značenje voska, kaže da, čisti vosak označava čistotu i neiskvarenost ljudi koji ga prinose. On se prinosi kao znak našeg raskajanja u upornosti i spremnosti na poslušnost Bogu slično mekoći i savitljivosti voska. Kao što vosak koji su pčele napravile posle sakupljanja nektara sa cveća i drveća simbolički označava prinos Bogu kao od sve tvorevine, tako i gorenje voštane sveće, kao pretvaranje voska u oganj, označava oboženje, pretvaranje ovozemaljaskog čoveka u novu tvar dejstvom ognja i topline Božanske ljubavi i blagodati.
Ulje, kao i vosak, takodje označava čistotu i iskrenost čoveka u njegovom poklonjenju Bogu. Ali ulje ima i svoje posebno značenje. Jelej je ulje plodova maslinovog drveća, maslina. Gospod je još u Starom Zavetu naredio Mojsiju da kao žrtvu Bogu prinosi čisti jelej bez taloga (Ish. 27, 20). Svedočeći čistotu ljudskih odnosa prema Bogu, jelej predstavlja znak Božije milosti prema ljudima: on smekšava rane, ima isceliteljsko dejstvo, oplemenjuje hranu. Kandila i sveće imaju veliko bogoslužbeno i tajno značenje. Oni gore u oltaru za Prestolom na posebnom svećnjaku sa sedam sveća; kandilo ili sveća se na svećnjaku stavlja na Gornje mesto, na Presto, na Žrtvenik, dok kandila mogu da se pale i ispred odredjenih ikona u oltaru.
Kandila se na sredini crkve obično pale isped svih ikona, a ispred posebno poštovanih ikona se pali i po nekoliko njih: pored toga, stavljaju se veliki svećnjaci sa rupicama za veliki broj sveća, kako bi vernici mogli da postave sveće pored odredjenih ikona. Veliki svećnjak se uvek stavlja na sredinu crkve sa istočne strane analoja, gde se nalazi ikona Svetitelja koji se slavi toga dana. Poseban svećnjak sa velikom svećom se iznosi na malom vhodu na večernjoj i na velikom vhodu na Liturgiji, kao i pre čitanja Jevandjelja, kada se ono iznosi na vhodovima ili radi čitanja. Ta sveća označava svetlost Hristove propovedi, Samog Hrista, kao Svetlost od Svetlosti, Svetlost istinsku. Isto značenje ima i sveća na svećnjaku kojim sveštenik zajedno sa kadionicom posle Liturgije Predjeosvećenih Darova blagosilja narod sa rečima “Svetlost Hristova prosvećuje sve”. Poseban duhovni značaj imaju i sveće u arhijerejskim dikirima i trikirima. Za vreme kadjenja crkve u ustavnim slučajevima djakon prethodi svešteniku koji vrši kadjenje sa posebnom djakonskom svećom, koja označava svetlost apostolske propovedi, koja prethodi primanju vere u Hrista medju narodima, to jest kao da prethodi Hristu, Koji dolazi k ljudima. Upaljene sveće u rukama sveštenika se nalaze u za to ustavom odredjenim delovima Bogosluženja. Posebnim svećnjakom sa tri sveće sveštenik blagosilja narod posle vaskršnjih službi. U centralnom delu crkve se iz kupola prema dole spušta veliki svećnjak sa velikm brojem sveća, koje se pale u odredjenim momentima – to je panikadilo ili panikandilo. Iz kupola sporednih oltara sa strane se spuštaju u crkvu slični svećnjaci manjih razmera, koji se nazivaju polikandila (polijeleji). Polikandila imaju od sedam do dvanaest sveća, a panikandila više od dvanaest.
Crkvenih svećnjaka ima raznih. Svećnjaci svih vrsta, pored praktičnog naznačenja simbolizuju tu duhovnu uzvišenost, zahvaljujući kojoj svetlost vere svetli celoj kući, celom svetu. Panikadilo (u prevodu sa grčkog svećnjaci sa mnogo sveća) se spuštaju odozgo u centralni deo crkve, i polikandila, koja se nalaze u sporednim oltarima, sa velikim brojem sveća predstavljaju Nebesku Crkvu kao skup, sazveždje ljudi, koji su osvećeni blagodaću Duha Svetoga, prosvećeni svetlošću vere, u kojima gori plamen ljubavi prema Bogu i koji nerazdvojno prebivaju u svetlosti Carstva Nebeskog. Zbog toga se ti svećnjaci i spuštaju odozgo u taj deo crkve u kome je okupljena ovozemaljska Crkva, koja je prizvana da duhovno stremu naviše, ka svojoj nebeskoj sabraći. Nebeska Crkva osvetljava svojom svetlošću zemaljsku Crkvu, razgoneći od nje tamu – takav je smisao visećih panikadila i polikandila.
Na ikonostasu i skoro ispred svakog kiota u crkvi visi jedno ili nekoliko kandila, i stoji svećnjak sa upaljenim svećama. “Svećnjaci, koji gore ispred ikona, označavaju da je Gospod nepristupna svetlost i oganj za nepokajane grešnike, a za pravednike oganj očišćujući i životvorni; da je Majka Božija Majka svetlosti i da je Sama najčistija neugasiva svetlost, koja svetli celoj vaseljeni, da je Ona Kupina Koja gori i nesagoreva, primivši u Sebe Božanski oganj – ognjeni Presto Svedržitelja …da su sveti svetiljke koje gore i svetle celom svetu svojom verom i vrlinama …” (sv.pravedni Jovan Kronštatski).
“Sveće ispred Spasiteljevih ikona označavaju da je On Svetlost istinska, koja prosvećuje svakog čoveka koji dolazi u svet (Jn. 1, 9), a istovremeno i Oganj koji opaljuje ili oživotvorava naše duše i tela; sveće pred ikonama Majke Božije označavaju da je Ona Majka nepristupne Svetlosti, a istovremeno i Njenu plamenu ljubav prema ljudskom rodu; da je Ona u Svojoj utrobi nosila Božanski oganj i netaknuta njime nosi u Sebi večno Božanski oganj koji se uselio u Nju; sveće ispred ikona svetitelja označavaju plamenu ljubav svetitelja prema Bogu, radi Koga su žrtvovali sve, što je čoveku drago u životu … označavaju da su oni svetilnici koji nam gore i svetle svojim životima, svojim vrlinama i naši usrdni molitvenici pred Bogom, koji se i dan i noć mole za nas; upaljene sveće označavaju i našu plamenu usrdnost prema njima i žrtvu od srca…”
Kandilo, koje visi ispred ikone, simbolizuje drevni ognjeni stub, koji je po noći izveo Izrailj. Sveće, koje gore na svećnjaku, postavljene oko kandila, podsećaju onoga koji se moli na kupinu, trnov grm, koji je goreo, ali nije izgoreo, i u kome se Bog javio Mojsiju. Kupina, koja je gorela a nije sagorevala je posebno bila praobraz Majke Božije.
Sveće, koje su postavljene po pravilnim krugovima, označavaju kola koja su uznela svetog Iliju, a sami krugovi izobražavaju točkove tih kola.
“Oganj upaljenih … sveća i kandila, kao i sama kadionica sa zapaljenim ugljem i mirisnim tamjanom nam izobražavaju duhovni oganj – Duha Svetog, Koji je sišao u vidu ognjenih jezika na apostole, spaljujući naše grehovne poroke, prosvećujući naše umove i srca, raspaljujući naše duše plamenom ljubavi prema Bogu i jednih prema drugima: oganj ispred svetih ikona nas podseća na plamenu ljubav svetih prema Bogu, zbog koje su oni omrznuli svet i sve njegove prelesti, svaku nepravdu, podsećajući nas na to da i mi treba da služimo Bogu, da Mu se molimo plamenim duhom, što mi najčešće ne uspevamo, jer su nam srca ohladnela. Tako je u crkvi sve poučno i nema ničeg besmislenog, nepotrebnog” (sv. Pravedni Jovan Kronštatski).
Pravilo paljenja sveća u crkvi
Paljenje sveća u crkvi je posebno delo, koje je tesno povezano sa pojanjem pesama i sveštenodejstvima. Na svakodnevnim Bogosluženjima, kada se u svim molitvama izražava samo jedno: pokajanje, skrušenost i tuga zbog grehova, i osvetljenje je minimalno: ponegde gori usamljena sveća ili kandilo. U praznične dane – kao naprimer za Vaskrs, kada se proslavlja pobeda Hrista Spasitelja nad smrću i djavolom, ili naprimer kada se proslavljaju ljudi koji su posebno ugodili Bogu, crkva ispoljava svoje slavlje velikom svetlošću. Tada se već pale polikandila, ili kako kod nas kažu panikadila, što u prevodu sa grčkog znači veliki broj kandila. Na najveći hrišćanski praznik – svetlo Hristovo Vaskrsenje ne samo da se osvetljava cela crkva, već i svi pravoslavni stoje sa upaljenim svećama.
Dakle, što je radosnije i svečanije Bogosluženje u crkvi, to ima i više svetla. Crkveni Ustav propisuje da se pri radosnijim i svečanijim službama pali više sveća, a pri manje svečanim, ili tužnim, posnim – manje. Zbog toga na povečerju, polunoćnici, i časovima gori manje svetiljki, nego na večernji, jutrenju i Liturgiji.
Za vreme čitanja Šestopsalmija, sveće u crkvi se gase. To se radi zbog toga da bi se psalmi, koji izražavaju svest o svom grehovnom stanju, i velikom broju neprijatelja koji traže da pogube dušu i telo, slušali sa pažnjom i strahom, kako su pisali sveti Oci, kako bi svako ko stoji u mraku mogao da uzdahne i zaplače.
Mrak za vreme čitanja Šestopsalmija posebno doprinosi usredsredjenosti i obraćenosti u unutrašnjost sopstvene duše. U sredini Šestopsalmija je sveštenik, koji kao da uzima na sebe zvanje Zastupnika i Iskupitelja celog ljudskog roda, izlazi na oltar i pred Carskim Vratima, kao pred zatvorenim rajem, prinosi Bogu molitvu za sve ljude, čitajući tajno svetlosne molitve. Jedno od objašnjenja svetlosnih molitvi ukazuje na to da se one tako nazivaju zbog toga što u sebi sadrže blagodarenje Bogu za noćnu svetlost, koja nam se daruje u svećama, i molitvu da nas Gospod pod vidom materijalne svetlosti poučava i nauči da hodimo u istini. O takvom blagodarenju i molitvi piše sveti Vasilije Veliki: “Naši oci su našli za shodno da ne primaju sa ćutanjem Božiju blagodat, već da zahvaljuju čim se ona pojavi”. U proročkom stihu “Bog Gospod i javisja nam” se proslavljaju dva Hristova Dolaska: prvi, kao da je ujutru, u telu i siromaštvu, i drugi, u slavi, koji kao da će se desiti noću, kada nastupi kraj sveta.
U vreme uznošenja mirne jektenije pale se sve sveće u crkvi, simbolišući tako da ih je obasjala slava Gospodnja. Na Liturgiji se kao na najsvečanijem Bogosluženju, u toku svih dana u godini (to jest radnim danima i na praznike) pali više sveća nego na drugim službama. Prva sveća se pali na tom mestu gde počinje Bogosluženje, a to je Žrtvenik. Zatim se pale sveće na Prestolu. «Sveće koje gore na Prestolu izobražavaju nestvorenu Trojičnu Svetlost, jer Gospod živi u svetlosti nepristupnoj (1 Tim. 6), i Božanski oganj spaljuje nečastivost i grehe naše» (sv.pravedni Jovan Kronštatski). Te sveće pali djakon ili sam sveštenik. Posle toga se pale sveće pred ikonama Spasitelja, Majke Božije, Svetitelja kome je crkva posvećena i drugih Svetih.
Na početku čitanja Sv.Jevandjelja, sveće se kao i u drevna vremena, pale u celoj crkvi, simbolišući Hristovu svetlost koja prosvećuje celu zemlju.
Paljenje sveća u crkvi je deo službe, to je prinošenje žrtve Bogu, i kako se nedostojnim ponašanjem ne sme narušavati crkveni poredak, tako se ne sme stvarati nered, predajući svoju sveću kroz celu crkvu za vreme službe, ili što je još gore, gurati se prema svećnjaku da bi sami postavili sveću.
Ukoliko želite da upalite sveću onda dodjite pre početka službe. Tužno je videti ljude koji su zakasnivši, došli na polovinu službe, i kako oni onda u najvažnijim i najsvečanijim trenucima Bogosluženja, kada se svi pogružavaju u blagodarenje Bogu, narušavaju crkveni poredak, predajući svoje sveće i odvlačeći pažnju drugih vernika.
Ako je neko zakasnio na službu, neka sačeka kraj Bogosluženja, a zatim ako ima takvu želju ili potrebu, upali sveću, ne odvlačeći pažnju drugih i ne narušavajući crkveni poredak.
Sveće i kandila se ne pale samo u Crkvi, već i u kućama blagočestivih hrišćana. Prepodobni Serafim, veliki zastupnik pred Bogom za žive i upokojene, je ovako objasnio veliki značaj sveća i kandila: “Imam …mnogo osoba, koji se staraju o meni i čine dobro mojim siroticama. Oni mi donose ulje i sveće I mole me da se pomolim za njih. I onda ih ja kada počnem da čitam svoje pravilo pominjem pojedinačno. Ali pošto zbog velikog broja imena ne mogu da ih pominjem na svakom mestu pravila, gde treba, jer tada ne bih imao vremena da završim svoje pravilo, onda ja upalim sve te sveće za njih kao žrtvu Bogu, za svakoga po jednu sveću, a za druge neprekidno palim kandila; i na mestu u pravilu na kome treba da ih pomenem kažem: “Gospode, pomeni sve te ljude, sluge Tvoje, za čije duše sam Ti ja ubogi upalio ove sveće i kandila”. A da to nije moja, ubogog Serafima, ljudska izmišljotina, ili prosto moje staranje, ni na čem Božanskom zasnovano, navešću vam za to kao potvrdu reči iz Svetog Pisma. U Bibliji se kaže da je Mojsej čuo glas Gospodnji, koji mu je rekao: “Mojsije, Mojsije! Reci bratu tvojemu Aaronu, da upali preda Mnom kanidla u toku dana i noći: jer Mi je ta žrtva ugodna i blagoprijatna”. Eto zbog čega je Sveta Božija Crkva prihvatila kao običaj da se u svetim hramovima i kućama vernih hrišćana pale kandila, pred svetim ikonama Gospoda, Majke Božije, Svetih Angela i Svetih ljudi, koji su ugodili Bogu”.
Kao što vidimo, crkvena sveća je sveto nasledje Pravoslavlja. Ona je simbol našeg duhovnog saveza sa svetom Majkom-Crkvom.
Sveća nas podseća na naše krštenje. Tri sveće se stavljaju na samu krstionicu, u čast Svete Trojice, u ime koje se vrši krštenje. Naši kumovi, su izgovarajući u naše ime zavete odricanja od satane i sjedinjenja sa Hristom, sa svećama u rukama stajali pored te krstionice. Sveće, koje su oni držali u rukama su pokazivale veru u to, da ta Tajna daje prosvećenje duši onoga koji se krsti, da taj čovek ide od tame ka svetlosti i postaje sin svetlosti, zbog čega se i samo krštenje naziva prosvećenjem.
Sveća nas podseća na naše sklapanje braka. Sveće se daju onima koji se zaručuju i venčavaju. Upaljene sveće u rukama onih koji se sjedinjuju u Tajni braka svedoče o čistoti njihovog života. Posredstvom sveća, koje su upalili novovenčani, kao da sija čistota braka. Sa svećama se služi i Tajna jeleosvećenja. Oko kandila ili nekog drugog suda sa vinom i uljem se pali sedam sveća koje izobražavaju sedam darova Duha Svetoga, a svi vernici drže u rukama upaljene sveće u znak svoje plamene molitve.
Sa svećama se služi i obred pogrebenja, i sveća nas podseća da ćemo i mi ležati u grobu, okruženi sa četiri svećnjaka sa upaljenim svećama, koje simbolizuju krst, a naši rodjaci i bližnji će za vreme parastosa držati u rukama upaljene sveće, koje izobražavaju Božansku svetlost, kojom je hrišćanin prosvećen na krštenju.
Jedan pogled na crkvenu sveću može u duši pravoslavnog čoveka da izazove najdublje misli o životu i smrti, o grehu i pokajanju, o tuzi i radosti. Mnogo, mnogo govori crkvena sveća i osećaju i umu vernika

Braca · **Poslato:** 28 Sep 2013, 00:50

Kako se slavi slava

Počela je sezona slava. Jedni pripremaju bogatu trpezu, a gosti im uz cveće i vino, donose i mnogo skuplje poklone. Drugi istu slavu obeležavaju skromnije. Ko greši?

"Naši preci su verovali u više bogova. Kada su u 9. veku prihvatili hrišćanstvo i verovanje u jednog Boga, krštavali su se na praznik nekog svetitelja. Odatle vodi poreklo obeležavanja krsnog imena ili slave. Danas, kada određenog dana u godini zovemo goste u kuću, mi zapravo proslavljamo dan kada je naš daleki rođak postao hrišćanin, a određenog svetitelja kao zaštitnika i zastupnika naše porodice pred Bogom. Zato je proslava slave veliki događaj za svaku porodicu", kaže za MONDO veroučitelj Jelena Vujić.

Ona nam je objasnila i kako se slavi slava, šta podrazumevaju pripreme, šta je obavezno, a šta su greške takozvanih "novokomponovanih vernika".

"Pošto naši preci nisu mogli tako lako i brzo da zaborave mnogobožačke obrede žrtvovanja, dešavalo se da i nakon prihvatanja hrišćanstva, prinose kao žrtvu nekom svetitelju stoku koju su klali pored crkve. Od vremena Svetog Save takav način proslavljanja krsnog imena je bio zabranjen. Određeno je da se u crkvama može proslavljati spomen na svetitelje samo onako kako to hrišćanima dolikuje - mogu se doneti neki zemaljski plodovi, ali ne radi prinošenje žrtve."

Šta se podrazumeva pod "zemaljskim plodovima"?

"Kao što za rođendan pravimo tortu, za Božić u kuću unosimo badnjak, tako nam za slavu trebaju: ikona svetitelja koga slavimo, slavski kolač koji predstavlja našu zahvalnost Bogu, slavska sveća koja je simbol svetlosti Božije i plamena ljubavi prema Bogu i hrišćanstvu. U kući bi tog dana trebalo još da imamo i žito kao spomen na svetitelja koga slavimo, ali i na naše pretke koji su u veri živeli. I to je sve, uz mir i lepo raspoloženje."

A svečana trpeza za goste? Kolači? Mnoge domaćice danima pre slave mese i kuvaju, kupuju alkoholna pića, sokove…

"Slava je posebno svečan dan za svaku porodicu i zbog toga postoji želja da se proslavi sa rođacima i prijateljima koji se dočekuju uz određeno posluženje. Međutim, mnogi u tome preteruju zbog čega se izgubi smisao proslavljanja. Domaćica padne na nos od umora, u kući vlada nervoza da li će sve biti završeno na vreme, puno novca se potroši, a proslava krsnog imena se pretvori u opijanje, prejedanje, žurku. Slava se ne proslavlja radi gošćenja. Slava je dan radosti, a ne teret. Svečari se tog dana, ali i inače tokom godine, sećaju života svetitelja koji im je uzor."

Dakle, slavu nikako ne bi trebalo slaviti u kafani uz muziku. To je porodično slavlje i zato se sve dešava u kući u kojoj porodica živi, a ispod ikone svetitelja koja bi trebalo da se nalazi na istočnoj strani kuće ili stana, jer je istok izvor svetlosti.

"Što se muzike tiče, ona se ne podrazumeva. Nekada se pevao tropar - kratka crkvena molitvena pesma koja se odnosi na ime svetitelja čije ime se proslavlja. Međutim, taj običaj je u mnogim porodicama zaboravljen."

Šta se dešava kada je porodica u žalosti zbog smrtnog slučaja?

"Slavu treba slaviti uvek, i u sreći i u nesreći. Ukoliko je porodica u žalosti zbog smrtnog slučaja ime svetitelja se može obeležiti u manjem krugu porodice i prijatelja. Kao čest razlog neproslavljanja slave navodi se i novac. Toje pogrešno jer razlog proslavljanja nije da nahranimo goste već da zajedno sa dragim ljudima proslavimo značajan dan za porodicu. Oni koji nas iskreno vole neće nam zameriti na 'siromašnoj' trpezi.

Ono što nikako ne bi trebalo da 'preskočimo' je porodični odlazak u crkvu kako bi osveštali slavski kolač, žito i vino. U molitvi tokom ovog obreda, sveštenik moli Boga da blagoslovi sve darove koji su spremljeni u čast svetitelja, da ih umnoži i u domu koji slavi tog dana i u celom svetu, da prosvetli sve one koji su to spremili kao i one koji će to jesti.

Nakon ovog čina, svečari nose kolač i žito kući gde se zapali slavska sveća, a porodica se zahvali Bogu i svom svetitelju zastupniku i zaštitniku, pomoli se za zdravlje, mir i slogu u domu i za svako dobro u daljem životu i radu."

Da li se za svaku slavu sprema žito?

"Ne postoji slava za koju se ne sprema žito. Neki misle da se, na primer za Aranđelovdan ne sprema žito jer je živ svetitelj. To nije tačno. Ne postoji živ ili mrtav svetitelj - svi su živi pred Gospodom kao naši zastupnici i molitvenici. Žito bi trebalo da načnu sveštenik ili domaćin, a gostima ga služi domaćica, ćerka ili unuka. Žito se uzima kašičicom, stojeći, nakon što se prekrstimo i čestitamo slavu domaćinu", objasnila nam je veroučiteljica, a zamolili smo je da nam reši još jednu nedoumicu - za koje slave se priprema posna trpeza, a za koje ne?

"Postoje slave koje su uvek posne i to su one koje se slave u toku nekog posta. Takođe, ako dan slave padne u sredu ili petak biće posna trpeza jer su to dani kada se uvek posti."

Zašto se za slavu pije crno vino, a to je i najčešći poklon, uz cveće, koji se donosi onima koji slave?

"Slava je u svojoj suštitini produžetak liturgijskog slavlja i zato koristi iste simbole: kolač i vino koji predstavljaju telo i krv Hristovu, sveću kao simbol jevanđeoske reči Gospoda: 'Ja sam svetlost svetu, ko ide za mnom neće hodati u tami'. Vinom se preliva kolač i žito, a sveća se kupuje u crkvi, zabada se u žito i pali tokom sečenja kolača."

Kako treba da izgleda slavski kolač? U nekim kućama je nakićen, u drugim nije. Da li ukrasi zavise od svetitelja?

"Kolač bi, pre svega, trebalo da se umesi kod kuće, a ne da se kupi, ali zbog savremenog načina života, brzine i poslovnih obaveza, domaćice ga kupuju u pekarama. Jedini ukras koji bi trebalo da se nalazi na kolaču je pečat (slovo) četvrtastog oblika sa čiriličnim natpisom ИС ХС НИ КА što znači - Isus Hristos pobeđuje. Ostali ukrasi mogu i ne moraju da se dodaju: ptice su znak zdravlja i veselja, grozd simboliše želju za rodom, cvetovi su miris i lepota duše, burence se stavlja sa željom da u kući bude izobilja..."

Inače, slavu nasleđuje muško dete, dok žensko po udaji slavi slavu svog supružnika. Što se tiče pravila u vezi sa pozivanjem gostiju, ona variraju širom Srbije. Negde domaćin poziva sve goste nekoliko dana ranije, negde se zovu samo novi prijatelji, dok se naredne godine podrazumeva da će doći kao i svi ostali dragi gosti.

Danas se na slavu zove i telefonom i sms porukom, čak i slanjem mejla. Ali, to je manje bitno. Važno je da poziv bude iskren, a odlazak u goste da vas raduje jer ćete uveličati slavlje onih koje volite, bez obzira na trpezu koja vas tamo čeka i kvalitet vina.

U kuću svečara uđite sa jednim cvetom, ali sa mnogo lepih želja.

MONDO

Braca · **Poslato:** 28 Sep 2013, 00:52

Свете тајне

СПЦО Луцерн
Свете тајне у православљу су крштење, миропомазање и свештенство и не могу се поновити, остале Свете тајне се понављају.

Приступ животу у Православној цркви у целини је светотајински. По хришћанском веровању, Света Тајна је чин који преображава. Преображење је истински циљ Господа Бога у његовим спаситељским делима. У Христу, Бог не само да нас спасава, не само да нам опрашта грехе него, такође, и преображава наше животе. Свете тајне су свештене радње којима Црква преображава наш живот, освећује га. Бог је створио материју као и дух, а стварни грех човека је што је раздвојио и подвојио материју и дух да би се подредио материји, постао њен роб. Свете тајне поновно спајају раздвојено.

Обично се каже да у Цркви има седам светих тајни, јер број седам означава савршенство.

Седам тајни

Седам има тајни, кроз њих Дух се јавља
Те кроз њих човека старога обнавља:
Кроз свештану воду, и кроз свето миро,
Кроз хлеб заквашени и кроз чудно вино,
Кроз стављање руку, и кроз чин венчања,
Кроз речи кајања, и јелеосвештања.
Седам има тајни и седам дарова,
Човек кроз њих бива Божји човек с нова.
Није вода тајна кад се с горе слива
Но кад Дух њом грехе с крштенога смива;
Нит је миро тајна нити што казује
Осим кад Дух кроза њ душу укрепљује;
Нити има тајне у хлеба и вина,
Сем кад Дух представи кроз њих Божјег Сина;
Полагање руку онда нешто значи
Када Дух свесилни кроз то силом зрачи;
Спајање два тела била б' скотска веза
Да је не освешта Светог Духа језа;
Речи исповести и речи кајања
Без Светога Духа била би бајања;
Помазање маслом тела болеснога
Подиже и лечи дејством Духа Бога.
Седам има тајни разне материје,
То су све канали, кроз њих Дух се лије.
Седам има тајни, све су једна тајна -
Тајна дејства Духа, чудесна и бајна.
Ко познаје Духа, и тајне ће знати,
И још уз то знаће Цркву поштовати.
Ко заволи Духа, тајне ће волети,
Од незнања тај се неће разболети.

Braca · **Poslato:** 28 Sep 2013, 00:53

Srcem, a ne rečima

Bilje i Zdravlje
Uzdržanost u hrani samo je jedna strana hrišćanskog posta dok je na drugom "kraju" uzdržanost "od rđavih primisli i bilo kakvog sagrešenja". S obzirom na to da svakodnevni život donosi i razmirice, vreme posta je, istovremeno, i vreme opraštanja. O tome da li čovek zaista može istinski da oprašta ili "prašta a ne zaboravlja", da li i koliko opraštanje utiče na zdravlje, postoji li razlika između opraštanja i praštanja, razgovarali smo sa dr Bojanom Jovanovićem, naučnim savetnikom Balkanološkog instituta SANU, autorom knjige "Ljubav i opraštanje".

Od kada potiču pojmovi opraštanja?
- Univerzalni mitološki i religijski pojmovi greha i opraštanja potiču od nekadašnjih konkretnih značenja duga i obaveze njegovog vraćanja. Posle oproštaja, dug više ne postoji, jer se počinilac oslobađa kazne, a odnos prema njemu je rasterećen osvetoljublja. Budući da je neoprošten greh snažio postojeći negativitet i obnavljao konflikte, sukobi su se razrešavali opraštanjem i pomirenjem. Uviđajući da je teško oprostiti, ali da je još teže nositi neoprošten greh, čovek je potrebu da oprašta zadovoljavao na različite načine.

* Da li to znači da opraštanje utiče i na zdravlje?
- Opraštanje je, kao i drugi postupci, veoma složeno, i tek posle sagledavanja njegovih fizioloških, psiholoških, religijskih i kulturnih činilaca, može da se stekne pravi uvid u suštinu opraštanja. S obzirom na to da je za zdravlje veoma važno umeće savladavanja ljutnje i besa, naučno je dokazano i 2005. godine objavljeno, da su zdraviji oni koji su sposobni da oproste, jer su manje izloženi hroničnim oboljenjima od onih koji dugo pamte negativno iskustvo. Poznato je, takođe, da je zdravije osloboditi se negativnih osećanja, nego ih zadržati i čuvati. Ukoliko se ta osećanja potiskuju, onda se njihov negativni efekat ispoljava kroz psihosomatske simptome koji ukazuju na dublji problem neprevladane traume.

* Ipak, negativne emocije se često oslobađaju osvetoljubivom reakcijom.
- Da, ali je iskreno opraštanje mnogo bolje po zdravlje, jer za "posledicu" ima unutrašnje rasterećenje. Pošto doživljaj neprijatnosti proizvodi adrenalin koji stimuliše organizam da borbom ili bekstvom odgovori na osećaj ugroženosti, neutrošeni hormon se nagomilava i dovodi do poremećaja i pada imuniteta. Posledica ovog procesa je i snižavanje vrednosti serotonina, hormona sreće. Zato oni koji su spremni da oproste neće imati problema sa neutrošenim adrenalinom i razviće visok stepen stabilnosti i samopouzdanja, dok će oni koji ne umeju i ne mogu da oproste biti depresivni i osujećeni za dublje i trajnije osećanje životne sreće.

* A šta je sa počiniocem nedela?
- Čovek oseća duševne i telesne posledice rešavanja ili nerešavanja konflikata. Sa stanovišta psihologije, nesumnjivo je da osećanje odgovornosti i krivice za zlo učinjeno drugome opterećuje i zarobljava počinioca. Bez obzira na to da li će biti kažnjen, on je psihološki već zatvoren, a konačnu slobodu može da stekne samo suočavanjem sa svojim nedelom. Ukoliko ga prizna, pokaje se i iskupi, otvara put stvarnog pomirenja sa sobom i sa onim od koga je dobio oproštaj.

* Ima li smisla opraštanje bez pokajanja počinioca?
- Opraštanje bez pokajanja je neizvesno u pogledu granice do koje možemo ići u ljubavi prema onima koji nas iskušavaju, koliko im možemo opraštati. Iako počinilac nepravde ili zla lako može da dobije oproštaj, ono što je počinilac sam sebi uradio ne može da mu se oprosti. Zlo i nepravda koju učinimo drugome je prvenstveno naš lični problem, koji možemo da rešimo samo odgovarajućim odnosom prema sopstvenom grehu. Zato ispovedanje sopstvenih grehova i njihovo iskreno pokajanje prethodi opraštanju, bilo da to čini sam počinilac prema sebi ili drugi prema njemu. Motivisano nemirnom savešću, ali i strahom od Božje kazne, pokajanje počinje ispovednim suočavanjem i priznavanjem učinjenih grešaka i sopstvenih grehova. Ono je bolno, ali i lekovito, jer omogućava duševno pročišćenje i preobražaj ega. Pokajanjem se raskida sa dotadašnjim "ja", a svest o sopstvenoj grešci izražava se odlukom da se više ne ponovi.

* Čini se da je to "put kojim se ređe ide"?
- Mnogo je onih koji pokušavaju da prečicom dođu do cilja tako što traže oproštaj bez stvarnog priznavanja krivice i iskrenog pokajanja. U toj žurbi krše se upravo ona pravila koja sprečavaju ponavljanje grešaka i ponovna ogrešenja. Nespreman da se suoči sa sopstvenom krivicom, on se umesto etički obrednog pokajanja samo ritualno i neobavezno kaje, a ponavljajući iste greške i čineći još veće grehove, pokazuje sklonost da neobavezno prašta i olako prelazi preko tuđih grehova. Takav neobavezni i neobavezujući gest ne podrazumeva i poštovanje date reči, već se iskazuje kao licemerno, prividno i lažno praštanje. Formalno praštanje ne neutrališe, već samo potiskuje negativitet koji u nekom momentu postaje uzrok uzvraćanja uvrede i zla.

* U čemu je razlika između praštanja i opraštanja?
- Praštanje je ritualno, površno i emocionalno bezbojno, a opraštanje obredno i saosećajno. Opraštanje znači iskreno pomirenje sa negativnim iskustvom vezanim za onog kome se oprašta, dok praštanje ukazuje da se i pored verbalnog iskaza nije prešlo preko uvrede i nanetog zla i da potencijal negativnog doživljaja još postoji kao preteća osvetoljubivost. Dakle, suprotno iskrenom opraštanju koje se ostvaruje delom, prividno praštanje ostaje na rečima.

Hrišćanski obrazac

* Izdišući, Isus izrekao jednu od najvećih pouka čoveku, a to je nauka o opraštanju?
- Iako poznato i do tada, opraštanje sa hrišćanstvom postaje oličenje najvećeg etičkog principa. Ne sudeći i ne kažnjavajući grešnike, ljubavlju je pokazao put duhovnog i ljudskog preobražaja. Međusobno opraštanje nije samo način pobede dobra nad zlom, već i uslov da Bog svima oprosti. Verom u Boga koji jedino oprašta, čovek dobija priliku da se ne bavi tuđim zlom da bi uzvratio na isti način. Opraštanjem ne nagrađuje onog ko mu je učinio štetu i naneo bol, već poražava svoju pagansku osvetoljubivost. U tom smislu je i etika opraštanja hrišćanski način pobeđivanja i duhovnog usavršavanja.

Forum Srbija

Занимљивости

Ko je OnLine