Forum Srbija

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=53Utr7qZpyw[/youv]

Čedomir Antić

Vidovdan je za srpski narod veliki i stari praznik. U prošlosti ovaj dan bio je slavljen kao spomen na Kosovski boj, jednu od velikih bitaka evropskog srednjeg veka. U Zakonu o praznicima iz 2001. godine, jednom od prvih reformskih zakona obnovljene demokratske Srbije, Vidovdan je opisan kao praznik koji simbolizuje sećanje na sve one naše sunarodnike i građane koji su tokom prošlosti stradali u odbrani otadžbine.

Naše vreme donelo je veliku krizu koja u Srbiji nije samo privredna i politička. Reč je o krizi jedne države i njene nacije. Posle stoleća neuspelog jugoslovenskog nacionalnog i kasnije socijalističkog društvenog projekta, decenija opšteg nemirenja sa propašću ovih preskupih nastojanja, Srbija danas živi podeljena, okružena mladim nacionalizmima koje svesrdno podržavaju SAD i SR Nemačka, suočena s netrpeljivošću Vašingtona i Brisela, i u međunarodnom položaju koji dugoročno nije bio nepovoljniji tokom prethodna dva stoleća. U takvim okolnostima pod sumnjom su, često opravdanom, mnoga temeljna verovanja državnog i narodnog postojanja. Tokom prethodnih godina često smo u Narodnoj skupštini, na državnoj televiziji, eminentnim naučnim skupovima i našim fakultetima slušali o tome kako Srbi na Vidovdan praznuju smrt, zavojevanje i okupaciju drugih naroda, kako je Kosovska bitka jedna mala i beznačajna ratna epizoda u kojoj je protiv osmanske vojske ratovala čitava koalicija naroda... Britanski istoričar Stiven K. Paulovič je čak tvrdio kako bi Srbi mogli da prihvate svetitelja koji se slavi 5. oktobra – Sv. Jonu, pošto je ovaj dugo živeo u kitovoj utrobi a kasnije se vratio među ljude, umesto što slave Sv. Vida zaštitnika padavičara...

Dok čekamo da se navrši 624. godišnjica Kosovske bitke, valja se podsetiti značaja Vidovdana i ove bitke ne samo za srpsku i evropsku istoriju, već i za identitet srpske nacije. Kosovska bitka bila je jedna od velikih srednjovekovnih bitaka. Marička bitka bila je bez sumnje značajnija i kobnija za balkanske države, ali je Kosovska bitka ostala snažnije i življe upamćena od bilo koje druge bitke balkanskog srednjeg veka. Pored toga što je postala okosnica srpskog istorijskog pamćenja, Kosovska bitka imala je veliki odjek širom ondašnje Evrope. Za nju su čuli u Italiji i Francuskoj, ali je ona opisana u istoriji sveta pisanoj u 16. veku za Ivana Groznog, u 17. veku o Kosovskoj bici je jednu dramu napisao Englez Ričar Nols... Činjenica da je to bila jedina bitka u osmanskoj istoriji u kojoj je smrt pronašao i jedan sultan dovela je do toga da u kasnijim vekovima turski i persijski hroničari i istorici domisle kako se turskoj vojsci na Kosovu suprotstavila velika koalicija evropskih naroda i država.

Slaveći Kosovsku bitku pokolenja Srba nisu slavila ni smrt, ni poraz niti bezuman otpor... Naprotiv, bilo je to uzdizanje jednog za ono vreme modernog ideala. Stradanje za veru, pravdu, istinu – imitationeChristi, moralni su ideal srednjovekovnog čoveka ali i, priznali to danas u Briselu ili ne, temelj modernih evropskih vrednosti. Koliko god Kosovski zavet mogao biti zloupotrebljen, ostaje činjenica da je u vreme najvećeg uspona srpske nacionalne ideje, krajem 19. veka, upravo na naučnoj kritici narodnih tradicija iz ovog razdoblja u Srbiji trijumfovala kritička istoriografija. Pomalo čudno zvuči kada srpski nacionalizam danas kore zbog Kosovske bitke, koja se zaista i odigrala, oni koji neosnovano tvrde da je njihov narod najstariji u Evropi ili da je drugi na svetu primio islam pošto je prethodno podigao piramide, da baštine tradiciju imperije Aleksandra Velikog iz loze Argeada, ili da ne pripada slovenstvu – pošto je navodno došao sa Iranske visoravni...

Vidovdan je tokom proteklih šest stoleća imao veliki značaj za srpski narod. Često se dešavalo slučajno, ponekad su vremenska poklapanja udešavana namerno, ali spomenimo samo da je 28. juna 1878. započela rasparava o Kneževini Srbiji na Berlinskom kongresu, 28. juna je Franc Ferdinand ubijen u atentatu u Sarajevu, 28. juna 1919. godine završen je rad Pariske mirovne konferencije, 28. juna 1921. donesen je prvi ustav ujedinjene jugoslovenske države, 28. juna 1948. donesena je Rezolucija Informbiroa (pismo KPJ upućeno je 27. marta), 28. juna 1989. svoj najveći uspon doživela je politika Slobodana Miloševića, 28. juna 1990. u Zagrebu je ukinuta konstitutivnost srpskog naroda u Hrvatskoj, 28. juna 2001. Slobodan Milošević je izručen Tribunalu u Hagu... Danas srpska vlada iščekuje da Brisel nagradi njeno prihvatanje uključivanja Srba sa severa Kosova u albansku kosovsku državu, puštajući Srbiju bliže punopravnom članstvu u Evropskoj uniji.

Nesumnjivo je da je Vidovdan u istorijskom pogledu najveći i najautentičniji praznik srpskog naroda. Spomen na Kosovsku bitku, neugaslu prošlu slavu, vekovnu borbu za slobodu i nada u budućnost deo su tekovina ideje Vidovdana. Kosovski zavet je zato mnogo širi od Kosova polja, odnosa Srba i Albanaca... Politička zloupotreba Vidovdana, baš kao i nastojanja da on bude omalovažen i zanemaren, predstavljaju suštinski napad na demokratska prava i identitet srpskog naroda.

Čedomir Antić, Docent Filozofskog fakulteta u Beogradu


KARLOV UGAO

• Ako ovoga puta pobedimo na Vidovdan, srušićemo vekovnu tradiciju.

• Na Vidovdan smo dali glave kneza Lazara, Gavrila Principa, Slobodana Miloševića... Ko je sad na redu?

• Kad smo preskočili 6. oktobar, možemo komotno i 28. jun.

• Čudi me da Majski prevrat nije bio na Vidovdan.

• Nekad davno izgubili smo Kosovo u jednom danu. Sad ga gubimo već dva veka.

• Crna Gora je 28. juna 2006. godine primljena u Ujedinjene nacije. To su jedini Srbi koji su pobedili na Vidovdan.

• Vidovdanski ustav iz 1921. godine jedva je skrpljen, jer su se i tada nazirale avnojevske granice.

• Postoji bojazan da nam EU promeni kalendar, pa da nam 28. jun padne negde u decembru.

• Čekamo predstojeći Vidovdan kao ozebao sunce. A nemamo zaštitni faktor.

Dragutin Minić

objavljeno: 23.06.2013
POLITIKA

Kao crkveni i nacionalni praznik Vidovdan je tekovina novijeg vremena. Put do njegovog unošenja crvenim slovima u kalendar Srpske pravoslavne crkve dosta je dug i zanimljiv. Kao crkveni praznik Vidovdan će ući u kalendar tek 1892. godine, što znači skoro jedan vek posle nastanka kosovskih pesama, krajem XVIII i početkom XIX veka, koje će Vuk objaviti u Lajpcigu 1823. Karakteristična je borba za proglašenje Vidovdana za zvaničan državni i crkveni praznik.

Iako ga ne nalazimo u kalendarima XVIII veka, Vidovdan se pominje u napisima i pesmama o kosovskoj pogibiji po almanasima i književnim listovima prve polovine XIX veka. Od značajnijih pesnika Lukijan Mušicki peva već 1819. „Odu na Vidovdan 1839”, a Jovan Sterija Popović objavljuje 1842. elegiju „Spomen Vidova dana”. U obema pesmama inspiracije su refleksivno-istorijske, a ne mitske. Za čudo, kod Njegoša, čija pesnička interpretacija kosovske pogibije ima i mitske elemente, Vidovdan se pominje samo na jednom mestu.(...)

Kolebanja oko proglašenja Vidovdana za zvanični nacionalni i crkveni praznik biće i početkom XX veka. U kalendaru Male biblioteke za 1909. Vidovdan je, na primer, napisan običnim slovima. I u kalendaru sarajevske „Prosvete” za 1913, koji je uređen 1912, pre pobede srpske vojske nad Turcima, 15. juni (28. po novom kalendaru – prim. priređivača) kao Vidov i Lazarev dan neće biti označen crvenim slovima. Ali, već naredne godine, u kalendaru iste institucije za 1914, štampanom 1913, što znači posle Kumanovske bitke, ime Vidovog dana napisano je prazničnim, crvenim slovima. Iste godine Vidovdan je ušao u kalendar Kraljevine Srbije kao jedan od devet glavnih praznika koji se svake godine zvanično svetkuju. dakle, tek posle definitivne pobede nad Turcima, kojom su srpski ratnici, kao i arhaični ljudi prošlih vremena, dokazali da su dostojni herojskog pretka, Vidovdan je i zvanično uveden kao nacionalni, crkveni i narodni praznik.

Miodrag Popović, Vidovdan i časni krst, 1976. godine

objavljeno: 23.06.2013
POLITIKA

Изложбу jе отворио архиђакон Стеван Раjић коjи jе подсетио да се ове године обележава и девет векова од рођења „родоначелника српског рода Стефана Немање – Симеона Mироточивог“.
„Сва култура и све ово не би постоjало да ниjе било Немањића“, истакао jе архиђакон повезуjући назив изложбе „И Бог, И Преци“ са људима коjи живе у диjаспори, од коjих многи не знаjу српски jезик, али су „понели мали делић Србиjе са собом – то су култура, традициjа, ношње“.

Директор музеjа Mирослав Tасић jе подсетио да jе у Eтнографском музеjу 27. jуна 1989. године отворена изложба у знак сећања на на 600 година од Kосовске битке, а сада, након 24 године, отвара се ова изложба на Видовдан, „наjцрвениjе слово“.
„Сви смо ми деца косовског завета, сви смо ми деца Видовдана и ниjе чудо што се на данашњи дан отвара ова изложба“, закључио jе Tасић.

Aуторка изложбе др Весна Mарjановић jе рекла да jе Eтнографски музеj хтео да пред jавност изнесе фундус те институциjе, предмете из тематских збирки коjе су тематски обрађене и стављене у две несупротстављене целине – „Наши преци“ и оно што jе канонско, односно оно што припада Српскоj православноj цркви.

С обзиром на то да jе у фокусу историjа хришћанства овом приликом се jавности представља визуелни идентитет православне религиjе Срба кроз обичаjе коjи осмишљаваjу симболичку свест више културних слоjева, различитог порекла и старости, рекла jе Mарjановићева, музеjски саветник и начелница Oдељења за проучавање народне културе.

Изложба jе, како jе рекла, допринос Eтнографског музеjа у Београду обележавању 1.700 година од увођења слободног проповедања хришћанства на некадашњем простору Римског царства, потписивањем Mиланског едикта 313. године у време цара Kонстантина.

Садржаj изложбе jе подељен у два дела. Први – канонски припада цркви и сакралном простору и односи се на увођење духовности и религиjских догми у животе људи пред Богом, усмерава правила понашања и одређуjе постизање равнотеже духовног садржаjа свакодневице и празника.

Други део – преци jе матафора о народом контексту религиjе, прихватању светог простора укрштеног са веровањима у моћ предака и њиховим „снажним“ деловањем на овоземаљски свет.

Пре званичног отварања наступио jе уметнички ансамбл „Kраљ Петар први“ из Београда са диригентом Mилошем Mарковићем, коjи су извели три духовна напева. После њих, младићи и девоjке из Центра за неговање народне културе „Десанка Ђорђевић“ из Београда извели су четири традиционалне народне песме.

Изложба jе реализована финасиjским средствима Mинистарства културе и информисања, а траjаће до краjа ове године.

ИЗВОР: ТАНЈУГ

Izvor je u pravom raju zelenila i drveća gde čovek ne može, a da ne oseti, kako mnogi tvrde, blagoslovenu ruku svetice Petke, zaštitnice žena i nemoćnih.

Žitelji Železnika i okoline su na ovom izvoru napravili česmu, ogradili zemljište i napravili pravu crkvu pod otvorenim nebom. Sveće na sve strane, na ogradi voće i slatkiši, na granama drveća vise marame i peškiri... Pored česme penzionerke Mica Ugrenović i Tanja Zdravković pune balone sa čudotvornom izvorskom vodom.

- Dva puta nedeljno dolazim na ovaj izvor, pijem samo tu vodu, smiruje me, poboljšava mi apetit, spavam kao beba - kaže Mica Ugrenović.

Njena prijateljica Tanja Zdravković živi u Makedoniji, ali godinama obilazi crkve, manastire i sveta mesta širom Srbije.

O ovom izvoru sam čula priče u Skoplju, Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu... Voda leči nervna oboljenja, dobra je za želudac, a priča se da poboljšava vid, da ljudi koji sa njom ispiraju oči vrlo brzo prestanu da nose naočare - ubeđena je Tanja Zdravković.

Legenda kaže da je nekada ovuda prolazio put koji je Ostružnicu povezivao sa Beogradom. Bogati i ugledni trgovac čija je kćerka jedinica bila slepa od rođenja često je dete vodio kod nekog prestoničkog lekara ne bi li progledala. Jednom su zastali kraj izvora da predahnu, umili se i popili malo vode. Devojka je zaspala i kada se probudila, počela je da plače, kroz suze je rekla da vidi svetlost. Devojčin otac uredio je izvor i postavio mermernu ikonu svete Petke u znak zahvalnosti.

Miloje Vasić, koji redovno dolazi na izvor, pokazuje ploču na kojoj su uklesane reči: "Podignuto 1872. Obnovljeno 1973. Građani dobrovoljnim radom. Investirao i tri leta radio Kojić B. Milivoje iz Železnika."

Pristižu vernici, mole se, pale sveće, umivaju se vodom. Prepričavaju se čudesna izlečenja, posebno nerotkinja.

- Svog prijatelja i njegovu ženu sam doveo ovde, jer nisu mogli da imaju dece. Prenoćili su pored izvora i dogodilo se čudo, dobili su dvojke, ćerku i sina - priča Darko Milić.

Janković Dragan, momak iz Železnika, na izvoru je svakodnevno, pere stepenice koje vode do česme, brine o figuricama svete Petke koje su tu ostavili oni koji su na ovom izvoru potražili i našli spas. Dragan ne želi da se fotografiše, kaže da o izvoru brine jer mu se sveta Petka pojavila u snu i pomogla mu da prebrodi životnu krizu u koju je zapao i da je briga za izvor njegov sveti zadatak.

- Kada počistim livadu oko izvora, obrišem ogradu i operem stepenice osećam se lak kao perce i srećan kao ptica - veli Dragan.

Po predanju, izvor svete Petke nastao je kada su mošti svete Petke iz Carigrada preko Srbije prenošene u Rumuniju, u grad Jaši, gde se i danas nalaze. Gde god su oni koji su nosili mošti zastali da prenoće, potekla je čudotvorna voda.

VESTI

Drveni most i isposnica
TRISTA metara iznad tla, na vertikalnoj kamenoj litici nad kanjonom Studenice, već osam vekova kao ogromna košnica visi građevina Gornje isposnica Svetog Save. Od vremena Nemanjića do danas ona je za monahe mesto tihovanja i najvećih asketskih podviga. Vernici i sada, kao i pre osam vekova, sa strahopoštovanjem pešače uskom planinskom stazom da se pomole i zahvate vodu sa izvora u pećini gde se podvizavao Sveti Sava.

On je isposnicu podigao po povratku sa Hilandara, u nepristupačnom planinskom useku na oko sedam kilometara od manastira Studenice, zadužbine svog oca Stefana Nemanje. Sava je tada ostavio monaški mir isposnice u Kareji da bi pomirio zakrvljenu braću nad očevim moštima. Više se nije vratio askezi na Atosu, već je ostao u Srbiji da bi je prosvetio.

- U Srbiji nije Sava mogao biti običan pustinjak. Bog ga je poslao da radi u narodu i za narod. U njemu su se sretali Istok i Zapad u punoj harmoniji. Bio je naklonjen dubokom razmišljanju kao istočnjak, a energičan u akciji kao zapadnjak. Obe ove osobine ili talenta je on razvijao do savršenstva - zapisao je vladika Nikolaj Velimirović u svojoj knjizi o Svetom Savi.

Centar te kulturne i duhovne revolucije postaje lavra Studenica, koju srednjovekovni pisci nazivaju "zavetnim kovčegom srpskog naroda". Njegov deo je i Gornja isposnica u koju se svetac povremno povlačio da povrati duhovni mir.
- Ko je ikada mogao zamisliti da bi kraljevski sin izabrao tako strašnu liticu za svoje prebivalište radije nego dvorski život - zadivljeno je konstatovao vladika Nikolaj Velimirović hodajući stazicom nad ponorom tridestih godina prošlog veka. Od vremena kada je njome hodao Sveti Sava, ovaj teški put se gotovo nije promenio ni do danas. Zbog toga poklonici s poštovanjem prelaze svaku stopu.

Prvi, donji deo strme vijugave šumske staze vodi od asfaltnog puta kroz bogatu šumu, iz koje kao drevne kule proviruju ogromne stene obrasle mahovinom. Posle pola sata ukazuje se bela zgradica Donje isposnice i Savin izvor s lednom vodom. Tu počinje pravo iskušenje za one koji nastave put ka Gornjoj isposnici koji se na kraju sužava u stazicu široku ni metar između visoke mermerne litice i duboke provalije. Međutim, strahota ambisa nestaje čim se prođe drvena kapija pred isposnicom i pogled podigne na nezemaljsku lepotu pejzaža studeničke doline između Radočela i Čemerna. Do fantastične višespratne isposnice zalepljene za liticu kao ptičije gnezdo vodi staza kraj malog hrama Svetog Đorđa na koju se nastavlja pokriveni drveni most do monaških kelija. U srednjem veku njegovim rušenjem sprečavane su neprijateljske vojske da dođu do riznice na koje je Sveti Sava naročito obraćao pažnju.

Naime, isposnica u vrleti nije služila samo tihovanju i askezi, već i kao centar srpske književnosti. Po prednju, Sveti Sava upravo u isposnici piše Studenički tipik i Žitije Svetog Simeona, a srednjovekovni zapisi otkrivaju da je on u nedostupnoj klisuri ustanovio čitavu prepisivačku školu iz koje su potekle knjige ispisane srpskim jezikom i ćirilicom da pruže narodu najveće blago – prosvetu

CRKVICA i kelije Gornje isposnice su zatvorene kada monaha nema u njima, osim jedne prostorije koju kriju jednostavna drvena vrata bez oznaka. Tu je Savina pećina u kojoj se svetac po predanju podvizavao i Savino bure - izvor zaštićen zidom s prozorčićem kroz koji hodočasnici dugom kutlačom zahvataju vodu koja se koristi kao lek.

NOVOSTI

U 405 srpskih manastira, od kojih su mnogi spomenici kulture, živi oko 1.500 monaha, koji se uz sve duhovne obaveze, bave i poljoprivredom i od toga žive.

Manastirska vina i rakije, sirevi, aronija, borovnica, organsko đubrivo i med, samo su neki od brojnih proizvoda koje manastiri Srpske pravoslavne crkve plasiraju na tržište.

Arhimandrit Isaija, iz manastira Ilinje kod Šapca, bavi se organskom poljoprivredom, ali i primenom homeopatije u poljoprivredi.

Manastir trenutno obrađuje 22 hektara zemlje, a već nekoliko godina otac Isaija primenjuje specijalno organsko đubrivo čija je receptura “manastirska tajna”, objavljeno je u Agrobiznis magazinu.

Zahvaljujući primeni ovog sredstva, prema rečima igumana Isaije, pšenicu koju seju na svojim poljima niti đubre drugim đubrivima, niti prskaju herbicidima.

Ovaj manastir postao je duhovno središte, ali i ozbiljan proizvođač poljoprivrednih proizvoda, među kojima su pilići, likeri, žito…

Zanimljiv je i poduhvat manastira Kovilj koji se opredelio da podigne kredit za kupovinu više od 13.000 sadnica aronije, za koju kažu da je biljka budućnosti.

Tendencija je da se finansiranje manastira obezbedi poljoprivrednom proizvodnjom, a podizanjem zasada aronije postignut je određeni stepen ekonomske samostalnosti.

Manastir poseduje više od 600 hektara šume, 260 hektara poljoprivredne i oko 70 hektara vodene površine.

Bave se voćarstvom, proizvodnjom meda, rakije, sira, uzgajaju suncokret, kukuruz, detelinu, koju koriste za ishranu stoke… Ovih dana u tom manastiru proizvedeno je oko 4.000 litara soka od paradajza.

Sve što se na gazdinstvu proizvede koristi se za potrebe manastira i šest kampova za lečenje narkomanije, u kojima trenutno boravi oko 160 ljudi. Nešto ostane i za prodaju. U srcu imanja, na 10 hektara zemlje, podignuta je plantaža lekovite aronije.

Proletos je posađeno 10.000 sadnica, sada je plantaža dopunjena sa novih 3.000, a planiraju da posade još 1.200 sadnica. Želja im je, kažu, da uzgajaju lekovito bilje, jer su svuda u svetu manastiri poznati po proizvodnji zdrave hrane.

Biznis plan zasada sibirske “crne borovnice” na imanju koviljskog manastira predviđa da će posao, uz tridesetak stalno zaposlenih, imati i stotinak sezonskih radnika.

Proizvodi od aronije za sada su još retkost na domaćem tržištu, i uglavnom se naručuju preko interneta, a o tome koliko vrede svedoči podatak da je za litar soka, na primer, potrebno izdvojiti 30 evra.

Manastir Lelić, u istoimenom selu udaljenom 11 kilometara od Valjeva, zadužbina je vladike Nikolaja Velimirovića i njegovog oca Dragomira Velimirovića.

U manastiru je aktivna ikonopisačka i duborezačka radionica, a pored toga, monasi se bave i proizvodnjom meda i manastirske rakije.

Svake godine monasi manastira Lelić i njihovi pomoćnici gotovo tri meseca provedu kraj lampeka gde danonoćno peku rakiju. Kažu za to vreme “isteraju” vise od 600 lampeka.

Pečenje rakije se u Leliću radi “po starinski” – u kazanu na drva. Proizvedena rakija može se kupiti u manastirskoj prodavnici i veoma dobrog je kvaliteta.

- Na manastirskoj ekonomiji imamo svoje šljive, koje sakupljamo, a posle odlažemo u drvene kace – kažu monasi, otkrivajući da je suština samog pravljenja rakije da imate čist plod, odnosno da u komini završe samo zdravi plodovi šljive, bez koštica, koje bi destilatu dale gorčinu.

Manastir Kalenić na Gledićkim planinama proizvodi bermet vino, manastirsko vino, prirodnu rakiju – “kalenićku nanu”, jabukovaču, šljivovicu…

(Telegraf.rs)