Forum Srbija
http://www.forum-srbija.com/

Небеска Србија
http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=391&t=19208
Stranica 1 od 1

Autoru:  Luna.* [ 06 Okt 2012, 18:12 ]
Tema posta:  Небеска Србија

Зашто су Срби изабрани народ

У ДВА ТЕЛА ИМАЛИ ЈЕДНУ ВОЉУ



Хиландарски монах Доментијан и писац житија србских светитеља, који је стварао половином XIII века, привукао је пажњу многих истраживача, посебно оних који су проучавали историју, језик и књижевност србског народа у Средњем веку. Захваљујући таквом интересовању темељно је истражено све што је Доментијан написао, а у конкретном случају: Житије Светог Саве и Житије Светог Симеона. О вредностима ових дела у последњих двадесет година, за разлику од старијих мишљења, саопштене су високе и ласкаве оцене. У развијеном житију какво је писао Доментијан преплићу се проза и поезија, реторика и хроника, похвала и путопис, молитва и плач, верски занос и патриотизам, са увек присутним поукама о правој вери, побожном животу, моралу и хришћанској етици. Велики мајстор свога посла и врстан познавалац теологије, био је у стању да користи и преплиће све врсте књижевних састава. Не треба ни подсећати да је своја знања црпао из пребогатих врела византијске књижевности.




Прво по реду житије написао је можда 1243, а вероватније 1254. године у Кареји, по изричитој жељи краља Уроша, док је друго житије завршио 1264. године, такође по краљевој жељи. Било је то доба снажног привредног и културног полета, који је захватио србску државу. Пун наслов првог житија у преводу: Живот и подвизи преподобнога оца нашега и богоноснога наставника све србске земље и поморске, архиепископа Саве, а другог житија: Живот и подвизи преподобнога и светога међу светима оца нашега Симеона, бившега Немање првога, обновитеља србског отачаства, новога мироточца и великог чудотворца. Између саопштених наслова постоји видљива разлика, не само због тога што се ради о две различите личности, већ највише зато што су њихови животи имали различите путеве и што су њихова најважнија дела другачија. Према Доментијану, Сава је био архиепископ све србске земље и поморске, из чега се јасно види да је титула архиепископа усклађена с титулом србског краља Уроша I, а не краља Стефана Првовенчаног, која је била знатно шира. Већ на основу тога може се закључити да је Доментијан уносио у житија одређена схватања и погледе средине и времена у којој је радио и живео. Све се то у највећој мери односи на делатност светога Саве и светога Симеона, на њихову канонизацију, на изузетно поштовање у земљи у којој су њихове мошти почивале.


Свети Сава - учитељ и просветитељ отачаства



За Доментијана је архиепископ Сава наставник, односно особа која показује прави пут, свакако у преносном значењу, пошто се мисли на пут правог и истинитог хришћанског живота и придржавања свих начела хришћанске вере и етике. У Житију се свети Сава често помиње још и као учитељ и просветитељ отачаства. Под појмом учитељ подразумева се личност, која је у стању да својим ученицима даје поуке о суштини хришћанске вере, о понашању и деловању током овоземаљског живота, које треба да је усклађено с учењем хришћанске цркве. Однос између учитеља и ученика Доментијан илуструје, поред осталог, односом између Исуса Христа и апостола, његових ученика којима је предато у наслеђе да шире Христово учење. Ширење Христовог учења и праве вере сматрало се најсложенијим и најодговорнијим деловањем, а за то су били способни само најпозванији. Поводом тога Доментијан пише: Учење духовно није игра, нити безумље мисли човечијих, но света вера проповедана. Хришћанска црква сматрала је апостола Павла учитељем целе васељене, а учитеље таквог усмерења по Павловим речима постављао је "Дух Свети".

Писци житија често и напоредо помињу учитеље и просветитеље. Према средњовековном значењу појма, просветитељем се назива таква особа која је способна и заслужна за ширење светлости вере, за просветљавање људског ума благоверјем, односно за отклањање таме безверја. У својим делима Доментијан говори и о особеностима поменуте светлости, па на једном месту упозорава да небеска светлост није светлост која на истоку исходи и на западу заходи, која се с временом свршава, и која се дели доласком ноћи, коју заједнички са животињама видимо. Аутор даље упозорава да такву светлост једино: са анђелима можемо видети, којој ни почетак не почиње, ни крај престаје, ка тој истинитој светлости пут је права вера, која нас уводи у вечни живот и у бесконачну светлост Господа нашег Исуса Христа.


Патриотска осећања светитеља




Задржавање извесне пажње на појмовима учитељ и просветитељ било је неопходно због тога што Доментијан у својим делима често помиње светога Саву и светога Симеона као учитеље и просветитеље отачаства. То се нарочито односи на архиепископа Саву, за кога се у житију каже да није учио као апостол Павле само три године, већ од младости до старости: не престаде учећи своје отачаство, свагда, дан и ноћ. Учење апостола Павла и светога Саве може се поредити, како по дужини трајања, тако и по величини простора. Апостол Павле је учио три године целу васељену, док је свети Сава поучавао целог живота, дан и ноћ, своје отачаство, односно своје саплеменике. Наведеном констатацијом уједно су у први план истакнута патриотска осећања србског светитеља, као и делатност која је према тадашњим мерилима била најважнија за србски народ, за отачаство, односно за државу. Заштита хришћанске цркве која је проповедала праву веру налазила се на првом месту у редоследу свих државних послова и обавеза хришћанских владара.

У житијама светога Саве и светога Симеона безброј пута се помиње значај праве вере. Нема ничег значајнијег од ње, пошто само она води у царство небеско. За Доментијана и сваког монаха у свим њиховим подвизима улазак у царство небеско је крајњи циљ. Права вера је из разумљивих разлога била непрекидно на уму светога Саве. Одмах после монашења, пише у житију, он се молитвом обратио Христу да га касније врати на запад у Србију, где ће силом Светога Духа просветити народ, као и да Христос: недостатке свог божанственог учења у моме отачаству испуниш кроз мене. Према томе монах Сава се већ од самог почетка своје делатности не брине само за спас своје душе, већ истовремено и о духовном просвећивању србског народа, као и о исправљању недостатака у учењу о правој вери. Са Савиним доласком у Свету Гору упалила се искра Божија у срцима правоверних у његову отачаству, каже Доментијан и све док је на истоку у центру православља боравио његов учитељ, на западу у отачаству његову расташе добра вера у срцима правоверних. След догађаја је логичан, пошто је из искре израстао пламен добре вере, коју Теодосије у Житију светог Саве назива православљем. Било би то основно верско, а у крајњој линији и идеолошко опредељење србских земаља, које су се нашле окупљене у држави првих Немањића. Оваквим опредељењем највећи део србских земаља прикључио се у цивилизацијском погледу источнохришћанској или православној екумени.


Савршенство у побожности




За то су свакако најзаслужнији велики жупан и монах Стефан Немања и Сава Немањић, светогорски монах, студенички игуман и архиепископ србски. Отуда реченица у житију да су они у два тела имали једну вољу, не представља уопштену фазу, већ чврсто утемељену констатацију.

Целокупна делатност двојице најистакнутијих монаха била је усмерена на учвршћивање праве вере. О томе се у житију пише из странице у страницу, с безбројним варијацијама, које је у стању да обликује само учени теолог. Темељи праве вере, полазећи од најгрубљих констатација, почивају на садржини и порукама четири синоптичка јеванђеља, на појашњењима у посланицама и делима апостолским, на заповестима светих отаца који су учествовали на седам васељенских сабора, на којима је утврђен Символ вере и осуђена свака јерес. Садржина новозаветних и старозаветних текстова, затим Символа вере и проклињање јеретика, за Доментијана су неисцрпни извор готових формулација, кроз које он саопштава своје погледе, не само о правој вери већ, истовремено, и о националним и државним интересима.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Монах Сава се, већ од самог почетка своје делатности, не брине само за спас своје душе, већ, истовремено, и о духовном просвећивању србског народа, као и о исправљању недостатака у учењу о правој вери
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Свети Сава и свети Симеон труде се на безброј начина да учврсте православље у свом отачаству, с јасним циљем да Богу предају чеда свога отачаства, која су процвала разним цветовима, добром вером и чистотом богољубља, и да му припреме савршен народ, наоружан истинитим покајањем. Из наведеног цитата се сазнаје да су свети Сава и свети Симеон мисионарском делатношћу припремали своје саплеменике, да у побожности постану савршен народ, којег ће, као таквог, привести Господу. Све што је кратко речено, није било лако и једноставно постићи, па се у Житију Сава подсећа да научи своје отачаство свакој побожности и сваким добрим законима, како би припремио Господу савршен народ који је обновљен Духом Светим. За остваривање тако великог и значајног задатка Саве је био предодређен још од рођења, па га Доментијан упоређује са Јованом Крститељем, пронашавши ослонац у Јеванђељу по Луки. Да би у Србији спремио Господу савршен народ, Сава је морао, поред осталог, да оспособи и разграна црквену хијерархију. У оквирима хијерархије поставио је једне за светитеље и учитеље умних стада, друге јави сваким богољубљем, треће научи сваком правоверју, сазда многе манастире, и породи многе зборове доброверних зрнаца Духом Светим, и научи побожности све по свом отачаству. Наведени цитат показује да савршени народ има своје епископе који се називају учитељи, затим монахе који се истичу богољубљем и православни народ који је научен сваком правоверју. Поред тога, подигнути су многи манастири и окупљена бројна монашка братства. Најкраће речено, у србској држави постојала је организована Србска црква која је окупљала савршени народ.

Србски народ који се тада истакао својом побожношћу, због чега се могао назвати савршеним народом, стекао је и савршеног оца отачаства. Ово је највише могуће достојанство и почаст, како у сакралном, тако и у државно-правном погледу, која се може доделити неком смртнику. Ово високо достојанство Доментијан придружује имену светога Симеона, али тек пошто су његове мошти пренете из Хиландара у Студеницу. Изузетне заслуге Стефана Немање за обнову државе и учвршћење православља, дале су за право Доментијану да светога Симеона назове савршеним оцем отачаства.


Највише достојанство и почаст


За архиепископа Саву била је резервисана такође висока титула, али нешто другачије садржине. Будући да је он био најзаслужнији за оснивање и деловање аутокефалне Србске цркве, Доментијан га назива господином и оцем отаца свега отачаства његова. Овде се под оцима мисли на најугледније и најутицајније представнике Србске цркве, па је свети Сава у духовном погледу њихов родоначелник.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
После отклањања сметњи око подизања манастира, добијена је сагласност за подизање Хиландара, па је монах Сава упутио молитву Христу да му помогне. У молитви се наглашава да ће то бити прибежиште свих хришћана, а посебно деци отачаства мога



Од стварање савршеног народа који има савршеног оца отачаства, па до настанка изабраног народа само је један корак. Идеју о конституисању изабраног народа, према Доментијану, саопштио је и развио Сава Немањић још као млади светогорски монах. Боравећи у Ватопеду упутио је писмо оцу, тада већ монаху Симеону, да из Студенице дође у Свету Гору. Користећи готов образац из Старог завета, Сава у свом писму пише најпре о томе како је прекрасни Јосиф доспео у Египат, па је тамо због сина отишао и његов отац Јаков с бројним потомством, иначе назван другим именом Израиљ - изабраник Божији. Јаковљеви синови и сви њихови потомци названи су по родоначелнику синови Израиљеви или Израиљци, тј. изабраници Божији.


Боравак на Светој Гори

У писму које је Сава послао Немањи, како би требало да и он следи Јаковљев пример и да дође у Свету Гору, пошто је Бог одлучио да у теби прослави своја чудеса и да се назовеш други нови Израиљ, и обновиш чеда твоја Духом Светим, и паства твоја Богом узраставши назваће се изабрање Божије. Под чедима Немањиним и његовом паством подразумевају се сви становници србске државе, тачније цео србски народ. Према томе, Сава прориче управо свом народу да ће постати изабрани народ, али тек када Немања дође у Свету Гору и пошто своја чеда обнови Духом Светим, тачније пошто их потпуно христијанизује и приведе православљу. У истом писму монах Сава још једном поручује Немањи: када дођеш у Сету Гору, из тебе ће прорасти други Израиљ. Обавеза је,дакле, Немањина, према поданицима да оде у велики центар православља, како би после тога у духовном погледу из њега прорастао други Израиљ, односно да би његови саплеменици постали изабрани народ. Боравак светога Саве и светога Симеона на Светој Гори претпоставља њихову темељну припрему за мисионарску делатност у свом отачаству, с намером да србски народ коначно приведу Христу и да овај народ доживи своју духовну обнову. Србски народ ће уједно постати и нов народ тек пошто буде обновљен Светим Духом, па ће се после тога моћи назвати други нови Израиљ, односно други и нови изабрани народ.



Идеју о другом и новом Израиљу Доментијан доследно и спретно образлаже у својим делима. Он на једном месту пише да су Немања и његова супруга Ана постали освећени већ Савиним рођењем и да је Бог благословио Јаковљевим благословом сво њихово потомство. Пошто су Савини родитељи хришћани који поштују Нови завет, прецизније, они су служитељи новоме закону, па су већ због тога узвишени и од Бога названи нови Израиљци. Из наведених речи сазнајемо да се појам нових Израиљаца везује најпре за Немању и његову супругу искључиво због тога што су родили Растка, касније монаха Саву. Десетак година касније Доментијан нешто другачије образлаже наведену проблематику у Житију светога Симеона. На самом почетку Житија саопштава се да ће на Немањи почивати Христова благодат и да ће благочестиви бити они који ће се од њега родити, и да ће се јавити као нови Израиљ. Овде је извршена извесна допуна, пошто се као нови Израиљ не појављују само Савини родитељи већ и сви Немањини потомци, под којим би се у најширем значењу речи могла подразумевати и Немањина духовна чеда. У то можемо бити сигурни пошто се назив првог Израиља везивао најпре за Јакова, а потом и за све његове потомке, тако се и појам новог или другог Израиља везивао непосредно за Немању, а касније за све његове потомке и саплеменике.

Извор: Србско наслеђе

Autoru:  Luna.* [ 06 Okt 2012, 18:19 ]
Tema posta:  Re: НЕБЕСКА СРБИЈА

Родољубље православних

Лекције светих предака и савремена искушења


Slika


Суочавање православних народа са идеологијом и процесима глобализације донело је њиховој рквеној свести читав низ искушења. Посебно је заводљиво, па стога и беспутно, искушење превредновања традиционалног православног поимања односа вере и нације, које је настало као плод вишевековног искуства народа православно-словенске цивилизације са црквеном аутокефалијом и црквено-државном симфонијом, или још прецизније са националном црквом и националном државом. Светосавље, као „Православно Хришћанство српског стила и искуства” 1), изградило је у оквиру православне васељене сопствену оригиналну меру односа богољубља и родољубља.

Родољубље – непожељна врлина за црквене модернисте и екуменисте. На данас већ очигледну тенденцију појединих црквених кругова да „патриотизам и национализам прогласе неподударним с духом хришћанства”, пророчки је упозорио још далеке 1935. године знаменити руски религиозни философ и правник Иван А. Иљин:„У грозничавости јалове и раздируће сумње, покушавајући да одбаци веру, слободу, савест и породицу, савремени човек се не зауставља ни пред драгоценим принципом отаџбине. И, чудновата ствар, по том питању, као и неким другим, саблажњива сумња, која потиче од непријатеља духа и хришћанства, наилази на својеврстан одзив и у оквирима самог хришћанства”. Иљин даље указује на идејне источнике ових „порицатеља отаџбине”: „Старе, преживеле и од стране хришћанске вероисповести одбачене идеје, идеје првих векова, оживљавају или испливавају на површину свести и тиме повећавају савремену пометњу и колебање умова.”

Slika

Слика Уроша Предића „Свети Сава благосиља"

И као што интернационалистичко порицање родољубља и патриотизма није новина у екуменистичким црквеним редовима, тако није случајно што је српство Светог Саве постало прва мета свих оних модерниста у Српској цркви који верно следе екуменистички Фанар у осуди православних Словена за наводни етнофилетизма. Свесним и систематским прећуткивањем Савиног родољубља скрнави се веродостојност његовог историјског лика, али се, што је погубније, врлина родољубља у крхкој црквеној свести нових генерација Срба, неукорењених у Предање, оставља без светачког ауторитета духовног праоца српског народа. Без знања о пуноћи личности и дела овог најтипичнијег „српског Свечовека”,3)православни лако могу да поверују да глобалистичко обезличавања људског друштва није обмана и лукавство новог Вавилона (Откр. 13, 13-14), већ пут за остварење обећане мисије хришћанске Цркве (Јн. 10,16).

Родољубље Св. Саве по сведочењу његових биографа

О родољубљу Светог Саве или, речју св. владике Николаја (Велимировића), о национализму Светог Саве,4) сведоче бројна места у његовим житијима. Да би показали сву дубину осећања Светог Саве према српском народу његови биографи, Доментијан и Теодосије, најчешће користе семантички вишеслојан израз бол за отачаством.5) Тако, када се бугарски велможа Стрез припремао да нападне српску државу, Свети Сава, како вели животописац Теодосије, „састрадаше и душом за отачаство, и био је у скрби за народ свог племена, јер помишљаше како је у сукобу многа оружја немогуће да прође без смрти многих”.6) Када се са севера над Србијом надвила угарска опасност, Сава је поново био у улози миротворца и, како бележи Доментијан, „оде са љубављу, послушавши свог брата, и веома болећи за стадо своје”.7) Ипак, сву снагу Савине састрадавајуће љубави за отачаство, због које је жртвовао и монашки мир светогорске пустиње враћајући се у метежни свет, најбоље осликава део из беседе коју је Свети Сава изговорио на знаменитом Жичком сабору 1221. године:„Знате, дакле, и чусте за моје најпре једно па друго бежање од вас у пустињу, и да не претпоставих ништа од красота овога света Божијој љубави, нити ишта од видљивих лепота на земљи сматрах блаженим до да прионем Богу у молитвама. Али вас ради, саплеменика ми, свету и слатку ми пустињу оставих, и не дођох да тражим ништа више, до ли душе ваше. Тако рећи, ради ваших душа и душу своју омрзнух, сећајући се старих светих, који су у болу срца за своје саплеменике Богу говорили: Ако спасавајући спасеш народ овај, ако ли не, онда и мене испиши из књига које написа! На њих се угледајући и саосећајући с вама, вашега ради спасења и своје спасење презрех.”8) Дубину и снагу Савине очинске бриге за српски народ, примећивали су и други, па тако на Савино одбијање да из монашке скромности не прихвати службу архиепископа, никејски цар одговара речима: „Не противи се благодати Светог Духа; није ти достојно противити се Божјој заповести ... јер нико други не може осећати за твоје стадо као ти, истинити пастир”.9)

Срби - народ Божији, као извор Савиног родољубља

Тајни извор Савине жртвене љубави за српски народ, Доментијн у потпуности открива у Похвали преосвећеног епископа богоноснога Саве кроз символичко поређење првог српског архиепископа са Мојсијем: „Онај велики боговидац силом Божјом сатвори толика чудеса; а овај Преосвећени силом истога и благодаћу дарованом му од Бога сатвори иста чудеса, овај други Израиљ подигнут приведе Господу нов народ”.10)Следствено, најдубљи непресушни извор Савиног родољубља било је његово богољубље, јер је сав Савин труд око српског народа имао само један циљ, да гентилну историјску заједницу – етнос преобрази у есхатолошки народ Божији – лаос, да новом Израиљу буде нови Мојсије. На овакво усмерење Савиног родољубља указивало је и „српско средњовековно политичко-философско схватање отачаства као идеала и свести о духовној хомогености, која се у највишим естетичким узлетима изједначавала с народом Божијим”.11)

Родољубље - потврда богољубља пастира доброг.Родољубље није било сметња Савиној жаркој жељи да до краја испуни Христову заповест – Господу, Богу, своме, клањај се и њему јединоме служи (Мт. 4, 10). Напротив, Свети Сава је својим саможртвеним родољубљем потврђивао богољубље јеванђељског пастира доброг, који живот свој полаже за овце (Јн. 10, 11). Зато у акатисту Српска црква пева Светом Сави: „Радуј се, жртво угодна, која си себе за Род принела! ... Хотећи спасити Род свој од гордости, смирио си се, богонадахнути Оче Саво, стога се превазнесе име твоје више од сваког имена у Отачаству твоме.” Тако је најистинскији одрицатељ света међу Србима, био најоданији слуга свом народу, из оваквог Савиног архетипског избора, апсурдног за материјалисте свих фела, родио се, како истиче Св. Јустин (Поповић), видовдански етос српског родољубља, изказан стихом народног певача - Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека. 12)

Свој бол за отачаством, Свети Сава се трудио да удахне и новохиротонисаним епископима аутокефалне Српске цркве: „Пазите на себе и на све стадо, у коме вас Дух Свети постави за надзорнике, то јест епископе, да пасете цркву Господа Бога, коју стече својом крвљу, знајући да ћемо и за једну једину овцу од главнога пастира Христа у онај велики последњи дан јављања Његова бити испитивани.”13) Пастирско знање и искуство указивало је Светом Сави да овакав степен бриге може да очекује само од епископа Срба, па зато затечене епископе Грке, осим епископа Калиника у престоном Расу, замењује Србима.14) Од монаштва Сава ствара националну елиту, због чега предност даје соју, а не броју, што црквеноправно утемељује у 25. глави Хиландарског типика – јер боље је један (да буде) који чини вољу Господњу, него множине безаконика.15) Домаћа национална црква била је најбоља школа за неговање домаћинског духа и радиности, који ће почев од Светог Саве красити српске манастире, као економски најузорнија српска домаћинства. Само се самопрегорним пастирским радом националног, српског клира може објаснити нагли верски полет који је захватио српске земље после 1206. године када почиње Савино игумановања у Студеници, а посебно од стицања аутокефалности 1219. године.16) Ранији грчки епископи су се, по свој прилици, према повереној српској пастви понашали као јеванђељски најамник, који оставља вуку поверене му овце (Јн. 10, 12). Уосталом искуство са фанариотским владикама у време турске владавине, а после укидања Пећке патријаршије, потврђује овакву претпоставку.


Slika


Национална црква и национална држава – две Савине родољубиве бриге

Због сотериолошки мотивисаног родољубља, „основу и центар свега Светосавског национализма чини народна црква”, која је од Срба требала да створи, као истиче Св. владике Николаја (Велимировића), „један народ, тесно саткан и чврсто сједињен у једном духу, једној вери и једној моралној и националној дисциплини, слично неком камену монолиту.”17) Суштину оваквог народног јединомислија, као централног појма српске средњевековне политичке философије, коме је подједнако био стран деперсонализовани индивидуализам и деперсонализовани колективизам, Савини агиографи објашњавају кроз уподобљавање тројице светих Немањића - Немање, Саве и Стефана, Светој Тројици: „Три светила сведочанства Божјег подигнута од истинитог Бога ради привођења свога отачаства ка Богу ... имајући јединомислећу вољу у три тела, сви јединодушни једно мислећи и на једно гледајући, сви нађоше један пут живота.”18)

Савино родољубиво прегнуће није се ограничило само на васпостављање Српске аутокефалне цркве, већ се он као духовно истински Византинац, који је полазио од постулат Јустинијанове 6. новеле да су два највећа дара Божија међу људима – свештенство и царство, подухватио и посла законског уређења српске државе (радом на Законоправилу-Крмчији), као и обезбеђења потпуне државне суверености (другим, домаћим крунисањем Стефана за краља). Овакво двојако усмерење Савиног родољубља, његови биографи су исказали речима, да „самосвећено буде његово отачаство као што је Божијом помоћи и самодржавно”.19) Само се Савином родољубивом бригом за Српску цркву и српску државу, која је у патњи заиста била равна болу за отачаство, може објаснити степен педантност и далековидост у одстрањивању из текста Законоправила (Крмчије) свих византијских апологета цезаропапизма и источног папизма, који су могли да послуже као правни основ за превласт домаће државе над домаћом црквом, или Цариградске патријаршије над Српском црквом. Захваљујући оваквом Савином труду теорија симфоније ни у једном словенском номоканону није била консеквентније нормативно постављена него у његовом Законоправилу (Крмчији), као што се овај идеалтипски образац нигде није веродостојније историјски остварио него у Немањићкој Србији.20) Најдубљи израз црквенодржавне симфоније представљала су Савина повлачења из Србије, као довољно јасан знак његовог неслагања са полтиком краљева Стефана (због његовог приближавања Латинима) и Радослава (због његове прогрчке политике ). Својим повлачењима у светогорску пустињу Сава је потврђивао основни јеванђељски принцип, да се Богу се треба покоравати више него људим (Дап. 5, 29), истовремено чувајући се било какве радње која је могла да науди стабилности српске државе. Због овакве бриге за целину српског народа, Светог Саву су животописци, не случајно, прозвали вождом отачаства, епитетом који ће доцније да краси само световне српске владаре.21)

Хијерархија светосавске социјалне деонтологије (учење о обавезностима)

Бол за отачаство био је у хијерархији Савиних брига на другом месту, после бриге за спасење сопствене душе и бриге за спасење душа његових родитеља, браће и рођака, а пре бриге за спасење свих православних народа и целог света. Овој унутрашњој лествици моралних обавезности Светог Саве, његов духовни следбеник Св. владике Николаја (Велимировића)даoје најдубље тумачење, које има сва обележје једне светосавске социјалне деонтологије: „Ако си учен и школован, и уздигнут на висок и одговоран положај, онда се од тебе тражи да понесеш све четири Савине бриге, без изузетка. Ако ли си неук и прост, теби се још и може опростити она четврта, ако прве три свесно и савесно бринеш. Али како ће се опростити ономе ко узима на себе само ону четврту бригу, тј. бригу о васцелом свету, а не брине о свом народу ни о својој деци и родитељима нити о својој сопственој души? Хоће чово да очисти велики град, а ђубре му у кући и коров око куће. Како ли ће се опростити и ономе ко се назива националистом и патриотом, а брине само ону трећу бригу, бригу о народу, без бриге о души своје деце и својој?Неће ли његова напуштена деца развалити оно што он за народ сагради. Од оваквих националиста и њиховог злог порода народ је много патио... мораш признати не само да су све четири бриге Савине неопходне за правог човека него да је поредак њихов једино нормалан. Нити се могу прескакати нити с другог краја почињати.”22)

Панхеленски и папски империјализам и Савино родољубље

Савино родољубље је имало и тада, као и данас, огорчене противнике. Ондашњи најљући критичар Савиног бола за отачаство био је нико други него Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан. Протествујући у писму упућеном Сави против његове хиротоније у Никеји и оснивања аутокефалне Српске цркве, Хоматијан истиче како је Саву, противно монашком завету, „поробила љубав према отаџбини, отргнувши га из утврђења – Свете Горе, те подвижника претворила у управитеља и старареља за световне ствари”.23) Најзанимљивије је то што је критичар Савиног етнофилетизма, архиепископ Димитрије Хоматијан, уз Теодора Валсамона, био један од водећих византијских каноничара поборника цезаропапистичког тоталитаризма и источног папизма.24) Истовремено, Хоматијан је био и ватрени присталица једног од претендената на византијски престо, владара Епирске државе Теодора IАнђела, и то у време када, како доказује Е. Арвелер, буја хеленски етноцентризам као реакција на латинско освајање Цариграда.25)Аутокефална Српска црква, иако непосредни израз заповести самог Оснивача хришћанске цркве – идите и научите све народе (Мт. 28, 19), била је подједнако опасна, како за световну, тако и за духовну суперматију византијског панхеленизма. Самосталност Српске цркве била је посебно незгодна, како сведочи М. Петровић, за материјалне интересе Охридске архиепископије, јер су са губљењем црквене јурисдикције нестали значајни приходи у новцу и натури, које је убирала у српским земљама.26) И поред тога Свети Сава успева да мудром политиком осамостали Српску цркву и учврсти суверенитет српској држави, вођен болом за отачаство, успешно крмарећи између две империјалне Сциле и Харибде – римског папизма и византијског панхеленизма.

Родољубље и екуменизам

Наљући противници родољубља Светог Саве и данас, као и пре осамсто година, налазе се у Фанару, једном од главних идеолошких сателита савременог империјалног глобализма, који своје лобисте има у другим помесним православним црквама, па и у СПЦ. Наиме, Константинопољска Патријаршија се, како показује Н. Нарочницка, „налази у снажној зависности од свјетовних центара политичке власти и финансија, прије свега САД, а исто тако од Ватикана”, то се испољва, не само тиме што покушавају да „ћутањем избјегну одговор о свим животно важним питањима и изазовима савремене историје, ...него и благонаклоним односом према дјелатности свемогућих екуменских и масонских организација.”27)Модернисти и екуменисти у Православној Цркви, као један од многобројних глобалистичких ешалона, огорчени су противници сваког израза националне самобитности, или речју И. А. Иљина, сваког акта духовног самоодређења једног народа – националне културе, националне историје, а пре свега националне светости.28) Космополитизација и унификација црквености од стране екумениста спроводи се потискивањем националне светости, као најдубље и истинске потврде Божијег присуства у историји, из два разлога.


Slika


Најпре, живи ликови националних светитеља представљају, с једне стране, најбољу школу родољубља која учвршћује националну свест, јер Отаџбина добија мистички смисао и оправдање, као заједница-сабор упокојених, живих и Светих једног народа; истовремено, духовном вертикалом народне светости национална свест се брани од деградације секуларизмом и паганизмом крви и тла. С друге стране, национални светитељи, посебно тако типични примери кроз које се оваплоћује сам национални карактер народа, као што је то код Срба Свети Сава, снажно утичу на поистовећивање једног народа са вером коју исповеда, као и својом помесном црквом. Светитељи Небеске Србије и Свете Русије и после земног живота били су најбољи апостоли хришћанства и чувари црквености у својим народима.29) Зато се екуменистичким потискивањем или скрнављењем пуноће лика националних светитеља раслабљује црквена свест једног народа, а последично и његова укорењеност у Предање, као најбољег чувара ортодоксије. Уз то, космополитизација доводи до слабљења идентификације између народа и Цркве, али и између клира и народа, што неминовно води саблазни клерикализма. И тако, уместо саборности народа Божијег, окупљеног око националних светитеља, на сцену ступа, речју протојереја Александра Шаргунова, псеудоцрквеност религиозног (протестантског) индивидуализма.30) Неминовна последица овакве анационалне, тиме и деперсонализоване црквености је општи пад верско-моралног живота у једном народу.

Други разлог за потискивање националне светости од стране екумениста налази се у томе што житија светитеља једног народа представљају најразумљивију и духовно и интелектуално најприступачнију лектиру саможртвеног врлинског живота, који се супроставља религиозном утилитаризму и егоизму црквених модерниста и екумениста. Насупрот њиховом вредносном релативизму, проистеклом из верског синкретизма, светитељи једног народа су пламени учитељи богољубља и родољубља, чија светост подсећа да постоје вредности за које вреди положити живот. Жртвовање се налази у основи хришћанске културе и етике, јер као што истиче Н. Нарочницка, „за свете мученике за Вјеру, за све погинуле за отаџбину, за дуг, част, љубав, примјер који надахњује била је искупитељска крсна жртва Спаситељева”.31) И архаична руска реч за даровање – пожертвовать, упућује на жртву, која је за православне једини истински пут духовног узрастања и очувања боголикости. А у суморној будућности једне уморне цивилизације, сведочио је Предраг Драгић Кијук, „само обожени човек, који не пристаје да постоји као леш без својстава, може да победи себе и вампире нових савезника и пријатеља.”

Зоран ЧВОРОВИЋ, srb.fondsk.ru

Autoru:  Luna.* [ 06 Okt 2012, 18:22 ]
Tema posta:  Re: НЕБЕСКА СРБИЈА

Српско православно витештво


Slika

“Не чудите се, браћо, ако вас свет мрзи.”
(1 Јн 3, 13)

“Знамо да смо од Бога, и да свет сав у злу лежи.”
(1 Јн 5, 19)

Говорити о православном витештву није нимало лако ни у временима мира а поготову у периоду када се сви налазимо у сведимензионалном рату који против нас воде бесомучни западни архитекти Новог светског поретка који у својој сатанистичкој острашћености не познају нити пак признају категорије војничке части и витештва.


Али, управо зато је потребно, штавише неопходно, говорити о хришћанским темељима србског ратничког и војничког идентитета који се манифестује кроз витешку неустрашивост и истинску (а не лицемерну, "хуманистичку") човечност.

Православно витештво нипошто не подразумева оно што злонамерници или неупућени претпостављају. Дефетизам, капитулантство и кукавички пацифизам, ма како вешто били маскирани интерпретацијском злоупотребом библијских цитата, ипак не спадају у православну витешку традицију. Православно витештво подразумева и претпоставља свест о катафатичкој неумитности борбе непрестане и апофатичком бивању онога што бити не може.

Православно витештво је утемељено на веродостојном и одлучном разликовању духова, то јест на Богом благословеној спремности делотворног препознавања и разликовања личних непријатеља, непријатеља Божијих и непријатеља нашег Отачаства у складу са заветном максимом Светог Митрополита Филарета Московског који каже, тачније апостолски наређује и командује: “Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири!" То је, уствари, права и аутентична лозинка православног витештва. Да наши Свети Преци нису сатирали непријатеље Србског Отачаства, ми, Срби, сада не би ни постојали.

Жив је Бог и живи су Срби Божији који су, како каза Свети Владика Николај Велимировић, “по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани” (Видовданска проповед у манастиру Раваници 1939. године). Живи су Срби Божији јер су кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати за Крст Часни и Слободу Златну. Живи су Срби Божији јер су спремни да дају све за образ, а образ ни за шта. Живи су Срби Божији јер знају да је овај живот борба непрестана у којој бива што бити не може. Такође, живи су Срби Божији јер не желе да продају своју православну веру за белосветску вечеру. Живи су Срби јер право верују у Бога Живог и Истинитог.

Хришћанство је вера неустрашивих и непобедивих. Господ Исус Христос нас бодрећи опомиње: “Не бој се, мало стадо” (Лк 12, 32), а Апостол Његов упозорава: “Не дај да те зло победи, него победи зло Добрим” (Рим 12, 21). Нема нам друге него да чинимо он што су радили наши Свети Преци: сами себе и једни друге, и сав живот свој, Христу Богу предајмо!

Slika

Православно витештво, дакле, претпоставља органски спој јуначке неустрашивости и хришћанског човекољубља. То је спој који у пуној мери краси Србску нацију у њеном државотворном и државочуварном историјском континуитету. Управо зато смо ми, Срби, данас једини витешки ратници у свету. И зато су више него умесне и тачне следеће речи пуковника др Светозара Радишића изречене априла ове године током витешке одбране Србства од демонске најезде кукавичких НАТО-хуља: “Једно је потпуно сигурно: Срби су поново померили време, привукли будућност и час коначног обрачуна човечанства са новим планетарним злом, овога пута са заговорницима и инструментима Новог светског поретка.

Нису се још једном уписали у историју због тога што су у нечему најбољи на планети (а најбољи су у много чему), нити због тога што су први оборили фамозне авионе F-117, већ, пре свега, зато што су имали смелости да први стану на црту бескрајно моћнијем и озлоглашеном деструктивном и умишљеном систему”.

pravoslavlje

Autoru:  Luna.* [ 06 Okt 2012, 18:26 ]
Tema posta:  Re: НЕБЕСКА СРБИЈА

Православље у српском стилу


Slika


За српски народ припадност православној вери нераздвојива је од националности, каже др Александар Раковић из Института за новију историју Србије Најновија истраживања показују да је Србија на петом месту у Европи по броју религиозних: тако се изјашњава чак 77 одсто анкетираних грађана у Галуповом истраживању, што је далеко више од светског просека од око 50 одсто. Тим поводом „Политика” истражује да ли смо заиста толико религиозан народ или се само тако изјашњавамо, јер у појединим црквама у Србији свештеници готово да немају коме да држе јутарње и вечерње службе пошто верници не долазе.

Да ли је вера искључиво ствар духовности или је и део националног идентитета? У случају нашег региона, изјашњавање о верској припадности најчешће повлачи за собом и националну припадност. Одређеној цркви, дакле, приближило нас је не само њено учење већ и чињеница да припадамо одређеном народу. Док чекамо најновије податке са пописа становништва у Србији, др Александар Раковић, научни сарадник Института за новију историју Србије и некадашњи координатор Међурелигијског савета Министарства вера, подсећа да се на попису 2002. године чак 97,42 одсто Срба изјаснило као православци, Срба осталих вероисповести и атеиста заједно је било око 0,5 одсто, док су остатак чинили непописани и неизјашњени.

– Српска православна црква је наша национална институција с најдужим непрекинутим историјским трајањем. Када су несрећне околности привремено гасиле српску државност, Српска православна црква је била чувар државне идеје. Не би било погрешно истаћи да је она кроз историју била стуб и тврђава нашег народа. Стога је неизбежна и непорецива чињеница да је за српски народ припадност православној вери нераздвојива од националности – каже др Раковић.

Срби спадају у религиозне нације, истиче Драгиша Бојовић, професор на Универзитету у Нишу и Косовској Митровици и управник Центра за црквене студије, а специфични типови светитељства националних јунака, попут Светог Саве или светог кнеза Лазара, допринели су стварању одређене националне црте православне вере код Срба.

– Мислим да преовладава поимање српске цркве као националне институције. Постоји и разлог за то: црква је у различитим историјским околностима преузимала улогу државних институција, тако да је и најзаслужнија за очување националног идентитета у вековима када није било других институција које би тај идентитет очувале. Она је данас и литургијска заједница, свакако у већој мери него што је то било пре двадесет или педесет година – каже професор др Бојовић.

Верска пракса код нас подразумева и много народних обичаја. Није реткост да се верници много више посвете тој народној страни своје религиозности него оној црквеној, па свештеници треба да их опомињу да прослављање славе не значи задуживање до гуше да би се приредила гозба, да се на гробље не носи храна, као и да се после свих лепих божићних обичаја око којих су се домаћице тако ревносно трудиле, бадњак не баца у контејнер. Међутим, није то оно што се подразумева под православљем „српског стила”. Светосавље је, како му и име каже, утемељено пре свега на лику и делу утемељивача српске цркве Светог Саве, а др Раковић наглашава да оно не подразумева црквени национализам.

Slika

У последње време често се са стране чује примедба да Срби треба да одбаце светосавље које нам намећу као етнофилетизам. То нити је добронамерно нити је тачно. Светосавље је заправо „универзална вредност наше народне хришћанске културе” којом смо себе уградили у широки православни и хришћански контекст – каже др Раковић.

Вероватно већина Срба, који су се изјаснили као верски опредељени, немају потпуно јасну свест шта значи светосавље, али би се они, ако би то питање било постављено, такође изјаснили као светосавци, јер је свест о улози Светога Саве врло присутна и поприма метафизичку димензију, сматра професор др Драгиша Бојовић.

– Жеља ка светосавском опредељењу је истовремено и део жеље да се покаже национално достојанство и нека врста националне изузетности. То истовремено не значи отклон ка универзалном појму православља. Напротив, код Срба постоји саборно осећање о припадности васељенској православној вери, па отуда често изражавање блискости према Русима, Грцима и другим православним народима – наглашава професор др Бојовић.

Јелена Чалија
Извор: Политика

Autoru:  vrabac* [ 10 Dec 2014, 13:14 ]
Tema posta:  Re: Небеска Србија

Slika

Stranica 1 od 1 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/