Forum Srbija
http://www.forum-srbija.com/

Српски великодостојници
http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=391&t=18977
Stranica 4 od 5

Autoru:  Mina* [ 14 Dec 2012, 10:58 ]
Tema posta:  Re: Српски великодостојници

Slika

Autoru:  Luna.* [ 14 Dec 2012, 20:44 ]
Tema posta:  Re: Српски великодостојници

PATRIJARH PAVLE

Tetka kao mater

Gojko Stojcevic rano ostao bez roditelja, pa ga je uz bezgranicnu ljubav podizala i vaspitavala tetka. Nisam ni pomišljao da ce moja buducnost biti vezana za Crkvu, kaže patrijarh Pavle. Odlazak u manastir Sv. trojice u Ovcaru.


Piše: dr Radmila Radić

PATRIJARH Pavle rođen je na crveno slovo, na Usekovanje, 29. avgusta po starom, odnosno 11. septembra po novom kalendaru 1914. godine u porodici zemljoradnika, od oca Stefana i majke Ane Stojčević, u selu Kućanci u oblasti Donji Miholjac u Slavoniji. Njegovi preci svojevremeno su se tamo doselili sa juga Srbije. Kršten je u seoskoj crkvi sv. apostola Petra i Pavla, podignutoj 1828. godine. Na krštenju je dobio ime Gojko. Bio je slabašn dečak kojem su jednom palili sveću misleći da je umro.

O ranom detinjstvu, u intervjuu za "Svetosavsko ognjište", koje izlazi u Johanesburgu, rekao je: "Ja sam vrlo rano ostao bez roditelja. Otac je radio u Americi, tamo je dobio tuberkulozu i vratio se kući da umre. Meni je tada bila treća godina, brat se tek rodio. Majka se koju godinu kasnije preudala, a brat i ja smo ostali kod babe i tetke. I majka je ubrzo umrla. Zato je moj pojam majke vezan za tetku, osećao sam njenu bezgraničnu ljubav, ona je meni nadoknadila majku, tako da ja i sada pomislim: kad umrem, najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale."

Osnovnu školu je završio u svom rodnom mestu. "Posle rata bilo je teškoća i ja sam oko dvadesete godine bio upisan u osnovnu školu, pa terao evo... dugo. E, sigurno, bio sam najstarije muško u kući, brat je bio malo mlađi. Ja sam morao završiti sve poslove, da donosim drva i drugo što da pomažem tetki i babi. Pošto sam se pričešćivao još kad sam bio mali, kad sam sa tetkom išao, pa mi je ostalo, da je to nešto redovno." Tetka je videla da Gojko nije za seoske poslove, pa je odlučeno da ode kod strica u Tuzlu i tamo nastavi školovanje.

KASNIJE će o tom vremenu ispričati: "Živeli smo na periferiji Tuzle. Preživeli smo zahvaljujući jednoj kravi koju smo svi bili dužni, čak i nauštrb škole i učenja, da vodimo na ispašu. Stric je bio strog, ali pravedan, svu svoju decu i mene je iškolovao, svi su završili neki fakultet, pojedinci su i doktorirali... Pred moj odlazak u gimnaziju, poslali su me u manastir Orahovicu, da se tamo malo pripremim..."

Manastir Orahovica nalazi se u planinama zapadno od njegovog rodnog sela. Manastirska crkva bila je jedina u kraju sa kubetom, dok su sve ostale bile romanskog stila. "Boravio sam tamo mesec dana i nisam mogao baš sve da shvatim u bogosluženju, ali sam imao osećaj prohujalih vekova i predaka koji su se tu molili; za mene te molitve su bile prisutne, kao i njihovi uzdasi i radosti i to mi se tako urezalo u sećanje, ali nisam ni pomislio da će moja budućnost biti vezana za Crkvu."

Na to nije ukazivala ni ocena iz veronauke. Iako je rastao u religioznoj porodici i bio dobar đak, iz ovog predmeta je imao dvojku!

"Naš katiheta je bio jedan omalen čovek, Srbin iz Mađarske. Imao sam vazda nastavnika za tolike godine, ali on je za mene ostao najbolji pedagog i predavač. Jednu takvu materiju kao što je katehizis - to je dogmatika, sve je to u pitanjima i odgovorima - vrlo teško je u tim godinama shvatiti. A, on nam je to tako iznosio da se mi deca uopšte nismo mučili. Bio je, razume se, dobar, ali strašno strog čovek. I kada me prozove, ja prosto ne znam za sebe, ne mogu ništa da kažem, promrmljam nešto, tamo-vamo, a on meni: `Sedi, jedan!`.

Onda se izvučem, kad pita nešto malo teže. On obično kaže: `Ko zna dobiće dva`. Ako znam, ja se nekako javim i popravim na dva. Kasnije, kad sam porastao, malo sam se osamostalio, nije više bilo te treme, mada su mi, inače, više odgovarali predmeti gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika. Uticaj rodbine je prevagnuo da upišem bogosloviju, mada je ostalo interesovanje za fiziku, kojom ću se baviti docnije, pogotovu u slobodnom vremenu."

NIŽU gimnaziju završio je u Tuzli od 1925. do 1928. godine, a višu sa ispitom zrelosti u Beogradu. Pohađao je Četvrtu mušku gimnaziju u Beogradu od 1928. do 1930. godine. Usledio je potom upis šestorazredne bogoslovije u Reljevu kod Sarajeva od 1930. do 1936. godine. Za vreme školovanja u Sarajevu bio je predsednik Trezvenjačkog udruženja omladine srednjih škola. Zajedno sa njim na školovanju bilo je više mladića koji će kasnije postati poznati. Tako, recimo, u Tuzli jedan od školskih drugova, istina nešto mlađi od njega, ali sa kojim se često družio, bio mu je i potonji veliki pisac Meša Selimović.

"Kao bogoslov i student, kad dođem leti kući, odmah motiku u šake, nastaje prašenje kukuruza i tako redom", sećao se patrijarh. "Kako sam rastao, tako sam ulazio u poslove. A kada sam stasao, stigao sam i do oranja..." Dve godine je studirao medicinu, a diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1940. godine. Potom odlazi u vojsku, iz koje je ubrzo oslobođen.

Mobilisan je početkom Drugog svetskog rata u sanitetsku jedinicu i kapitulaciju je doživeo u Bosni kod Višegrada, odakle je otišao peške do Sarajeva. Vratio se potom u svoje rodno mesto. Prelazi kao izbeglica u Srem, pa u Beograd, 1941. godine, u vreme kada su bila vešanja na Terazijama. Da bi imao od čega da živi, morao je da se prihvati teškog posla na građevini.
"Kada sam 1941. izbegao, ovde u Beogradu radio sam na građevinama, na dokovima, na istovaranju i utovaranju... odatle i ovaj palac ovakav (pokazuje na pomalo deformisan prst). Nisam mogao da izdržim na tim poslovima, pa me u proleće 1942. moj školski drug jeromonah Jelisej (Popović) odvede u manastir Svete trojice u Ovčaru. Manastir je imao svoju dobru ekonomiju, pa su mogli da me prehrane. Davali su mi lakše poslove da radim.



PEDAGOGIJA


"RADIO sam kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u domu dece izbegle iz Bosne. Jednog vrelog dana u avgustu 1944. mi vaspitači izvedemo decu na Drinu. Pokažemo im dokle smeju da zađu u vodu. Ali, znate, deca ko deca. Gledam, jedan uđe malo dublje, potonu, udari nogama o dno, pa izađe, udahnu, ali ne može dalje. Onako vruć i znojav skočim i izvučem ga. Onda, prevjem ga preko kolena i raspalim nekoliko... Kažem mu: `Sinko, iz Bosne si se izbavio, otac i majka su ti poginuli, a sad hoćeš i ti ovde da se udaviš na naše oči! Gde ti je pamet?!`

Odmah potom se razbolim, dobijem veliku temperaturu. Odem na preglede, kažu mi - tuberkuloza..."


(NASTAVLjA SE)

Autoru:  Luna.* [ 15 Dec 2012, 22:49 ]
Tema posta:  Re: Српски великодостојници

Jedina nada molitva

Gojku, teško obolelom od tuberkuloze, lekari su predvidjali samo tri meseca života. Svakodnevne molitve u manastiru Vujan. Pavle u Prizrenskoj bogosloviji obavljao stolarske, knjigovezacke, limarske, kalemarske i druge poslove.


Piše: Dr Radmila RADIĆ
BILA je to teška bolest koja u to vreme nije ostavljala gotovo nikakvu nadu u ozdravljenje. Lekari su Gojku rekli da su mu ostala još samo tri meseca života. Prihvate ga monasi u manastiru Vujanu, ali mu kažu da za vreme liturgije ne ulazi u hram, da ne obeduje zajedno sa bratstvom i da sa njima izbegava bilo kakve druge kontakte, da ne bi i njih zarazio opakom bolešću. Tek kada bi monasi završili sa službom, on bi odlazio u hram i molio se. U manastiru Bujan Gojko Stojčević boravi zajedno sa arhimandritom Julijanom (Kneževićem).

U manastir su navraćale razne vojske. Proveravale su i Gojkovu keliju. Iako vidno iscrpljen i bolestan, svima je bio sumnjiv. Tek kad bi od monaha čuli da je teško oboleo od tuberkuloze, odlazili su, brzo zatvarajući vrata za sobom. Počeli su da se javljaju znaci ozdravljenja, i to je bila prilika da tako sam u svojoj keliji još više razmišlja o budućnosti. Odranije je planirao da se oženi i da ide u parohiju, kao sveštenik. Ali sada, posle preležane tuberkuloze, shvatio je da su to gotovo nestvarni planovi. Posmatrajući izbliza život monaha, poželeo je da se i sam zamonaši. Sama odluka da se zamonaši doneta u vreme kad je već imao 32 godine života, dugo je u njemu sazrevala. Kako je jednom kasnije ispričao, to nije odluka koju čovek može da donese preko noći, a o ženidbi opet, s bolešću, nije moglo da bude govora.

U znak zahvalnosti prema manastiru u kojem je izlečen, sada već iskušenik Gojko, svojom britvicom izrezbario je krst i na njemu raspeće Gospodnje. Na poleđini krsta urezao je reči na crkvenoslovenskom: "Manastiru Vujanu, za iscelenija, priloži rab Božji Gojko." Ovaj krst je danas jedna od najčešće pominjanih dragocenosti manastirske riznice.

Kada su u jesen 1944. godine vođene borbe oko manastira, bratstvo se razbežalo u okolna sela. Sa njima je pošao i Gojko Stojčević, ali samo do banje Trepče, odakle se vratio nazad. Nekoliko dana kasnije iz bežanije se vratio i otac Julijan, pa su njih dvojica nastavili da se brinu o manastiru. Posle iskušeništva u manastiru Vujanu, prelazi u manastir Blagoveštenje sa ocem Julijanom.

Od jeseni 1945. godine do 1949. godine bio je monah manastira Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Kao iskušenik izabrao je za svog duhovnog oca jeromonaha Makarija (Milovanovića), duhovnika jovanjskog. Zamonašio se 1946. godine u manastiru Blagoveštenje, da bi 1948. godine bio rukopoložen u čin jerođakona. Dobio je monaško ime Pavle, po izboru igumana Julijana Kneževića.

Sa grupom monaha, među kojima je bio i iguman Vasilije (Domanović), prelazi 1949. godine u manastir Raču, ispod planine Tare, gde će da ostane do 1955. godine.

Od 16. septembra 1950. do 30. avgusta 1951. godine jerođakon Pavle bio je nastavnik i vaspitač u bogoslovskoj školi u Prizrenu. Predavao je crkveno pojanje i staroslovenski jezik. Njegovi drugovi iz prizrenske bogoslovije sećaju se da je obavljao stolarske, knjigovezačke, limarske, kalemarske i druge radove. Čak je svojim đacima sam krpio cipele. Njegov životoni stav je bio da se nijednog posla ne treba stideti, jer ni najprljaviji posao ne može čoveka da ponizi. Ponižava ga samo greh. Navodio je često primer čuvenog matematičara Mihaila Petrovića Alasa, koji je već u šestom razredu naučio pravi ribarski zanat, "ne prosto pecanje, nego ono s mrežama." "Radio je to i kao profesor Univerziteta, zajedno sa ribarima, koji su od toga živeli, i znao je da kaže: `Kad radim intelektualno, odmaram se fizički, kad radim fizički, odmaram se intelektualno...` Što čovek više poslova zna, više vredi", kaže patrijarh.

Jeromonah je postao 1954. godine i iste te godine odlikovan je činom protosinđela. Episkop slavonski Emilijan proizveo ga je u čin arhimandrita 1957. godine. Poslediplomske studije na Bogoslovskom fakultetu u Atini pohađao je od Božića 1955. godine do maja 1957. godine, kada je izabran za episkopa raško-prizrenskog.

Tokom boravka u Atini uputio je 29. decembra 1955. godine pismo sledeće sadržine vladiki Nikolaju Velimiroviću:

"Vaše Preosveštenstvo,

Pre nekoliko dana stigao sam u Atinu da učim savremeni grčki jezik, pa smatram više no svojom dužnošću da vam se javim, i umesto sviju monaha i monahinja Vaše eparhije da Vam čestitam nastupajući veliki praznik Rođenja Sina Božjeg Spasitelja našeg, pozdravljajući Vas radosnim pozdravom:
Hristos se rodi!

Ja sam klirik žičke eparhije, no Vama lično nepoznat, jer sam zamonašen 1948. godine, otada sam u bratstvuman. Blagoveštenje, a zatim Rača zajedno sa o. Vasilijem, o. Julijanom Kneževićem i vašim zemljakom, pre rata u Žiči đakonom Milisavom Radosavljevićem, a sada jerođakonom o. Jovanom. Pre rata završio sam bogosloviju i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Rodom sam iz Slavonije.

U Rači imamo sedam đaka. Jedan se vratio pre neki dan iz vojske i, ako bog da, monašiće se uskoro; dvojica će dogodine u vojsku, i tako redom. Koliko smo mogli obrađivali smo s njima Sv. pismo Starog i Novog zaveta, pojanje, liturgiku, crkvenoslovenski jezik. Ali to je ipak malo, jer smo preopterećeni porezom, fizičkim radom na oko 15 ha zemlje, koliko je manastiru ostalo (i 15 ha šume), radom u vodenici itd. oko održanja golog života. Ove smo godine porez platili, ali ako i dogodine bude toliki - šta će učiniti, ne znam. I ostali veći manastiri gde ima više bratstva ili sestrinstva, s tim kubure.

Pred polazak ovamo bio sam u man. Nikolju i posetio grob mog duhovnog oca jeromonaha o. Makarija. O. Rafailo tad nije bio u manastiru. Posetio sam i ostale ovčarsko-kablarske manastire."

SMISAO ŽIVOTA
"DOK sam bio u Rači", zapisaće kasnije u jednom svom autobiografskom spisu, "mi u manastiru nismo živeli izdvojeno od naroda, tako da smo saznavali šta se događa oko nas i u kakvom smo vremenu. Svoje teskobe i slutnje mi monasi uprezali smo u dnevne poslove koje nismo uvek stizali da posvršavamo do večeri. Nekad bismo uzimali samo po komad hleba i čitav dan radili u polju, nadgledali manastirsku stoku, dovlačili drva iz šume. Jedno vreme radio sam i u manastirskoj vodenici. Jedva smo čekali veče, ne samo radi odmora, već da se u molitvi saberemo. Nema većeg blaženstva nego kad umoran čovek nekako samog sebe umanji dok se moli. Tad se sav svede samo na sušti čin molitve: da se izbavimo kao narod i ljudi. Treba služiti Bogu, mislili smo, ma ko da je došao, i to je za nas bio najdublji smisao monaškog života."

(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 16 Dec 2012, 22:52 ]
Tema posta:  Re: Српски великодостојници

Crkva piše Brozu

Na osnovu izveštaja episkopa Pavla o stanju na Kosovu i Metohiji, Sabor SPC je zatražio od Tita da se u ovoj pokrajini obezbedi sloboda života i sigurnost imovine. Na celo Raško-prizrenske eparhije gotovo 34 godine.


Piše: dr Radmila Radić
USTOLIČENjE novog episkopa u Prizrenu obavili su izaslanici Sinoda, administrator eparhije, episkop žički German i episkop zahumsko-hercegovački Vladislav, u crkvi sv. Đorđa. Episkop Pavle je 13. oktobra služio liturgiju, a na kraju liturgije, episkop German je pročitao Gramatu o izboru i hirotoniji i poželeo episkopu Pavlu uspeh u radu. Potom su episkopi German i Vladislav uveli Pavla u arhijerejski tron, odakle je održao prvu propoved na temu: "Ko je Hristos i ko smo mi?"

Četrdesetak godina kasnije, oktobra 1955. godine, patrijarh će u Ritopeku, seljacima koji su zaključali crkvenog namesnika koji je došao sa nalogom o premeštanju njihovog sveštenika reći: "Ko je mene pitao, kada sam određen da idem među Šiptare, šta ja hoću?

Na Kosovu i Metohiji i u Raškoj oblasti, u Episkopiji raško-prizrenskoj, provešće skoro trideset četiri godine. Sveti arhijerejski sabor SPC i Sinod, a često i razne državne organe neprestano je izveštavao o napadima na Srbe i imovinu Srpske crkve na Kosovu i Metohiji. "Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski", zapisaće kasnije, kao patrijarh.

U IZVEŠTAJU iz aprila 1958. godine episkop Pavle piše da od Peći do Deviča u Drenici nema nijednog svešteniia, da su manastiri Gorioč i Crna Reka potpuno pusti, da u eparhiji ima svega jedanaest aktivnih manastira i da je stanje u manastirima teško. Maja 1959. godine episkop Pavle upozorava: "Postoji još jedna nevolja, čije posledice mogu biti katastrofalne za nas u ovim krajevima. To je stalo iseljavanje našeg življa. Kad sam zimus bio u Deviču, dođoše domaćini poslednje tri kuće iz najbližeg sela, Ludovići, nudeći manastiru da kupi njihovu zemlju, inače će je prodati Šiptarima."

Episkop, takođe, sreće pažnju da se Srbi plaše da iskazuju svoja verska osećanja u tim krajevima. Pisao je i o problemima sa visokim porezima, ometanjem opravki crkvenih objekata, uništavanjem manastirskih useva, napadima na crkve, groblja, vernike, provalnim krađama u hramovima i sl.

Moramo istinama pogledati pravo u oči. Šiptarske vođe iskoristile su prilike u komunističkoj Jugoslaviji da svoje neprijateljstvo prema Srbima oglase kao ugroženost od njih, a pripreme za svršeni čin otcepljenja da predstave kao nužnost nasilne zaštite od "nasilja". To je za mene jedno od suštinskih pitanja Kosova.

Brinuo je o Raško-prizrenskoj eparhiji, gradio nove hramove, obnavljao stare i porušene, često putovao, obilazio i služio u raznim mestima. Za vreme njegovog boravka u Eparhiji osnovan je 1964. godine fond za pomaganje svešteničkih kandidata i sveštenika u siromašnim parohijama eparhije raško prizrenske. Bavio se i naučnim radom, objavljivao radove, povremeno držao predavanja.

"Tog vladiku visokoučenog teologa", zabeležio je istoričar umetnosti Živorad Stojković, "viđali smo i kako sa vratolomnih lestava opravlja krovove crkava ili konake monahinja, a u sedištu svoje eparhije nema dvor već ćeliju, bez telefona i ličnog sekretara, sa pisaćom mašinom na stolu, kojom sam kuca izveštaje, akta, pisma - marijaša ne dajući za drugi papir sem pelira: ili kada nad stotinama stranica pastirskih odgovora na pitanja vernika, od najtežih, do najpraktičnijih..."

Kao episkop slao je izveštaje i zavodima za zaštitu spomenika kulture u Prištini i Beogradu. Povodom izveštaja koji su stizali iz raško prizrenske eparhije, patrijarh German je novembra 1960. godine uputio dopis Komisiji za verska pitanja Saveznog izvršnog veća u kome je skrenuo pažnju na neke pojave u manastirima koji su bili pod zaštitom dražve, posebno u Gračanici, Dečanima i Peći. U ovim manastirima su čuvari, koji su bili i tumači posetiocima, ismevali religiozni siže fresaka, uvodili žene u oltar, puštali u crkve nepristojno odevene pojedince sa cigaretama u ustima i sl.

OD 1965. godine do 1969. episkop Pavle je osveštao pet novih crkava u Lipljanu, Babljaku kod Uroševca, Prilužju, Košu i Leposaviću. Pored ovih crkava i manastirske crkve u Deviču, obnovljeno je još šesnaest crkava, podignute su četiri nove kapele, a obnovljeno sedam. Takođe je podignuto dvanaest novih zvonika, trinaest parohijskih domova, tri nova manastirska konaka itd. Naporima Zavoda za zaštitu spomenika kulture obnovljeni su manastiri Devič, Gračanica, Dečani i Sopoćani.

Na osnovu izveštaja episkopa Pavla o stanju u njegovoj eparhiji, Sabor SPC je maja 1969. godine uputio pismo tadašnjem predsedniku SFRJ, Josipu Brozu Titu, u kome je traženo da se SPC i njenim vernicima u Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija, obezbedi sloboda života i sigurnost imovine.

Poslednjih desetak godina koje je proveo u raško prizrenskoj eparhiji bile su godine koje su nagoveštavale burne promene i u crkvi i u društvu, a njegova eparhija bila je u središtu interesovanja. On sam, međutim, nije bio mnogo prisutan u javnosti. U izveštaju Sinodu SPC za period od 1. aprila 1970. godine do 1.aprila 1981. episkop Pavle je pisao: "Kad sam pre 23 godine dolazio na Eparhiju raško prizrensku, znao sam da me tamo neće očekivati putevi posuti cvećem, nego teškoće razne vrste...Kroz ove 23 godine nevolja je bilo dosta, ali mi se čini da nas veće do sada nisu snalazile od ovih u toku prošle i početkom ove godine..."

LAŽNE ŽALBE
EPISKOP raško-prizrenski Pavle poslao je 13. marta 158. Sinodu SPC izveštaj povodom žalbi upućenih iz NR Makedonije da su bogoslovi iz ove republike koji su se nalazili na školovanju u Prizrenu, izloženi maltretiranju zbog toga što ne znaju srpski jezik. Episkop Pavle je negirao navode žalbe tvrdeći da je lično ispitao sve bogoslove sa teritorije NR Makedonije da li ih je neko terao da se izjasne kao Srbi i da su svi oni odgovorili negativno.

(NASTAVLjA SE)

Autoru:  Luna.* [ 17 Dec 2012, 22:02 ]
Tema posta:  Re: Српски великодостојници

Simbol srpskog Kosova

Kako je episkop Pavle izabran za 44. patrijarha SPC. Monah i asketa koji je stajao iznad frakcija, predstavljao je simbol pravoslavnog Kosova. Prvi dolazak Slobodana Miloševica u Kosovo Polje


PIŠE: Radmila Radić

SRPSKA pravoslavna crkva dobila je iste, 1984. godine dozvolu za izgradnju hrama Svetog Save na Vračaru i dozvolu za izgradnju novog kompleksa zgrada Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta. Zanimljivo je da se vođstvo SPC odlučilo na paralelnu gradnju ovih dvaju objekata. Verovatno je takva odluka bila motivisana željom da se već široko organizovana akcija prikupljanja sredstava iskoristi i kao oblik mobilizacije i okupljanja pravoslavnih Srba u procesu "vraćanja pravim izvorima Srpstva".

Crkveni krugovi su isticali da ova dva zdanja "doprinose velikom prestižu SPC u čitavom pravoslavnom svetu i daleko šire, pa je to dokaz nemerljivih dimenzija srca Srbinovog, njegove snage i njegovog htenja kada su u pitanju velika dela, dela trajne i večite vrednosti". Iste, 1984. godine upućena je i prva čestitka vernicima za Božić, objavljena u listu "Intervju".

Početkom aprila 1986. godine, posle hapšenja predvodnika srpskog nacionalnog pokreta u Pokrajini, Ivan Stambolić odlazi na Kosovo, ali njegov boravak nema efekta. Krajem istog meseca, Slobodan Milošević takođe odlazi na zbor u Kosovu Polju i izgovara čuvenu rečenicu: "Niko nema pravo da bije narod".

Mesec dana kasnije, Milošević je na Desetom kongresu SKS izabran za predsednika CK. Oktobra meseca iste godine, "Večernje novosti" objavljuju Memorandum SANU, čime se otvara "nacionalistički slučaj". Sledi i početak javnog sukoba tzv. dogmatskih i demokratskih snaga u Srbiji, koji je nastao oko naslovne strane lista "Student". Te godine počinju i naredne dve godine, traju protesti Srba sa Kosova (peticije, dolasci u Beograd i sl.). Septembra 1987. godine, održava se Osma sednica CK SKS na kojoj je došlo do idejnog sukoba unutar partije i pobede politike koju je zastupao Slobodan Milošević. Potom dolazi do populističkog talasa koji uklanja pokrajinsko rukovodstvo u Novom Sadu 1988. i crnogorsko 1989. godine.


POŠTO dotadašnji patrijarh German, usled dugotrajne i teške bolesti i od lekara dokazane nemoći, više nije bio u mogućnosti da obavlja tu dužnost (umro je u avgustu 1991.) decembra 1990. godine pristupilo se izboru novog srpskog patrijarha. Izborno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora SPC održano je 1. decembra 1990. Predsedavao je najstariji arhijerej po osvećenju, mitropolit dabrobosanski Vladislav. Prisustvovali su svi arhijereji osim episkopa zapadnoameričkog Firmilijana, koji je ovlastio jednog od vladika da glasa umesto njega. U glasanju je tako učestvovalo svih 25 arhijereja. Na izbornoj listi za novog patrijarha bilo je 17 arhijereja.

Shodno Ustavu SPC, svaki član Sabora (svaki vladika) trebalo je da zaokruži po tri kandidata koji ispunjavaju potrebne uslove. U trojnu kandidaturu mogli su da uđu samo oni koji dobiju više od polovine glasova članova izbornog Sabora, a to je značilo da se za njih izjasnilo najmanje 13 vladika. U prvog krugu glasanja rezultat je bio sledeći: episkop šumadijski Sava dobio je 16 glasova, episkop žički Stefan 13, episkop raško-prizrenski Pavle 11, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan i episkop banatski Amfilohije po 8 glasova. U prvom krugu dobijena su samo dva kandidata: episkop Sava i Stefan. Trebalo je dobiti i trećeg. On je dobijen tek u devetom krugu glasanja. Bio je to episkop raško-prizrenski Pavle, koji je tada dobio 20 glasova.

USLEDIO je izbor patrijarha, na apostolski način, žrebom, među trojicom kandidata. Između tri izabrana kandidata tražilo se kockom koji će duhovnik od tri cedulje, koje nose njihova imena, izabrati ime onoga koji će biti patrijarh. Za taj čin je izabran i pozvan arhimandrit tronoški Antonije (Đurđević), nekadašnji sabrat episkopa Pavla iz Blagoveštenja i Rače. Posle odsluženih molitvi, on je uz tri poklona sa Časne trpeze u beogradskom sabornom hramu, pred episkopima uzeo tri zapečaćena koverta sa imenima trojice kandidata za patrijarha srpskog, prevrnuo ih više puta, a onda uzeo jednu od njih i predao je predsedavajućem, najstarijem arhijereju SPC, mitropolitu dabrobosanskom Vladislavu. Mitropolit Vladislav je stao na svete dveri, pokazao zapečaćeni koverat, otvorio ga i saopštio: "Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski je episkop raško-prizrenski Pavle".

Episkop Pavle je izabran za četrdeset četvrtog patrijarha SPC u poodmaklim godinama. Monah i asketa koji je stajao iznad frakcija, predstavljao je simbol "pravoslavnog Kosova", potrebu duhovne obnove i pomirenja u samoj crkvi i van nje, ali položaj patrijarha značio je i snalaženje u svetu politike i diplomatije. Mnoge je iznenadilo kad je upravo vladika Pavle izabran za patrijarha. Do tada on nije važio (u prvi mah ni među samim vladikama) za glavnog kandidata koji će stupiti na tron prvojerarha. Kasnije je o tome rekao:

"Kad je izbor za srpskog patrijarha (1990) pao na mene, u svojoj sedamdeset i šestoj godini, osećao sam se slično. Pribrao sam se, kad sam shvatio da primiti najviši čin znači prednjačiti u službi i staranju, a ne u starešinstvu. Smatrao sam da prava koja bi mogao imati predsednik Svetog arhijerejskog sabora i Sinoda ne treba da koristi nego da, koliko može utiče na odluke naših crkvenih tela ili na postupke predstavnika Crkve.

MOTIVI ODLASKA

"GODINAMA sam molio vlasti da učine kraj zastrašivanju, šovinističkim ispadima i teroru nad našim vernicima, sveštenstvom i monasima, što unosi zabunu, nemir i nesigurnost, te se naši vernici iseljavaju. Odgovarano mi je obično da je to iseljavanje posledica sve brže urbanizacije, zatim ekonomski momenat - traženje boljeg radnog mesta i plate, zapošljavanje i školovanje dece, itd..." Marta 1981. godine uputio je Sinodu poseban izveštaj o paljenju konaka Pećke patrijaršije. O izgredima u njegovoj eparhiji episkop je redovno obaveštavao i Izvršno veće Skuštine SAP Kosovo, a sretao se sa najvišim pokrajinskim i republičkim funkcionerima.

nastavlja se

Autoru:  Luna.* [ 22 Dec 2012, 20:57 ]
Tema posta:  Re: Српски великодостојници

Budimo uvek ljudi

Moje su snage slabe, to vi svi znate, ja se u njih ne nadam, nadam se u vašu pomoc, u pomoc Božju kojom me je On i do sada držao, kazao je novoizabrani patrijarh obracajuci se Saboru. Zaplakao sam od radosti, jer je najsvetiji, najbolji, najmolitveniji medju nama došao na tron Svetog Save, reci su episkopa žickog Stefana


Piše: Dr Radmila Radić


POSLE službe blagodarenja, episkop žički Stefan obratio se Saboru rečima: "Mi smo prvi put u istoriji Srpske pravoslavne crkve primenili apostolski metod u izboru patrijarha. To se, kao što vidite, pokazalo veoma korisnim. Zaplakao sam se od radosti, jer je najsvetiji, najbolji, najmolitveniji među nama došao na tron Svetog Save. Njegov dolazak na čelo Srpske pravoslavne crkve u ovo vreme kada su molitve retke, a najpotrebnije, izraz je volje Svetog duha da se Svetosavska crkva još više duhovno osnaži." Mitropolit Amfilohije napisao je povodom petnaestogodišnjice tog izbora da "jedini koji istinski nije želeo da bude patrijarh" jeste upravo današnji patrijarh Pavle.

Tom prilikom upravo izabrani patrijarh Pavle, obraćajući se Saboru, reći će: "Moje su snage slabe, to vi svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj Crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena."

A sutradan, na ustoličenju u beogradskoj Sabornoj crkvi, sa malo reči izneo je svoj program, u kojem nije bilo ničeg novog, ali koji je viđen kao sasvim potpun: "Stupajući, kao četrdeset i četvrti srpski patrijarh, u tron Svetoga Save, mi nemamo nikakav svoj program patrijaršijske delatnosti. Naš program jeste jevanđelje Hristovo, blaga vest o Bogu među nama i carstvu Božjem u nama - ukoliko ga, verom i ljubavlju, prihvatamo."

Po rečima episkopa Irineja Bulovića, SPC je na patrijaršijskom prestolu dobila "čoveka, monaha, duhovnika, episkopa i prvojerarha koji će svima nama, vaistinu, biti putokaz i putovođa na putu duhovnosti, na putu stvarne duhovne obnove i blagodatnog preporoda našeg napaćenog i krstonosnog naroda, na putu kojim vascela Crkva naša putuje ka carstvu Božjem". Mitropolit Vladislav je nazdravljajući novom patrijarhu za vreme trpeze ljubavi rekao:

"Želim vam od Boga dug život, dobro zdravlje i da spasete što se da spasti. Mislim na Kosovo i Metohiju koji krvare. To je naša kolevka, naša majka. Bojim se da će krvariti i u Sandžaku, ako se bude vodila politika kako se sada vodi. Kao, sve je u interesu, bratstva i jedinstva", a mi izgubismo sve što je srpsko. Tako će biti i u drugim krajevima gde su Srbi brojčano u manjini, gde se hoće da postojimo samo kao Srbi katoličke vere ili kao Hrvati rimokatoličke vere. To ne može da bude, to se ne sme dozvoliti. Mi polažemo velike nade u vas i imamo veliko poverenje, jer vas rukovodi ljubav".

U razgovoru sa tadašnjim urednikom "Pravoslavlja" Slobodanom Mileusnićem, patrijarh je polovinom decembra 1990. godine, rekao da će učiniti sve da se savladaju nesuglasice i povrati srpski živalj u rasejanju u krilo crkve. Pored toga izjavio je i nešto što će kasnije u više navrata ponoviti:

"Niko nas pre rođenja, znamo to, nije pitao hoćemo li se roditi u ovom ili onom narodu, od ovih ili onih roditelja, u ovom ili onom duhovnom ambijentu. Mi za sve to niti imamo zasluge, niti krivice. No, da li ćemo živeti ili postupati kao ljudi ili kao neljudi, to verujte, zavisi od nas. To i jeste jedino što nam daje cenu i u očima svih ljudi dobre volje. Budimo, dakle, uvek i svuda ljudi, da nas - kao ljude - prizna za svoje Bog, a prepoznaju preci i upoznaju savremenici."

Patrijaršijska dužnost pripala mu je u jednom od najtežih perioda savremene srpske istorije. Izbor patrijarha Pavla koincidirao je sa usponom srpskog nacionalizma pod Slobodanom Miloševićem i sam patrijarh i SPC trpeli su mnogobrojne kritike zbog svog ponašanja i delovanja tokom ratnih sukoba na prostoru nekadašnje jugoslovenske države. Na istom Saboru za mitropolita crnogorsko-primorskog biva izabran Amfilohije Radović (u vreme otvaranja polemike oko autokefalnosti crkve u Crnoj Gori), a za episkopa bačkog Irinej Bulović.

Sabor odlučuje da 1991. godine bude liturgijsko-molitveno obeležavanje pedesetogodišnjice stradanja SPC i genocida i da sveštenstvo i narod i dalje rade na otkrivanju posmrtnih ostataka nevinih žrtava rata i njihovom dostojanstvenom sahranjivanju. Sabor upućuje poruku narodu da glasa za one koji su "istinski verni Bogu i rodu", a ne za one koji mnogo obećavaju. Na ovom zasedanju Sabora došlo je do konačnog balansiranja snaga u odnosu između dve struje u episkopatu, jedne koju je predstavljao mitropolit Jovan i druge koju su činili đaci Justina Popovića (episkopi Amfilohije, Irinej, Atanasije i Artemije).

Tokom narednih godina patrijarh će pored svojih redovnih dužnosti i mnogobrojnih putovanja po zemlji i inostranstvu, primati razne delegacije, domaće i strane, predstavnike državnih organa, prvake političkih partija, strane ambasadore, obilaziće bolnice, izbegličke kampove, škole, sajmove knjiga, izložbe, odlaziće na ratište, prisustvovaće prijemima, itd. Jedna od prvih poruka novog patrijarha, objavljena za Uskrs 1991, odnosila se upravo na "otkrivanje stratišta i grobova novomučenika i novosvetitelja".

Patrijarh ponavlja reči svog prethodnika da mora da se oprosti, ali ne sme da se zaboravi i pri tom naglašava da posebno ne može da se zanemari činjenica da je greh ili "neuporedivi zločin" ostao neokajan, što potvrđuju i savremena zbivanja. Patrijarh traži da se učini sve što je moguće da se oživi "duhovna molitvena zajednica sa svetim žrtvama nevino postradalih i da se čini sve da se te žrtve nikada ne zaborave ili umanje".

APEL DRŽAVI

APRILA 1982. godine dvadeset jedan sveštenik potpisao je "Apel" upućen najvišim državnim organima Srbije i federacije, Svetom arhijerejskom saboru i Sinodu. Tekst "Apela" predstavljao je "dizanje glasa u zaštitu duhovnog i biološkog bića srpskog naroda na Kosovu i Metohiji". To je bio početak nove pojave u crkvi - upućivanje peticija unutar crkve i izvan nje, ali i naglašavanje shvatanja uloge i značaja svetskog javnog mnjenja. Ovo poslednje je dovelo do posete grupe episkopa SPC u Americi tamošnjem kongresu u Stejt departmentu i traženje "intervencije zbog Kosova". Juna iste godine "Pravoslavlje" objavljuje tekst Atanasija Jevtića "Sa kosova i oko Kosova"

nastavlja se

Autoru:  Luna.* [ 24 Dec 2012, 22:46 ]
Tema posta:  Re: Српски великодостојници

Zvižduci i aplauzi

Zašto su studenti na Terazijama zviždali patrijarhu Pavlu 11. marta 1991. godine? Oni koji su zviždali, sutradan su aplaudirali istom tom patrijahu.
Nije bilo nikave cestitke Miloševicu na izbornoj pobedi.


Piše: dr Radmila Radić
PATRIJARH Pavle januara 1991. godine, uputio je predsedniku Slobodanu Miloševiću pismo u kojem je protestovao zbog odluke Skupštine Srbije da se Božić ne slavi kao državni praznik. Otklon od vlasti postojao je sve očitiji i nezadovoljstvo njome sve jače, pa je tako patrijarh Pavle demantovao i vest koju je objavila "Politika" da je "srdačno čestitao" predsedniku Miloševiću na izbornoj pobedi, prilikom posete januara 1991. Patrijarh očigledno nije želeo da javnost smatra da SPC i on podržavaju Slobodana Miloševića i njegovu partiju.

Početkom marta u intervjuu za podgoričku "Pobjedu", patrijarh je rekao: "Po mom shvatanju, dabome da je moguć duhovni preporod novih generacija, ali nikada ne naturajući, jer je to potpuno strano pravoslavnoj veri, kako kaže sveti Jovan Zlatousti. Bog nam nije dao u ruke mač i koplje da priterujemo ljude među njegove vernike." U istom razgovoru patrijarh je izjavio, povodom Memoranduma SPC koji je prethodno izdat, da jedan čovek i jedna stranka ne mogu učiniti onoliko, i kad su najdobronamerniji, koliko može da učini više ljudi i stranaka, te da se zbog toga predlaže stvaranje vlade narodnog spasa. Patrijarh je dodao da je Crkva znala da njeni vernici ne bi mogli da glasaju za ljude i stranke koji su imali ateističko-materijalistički stav, jer on nije u saglasnosti sa njenom verom.

U BESEDI održanoj u Sabornoj crkvi u Beogradu, 10. marta 1991. godine, patrijarh je apelovao na smirivanje strasti, mirenje i praštanje. Dok se na Ušću 11. marta 1991. održavao kontramiting u znak podrške Slobodanu Miloševiću, patrijarh se obratio studentima okupljenim kod Terazijske česme:

- Braćo i sestre, narode predaka naših, dolazim vam sa trona Svetog Save da vas zamolim sledeće: u interesu svega našega roda je da, imajući u vidu opšti interes u ovim teškim prilikama i nevoljama našeg naroda, molim u ime crkve Svetosavske Pravoslavne da se ova vaša pitanja raspravljaju na mestu na kojem se mogu raspravljati mirno i razumno u opštem interesu.

Bio je prekinut zvižducima. Sutradan se patrijarh Pavle izvinio studentima, a izvinjenje je preneo Atanasije Jevtić, tadašnji dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Patrijarha su tada aplauzima pozdravili oni koji su mu prethodnog dana zviždali. Atanasije Jevtić je rekao da je patrijarh pozvao studente da se raziđu "plašeći se naleta sa Ušća". Kasnije je dodatno objasnio da je patrijarh "bio obmanut, izmanipulisan" od Dragana Dragojlovića, ministra vera u Vladi Srbije, i drugih, koji su ga obavestili da će mitingaši sa Ušća krenuti da se obračunaju sa studentima. Patrijarh je poverovao tome i pozvao studente da se raziđu. Atanasije Jevtić je rekao da je patrijarh bio upotrebljen u funkciji SPS.

Sam patrijarh je u razgovoru Radio Beogradu 2, početkom aprila, svoj postupak objasnio na sledeći način: "Činio sam svoju dužnost, po savesti, kako sam znao i mogao. Shvatam ja šta je mladost, te nisam zamerio kad je jedan broj studenata, ne razumevši o čemu je reč, reagovao na buran način, svojstven mladosti." Nekoliko godina kasnije je rekao: "U to vreme do mene su došle vesti da su na ulicama bili spremni tenkovi i kod mene je bio Milan Komnenić iz SPO koji mi je rekao šta se sprema. Brzo sam krenuo na Terazije, izašao pred sabranu omladinu i rekao da sve treba da se reši mirnim putem i da se raziđu. Nisu me razumeli. Onda sam pošao na ušće reke Save da pozovem i one na tom skupu, imajući u vidu koliko sukob može da bude koban. Sutradan su shvatili.

PATRIJARH Pavle je u to vreme primio predstavnike opozicionih partija u Srbiji izražavajući želju da se problemi što pre reše, u interesu celog naroda, a posebno u interesu naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Jedini koji je oštro i otvoreno napao Slobodana Miloševića zbog izvođenja vojske na ulici i "terora nad srpskom decom", bio je Atanasije Jevtić.

Patrijarh Pavle je posetio šefa jugoslovenske države dr Borisava Jovića, 7. marta 1991. godine, i tom prilikom razgovaralo se o položaju Srba u Hrvatskoj. Članovi delegacije SPC tražili su da država SFRJ obezbedi sigurnost i ravnopravnost svih građana u zemlji. Tih dana episkop slavonski Lukijan osudio je "brutalni napad hrvatskih specijalaca na Pakrac i provalu u episkopski dvor" i uopšte "antisrpska nastupanja hrvatske države". Sveštenstvo eparhije zagrebačko-ljubljanske, sastalo se 22. marta 1991. i takođe upozorilo na težak položaj SPC u Hrvatskoj i neistinito pisanje o vezama SPC sa vlastima u Srbiji. U saopštenju sa sastanka se kaže:

"Novi Ustav Hrvatske doveo je Srbe u Hrvatskoj u status nacionalne manjine, a to će izazivati stalne nemire dok se nepravda ne ispravi." Patrijarh je povodom događaja u Hrvatskoj uputio početkom aprila telegram poglavarima pravoslavnih autokefalnih crkava, a 7. maja u Sremskim Karlovcima vođeni su razgovori između delegacija Srpske pravoslavne crkve i Rimokatoličke crkve. U zajedničkom saopštnju, kardinal Kuharić i patrijarh Pavle pozvali su na mir, nenasilje i toleranciju. Sukob se, međutim, rasplamsavao. Patrijarh je poručio svim odgovornim ljudima iz političkih stranaka, naročito nosiocima vlasti da usmere svoja nastojanja da se nesporazumi reše u interesu naroda i sigurnosti svih.

"Ovo nipošto ne znači da mi sebe smatramo pozvanima da ponudimo - ili unapred predložimo - konkretna politička rešenja i da dajemo svoj koncept za izlazak iz opšte jugoslovenske krize. To prepuštamo slobodnoj političkoj volji naših naroda. No, mir, nenasilje i toleranciju, kao minimum hrišćanskog, demokratskog i uopšte čoveka dostojnog ponašanja, hoćemo i moramo da preporučimo kao jedino mogući put u budućnost."

VLAST I CRKVA
KRAJEM aprila potpisan je ugovor između predstavnika SPC i vlasti o prenosu upravljanja i korišćenja Igumanove palate u Beogradu na SPC, ali je dvadesetak dana kasnije predsednik Milošević odbio da potpiše akt kojim se SPC i drugim crkvama i verskim zajednicama vraćaju zgrade, zadužbine, legati i ostalo po Zakonu o nacionalizaciji. Crkva je bila nezadovoljna i zbog odbijanja da se veronauka vrati u škole, zatim zbog statusa Bogoslovskog fakulteta i Bogoslovije, nedovoljnog pristupa medijima, itd. Režim je napadan zbog "nacional-boljševizma", zbog neprijateljstva prema Karađorđevićima, zbog nedovoljne, tj. skoro nikakve pomoći Srbima van Srbije, zbog otpora nacionalnoj slozi i pomirenju, zbog nesposobnosti vojske, itd. Sve su se češće mogli čuti glasovi koji su tražili "kristalisanje srpskog nacionalnog programa".

(NASTAVLjA SE)

Autoru:  Mina* [ 26 Dec 2012, 11:56 ]
Tema posta:  Re: Српски великодостојници

Pod krovom Srbije

Srbi ne mogu da ostanu u sastavu bilo kakve nezavisne Hrvatske, vec moraju pod zajednicki krov Srbije, piše patrijarh oktobra 1991. lordu Karingtonu. Alija Izetbegovic tvrdio da "muslimani nikada nece dici ruku na Srbe".


Piše: dr Radmila Radić
REDOVNO zasedanje Sabora SPC, maja 1991. godine, pored ostalih tema (prevazilaženje raskola u SPC, izbor novih episkopa - za banatskog je postavljen Atanasije Jevtić i dr.) imao je na dnevnom redu stanje u SAO Krajini i Hrvatskoj. Sabor je pozvao pastvu da pomogne izgnanicima iz Hrvatske i upozorio Srbe da u slučaju izbijanja širih sukoba "budu trezveni i čovečni". Pravoslavlje počinje sa objavljivanjem feljtona o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata. Taj feljton izlazi više meseci kontinuirano. Redovno se donose informacije o progonu srpskog naroda i uništenju srpske imovine u Hrvatskoj, zatim vesti o napadima na SPC, uvodi se rubrika "Vesti sa ratišta", apeluje se za prikupljanje pomoći.

U razgovoru za austrijsku televiziju 1. jula 1991. godine, patrijarh je rekao: "Ako i mi pravoslavni i rimokatolici i muslimani budemo poštovali čoveka i njegovu slobodu, i ne budemo pribegavali nasilju i širenju svoje vere, a tako budu postupali i ljudi drugih vera, kao i oni bez vere, ateisti, neće pretiti opasnost ni njima od nas, ni nama od njih."

Početkom jula u patrijaršijskom dvoru u Beogardu okupljaju se prvaci političkih stranaka iz Srbije i iz srpskih nacionalnih stranaka koje deluju u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj i razgovaraju o temeljnim interesima i ciljevima srpskog naroda. Ova praksa okupljanja i savetovnja u Patrijaršiji, započeta 1991. godine, nastavljena je i narednih godina.

PRILIKOM besede u Prebilovcima, 4. avgusta 1991. godine, patrijarh u svoje ime i u ime Sabora SPC poziva sve pravoslavne Srbe da u slučaju oružanih sukoba širih razmera u zemlji postupaju u duhu "viteškog čojstva i junaštva", da nikome ne nanose nepravdu, da ne ruše tuđe bogomolje i svetinje. Krajem avgusta ponovo se sastaju patrijarh Pavle i kardinal Kuharić, ovoga puta u Slavonskom Brodu. Tom prilikom kardinal je izjavio da je Hrvatskoj nametnut rat sa određenim ciljevima i da on poprima sve okrutnije razmere.

Patrijarh je na to uzvratio da se u rat ušlo pod izgovorom o visokim narodnim i demokratskim ciljevima, ali na kraju su se obe starne složile da se formira mešovita komisija koja je trebalo da doprinese prevazilaženju nesporazuma između dve crkve.

Patrijarh Pavle upućuje oktobra 1991. godine lordu Karingtonu, predsedniku Međunarodne konferencije o Jugoslaviji, pismo u kojem kaže da zbog genocida u prošlosti nad Srbima u Hrvatskoj i savremenih zbivanja na tom prostoru, Srbi ne mogu ostati u sastavu bilo kakve nezavisne Hrvatske, već moraju ući pod zajednički krov sa Srbijom i svim srpskim krajinama. "Vreme je da se shvati da žrtve genocida i njegovi negdašnji, a možda i budući vinovnici, ne mogu živeti zajedno."

Slično pismo bilo je upućeno i 4. februara 1991. godine predsedniku i svim učesnicima Mirovne konferencije u Hagu. Delegacija sa vanrednog zasedanja Sabora SPC posećuje potpredsednika Predsedništva Jugoslavije dr Branka Kostića i predsednika Srbije Miloševića i prenosi im zahtev da ni Predsedništvo Jugoslavije ni predstavnici Srbije i Crne Groe, ne dozvole u Hagu, niti bilo gde drugde da se srpskom narodu "nametne najtragičnije rešenje njegovog pitanja".

Dr Branko Kostić je tokom susreta odao posebno priznanje SPC za dotadašnje napore u zaštiti Srba i dodao da je njena uloga od neprocenljivog značaja. Saborska radna grupa sastala se i sa predstavnicima opozicionih političkih partija u Srbiji i izrazila je stav o potrebi jedinstva srpskog naroda i formiranja vlade nacionalnog spasa. U zvaničnom saopštenju sa Sabora upozoravaju se Srbi da pravoslavna crkva dopušta jedino odbrambeni i oslobodilački rat kada je on nametnut, a odbacuje svaki zavojevački. "Srpskog vojnika treba da krasi tradicionalno čojstvo i junaštvo: on se mora boriti viteški i časno, ne kaljajući zločinima i nepravdom svoj i narodni obraz."

NEKOLIKO meseci pred početak rata u Bosni i Hercegovini, delegacija Islamske verske zajednice na čelu sa hadži Hamdijom efendijom Jusufsaphićem, muftijom beogradskim, posetila je patrijarha Pavla i tom prilikom je upućen apel za mir i protiv zloupotrebe vere u nacionalno-političke svrhe. Mesec dana kasnije, početkom septembra 1991. godine, patrijarh Pavle je primio Aliju Izetbegovića, predsednika Predsedništva Bosne i Hercegovine, koji je patrijarhu rekao da "muslimani nikada neće dići ruku na Srbe" i da se problemi mogu rešavati jedino mirnim putem. Oktobra meseca, međutim, donet je Memorandum o suverenosti i nezavisnosti Bosne i Hercegovine i istog meseca Srbi donose plebiscit o ostajanju u Jugoslaviji, a decembra i rezoluciju o formiranju Srpske republike.

U razgovoru sa Miloradom Vučelićem za "Politiku" početkom novembra 1991. godine na pitanje šta je srpski nacionalni i državni interes u završnici jugoslovenske državne krize i kako ga vidi, patrijarh je rekao:

"Ni u ovoj stvari nemam neki svoj određeni plan, jer se politikom nisam bavio, te mogu samo reći da, kao ljudi, shvatamo i prihvatamo pravo svih naroda na slobodno opredeljenje da priđu zajednici sa drugima, ukoliko i ovi na to pristanu, i slobodno se iz zajednice odvoje, mirno i u saglasnosti s njima. Ali smatramo da se to pravo ne može uskratiti nijednom narodu - dakle ni srspkom." U istom razgovoru na pitanje u vezi sa optužbama da je njegovo pozivanje na kosovski zavet "poziv u boj" odgovorio je: "Kako bi to moglo da znači pozivanje na osvetu, raspirivanje mržnje, netrpeljivost..."

ISTINA O ZLU
MAJA meseca patrijarh Pavle je služio liturgiju u Jasenovcu i tom prilikom poručio da Sabor SPC liturgijsko-molitvenim obeležavanjem pedesetogodišnjice stradanja ne želi da podstiče zlu krv niti osvetu, već želi da se sagledavanjem istine o zlu izbavi od novog zla.
U Hrvatskoj ove komemoracije nisu shvaćene na način kako je to želeo patrijarh Pavle, već kao podgrevanje starih rana i pravljenje optužnice hrvatskom narodu. Povodom tog je reagovao Radovan Bigović rečima da je to što SPC čini "vapaj Hrvatima da njihova deca ne ponove zločin nad Srbima". Istovremeno, nastavljena je polemika između "Pravoslavlja" i "Glasa koncila" oko ustaških zločina nad Srbima u NDH.

(NASTAVLjA SE)

Autoru:  Mina* [ 28 Dec 2012, 22:25 ]
Tema posta:  Re: Српски великодостојници

Vlast kao Brozova

Vladika Atanasije stavio znak jednakosti izmedju Titovog i Miloševicevog režima, pozivajuci Miloševica da se povuce. SPC se u svom memorandumu distancira od vlasti. Evropska unija 6. aprila 1992. priznala nezavisnost Bosne i Hercegovine.


Slika


Piše: Dr Radmila Radić
JANUARA 1992. godine sa vanrednog zasedanja Sabora SPC upućena je poruka u kojoj se arhijereji zalažu za slobodu i prava srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i srpskim krajinama i poručuju: "Ničije pogodbe sa nosiocima vlasti u Srbiji, koja nema mandat da istupa u ime čitavog srpstva, ili sa organima jugoslovenske federacije, ili sa komandujućim strukturama jugoslovenske vojske, ne obavezuju srpski narod kao celinu, bez njegove saglasnosti i bez blagoslova njegove duhovne Matere, Pravoslavne srpske crkve." U poruci se podržava "zahtev naroda u BiH za slobodan život i samosvojno političko organizovanje".

SPC nije reagovala kada je Slobodan Milošević na Gazimestanu, povodom proslave šestogodišnjice bitke na Kosovu obećavajući prosperitet, kojem mnogi stoje na putu, rekao da će biti potrebne i dodatne mere: "i oružana borba ako bude potrebno". Međutim, čestitajući Sv. Savu 1992. godine patrijarh Pavle poručuje: "Narodna država - otadžbina - zemlja je otaca naših. Narodna država ne ide dokle mač može ići, nego mač sme ići samo do granice jedne narodne države, tj. otadžbine. Ako se dozvoli da se država prostire dokle mač može dosegnuti, onda država prestaje biti narodna; prestaje biti otadžbinom i postaje imperijom. U tom slučaju, ona dobija teritorijalno, ali gubi moralno. Pokoriti ili pokoren biti podjednako je katastrofalno za nacionalnu državu. Vojska, da bi imala svoje moralno opravdanje, mora - po savetu Svetog Save - biti narodna..."

Dr Amfilohije Radović je tih dana u izjavi za TV Novi Sad rekao: "Crkva je ipak jedini krov koji misli celovito, istorijski provereno, o biću srpskog naroda. I njeno raspeće je utoliko veće što u ovom trenutku imate jednu ideologiju, jednu vojsku koja je, takođe, do srži ateizirana i ideologizirana i u ovom trenutku kao neka magarica, crna starozavetna, kada je prorok ućutao, onda je magarica progovorila... U ovom trenutku, ta i takva vojska, ubijena duhovno, progovara kao Varlaamova magarica, i oni koji iza nje stoje..."

Jedan drugi episkop, dr Irinej Bulović, govorio je tada: "Meni se čini da je glavni problem to što ljudi opsednuti jednom politikom, ne mogu da shvate da način na koji je formiran njihov um i mentalitet nije slobodan od otrova jednoumlja i da oni ne mogu upotrebiti Crkvu i njen ogromni duhovni autoritet i moralni integritet, ni u kom slučaju kao sredstvo za svoju partiju. A, nažalost, sve stranke to čine u ovoj zemlji, uključujući i vladajuću".

Nastup vladike Atanasija na NTV Studiju B, marta 1992. godine bio je najoštriji istup nekog crkvenog velikodostojnika do tada. Atanasije Jevtić je za predsednika Miloševića rekao da mu je vlast poput Brozove, da je osion i opak čovek i da će svima biti bolje kada on ode. To je pokrenulo burna reagovanja. Mnogi su pokušavali da objasne njegov istup kao istup čoveka iz jedne od crkvenih struja kojima pripada i Amfilohije Radović. U štampi su se pojavili napisi o vezama mitropolita Amfilohija sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, vođom Srpske dobrovoljačke garde, i o incidentu na Cetinju na Božić 1992. kada su mitropolita od opozicionara i zagovornika autokefalnosti štitili Arkanovi ljudi u maskirnim uniformama.

Mitropolit je aprila demantovao ove glasine i izjavio da se slaže sa istupom episkopa Atanasija i založio se za ujedinjenje svih srpskih zemalja u neku vrstu "Ujedinjenih srpskih zemalja". Po njegovom mišljenju, ta šansa je bila propuštena 1918. godine i verovatno će ponovo biti propuštena. Istom prilikom o Makedoniji je izjavio:

"Ne treba izgubiti iz vida, recimo, da je Makedonija i u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu dobila svoju slobodu na kostima srpskih ratnika. Kad kažem srpskih onda mislim da ih je bilo i iz Crne Gore, a naročito iz Srbije. Makedonija je posijana kostima srpskim, a da ne idemo dublje u tokove koji idu u hramove, u pamćenje istorijsko i da se ne dotičemo toga da tamo postoji lavovski dio naroda koji i pored sveg pranja mozga i dalje osjeća da pripada srpskom stablu. Nije riječ samo o Skopskoj Crnoj Gori, već ti tokovi idu do Ohrida... Stoga pitanje Makedonije neće moći biti olako riješeno".

Dva meseca kasnije, nakon dugotrajnog zasedanja Sabora SPC pojavio se Memorandum SPC. U njemu su osuđene partije na vlasti u Srbiji i Crnoj Gori kao naslednice strukture, organa, sredstava i načela posleratnog komunističkog sistema, koje ne omogućavaju ravnopravni demokratski dijalog u društvu, niti podelu odgovornosti i saradnju sa ostalima i ne dopuštaju crkvi da zauzme mesto u društvu koje joj pripada. Zbog toga se SPC "otvoreno ograđuje i distancira od ove i ovakve vlasti i njenih nosilaca". U Memorandumu su osuđeni i zločini izvršeni od bilo koje vojske, kao i napadi na humanitarne konvoje. Odmah po zasedanju episkop Atanasije Jevtić na lični zahtev otišao je u zahumsko-hercegovačku eparhiju.

Krajem februara i početkom marta 1992. godine, Srbi u Bosni i Hercegovini proglašavaju svoju državu i bojkotuju referendum o nezavisnosti Bosne i Hercegovine. Postavljaju se barikade na ulicama Sarajeva. Polovinom marta ustanovljava se štab UN u Sarajevu, a 6. aprila Evropska zajednica priznaje nezavisnost Bosne i Hercegovine. Dva dana kasnije, Alija Izetbegović proglašava vanredno stanje. Reis-ul-ulema Hadfi Jakub Selimoski poslao je patrijarhu Pavlu pismo 9. aprila u kojem ga je obavestio da je 8. aprila 1992. godine počeo napad na Zvornik, a da su napadači jedinice Željka Ražnatovića Arkana i Srbi članovi SDS.


KOSOVSKI ZAVET
"PRIPISIVANO mi je da sam, pored drugih, razbijač jedinstva Jugoslavije radi ostvarenja velike Srbije. A ja i danas kažem: kad bi osnivanje naše nezavisne države i njeno održavanje i napredak bili mogući po cenu samo jednog Jadovna i samo jednog Jasenovca, ja bih pre pristao da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi zajedno sa mnom, nego što bih pristao na neljudsko i nečovečno. Eto, to za mene znači Kosovski zavet opredeljenja za Carstvo nebesko", kazao je patrijarh u intervjuu "Politici".

Mesec dana kasnije, u izjavi za jedan ruski list patrijarh Pavle je rekao da vlasti u Hrvatskoj nisu pristale da Srbima priznaju kulturnu autonomiju, jezik i pismo, nego su pristupile političkoj sili i oružju. Srbi su morali da se brane od nasilja i tako je prema patrijarhu počeo rat.

(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 01 Jan 2013, 18:22 ]
Tema posta:  Re: Српски великодостојници

Zločin i - odbrana

Nema tog interesa, ni Božjeg ni nacionalnog, koji bi mogao dozvoliti da se na zlocin odgovara zlocinom. Kosmetska zemlja je dovoljno dugacka i široka da na njoj žive svi ljudi dobre volje.


Piše: dr Radmila Radić
REIS ul-ulema Jakub Selimoski je pisao patrijarhu da se muslimani ubijaju samo zato što su druge vere, a da mnogi od napadača govore da to čine u ime zaštite srpstva i pravoslavlja. Selimoski je očekivao da će se patrijarh ranije oglasiti da osudi agresiju u Bosni i Hercegovini jer stradaju i Srbi i Hrvati, a Arkanove jedinice vrše pokolj u Bijeljini.

Patrijarh je odgovorio da je SPC sve učinila da do neprijateljstva ne dođe, ali da po njenom viđenju srpski narod nije vinovnik sukoba u Bosni i Hercegovini, mada ima onih koji su "u odbrani nastupili nasilnički" i njihovi zločini su za osudu. U uredničkom komentaru pravoslavlja, Dragan Terzić je pisao tih dana da Srbi u Bosni ne žele da žive u džamahiriji sličnoj Libiji i da bi oni pod vlašću mudžahedina imali isti status koji imaju hrišćani u islamskim zemljama, tj. bili bi robovi, što su već iskusili tokom petovekovne islamske okupacije.

Jedan krug teologa u SPC prihvatao je rat kao božju kaznu za ovozemaljske grehe i smatrao da on može biti sasvim opravdan, ako se vodi kao odbrambeni rat. Takav stav najbolje je formulisao sam patrijarh Pavle, koji je u jednom intervjuu rekao:
"Zlo uvek napada i dobro mora da se brani. Kain uvek gleda da ubije Avalje i Avelj mora da se brani. Odbrana, dakle, od nasilja zlih, odbrana svog života od zločinca, život, a i mir svojih bližnjih, granice su koje označavaju pravedan rat". Osam godina kasnije, prilikom bombardovanja NATO snaga, patrijarh je u jednom intervjuu ponovio da je reč o: "nametnutom ratu" koji je "pravedan jer je odbramben".

DELIMIČNO neslaganje sa navedenim viđenjem rata izrazio je profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta dr Vladeta Jerotić. Jermonah dr Ignatije Midić protivio se korišćenju rata za postizanje "nekih viših ciljeva, bilo odbrambenih ili agresorskih" i smarao da je "rat neprihvatljiv i neopravdan i sa ljudskog stanovišta, a kamoli crkvenog".

Proglašenju Savezne Republike Jugoslvije, 27. aprila 1992. godine, prisustvovao je i patrijarh Pavle. Njegovo prisustvo ovom činu izazvalo je brojne komentare. Povodom toga se i sam patrijarh oglasio rekavši da politička strana ovog čina ostaje van njegovog domašaja. Uredništvo "Pravoslavlja" reagovalo je člankom pod naslovom "Crkva je iznad stranaka", u kom se objašnjavalo da SPC mora da istupa u nekim slučajevima, ali da to ne znači odmah da je pristala uz vladajući režim.

Sve više mesta u crkvenoj štampi polovinom 1992. godine dobijali su napisi o dinastiji Karađorđević i stavovima krune prema pravnom i političkom uređenju srpske države, prema kojima bi jedino parlamentarna ustavna monarhija omogućila stabilan politički i ekonomski razvitak zemlje. Paralelno se sve češće sugerisalo da je "Crkva najpozvanija i najodgovornija institucija za očuvanje srpskog nacionalnog pravoslavnog identiteta... Crkva je dužna da kaže šta misli o državnoj politici, da opomene, ispravi, usmeri ili osudi ako je ta politika štetna za građane, odnosno članove Crkve. Svidelo se to nekome ili ne, Crkva je jedini moralni arbitar u državno-političkim poslovima, jer se oni neposredno tiču naroda za koji je Crkva odgovorna pred Bogom i pred istorijom. Crkva nema pretenzija da zameni državnu vlast, već samo da tu vlast može spolja da nagleda i da o njoj izriče svoj sud, a sve to samo za dobrobit naroda".

TOKOM 1996. godine patrijarh je boravio u poseti Bugarskoj pravoslavnoj crkvi, Gruzijskoj crkvi, Ruskoj pravoslavnoj crkvi, Kiparskoj crkvi i Mitropoliji novogračaničkoj u SAD. Poseta patrijarha srpskim pravoslavnim eparhijama u Americi bila je treća patrijarhova poseta. Po povratku je izjavio da je "zadovoljan ishodom susreta sa našim episkopima, sveštenstvom i pravoslavnim narodom u toj zemlji, koji je protekao u prijateljskim razgovorima i zajedničkim molitvama".
Poglavar SPC je istakao da je boraveći u Americi "u svojstvu patrijarha i administratora Mitropolije novogračaničke, zbog bolesti mitropolita Irineja, učestvovao u radu komisije za usaglašavanje sadašnjeg i pripremu jedinstvenog crkvenog ustava za sve eparhije u inostranstvu". "Rad je protekao u uzajamnom razumevanju, bratskom i hrišćanskom shvatanju da pripadamo jednoj svetoj, sabornoj i apostolskoj crkvi, jednom narodu koji je kroz vekove znao u svim prilikama i nevoljama, evanđelsku istinu da je - bolje izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu".

Prilikom osvećenja novopodignute crkve Svete trojice u Velikoj Reci kod Vučitrna patrijarh Pavle je 12. oktobra 1996. godine pozvao sve ljude na Kosovu i Metohiji, da bez obzira na veru i naciju, žive u jedinstvu i slozi. "Nema tog interesa ni Božjeg ni nacionalnog koji bi mogao dozvoliti da se na zločin odgovara zločinom. Braniti se moramo od zločina, ali ne zločinom", rekao je patrijarh Pavle. On je ukazao na to da je kosmetska zemlja dovoljno dugačka i široka da na njoj žive svi ljudi dobre volje.

Oktobra 1996. godine novinar iz Švajcarske Hanspeter Born vodio je razgovor sa patrijarhom. Taj razgovor objavljen je kasnije u ciriškim novinama. Born u tom intervju kaže: "Poznata mi je činjenica da je patrijarh u prošlosti imao loša iskustva sa medijima. Njegove reči o zajedničkom životu Srba i Hrvata i njegov stav prema nasilju u ratu pogrešno su interpretirani i zatim u tom iskrivljenom obliku dalje prenošeni. Tokom razgovora on se u nekoliko navrata vraćao na ova iskrivljena tumačenja i pokušao je da ih ispravi. On nikada nije rekao da Srbi i Hrvati nisu u stanju da zajedno žive, nikada nije izjavio da je 40.000 srpskih žena silovano. On nije ratni huškač, poput drugih klerikalaca u prethodnoj Jugoslaviji".

PAKAO GRAĐANSKOG RATA
ŠVAJCARSKI novinar Born dalje navodi patrijarhove reči "Svaki rat je nesreća, ali je građanski rat nesreća veća od svih ostalih. U konvencionalnom ratu neprijatelj dolazi spolja, a kada se rat završi on odlazi. U građanskom ratu neprijatelj je sused, sugrađanin, pa čak i rođak, jer u našoj zemlji ima mnogo mešovitih brakova. Zbog toga je ovaj građanski rat nešto najgore što se može zamisliti. Svi snose krivicu za to, Srbi, Hrvati i muslimani, jer oni su neposredni učesnici. Bez namere da se umanji krivica, treba reći da odgovornost snose i druge zemlje u Evropi, i Amerika".

(NASTAVLjA SE)

Stranica 4 od 5 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/