Forum Srbija
http://www.forum-srbija.com/

Српски великодостојници
http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=391&t=18977
Stranica 2 od 5

Autoru:  Luna.* [ 09 Okt 2012, 18:24 ]
Tema posta:  Re: Српски Патријарси

Neimar Visokih Dečana

Arhiepiskop Danilo II, blizak kralju Milutinu, dao je znacajan doprinos izgradnji manastira, a posebno manastira Decani


ARHIEPISKOPA Savu III nasledio je Danilov učenik Nikodim, "postrižnik manastira Hilandara i čovek vanrednih kvaliteta". Iguman Nikodim je izabran za arhiepiskopa srpskog, kako ističe episkop Sava Vuković, "na Spasovdan 12. maja 1317. godine" i to posle nekoliko dramatičnih "izbornih sabora". Hilandarski jeromonah Gervasije, kaže za Nikodima, da je bio "rodom iz oblasti zapadne strane, zemlje raške, zvane srpske". Iz napomene biografa arhiepiskopa Nikodima vide se da je on bio episkop samo osam godina "svoga malovremenog života" i da je umro dosta mlad, 12. maja 1324. godine.
Pre izbora za arhiepiskopa srpskoga Nikodim je bio iguman manastira Hilandara. Odlukom "sabora srpske zemlje" upućen je 1313. godine u jednu delikatnu diplomatsku misiji u Carigrad kako bi razrešio spor "između kralja Stefana Uroša i brata mu". U Carigradu je prisustvovao "čuvenom bogosluženju koji su vršili jeruzalemski jerarsi"
Nikodim je, bio prevodilac Tipika sv. Save Osvećenoga, odnosno, kako se onda pisalo, on "preloži na naš jezik iz pismena grčkoga jezika". U predgovoru Nikodim je neobično oštro pisao "protiv lenjosti na molitvu i rad" kaluđera. Pored Tipika sačuvan je rukopis pisan između 1. septembra 1318. i 31. avgusta 1319. godine, zatim jedan manji Nikodimov "kratki zapis", i jedna njegova povelja.
NIKODIM je podigao crkvu Sv. Save u mestu Lizici, obnovio manastir Žiču i starao se o ćeliji Svetog Save u Kareji. On je naredio da srpski arhiepiskopi daju ovoj ćeliji ono što je ranije već odredio prvi srpski arhiepiskop i da, ako se ne postupi po želji Svetog Save, on lično, "baca prokletstvo na onoga ko to ne bude činio, kao i na onoga koji se usudi da sakrije, izgubi ili odnese iz riznice arhiepiskopije tipik Svetoga Save".
U jednoj belešci iz 1319, u kojoj objašnjava odluku da prevede Tipik svetoga Save Osvećenoga, koga je, inače, poštovao Sveti Sava, Nikodim kaže, da samo ispunjava amanet našeg prvog arhiepiskopa koji je napisao da "moli one, koji dođu posle mene, da dovrše ono što je, radi moga kratkotrajnog života, ostalo neizvršeno".
Arhiepiskopu Nikodimu se pripisuje i mirenje kralja Milutina i njegovog sina Stefana. Posle smrti Milutina (1321) u Nerodimlja na Bogojavljenje 1322. godine, Nikodim je krunisao Stefana za kralja Srbije.
Danilo II (1324-1337) bio je jedanaesti i poslednji arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve. Zna se da je rođen u vlastelinskoj porodici, da je rano postao paž na dvoru kralja Milutina i da je, poput Rastka Nemanjića, pobegao u manastir sv. Nikole na Ibru, gde se zamonašio i dobio ime Danilo. Njegovo svetovno ime nije nam poznato. Pošto je proveo godinu i po u ćeliji arhiepiskopa Jevstatija II, "gde se podvizivao", Danilo je bio poslat u manastir Hilandar gde se kao monah i iguman istakao u "odbrani ove svetinje od Španaca", koji su kao najamnici došli u sukob sa vizantijskim carem Mihailom IDž. Kada je prestala opasnost, a već umoran od borbi i svetovnih poslova, Danilo se povukao u isposnicu Save u Kareji, gde se "podvizavao u usamljeništvu". Godine 1310. Danilo je bio poslat u jednu delikatnu "poverljivu misiju u Debrcu" koju je uspešno obavio. Za episkopa banjskog je postavljen 1311. godine. Tada je, kako navodi episkop šumadijski Sava, "prisustvovao poslednjim časovima kraljice Jelene" i dirljivim rečima "opisao polazak pogrebne povorke iz Brnjaka za Gradac". Kralj Milutin je imao nameru da posle smrti Save III postavi Danila za arhiepiskopa. Zato ga je pozvao u Srbiju i dao mu 1313. godine upravu nad banjskom episkopijom i mesto čuvara kraljevske riznice. Danilo je tek u trećem Milutinovom pokušaju 14. septembra 1324. bio izabran za jedanaestog arhiepiskopa pećkog. Na tronu Crkve ostao je 13. godina, sve do 1337. godine.
ŽIVOTNO delo Danila II je "Žitija kraljeva i arhiepiskopa srpskih", koje je i danas značajno za srpsku istoriju. Danilo II je napisao biografije kralja Uroša i njegovih sinova, kralja Milutina i kralja Dragutina, i njihove majke, kraljice Jelene. Bio je, uz to i dobar političar, diplomata i saradnik kralja Milutina. Pod njegovim nadzorom građen je manastir Banjska kao grobna crkva kralja Milutina. U Peći je podigao hram Bogorodice Odigitrije Putevoditeljice, s dva mala hrama u njoj, posvećena svetom Jovanu i svetom Arseniju. Arhiepiskop Danilo II je učestvovao i u gradnji manastira Dečani.
Na portretu iz Bogorodičine crkve u Peći Danilo je prikazan u skromnoj odeći, sa modelom svojih pećkih zadužbina. Za Danila II je njegov biograf rekao da je bio "smerni i krotki i ništeljubivi, iskusan i izabrani u zapovestima Božjim". Umro je 19. decembra 1337. godine. Sahranjen je u svojoj zadužbini - crkvi Bogorodice u Peći. Srpska pravoslavna crkva proglasila ga je svetim.
Posle smrti "učenog arhiepiskopa Danila II koji se upokojio 19. februara 1337. godine", na velikom državnom saboru održanom između 19. decembra 1337. i 3. januara 1338. za arhiepiskopa nije izabran iguman ili neki drugi monah iz hilandarskog bratstva, kakav je bio običaj, već Joanikije, šef dvorske kancelarije i logotet kralja Dušana. O Joanikijevom poreklu nema pouzdanih istorijskih podataka, ali se na osnovu njegovog aktivnog učešća u dvorskoj diplomatiji i radu na državnim saborima da zaključiti da se radi o "pouzdanom i veoma učenom čoveku", jer su pred njim kralj Dušan i car Jovan Kantakuzin položili zakletvu prilikom zaključenja saveza. Joanikije je učestvovao i u pripremi Dušanovog zakonika što se jasno vidi iz samog zaglavlja gde se navodi ime patrijarha kao onog koji je predsedavao saborom, ali i iz činjenice da se od ukupno 201. člana prvih 38 odnosi na Srpsku crkvu.


PRVI PATRIJARH
U VREME arhiepiskopa Joanikija Srbija je bila najjača država na Balkanu, a Srpska crkva je posle punih 127 godina autokefalnosti u statusu arhiepiskopije na Saboru u Skoplju, na Cveti, 9. aprila 1346. godine, uzdignuta u rang patrijaršije. Joanikije je ukazom cara Dušana proglašen za prvog srpskog patrijarha sa titulom "patrijarh srpski i primorskih zemalja".
(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 11 Okt 2012, 22:38 ]
Tema posta:  Re: Српски Патријарси

Kruna Dušanu Silnom

Sedam dana po uzdizanju arhiepiskopije na nivo patrijaršije, krunisan Dušan za cara Srba, Grka i primorskih strana


DUŠAN Silni je morao da proglasi Srpsku patrijaršiju jer je, u to vreme, prema nekim istoričarima, samo patrijarh mogao da kruniše cara. A prema tumačenju same crkve proglašenje Srpske patrijaršije je učinjeno zato što je "u sastav Dušanove države ušla i starija autokefalna Ohridska arhiepiskopija koja je kanonski bila ravna novoj Srpskoj autokefalnoj arhiepiskopiji, pa je trebalo, uzvišenjem ove druge na stepen patrijaršije, izbeći mogući sudar dve crkve i spor oko starešinstva".
Sedam dana posle ovog sabora, na kome je arhiepiskopija uzdignuta na nivo patrijaršije, a prvi srpski patrijarh dobio titulu patrijarha "srpskih i pomorskih zemalja", na Vaskrs 1346, krunisan je Dušan Silni za prvog srpskog cara sa titulom cara "Srba, Grka i primorskih strana...", Dušanov sin Uroš za kralja. Saboru su, osim cara i vlastele iz cele države, prisustvovali svi arhiepiskopi, mitropoliti, episkopi, igumani i drugi predstavnici crkve iz Pećke i Ohridske arhiepiskopije, visoki crkveni dostojanstvenici iz osvojenih oblasti Carigradske patrijaršije i Svete gore, kao i bugarski, trnovski, patrijarh Simeon sa svojim episkopima i višim sveštenstvom.
Tom prilikom je odlučeno da neki ugledni episkopi u starim srpskim oblastima, kao što su skopski, prizrenski, zetski i raški, dobiju titulu mitropolita, a da se skopski mitropolit smatra "prvoprestolnim", pošto je "stolovao" u carskoj prestonici. Ohridska arhiepiskopija, koja je neokrnjena ušla u sastav srpske carevine, ostala je i dalje autokefalna, s tim da njen arhiepiskop priznaje prvenstvo časti pećkom patrijarhu. Grčke eparhije u novoosvojenim oblastima, koje su ranije pripadale Carigradskoj patrijaršiji "potpale" su pod jurisdikciju pećkog patrijarha.
Sedam godina posle proglašenja srpske patrijaršije (1353), car Jovan Kantakuzin, nekada blizak prijatelj i saradnik cara Dušana, nagovorio je carigradskog patrijarha Kalista da baci prokletstvo (anatemu) na srpskog cara, patrijarha, Crkvu i narod zbog toga što je arhiepiskopija postala patrijaršija, i što su Grke episkope zamenili srpskim sveštenstvom u onim gradovima koje je Dušan osvojio od Vizantije. Dušan je pokušao da se izmiri sa carigradskim patrijarhom, ali u tome "za života" nije uspeo. Izmirenje dve crkve je postignuto tek 1375. godine.
Tokom jednog od mnogih boravaka u manastiru Žiča prvi srpski patrijarh se iznenada razboleo i na putu za Peć umro 3. septembra 1354. godine. Srpska crkva ga je kanonizovala za svetitelja.
Posle tromesečnog oplakivanja prvog srpskog patrijarha car Dušan Silni je sazvao "srpski i grčki" sabor u Seru i 29. novembra 1354. godine za drugog srpskog patrijarha izabrao hilandarskog igumana Savu koji je postao Sava IV i koji se, poput njegovog velikog prethodnika, oslovljavao kao "patrijarh srpski i primorskih zemalja". Pećkog patrijarha birali su tada, kako piše Grujić, državni sabor, sastavljen od crkvene i svetovne vlastele, i to u sporazumu sa vladarom, a episkope je postavljao Arhijerejski sabor ili Sinod. Izabranom patrijarhu klicalo se: "mnogaja ljeta"; oslovljavan je sa "tvoja svetost, a nazivan je i preosvećenim". Titula mu je bila: po milosti Božjoj arhiepiskop i patrijarh svih srpskih i pomorskih zemalja, a jedno kraće vreme, sve do smrti patrijarha Save IV, 1375, i patrijarh Srba i Grka. Patrijarh je imao svoga logoteta, kancelara, koji je pisao patrijaršijska akta, potpisivao ih i pečatio. Srpski patrijarsi potpisivali su tada, kao i danas, zelenim mastilom. Još dok je bio na Svetoj gori i dok su na njoj živeli Palama i budući carigradski patrijarsi Kalist i Fotije, Sava je upoznao čuvenog monaha Grigorija Sinaita i pustinjaka Jefrema koji je kasnije postao srpski patrijarh. Sava IV je bio obrazovani sveštenik. Sačuvano je jedno jevanđelje pisano na pergamentu i ukrašeno lepim i izuzetno raskošnim minijaturama koje nosi njegovo ime.
Pomirenje sa Carigradskom patrijaršijom pokušao je car Dušan. Ali tek posle njegove iznenadne smrti 20. decembra 1355, izazvane verovatno trovanjem, novi vizantijski car Jovan V poslao je 1364. u Ser kod carice Jelene, tada monahinje Jelisavete, patrijarha Kalista, koji je i bacio anatemu. Tokom ove misije u Seru patrijarh Kalist je iznenada, "na prečac", umro, pa je bio sahranjen od onih istih sveštenika koje je upravo on prokleo.
U mukotrpnom procesu izmirenja koje je trajalo godinama, najpre je postignuto delimično izmirenje (partikularno jedinstvo), koje je ostvareno 1368. u vreme despota Uglješe Mrnjavčevića. Ideja za konačno pomirenje potekla je od svetogorskog starca Isaije, rodom iz Polimlja, koji je 1374. otišao knezu Lazaru, kao najuglednijem srpskom gospodaru toga vremena i tražio od njega dozvolu da započne sa pregovorima oko pomirenja.
Knez je prihvatio ovaj predlog i poslao Isaiju patrijarhu Savi IV od koga je dobio pristanak državnog sabora da sprovede izmirenje Grčke i Srpske crkve. Snabdeven darovima, Isaija je, u pratnji bivšeg prote Svete gore Teofila i još trojice kaluđera, otišao u Carigrad.
Car Jovan Paleolog i patrijarh Filotej primili su visoko izaslanstvo svetogorskih kaluđera i posle kratkog savetovanja odlučili da skinu anatemu. O svemu ovome načinjen je akt (tomos) i određeno je da sa svetogorskim izaslanicima idu u Srbiju carigradski jeromonasi Matej i Mojsej, koji će svečano objaviti izmirenje Carigradske i Pećke patrijaršije. Poslanici su početkom 1375. stigli u Prizren, gde je tada stolovao patrijarh, i tu na svečanoj liturgiji proglasili izmirenje.


SKIDANJE ANATEME
NIJE poznato da li je činu skidanja anateme prisustvovao i sam patrijarh Sava IV. U opisu čina izmirenja stoji da se u "to vreme predstavi Sava patrijarh, koji je prebivao na prestolu Svetoga Save dvadeset godina i pet meseci, i skonča meseca aprila 29, dan na antipashu, u treći čas dana". Prema Nićiforu Dučiću patrijarh Sava je, kada su prispeli delegati carigradskog patrijarha, već "ležao u Peći na samrti".
U vreme patrijarha Save IV, srpska vojska je pod zapovedništvom kralja Vukašina 1371. pretrpela na reci Marici veliki poraz. Te iste godine umro je i "nejaki" Uroš (1355-1371). Sava IV je umro 29. aprila 1375. godine. Sahranjen je u crkvi svetog Dimitrija u Peći.
(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 14 Okt 2012, 19:06 ]
Tema posta:  Re: Српски Патријарси

Jadi kneginje Milice

Patrijarh Spiridon je verovatno odobrio udovici kneza Lazara da svoju kcer Oliveru pošalje Bajazitu u Stambol


OBIČAJ da patrijarha bira državni sabor i vladar prekršen je posle smrti Save IV dogovorom između kneza Lazara i Đurđa Balšića, gospodara Zete i Peći, da patrijarha bira sam sabor arhijereja i igumana. Krajem septembra 1375, sastao se u Peći, crkveni sabor arhijereja koji je, posle puno prepirki, jer je bilo "mnogo pretendenata i ambicioznih kandidata", kako tvrdi Purković, izabrao za pećkog patrijarha jednog pravog isposnika-pustinjaka, čuvenog starca Jefrema.
Tako je kao treći po redu pećki patrijarh 3. 10. 1375. bio izabran Jefrem. Rođen 1311. godine kod Trnova u današnjoj Bugarskoj, pre ustoličenja živeo je kao isposnik u Hilandaru, odakle je prešao u jednu isposnicu na vrhu Svete gore u kojoj je vodio "pustinožiteljski život". Posle Turske okupacije Svete gore, Jefrem je prešao u Srbiju, u "pustinju u okolinu manastira Dečani", a potom je u "pećini ždralskog tesnaca" u okolini Peći, proveo oko godinu dana. Jefrem se 1382. godine odrekao "dostojanstva pećkog patrijarha" i ponovo povukao u Dušanovu zadužbinu, velelepni manastir Svetih arhangela kod Prizrena, gde se "podvižavao" devet godina. Na mestu patrijarha zameni ga je Spiridon.
Posle smrti patrijarha Spiridona, na patrijaršijski presto je ponovo, u ona teška vremena nastala posle Kosovskog boja, izabran patrijarh Jefrem koji je na crkvenom tronu ostao sve do 1392. kada je za patrijarha izabran Danilo. Patrijarh Jefrem se povukao u "svoju prvosazdanu pešteru blizu Srednje gore" u Ždrelu, gde je ostao do smrti 15. juna 1399. Sedam godina posle njegove smrti u Pećkoj patrijaršiji su otkrivene njegove mošti, ali nisu izvađene, nego mu je na grobu patrijarh Sava V, podigao grobnicu.
Patrijarh Jefrem je proglašen za sveca, a episkop Marko mu je napisao žitije i službu.
ZA četvrtog srpskog patrijarha 17. maja 1379. godine izabran je Spiridon. On je prethodno bio melnički mitropolit i na tom položaju je, kako ističe Grujuć, "zagorčavao" život Carigradskoj patrijaršiji, izdavanjem "diplome" crkvi u braničevskom Ždrelu, davanjem samostalnosti i manastiru Gornjaku, i proširenjem crkvene jurisdikcije Braničevskoj oblasti, čime je rušio "uspostavljenu carigradsku crkvenu vlast u Podunavlju".
Knez Lazar, koji je inače dobro poznavao mitropolita Spiridona, mislio je da upravo on kao izuzetni pastir SPC sposoban da bude novi upravnik crkve. Kao patrijarh Spiridon je, po crkvenim izvorima, značajno uticao na duhovni preporod Srbije u Podunavlju i Posavini u vreme vladavine kneza Lazara. Sve do Kosovskog boja 1389. godine, patrijarh je bio lični savetnik kneza Lazara.
Spiridon se pominje u jednom spisu iz 1379. u kojem se, kako navodi Slijepčević, ističe da je patrijarh "sa celim saborom svete i velike naše crkve" potvrdio darove kneza Lazara manastiru Ždrelu. Tom prilikom je potvrdio i povelju kneza Lazara crkvi Vavedenje sv. Bogorodice na Ibru. Zajedno sa knezom Lazarom Spiridon je 2. marta 1382. godine odobrio osnivanje manastira Drenče, zadužbinu monaha Dorogeja i njegovog sina Danila. Ovaj manastir je bio kinovitski, jer se u povelji naglašava, da posle smrti Danila, igumana treba da bira samo manastirsko bratstvo iz svojih redova.
Patrijarh Spiridon je, kako piše Slijepčević, verovatno bio onaj patrijarh, koga Konstantin Filozof pominje, i koji je kneginji Milici, udovici kneza Lazara, odobrio da svoju kćerku Oliveru pošalje u harem sultanu Bajazitu.
Patrijarh Spiridon je umro 11. avgusta 1389. godine. I on je kanonizovan za svetitelja, a mošti mu počivaju u crkvi svetog Dimitrija u Pećkoj patrijaršiji.
Posle Spiridonovog upokojenja, na tronu poglavara srpske crkve godinu dana je ponovo stolovao treći srpski patrijarh Jefrem, a onda je u proleće 1391, na saboru koji je sazvao knez Stefan Lazarević, najverovatnije u manastiru Žiča, za petog po redu patrijarha ustoličen Danilo III.
O Patrijarhu Danilu III sačuvano je vrlo malo podataka. Na jednoj povelji, koja potvrđuje da su učinjeni pokloni ruskom manastiru Sv. Pantelejmon na Svetoj gori, Danilo se potpisuje kao "Danilo, po milosti božjoj preosvećeni patrijarh Srbima i Primoriju". Danilo se pominje i u povelji despota Stevana Hilandaru, iz 1392. godine, kojom se poklanja jedna crkva sa nekoliko sela na Ibru. Godine 1395. patrijarh Danilo je potvrdio i darove kneginje Milice, "tada već monahinje Jevgenije", manastiru Sv. Pantelejmon na Svetoj gori. Za ime ovog srpskog crkvenog patrijarha vezuje se i prenos moštiju kneza Lazara iz crkve Svetog spasa u Prištini u manastir Ravanicu, zadužbinu srpskog kneza. Tom prilikom Lazar je kanonizovan za sveca.
Patrijarh Danilo III bavio se i književnošću. Napisao je "Pohvalu knezu Lazaru", koja je po oceni književnih kritičara "pisana s ukusom i spada među najlepše književne tvorevine starije srpske književnosti". Danila III je napisao i "Slovo o Simeonu Nemanji", "Slovo o Svetom Savi", "Žitije i služba kralju Milutinu", i "Stihove o svetom Simeonu i kralju Milutinu".
Danilo III je upravljao crkvom u teškim vremenima kada je Srbija bila vazalna država kojom je, do punoletstva sina Stefana, upravljala udovica kneginja Milica.
O šestom srpskom patrijarhu Savi V zna se malo. Zna se da je nasledio Danila III, da je 1400. obavio sahranu patrijarha Jefrema, koji je posle povlačenja sa crkvenog trona živeo kao pustinjak, da je 1406. njemu u čast podigao grobnicu u Peći gde je i sahranjen i da je, kako je episkop Marko iz Hvosna opisao u "Žitiju svetog Jefrema", posle sedam godina, na saboru, održanom 1407. godine, kojim je predsedavao Sava V, patrijarh Jefrem kanonizovan i proglašen za svetitelja. Iz jedne povelje kneginje Milice, tada već monahinje Jevgenije, "doznajemo" da je ona posetila Visoke Dečane i da je u svojoj darovnici napisala da je manastir vrlo prikladan za "inočesno prebivanje".

NEPOZNATI DANILO IV
SAVA V se za života potpisivao kao "patrijarh Srba i Grka". Umro je 7. oktobra, ali se, kako navodi Slijepčević, ne zna godina smrti. Posle smrti Save V, na tron srpske pravoslavne crkve ustoličen je, i to kao sedmi patrijarh, Danilo IV. O njemu u crkvenoj istoriji nema nikakvih podataka. Ne zna se ni kada je ni gde je ustoličen. Zabeleženo je jedino njegovo ime. Na vlasti je ostao nekih godinu dana kada ga nasleđuje patrijarh Kiril. Neki viđeniji istoričari Srpske pravoslavne crkve čak i ne pominju postojanje Danila IV.
(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 15 Okt 2012, 21:15 ]
Tema posta:  Re: Српски Патријарси

Blagoslov iz sedla

Obilazeci narod, patrijarsi jahali bogato ukrašene konje, levom rukom držeci uzde, desnom blagosiljali vernike


OSMI srpski patrijarh bio je savremenik Konstantina Filozofa. Pre nego što je postao patrijarh, Kiril je, prema crkvenim izvorima, najverovatnije bio hilandarski iguman. Ni o njemu, međutim, nema tačnih i pouzdanijih podataka. Zabeleženo je da je "u prisustvu visokog klera, igumana i vlastele" osveštao crkvu svete trojice, zadužbinu Stefana Lazarevića, na Duhove, 15. maja 1418. Konstantin Filosof piše da je despot Stefan, povodom osvećenja manastira Manasije, "prizvao patrijarha, tada je to bio Kiril, sa svim saborom srpskih prvosveštenika, igumana i ostalih sviju časnih muževa".
U vreme patrijarha Kirila, na Zapadu su održavani crkveni sabori koji su za cilj imali, kako piše Popović, reformu Rimokatoličke crkve "u glavi i u udovima", kako se onda govorilo. Saboru u Konstanci održanom 1414. godine, gde je osuđeno učenje Jana Husa, prisustvovao je srpski despot Stefan Lazarević. Prema navodima u jednom letopisu Kiril je umro 27. decembra 1418.
Deveti srpski patrijarh bio je Nikon, koji je od 1420. godine, kada ga u jednom tekstu pominje poznati grčki književnik Andonija Rafail, stolovao u Žiči, iz koje se 1428. godine zbog najezde Turaka iselio i prešao kod despota Đurđa u Podunavlje. Prema verodostojnoj crkvenoj istorijskoj građi, patrijarh Nikon je stalno živeo u Beogradu, prestonici Stefana Lazarevića, i bio je "zaslužan za procvat crkvene književnosti i umetničkog života" svog doba. Vreme Nikonovog upravljanja srpskom crkvom obeleženo je dramatičnim "nestankom" Stefana Lazarevića 1427. godine i veštim vladanjem despota Đurđa Brankovića (1427-1456) na ostatku slobodne srpske teritorije.
Patrijarh Nikon je, kako piše Đoko Slijepčević, "naredio" Konstantnu Filosofu da napiše biografiju despota Stefana". A mi, veli Konstantin Filosof, "primismo zapovest iznad naše snage od sveosvećenog patrijarha kir Nikona srpskih i pomorskih zemalja da napišemo ovo žitije".
U jednom opširnom zapisu koji Ljubomir Stojanović datira u vreme oko 1428. godine, pominje se patrijarh Nikon i u njemu se ističe da je on "pomogao rad nekoga Radoslava".
Ne zna se kada je i pod kojim okolnostima patrijarh Nikon "odstupio" sa crkvenog trona. Jerođakon Aresenije pominje 1435. godinu, ali se iz samog teksta dokumenta ne vidi ni koliko je dugo živeo, ni kada je umro.
O desetom patrijarhu SPC Teofanu, poznatom i kao Teofan Pećki, ne zna se gotovo ništa. Ne zna se ni kad je došao na patrijaršijski tron, ni koliko dugo je upravljao crkvom, ni kakve je rezultate postigao. Zna se jedino da je bio patrijarh i da se zvao Teofan i da ga je na tronu crkve nasledio Nikodim II koji je živeo u Smederevu, prestonici Đurđa Brankovića.
Svi srednjovekovni patrijarsi su imali običaj da lično obilaze svoju patrijaršiju, služe svečana arhijerejska bogosluženja i čitaju narodu molitve. Na svojim pohodima patrijarsi su jahali na bogato ukrašenom konju, u levoj ruci su držali uzde, a desnom su blagosiljali narod, koji je pred njima padao na kolena. Ispred patrijarha đakoni su nosili veliki patrijaršijski krst, a za njim žezlo. U običnim prilikama patrijarha su pratila po dva kavaza (oružane sluge), a kada je išao u pastirske posete narodu imao je veliku oružanu pratnju na konjima. Narod se odnosio prema patrijarhu sa strahopoštovanjem i bojao se njegove kletve - anateme.
Pre nego što je 1445. preuzeo upravu nad crkvom, Nikodim je bio studenički iguman, zatim ohridski arhiepiskop od 1451. do 1453. godine i, "raški mitropolit". Kao ohridski arhiepiskop Nikodim II je umesto starog Joakima, pristalice unije, rukopoložio moldavskog mitropolita Teoktista. A u vreme Đurđa Brankovića Nikodim II se 14. januara, kako navodi Slijepčević, potpisao ovako: "Ja, smireni Nikodim, po milosti Božijoj patrijarh Srbima i Primoriju i drugim krajevima". Godine 1450. patrijarh Nikodim II naredio je da se isposnici Svetoga Save u Kareji daje sve ono što je Sava zahtevao. Ovo naređenje "patrijarh je izdao u Peći, a potpisao ga je i pečat udario logotet Todor, što ukazuje da je tada sedište patrijarhovo bilo u Peći iako se on, povremeno, nalazio u Žiči, zbog čega se ona i naziva "velika crkva patrijaršije Žiče".
NAREDNE 1451. godine, patrijarh Nikodim II se potpisao zelenim mastilom na "Šestodnevu sv. Jovana Zlatousta", koji je za patrijarha preveden "od jezika jelinskog na jezik naš slovenski", ovako: "Nikodim, Božjom milošću patrijarh". Patrijarh je 1452. godine poklonio manastiru Studenica rukopis "Margarit svetog Jovana Zlatoustog" koja se danas čuva u manastiru svete trojice u Pljevljima. Nekoliko godina pred konačni pad Smedereva pod Turke (1459), obe patrijarhove rezidencije, Peć i Žiča, nalazile su se izvan granica slobodne Srbije. Posle smrti patrijarha Nikodima II, ili njegovog odlaska za ohridskog arhiepiskopa, kako piše istoričar Radoslav M. Grujić, despot Đurađ Branković je zamolio carigradskog patrijarha Genadija Sholarija da reši "delikatni crkveno-statusni problem" i da odgovori na pitanje: da li može da se postavi novi arhiepiskop i patrijarh, a da njegovo središte stolovanja ne bude u njegovoj državi?
Sholarije je odgovorio Brankoviću da vladar i sabor episkopa mogu postaviti arhiepiskopa i patrijarha u mestu koje ranije nije bilo njegova katedra samo ako na toj teritoriji nema drugog episkopa. Tako je poslednji patrijarh u samostalnoj srednjovekovnoj Srbiji, Arsenije II, po svoj prilici bio mitropolit smederevski, a teritorija njegove patrijaršije obuhvatala je krajeve severno od Kruševca i Zapadne Morave.

POGROM OSVAJAČA
SRPSKI patrijarh Arsenije II bio je, dakle, sticajem nepovoljnih istorijskih okolnosti, poslednji starešina srpske crkve srednjeg veka koja je dramatično nestala u vihoru nemilosrdnih turskih pogroma. O samom patrijarhu Arseniju II zna se veoma malo. Izvesno je da je na patrijaršijski presto došao posle patrijarha Nikodima II, ali se ne zna ni dokle je bio patrijarh, ni kako je završio svoj život. Kako navodi Grujić u istoriji se pominje da je među srpskim arhijerejima koji su se u srednjem veku bavili prepisivanjem knjiga bio i izvesni mitropolit "prvoprestolni" Arsenije koji je na tronu pećkih poglavara SPC stolovao od 1457. do 1463. godine. Ako je sve ovo tačno onda je Arsenije II nadživeo despota Đurđa Brankovića Smederevca (1427-1456), njegovog sina Lazara (despota od 1456. do 1458), i konačni pad srpske srednjovekovne države - despotovine u tursko ropstvo 1459.
(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 20 Okt 2012, 19:58 ]
Tema posta:  Re: Српски Патријарси

Zasluge Rustem-paše

Najveca zasluga za obnovu Pecke patrijaršije pripada Rustem-paši, velikom veziru i rodjaku Mehmed-paše Sokolovica


POSLE turskog zauzeća Peći, carigradski patrijarsi su srpsku crkvu potčinili Ohridskoj arhiepiskopiji. U vreme poslednjih Brankovića, ohridski arhiepiskop potpisivao se kao "patrijarh srpski, bugarski i severnih strana (vlaško-moldavskih)". I arhimandrit Ilarion Ruvarac u tekstu "O katalozima pećkih patrijarha" smatra da je Pećka patrijaršija, bila potčinjena Ohridskoj arhiepiskopiji od propasti države 1459. do 1557. godine. A Ljubomir Stojanović u raspravi "Srpska crkva od patrijarha Arsenija II 1462. do Makarija 1557. godine" tvrdi da srpska crkva u ovom periodu nije bila priznata od Turaka, ali da nije bila ni potčinjena Ohridskoj arhiepiskopiji.
Srpska crkva je ostala bez vrhovnog poglavara, ali ne i bez episkopa. U periodu od ukidanja Patrijaršije 1463, pa do njene obnove 1557. kao "oni koji su pridržavali presto Svetog Save" pominju se Janićije (1506), arhiepiskop Jovan oko 1508. i 1509. mitropolit Marko oko 1524. godine i smederevski mitropolit Pavle u periodu 1527-1535. koji je uz pomoć uglednih Srba "zaseo na arhiepiskopsku stolicu, otkazao poslušnost Ohridskoj arhiepiskopiji" i time faktički proglasio samostalnu Srpsku crkvu.
U jednom trenutku Pavlu je, čak, kako piše Grujić, uspelo veštom intrigom, da izdejstvuje da vlasti zbace ohridskog arhiepiskopa Prohora sa crkvenog prestola i da on zauzme arhiepiskopski tron, postavi svoje episkope i započne sa temeljnom rekonstrukcijom Crkve. Ova kratkotrajna obnova srpske crkve nije uspela jer je, kako navodi Puzović, zbačenom ohridskom arhiepiskopu Prohoru "pošlo za rukom da se izbavi iz tamnice, da povrati Ohridsku arhiepiskopiju u svoje ruke i da na mitropolita Pavla i njegove pristalice na saboru održanom u Ohridu 20. 7. 1541. godine baci anatemu.
DA bi smirili naraslo nezadovoljstvo Srba, turske vlasti su 1557. godine dozvolile obnovu Pećke patrijaršije.
Ključnu ulogu u obnovi Pećke patrijaršije odigrao je, kako piše Vasa Čubrilović, veliki vezir Mehmed (Muhamed) Sokolović, Srbin iz sela Sokolovića kod Višegrada i vaspitanik manastira Mileševe, koji je u poznatom "danku u krvi", kao dete, odveden u Tursku i tamo primio islam. Sokolovići su bili na najvišim položajima u Turskom carstvu: Mehmed-paša Sokolović je bio veliki vezir 1565-1579, Ferhat-paša Sokolović i Mustafa-paša Sokolović su bili bosanske paše, rumelijski i budimski beglerbezi. Jedna druga grana velike porodice Sokolović upravljala je pravoslavnom crkvom na Balkanu: Makarije 1557-1574, Antim 1572-1575, Gerasim 1575-1586, i Sava Sokolović 1586. Prema nekim novijim istraživanjima mnogo veće zasluge za obnavljanje Srpske patrijaršije ima Rustem-paša, poreklom Srbin i daleki rođak Mehmeda, koji je u vreme obnove Pećke patrijaršije 1557. bio veliki vezir i daleko moćniji od Sokolovića, bio je treći vezir, kube-vezir.
Zahvaljujući moći bratstva Sokolovića, a sultanovim beratom iz 1557. dozvoljena je obnova Srpske patrijaršije. Za prvog srpskog patrijarha postavljen je Makarije Sokolović, blizak rođak velikog vezira. O samom Makariju se zna dosta. U ranoj mladosti je stupio u manastir Mileševa, tu se zamonašio i ubrzo postao starešina manastira. Pre izbora ili postavljenja za patrijarha, bio je arhimandrit manastira Hilandara, gde je, zbog rođačkih i bratskih veza sa velikim vezirom, bio u privilegovanom položaju. Prema tradiciji, a carskim fermanom, on je imao pravo da "može jahati dobrog konja i nositi topuz", zbog čega je u narodu bio prozvan "topuzli Makarije". U narodu se pričalo da je srpski patrijarh nosio i veću kamilavku od drugih kaluđera.
Makarije je, beratom o obnovi Pećke patrijaršije, dobio od sultana iste povlastice kao i carigradski patrijarh, pa je postao duhovni i svetovni poglavar svoga naroda - etnarh ili miletbaša. U sastav obnovljene Patrijaršije ušle su pored srpskih oblasti, koje su i u vreme careva Dušana i Uroša bile njen sastavni deo, i sve druge oblasti u kojima su Srbi živeli pod raznim gospodarima. Tako je obnovljena Patrijaršija pored teritorije u južnoj i severnoj Srbiji i Crnoj Gori, obuhvatila još dve eparhije u današnjoj Bugarskoj (Ćustendil i Samokov), zatim područja Bačke, Banata, Baranje, Srema, Slavonije, Bosanske krajine, Bosne, Like, Krbave i Dalmacije. Zbog veličine teritorije crkva je organizovana u više od četrdeset eparhija.
Patrijarh Makarije je obnovio stare, porušene hramove i počeo da zida nove crkve i manastire.
Tada su nastali manastiri na Zapadnoj Moravi, pod planinama Ovčar i Kablar i crkve po Bosni, Sremu, Ugarskoj, Slavoniji i Hrvatskoj. Za vreme patrijarha Makarija obnovljeni su manastiri Banja kod Priboja, Gračanica, Studenica, Pećka patrijaršija, Budisavci na Kosovu. Makarije je počeo da osniva škole pri manastirima, da organizuje prepisivanje i štampanje knjiga, slikanje ikona i da uvodi crkveno sudstvo.
Patrijarh je uspeo, kako piše protojerej dr Radomir Popović, da od Srpske patrijaršije "načini jednu odličnu, ne samo crkvenu nego i nacionalnu organizaciju, koja je mnogo doprinela stvaranju i razvijanju ideje o jedinstvu i ujedinjenju srpskog naroda". Zato su patrijarha "Srba, Bugara, pomorskih i severnih strana" titulisali "patrijarhom cele srpske zemlje i pomorskih i severnih krajeva i ostalih". Obnovljena Pećka patrijaršija postojala je u kontinuitetu više od dve stotine godina od 1557, pa sve do drugog gašenja Patrijaršije 1766.
Patrijarh Makarije se 1571. godine odrekao crkvenog trona i mesto patrijarha ustupio svom rođaku Antoniju Sokoloviću, hercegovačkom mitropolitu. Umro je 23. oktobra 1574. godine.

BRATANAC - NASLEDNIK
NASLEDNIK srpskog patrijarha Makarija bio je Antonije Sokolović, bratanac patrijarha Makarija i blizak rođak Mustaf-paše, koji je, po jednom dokumentu iz 1570. bio hercegovački mitropolit, a potom, u vreme izbora za čelnika srpske crkve, i administrator Patrijaršije. Na čelu srpske crkve Antonije je bio od jeseni 1571. pa sve do 1575, kada je Gerasim Sokolović postao pećki patrijarh. Antonije je nasledio patrijaršiju koja se prostirala od Budima i Arada na severu, do Jadranskog mora na zapadu i Samokova u Bugarskoj na istoku.
(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 22 Okt 2012, 21:06 ]
Tema posta:  Re: Српски Патријарси

Zapis o Kir Jerotiju

O grku Jerotiju, koji je bio na celu Pecke patrijaršije, zapisi navode da je dobro upravljao tronom Svetog Save


U GORNJOJ crkvi manastira sv. Nikole u Banji kod Priboja, podignutoj još u dvanaestom veku za sedište Dabarske episkopije, a prvi put obnovljen 1330, od Stefana Dečanskog, postoji jedna freska na kojoj je naslikana scena Makarijeve predaje crkvenog prestola nasledniku Antoniju. Uz njih dvojicu, naslikan je i novobrdski mitropilit Dionisije. Grujić smatra da je Makarije "možda, osećajući se star i slab, došao na misao da treba iskoristiti povoljne političke prilike i za života svoga, i rođaka mu velikog vezira Mehmeda, utvrditi teško stečenu autokefalnost obnovljene Pećke patrijaršije, kako se ne bi desilo da posle njegove smrti ohridski arhiepiskop ili carigradski patrijarh ponovo prigrabe sebi vlast nad njom".
Patrijarh Antonije je bio slikar i rezbar. Pećke i dečanske dveri iz 1570. na ikonostasima ovih manastira su njegovo delo. Antonije je platio izradu okovanog krsta od pozlaćenog srebra sa graviranim ukrasima i natpisima. Krst je rađen od 1568. do 1569. godine, a bio je namenjen ukrašavanju Velike crkve u Peći.
Nakon smrti Makarija, u septembru 1574. godine, Antonije je faktički samostalno upravljao crkvom godinu dana.
Patrijarha Antonija nasledio je njegov rođak Gerasim Sokolović, pridvorni monah u Peći i mitropolit hercegovački, koji je u svom vremenu postao poznat i po tome što je reorganizovao Pećku patrijaršiju. Iz sačuvanih zapisa o njemu vidi se da je bio veliki ljubitelj knjige, jer su po njegovom nalogu prepisani mineji za Veliku crkvu u Peći i manastir Gračanicu. Takođe je, kako ističe episkop Sava, naredio da se "o njegovom trošku prepiše Panegirik koji je poklonio manastiru Gračanica". Dok je još bio mitropolit, Gerasim je u manastiru "prepodobne matere Paraskeve" pod planinom Cer za "cenu zlata" prepisao "sveti i božanstveni zakon i poklonio ga samom manastiru".
Sedište Patrijaršije u vreme Gerasima bilo je u Peći, gde je bilo stotinak monaha. Sultanu je, "na ime slobode vere", patrijarh morao godišnje da daje po 2.000 dukata, što je bila visoka suma.
Patrijarh Gerasim je za života titulisan kao patrijarh "svima Srbima i Bugarima i severnim krajevima i ostalom". Povukao se sa trona 1580. godine, i svoje mesto ustupio svom rođaku, mitropolitu hercegovačkom Savatiju. Poslednje pomene o patrijarhu Gerasimu nalazimo kod popa Cvetka iz sela Koriše kod Prizrena, godine 1586, i u "jednom rukopisu Pećke patrijaršije iz 1587, kada je, kako ističe Sava Vuković, patrijarh Gerasim verovatno i umro".
Šesnaesti pećki patrijarh bio je Savatije Sokolović, postrižnik Trebinjskog manastira. O Savatiju, bratancu čuvenog Makarija, ostao je sačuvan pomen da je "stolovao" između 1585. i 1586. godine, da je prethodno bio hercegovački mitropolit, da je 1573. godine osnovao manastir Piva na Sincu, pritoci reke Pive u Crnoj Gori, i da se "zanosio mišlju da oslobodi Srbe od Turaka". U jednom zapisu o manastiru Piva kaže se za Savatija da "posle bi patrijarh pećki i svim Srbima". Zidanje ovog najvećeg manastira od tesanog kamena, podignut u vreme turske okupacije, Savatije je započeo kao mitropolit, a završio kao patrijarh 1586. Iste godine Savatije je "naprasno umro".
Posle Savatija, na patrijaršijskom tronu u nekih pet godina izmenila su se trojica patrijarha: Nikanor, Jerotije i Filip, o kojima se ne zna mnogo. Kako navodi Marjanović, "ne zna se razlog zbog čega je to tako bilo, da li su oni prirodnom smrću bili smenjivani ili su bile u pitanju neke druge okolnosti".
O Grku Jerotiju, koji je na tron Pećke patrijaršije došao, po Ilarionu Zeremskom, posle Savatija sačuvana su samo dva pomena iz 1589. i 1590 godine. Prepisivač jednoga mineja tvrdi, kako ističe Slijepčević, da ga je pisao "u dane prosvećenoga arhiepiskopa pećkog oca i učitelja Srba i Bugara i mnogih drugih krajeva vladike kir Jerotija". U manastiru Orahovici pisan je 1590. godine tipik, a "tada je pećkim prestolom dobro upravljao patrijarh kir Jerotije". Iz ovog zapisa vidi se jedino da je Jerotije dobro upravljao tronom Svetog Save, i da je nastavio versku i nacionalnu politiku duhovne obnove srpskog naroda koju je započeo Makarije Sokolović.
Patrijarh Jerotije se potpisivao kao "patrijarh Srba i Bugara". Umro je 17. februara 1591. godine.
U drugoj polovini 16. veka, kada se na crkvenom tronu promenilo nekoliko patrijarha, u Rusiji je nastao njihov "najveći književni" poduhvat "Letopisni licevoj svod", u kome je na šezdeset jednom listu, sa 122 minijature i sa oko 250 malih slika, ispričana dramatična priča o Svetom Savi. U ovom letopisu se, što je značajno i za istoriju crkve, takođe nalaze i žitija srpskih svetitelja iz epohe srpskih arhiepiskopa.
Za devetnaestog srpskog patrijarha izabran je 15. jula 1591. godine Filip. On se pominje 1592. godine u jednom "zapisu, koji je prepisao u manastiru Ozrenu, u hramu svetog oca Nikolaja jerođakon Timotej", i to kao onaj koji "održava srpski presto".
Prema Ilarionu Zeremskom, patrijarh Filip je upravljao Patrijaršijom od jula 1591. do početka leta 1592. godine. Patrijarha Filipa je posle smrti na tronu srpske crkve nasledio patrijarh pećki Jovan.

ODMAZDA TURAKA
U VREME patrijarha Jovana Kantula započeli su 1593. godine austro-turski rat i srpski ustanak u Peći, a početkom 1594. buknuo je ustanak banatskih Srba pod duhovnim vođstvom vršačkog episkopa Todora. Tada su ustanici na svojim ratnim zastavama počeli da nose lik Svetog Save. Ustanak je ugušen, a ustanici su se, da bi izbegli pogrom, kolektivno iselili u Erdelj. Episkop Todor je uhvaćen i surovo kažnjen "živim dranjem na meh". U znak odmazde zbog ustanka Srba, Sinan-paša je naredio da se mošti Svetog Save donesu iz manastira Mileševe, gde su ležale 350 godina, u Beograd i da se tu, na Vračaru, spale na lomači 1594. Pet godina kasnije, 1579, čuveni vojvoda Grdan, uz pomoć hercegovačkog mitropolita Visariona, podigao je u Hercegovini ustanak, koji je, takođe, bio surovo ugušen.
(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 23 Okt 2012, 19:56 ]
Tema posta:  Re: Српски духовни великодостојници

Иларион Руварац


Slika


Иларион Руварац (1. септембар 1832, Сремска Митровица — 8. август 1905, манастир Гргетег) је био српски историчар, свештеник, архимандрит фрускогорског манастира Гргетег, ректор Карловачке богословија и академик. Сматра се једним од оснивача критичког правца у српској историографији. Према избору САНУ убројан је међу 100 најзнаменитијих Срба. Руварац се још као младић интересовао за српску историју, али није се школовао за историчара већ за правника и бoгослова. Ипак, Руварац је усвојио најважније поставке историјског метода који је развио немачки историчар Леополд Ранке, али је и сам разумео важност извора са којима се сретао у изучавању српске историје. У свом великом опусу, Руварац је третирао теме различитог обима и различите комплексности. Нарочито су га занимала тешка питања из српске историје чијем је расветљењу значајно допринео. Руварац је значајан као представник критичког правца у српској историографији који је дао кључан допринос у његовој афирмацији у односу на романтичарску историографију.

Руварац је своје резултате углавном саопштавао у облику аналитичких расправа са бројним дигресијама по чему представља јединствену појаву у српској историографији. Настојао је да буде истраживач извора, а не писац синтетичких прегледа историје. И поред тога што је његов строго критички метод одиграо велику улогу у развоју српске историографске мисли, његова критика је често у потрази за историјском чињеницом занемаривала уметничке и идејне вредности старих српских текстова, што је утицало да и поједини каснији истраживачи те вредности занемарују.

Иларионов брат Димитрије био је такође познати историчар и свештено лице, док је његов други брат Коста био познати савремени писац.

Јован (световно име) Руварац провео је рано детињство у Старом Сланкамену и Старим Бановцима где је завршио основну школу. Школовање је наставио у Сремским Карловцима и у Бечу, где је завршио средњу школу. Карловачку богословију завршио је 1859. године.

У Бечу је Руварац стекао љубав и интересовање за српску историју. Још је у Карловцима имао добре предаваче захваљујући којима је стекао добру основу за познавање и проучавање историје — Јакова Герчића, познаваоца светске историје и Александра Стојачковића, писца првих расправа из српске средњовековне историје. У Бечу је студирао права између 1852. и 1856. истовремено се бавећи и историјом. Интересовао се за проучавање историјских извора и компаративно проучавање народне традиције.

Након што се 1. јануара 1861. замонашио, Иларион Руварац је између осталих дужности у Сремско-карловачкој архидијецези постављен и за професора Карловачке богословије. О овом периоду његовог живота и рада није сачувано много података. У време када је он постављен за професора, предавачи су били и Теофан Живковић, потоњи епископ горњокарловачки, Георгије Војновић, потоњи епископ темишварски и Герман Анђелић, потоњи српски патријарх.

На предлог Илариона Руварца Богословски учитељски збор у Карловцима поднео је Архијерејском синоду предлог да се у Карловцима подигне семинарија. Синод је овај предлог пренео комисији која је добила задатак да испита све околности везане за уређење богословског училишта у Сремским Карловцима. И поред добре воље на коју је предлог наишао због различитих тешкоћа он није реализован све до времена патријарха Георгија Бранковића.

Из времена ректорства Илариона Руварца сачуван је извештај о стању Карловачке богословије поднет бачком епископу Герману Анђелићу који није био пријатељски расположен према Руварцу. У извештају се наводе основни подаци о ученицима и наставничком кадру као и књигама које су за потребе Богословије набављене у претходном периоду. У ово време међу Руварчевим испитаницима налазила су се три будућа истакнута црквена радника: Јован Јеремић, старешина Саборне цркве у Сремским Карловцима и уредникСрпског Сиона, Јован Вучковић, потоњи ректор Карловачке богословије, истакнути богословски писац и сарадник патријарха Георгија и Лукијана, и Младен Јосић, старобечејски парох.

Године 1879. отпочео је тежак период у Руварчевом професионалном животу. Те године патријарха Прокопија Ивачковића заменио је дотадашњи бачки епископ Герман Анђелић. Руварац је смењен 1. фебруара 1882. године и том приликом му је наложено да се врати у манастир Гргетег.


Slika


Руварац је постао архимандрит Гргетга још 27. октобра 1874. године али је све до 1882. био професор Карловачке богословије. Тек када је нови српски патријарх постао Герман Анђелић који је био прилично нетрпељив према Руварцу, Руварац је био принуђен да се повуче у гргетешки манастир. Патријарх Герман изнео је овај захтев у писму оштре садржине из 1. фебруара 1882. у коме инсистира да се Руварац врати у манастир без икаквог одлагања и пркоса. У Гргетегу се Руварац у потпуности посветио монашком животу и научном раду али је поред тога обављао и дужност настојника манастира. Још кад је први пут примио управу над манастиром 1874. Руварац је затекао Гргетег у великим дуговима. Дугови су настали у време архимандрита Јеротеја Мутибарића због штете коју је манастирским здањима нанео пожар из 1841. године.1 Руварац је успео да измири ова дуговања.

За време патријарха Георгија Бранковића (1890—1907) генерално су обновљени сви фрушкогорски манастири. Истовремено је у Гргетегу на Руварчев предлог поднет нацрт за преправку манастирске цркве чији је аутор био Херман Боле. Тако се Гргетег нашао последњи у низу преправки фрушкогорских манастирских целина. Изгледа да је Болеа хтео да ангажује и хоповски архимандрит Митрофан Шевић, о чему је водио преписку са Руварцем. По Руварчевом налогу израђен је између 1901. и 1904. нов иконостат од кованог гвожђа, као у загребачкој српској цркви, где је такође утицаја имао историцизам Хермана Болеа са иконама Уроша Предића. Између Руварца и патријарха Германа дуго година владала је напетост, али се Руварац није сукобљавао са надлежним црквеним властима. Између 25. априла и 13. августа 1882. налазио се на дужности мандатара темишварске епархије и старешине манастира Бездина. Године 1886. изабран је за епископа вршачког, али се у последњем тренутку одрекао ове дужности.

Руварац је био активан у организовању манастирског живота, одбрани монаштва и манастирских права. Заједно са крушедолским архимандитом Анатолијем Јанковићем и хоповским Иларионом Зеремским, поднео је предлог патријарху Георгију за обнову монашке школе у Хопову. На збору настојника фрушкогорских манастира 1. марта 1897. донета је одлука да се формира заједнички фонд чија би се средства користила за црквене и просветне потребе Кaрловачке митрополије. Добро уређеној Карловачкој митрополији недостајала је штампарија па су Руварац и Платон Телечки, беочински архимандрит, купили 30. јуна 1893. штампарију која је као Српска манастирска штампарија, а после 1936. под називом Патријаршијска штампарија, радила све до 1941. године.

Иларион Руварац је до краја живота живео строгим манастирским животом. Био је почасни члан Монашког удружења Краљевине Србије. Умро је у манастиру Гргетег 8. августа 1905. године где је и сахрањен.

Српска историографија је пре Руварца пролазила кроз дуготрајно раздобље стагнације. Готово пола века Јован Рајић је био једини плодан српски историчар. Сви који су се после њега бавили српском прошлошћу чинили су то узгредно и са различитим ненаучним циљевима. Јесте било одређеног напредовања ка научном испитивању српске прошлости али су кораци били ретки и мали. Многи су се задовољавали тиме што су мање-више успешно препричавали Рајићево дело.

Руварац је био први који је после Рајића одлучио да читав свој професионални живот посвети изучавању српске историје. Руварчев професор историје у карловачкој гимназији Јаков Герчић, у оно време највећи познавалац опште историје, остварио је велики утицај на Руварца. Ипак, и поред великих планова, Герчић није за собом оставио значајнији историографски рад. Његове прилоге из историје неједнаког квалитета Руварац je имао прилику да чита још од ране младости у неколико часописа — Српски народни лист Тодора Павловића на који је Руварчев отац Василије био претплаћен, Летопис матице српске где се сусретао са издањима српских извора, Голубица Јована Хаџића где је могао читати повеље српских средњовековних достојанственика и Српска пчела (од 1830) где су преовлађивали елементи романтичарског гледања на прошлост. У Српском народном листу Руварац је могао да се упозна са монографским начином обраде историјских тема који је касније и сам радо примењивао у целокупном свом раду.

Након Герчића, који је углавном био заинтересован за општу историју, наступило је у српској културној средини појачано интересовање за националну историју, а у вези са Револуцијом из 1848. године. Најбољи српски историчар заинтересован за националну историју био је Александар Стојачковић. Он је објављивао различите расправе и чланке у Српском народном листу и ту се Руварац упознао и са тада преовлађујућим методама критике извора. У Летопису матице српске филолошке и историјске расправе објављивао је Јован Суботић, свестрана личност коју је Руварац високо ценио.

Руварац је своје прве радове објавио у часопису Седмица, који је излазио од 1852. и чији је главни издавач извора био Максим Лудајић. У њој су историјске расправе објављивали и Данило Медаковић и Јован Стерија Поповић, који су углавном само препричавали Рајићево дело. Српска историографија у потпуности се претворила у новинарство и белетристику док се у српској култури недостатак научно написане српске историје живо осећао.

наставља се

Autoru:  Luna.* [ 23 Okt 2012, 19:58 ]
Tema posta:  Re: Српски духовни великодостојници

-2-


Slika


Српска историографија непосредно пре Руверчеве појаве налазила се у стању дуготрајног застоја и Руварац је био свестан чињенице да се српску историју квалитетније проучавају странци него сами Срби. Најбољи издавач српских извора био је Павле Јосиф Шафарик док је најбољи проучавалац српске прошлости био Леополд Ранке. Српски издавачи извора Димитрије Аврамовић и Ђорђе Николајевић били су само врсни преписивачи. Добро образовани Јован Суботић и Александар Стојачковић нису се определили за професионално бављење историјом. Нешто старији вршњаци Илариона Руварца, Никола Крстић и Јован Ристић, ушли су у српску историографију нешто пре Руварца, али је само Крстић оставио значајно историографско дело, док се Ристић посветио политици па је проучавање историје пало у други план. Руварца није заплашило тешко стање у српској историографији његовог времена, већ га је напротив још више подстакло на истрајан рад. Он је из раније српске историографије бирао оно најбоље, пре свега угледајући се на Јована Рајића док је подједнако пробирљив био и када су били у питању страни историчари. По речима Николе Радојчића, Руварац је сматрао да је српска прошлост толико знаменита и тешко докучива да се може прозрети само најбољим методама.

На самом почетку свог рада, Руварац је себи поставио врло амбициозан циљ — издавање многобројних извора о српској историји — међутим, тај задатак је било врло тешко остварити и поред великог залагања и труда које је он улагао. Током читавог свог радног века Руварац је трагао за изворима за српску историју и критички их објављивао.

Прве радове објавио је 1856. године по повратку из Беча. Био је то чланак у Седмици под насловом Преглед домаћих извора старе српске повеснице, у ком је извршио одвајање извора од литературе што пре није чињено. Ова расправа веома је значајна за српску историографију јер уводи став да је без великог броја објављених и критички обрађених извора сваки разговор о историји беспредметан. Руварац је подржавао став Леополда фон Ранкеа који је говорио да прошлост треба приказивати онакву каква је била, без улепшавања и домишљања, у чему су се слагали многи његови савременици историчари.

Његова друга расправа, Прилог ка испитивању србских јуначких песама, такође је била објављена у Седмици, 1857. и 1858. У овој расправи Руварац доказује да народне епске песме не могу бити озбиљан историјски извор за догађаје о којима певају. Ово питање било је предмет жестоких полемика са романтичарском струјом у историографији оног времена чији су представници сматрали да је епска песма ауторитет највише историјске вредности. Ове две расправе објављене су поново 1884. под називом Две студентске расправе.

Године 1866, Руварац је издао према најстрожим мерилима критичке историографије одломак о владавини цара Стефана Душана из Хроникагрофа Ђорђа Бранковића, дела које се тада сматрало веома значајним извором о српској прошлости. Потом је 1867. издао Житије цара Урошапатријарха Пајсија. Ово издање, као и издање Преношења тела светог Луке у Смедерево, сматрају се најбољим Руварчевим критичким издањима историјских извора.

Приликом издавања појединих извора Руварац је често изостављао делове за које је сматрао да нису историјски релевантни што се данас сматра за погрешну праксу, али што је било је у складу са Руварчевим схватањем историје. На пример, у Житију цара Уроша, Руварац је на почетку изоставио добар део текста за који је сматрао да није историјски релевантан, међутим, брзо је увидео да је такав приступ погрешан, па је издао исправак овог издања.

Такође, исте 1867. године, Руварац је анонимно издао и низ докумената о Револуцији из 1848. године, а затим и читав низ извора мањег обима, између осталих и повесна слова о кнезу Лазару, деспоту Стефану Бранковићу и кнезу Стефану Штиљановићу.


Slika


Након објављивања расправе Прилог ка испитивању србских јуначких песама настао је период од девет година током кога Руварац није издавао радове, да би се 1867. године поново вратио издавању извора. Руварац се бавио читавим низом разноврсних проблема из различитих периода српске историје, почев од средњег века преко историје српског народа под турском влашћу до историје српског народа на територији Хабзбуршке монархије. Велику пажњу посвећивао је темама из историје средњовековне Босне (Двије босанске краљице, 1893; Бановање Твртка бана 1333. до 1377, 1894) и Црне Горе. Решавао је различита питања која су се односила на убикацију појединих насеља, питања из црквене историје (О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III (1557—1690), О хумским епископима и херцеговачким митрополитима до године 1766,1901) и различита хронолошка и просопографска питања (О првим годинама Душановог краљевања у хронолошком погледу, 1872; Краљице и царице српске 1868). Оштро је полемисао о неким посебно тешким питањима из српске средњовековне историје као што су питање да ли је краљ Вукашин убио цара Уроша, да ли је Вук Бранковић био издајник у Косовској бици, или коју је титулу носио кнез Лазар и слично. Такође је своје расправе о компликованим питањима из српске историје објављивао плански: увек их је објављивао онда када би био прослављан јубилеј везан за тај догађај. На пример, уочи 500 годишњице Косовске битке одлучио је да напише критичку биографију кнеза Лазара. Објављивао ју је у наставцима у часопису Стражилововише од годину дана. Ово дело објављено је 1888. године као књига под насловом О кнезу Лазару, и представља његов најзначајнији рад. Поред извесних недостатака којих је и сам аутор био свестан, ово дело је и данас корисно и представља добар пример критичке историографије.

Такође је писао о појединим заблудама из црногорске историје у време када је прослављано двеста година од настанка династије Петровић-Његош. У делу Монтенегрина настојао је да покаже како је мишљење о вековној црногорској независноти од Османског царства заблуда и како су црногорска племена била, као и остали делови српског народа, потчињена турској власти. Додуше, такође је направио и неке грешке — на пример, сматрао је да штампарија на Цетињу у 15. веку није постојала, што се показало као заблуда.

Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем из 1690. године такође је била један од главних предмета Руварчевог интересовања. Расправљао је о питању хронологије овог догађаја, броју Срба који су учествовали у Сеоби као и о карактеру односа између цара Леополда и српског народа. Што се тиче прва два питања, Руварац је успешно показао да се Сеоба одиграла 1690. године, као и да је број од преко пола милиона исељеника којим су баратали његови савременици историчари претеран, и да је исељеника по свој прилици било око 70-80 хиљада. Што се трећег питања тиче, Руварац је сматрао да су српски исељеници бежали пред турском војском и да су у том својству представљали избеглице, а не исељенике, тако да они нису могли бити уговорна страна у преговорима са немачким царем већ само страна према којој је учињена милост. По речима Славка Гавриловића , Руварац овде није схватао да су привилегије дате Србима представљале уговор посебне врсте и да нису биле ни уговор равноправних страна ни једнострана милост већ нешто између. Руварчеве тезе о Сеоби срба из 1690. документовано је критиковао Милутин Јакшићу раду Природа преласка Срба у Угарску 1690. и привилегија из 1901. године

Руварац је утврдио начело да треба избегавати фалсификате и традицију као историјске изворе и да своју пажњу треба посветити изворима који су по времену и месту настанка ближи догађају о коме сведоче. За свој разноврстан и темељан рад Руварац је стекао читав низ признања. Године 1869, само две године након почетка редовног објављивања радова и извора, изабран је за члана Српског ученог друштва, а 1888. постао је редовни члан Српске краљевске академије.

Вредност народне традиције као историјског извора био је један од највећих проблема са којима се сретала српска историографија у другој половини 19. века. Коришћењем традиције као историјског извора супроставио се још Јован Рајић али он је то чинио више из етичких и верских него из научних побуда. Он није доказао да се народној традицији не може веровати ако изостаје потврда писаних извора. Руварац се није хтео ослонити на Рајићево мишљење већ је хтео да га методолошки исправно и строго научно заснује. Питањем народне традиције Руварац се посебно бавио у делу Прилог испитивању српских јуначких песама (1857—1858). Расправа овог типа није до тада постојала у српској историографији, а једино се, само делимично, могао угледати на расправу Јована Хаџића Историја и песме народне или у народним песмама историческе истине не тражи (1842). Они који су прихватали традицију као историјски извор сматрали су да она у потпуности верно одсликава историјске догађаје а разлика између историје и традиције објашњавана је тиме што је историја недовољно позната па се зато може допуњавати подацима из народних песама. Темељним разматрањем Руварац је показао да су српске јуначке песме, осим оних из најновијег времена, заправо јуначке скаске код којих је око старих митова чије се порекло често налази у зајендичком индоевропском наслеђу, дошло до груписања личности и мотива из колективног памћења. У посебном делу свог Прилога Rуварац је пажљиво анализирао низ српских народних песама настојећи да њихову основу повеже са индоевропским скаскама. Најуспешнији је био у вези са песмом о Балачку војводи и хрту Караману док је код неких других његов успех био половичан.

У другом делу Прилога тражио је историјске елементе у српским јуначким песмама али су му резултати овде слабиjи него у првом делу јер је тада српска историја била исувише мало позната. Морао се доста позивати на Марва Орбина и Троношки летопис иако је осећао да су и они били прожети традицијом. Највише историјске грађе налазио је у новијим црногорским песмама.

Уметничку вредност народне традиције није спорио, напротив сматрао је да српске народне песме својим уметничким квалитетима далеко одскачу од народне поезије суседних народа.

Slika

Руварчеви противници често су о њему писали као о непријатељу српског народа, издајнику српске народности, рушитељу народних светиња, бугарофилу и слично. Оваква гледишта потицала су отуда што Руварац није прихватао вредност традиције као историјског извора. Сметало му је лажно величање прошлости а у повођењу за лажи видео је сметњу за национано напредовање. Иако је био родољуб није желео да своје родољубље меша у историјско истраживање. Ретко и нерадо је говорио о развитку српског народа али је његов став по овом питању био далеко повољнији од оног који су му приписивали противници. Дубоко је веровао у способности српског народа: Тако је то од искона било! Србљани и Срби радили су, подвизивали се и изводили дела од славе, од небеске и земаљске славе, а Бугари опевали су и описивали та дела славна и препохвална Срба и Србљана Патње српског народа искрено је проживљавао поредећи их са патњама Израиља према старозаветном пророку Данилу. Своју сентименталност ретко је показивао а књижевно ју је уобличио само у посвети мајци студије О кнезу Лазару. Лажну сентименталност и театрални патриотизам презирао је и оштро осуђивао.

Што се тиче политичких тенденција у делу Илариона Руварца оне су код њега присутне иако је сам то порицао и тежио ка пуном објективношћу. У политичком смислу Руварац је био конзервативан, одан Хабзбуршкој династији и угарској држави Са оваквих позиција је понекад о српским националним стремљењима у Угарској писао заједљиво и необјективно. Ова политичка пристрасност нарочито је до изражаја долазила када је писао о српским привилегијама у Угарској.

Иларион Руварац остварио је велики утицај на развој српске истоириографије. Постављајући темеље српске научне историографије он је настојао да покаже да се само повећавањем изворне основе уз строгу критику може доћи до напретка познавања историје. Иако сам није истраживао у архивама већ више по црквеним ризницама и библиотекама потоње генерације српских историчара су ради ширења изворне подлоге за српску средњовековну историју приступиле темељним изучавањима различитих, пре свих Дубровачког архива. Генерације српских историчара које су уследиле до Другог светског рата међу којима се истичу Станоје Станојевић, Владимир Ћоровић, Јован Радонић и други имали су темељније знање и разноврснија интересовања од Руварца и историчара његове генерације. Иако у овом смислу превазиђен многи Руварчеви радови представљају примере изузетне учености и историјске критике. Српски и страни историчари након Руварца нису се претежно бавили рушењем заблуда што је била основна Руварчева преокупација већ су радије прихватали послове веће ширине као што је писање историјских синтеза.

баштабалкана

Autoru:  Luna.* [ 28 Okt 2012, 17:56 ]
Tema posta:  Re: Српски Патријарси

Novi krstaški rat

Patrijarh Jovan Kantul podržavao je rimskog papu u novom krstaškom ratu kako bi se hrišcani na Balkanu oslobodili Turaka


O PATRIJARHU Jovanu, okretnom i zanimljivom upravniku srpske crkve, zna se nešto više nego o njegovim neposrednim prethodnicima. Sudeći po njegovom prezimenu Kantul izgleda da je bio vlaškog porekla, ali po celini dela koje je ostavio Jovan je bio "prožet duhom stare srpske srednjovekovne države". Na patrijaršijski presto stupio je posle smrti patrijarha Filipa 1592. U težnji za oslobođenjem naroda od Turaka, pećki patrijarh i pojedini episkopi pregovarali su sa rimskim papama, koji su u to doba podsticali zapadne vladare da krenu u novi krstaški rat protiv Turaka. Zato je Jovan Kantul 1598. godine podržao pokret hrišćanskih zemalja predvođenih Španijom, Venecijom, Austrijom i Vatikanom, sa papom Klimentom VIII na čelu, za oslobođenje balkanskih hrišćana od Turaka.
Srpski patrijarh Jovan je pregovarao i sa austrijskim nadvojvodom Ferdinandom u Gracu, a pošto nije uspeo da obezbedi pomoć, ušao je u savez sa španskim dvorom i savojskim vojvodom Emanuelom I. Turci su, saznavši za sve aktivnosti srpskog patrijarha, uspeli da Jovana na "prevaru dovuku u Carigrad i da ga tu, surovo, vešanjem, ubiju" 14. oktobra 1614. godine. Jedan zapis oko njegove slike sačuvan u Patrijaršiji u Peći, potvrđuje, kako ističe Marjanović, da mu se grob nalazi u Carigradu blizu Jerni kapije. Patrijarh Jovan se brinuo o duhovnom životu crkve; naručivao je prepisivanje knjiga koje je potom poklanjao crkvi u Peći i manastiru Hilandaru. Njegovim zalaganjem obnovljen je patrijaršijski kompleks u Peći, a freskama su oslikani hramovi Svete trojice u Pljevljama i crkva manastira Hopova.
Patrijarh Jovan ostao je u narodnom sećanju kao "revnosni mučenik i stradalnik za pravoslavlje", a u istoriji SPC je zabeležen najviše po tome što je bio, kako ističe Slijepčević, prvi patrijarh posle obnavljanja Pećke patrijaršije 1557. godine koji je napustio pomirljivu politiku prema Turskoj i okrenuo se Zapadu.
NAKON likvidacije patrijarha Jovana Kantule, na tron srpske crkve izabran je na saboru u manastiru Gračanica, 4. oktobra 1614, novobrdski mitropolit Pajsije. Patrijarh Pajsije je rođen u selu Janjevo na Kosovu 1542. u porodici sveštenika Dimitrija. Prva znanja o crkvi je dobio u svojoj kući i u manastiru Gračanica, središtu novobrdske eparhije, gde je izgleda bio, kako tvrdi Ilarion Ruvarac, učenik patrijarha Jovana. Za gračaničkog mitropolita Pajsije je izabran 1612. godine, a dve godine kasnije za patrijarha. Pajsije je bio obrazovan sveštenik i "veliki knjigoljubac koji je imao i svoju ličnu biblioteku".
Jedno kraće vreme srpski patrijarh Pajsije je vodio pregovore sa Rimom, o čemu postoje tragovi u vatikanskim arhivama, a zatim se preko vršačkog mitropolita Antonija (1632) i skopskog mitropolita Simeona, koji je 1641. godine "otišao u Moskvu i izradio carsku darovnicu katedralnoj crkvi Pećke patrijaršije", okrenuo Rusiji. Patrijarh Pajsije je uz velike napore uspeo da obnovi neke manastire i uspostavi normalni verski život, o čemu svedoči barski nadbiskup Marin Bici u svojim izveštajima Rimskoj kuriji o svojim putovanjima po Staroj Srbiji. U Vatikanskim arhivama se nalazi beleška da je prilikom jedne poseta srpskoj Krajini patrijarh Pajsije vodio ozbiljne teološke rasprave sa uglednim katoličkim arhiđakonom Leonardijem.
Patrijarh Pajsije I Janjevac bio je, sudeći po zapisima o "njegovom hodočašću", veliki putnik. Pred kraj života posetio je najpre Carigrad, a prvog oktobra 1646. pošao je na dug put u Jerusalim i sa koga se u Peć vratio 28. juna 1647. Pajsije se za života uspešno suprotstavljao "planovima Ohridske arhiepiskopije da pod svoju duhovnu vlast" potčini Pećku patrijaršiju, ali i "unionističkim planovima Rimske kurije".
Patrijarh Pajsije je, prema nekim istoričarima crkve, umro 3. novembra 1647. ili 1648. godine, a po starim srpskim zapisima, koje je proučavao Stojanović, patrijarh je "umro 3. oktobra 1649. godine u 3. časa noću". Na patrijaršijskom prestolu Pajsije I Janjevac proveo je 33 godine.
NA SABORU održanom u manastiru Morača 1648. godine za dvadeset drugog patrijarha i trideset trećeg naslednika trona Svetog Save, izabran je Gavrilo Rajić iz Starog Vlaha. Pre izbora Gavrilo je bio smederevski, novopazarski i raški mitropolit. Prilikom preuzimanja trona pećkih patrijarha, Gavrilo je morao da plati godišnji "kesim" (porez) u iznosu od 100.000 akči na ruke Mehmed-agi. Odmah po preuzimanju patrijaršije, 1649, Gavrilo je posetio Carigrad, gde je kod turskih vlasti pokušao da olakša teško materijalno stanje srpske crkve. Zbog toga se, sredinom 1652, sastao u manastiru Sveti Đorđe u Budimlji, kod Berana, sa izaslanikom Rimske kurije Pavlinom Demskinom, i nešto kasnije na Kosovu sa prizrenskim biskupom Franom Sojimirovićem. Razgovori su vođeni o uniji, miru među hrišćanima i još nekim drugim osetljivim političkim pitanjima. Godine 1649. patrijarh je posetio Carigrad kako bi učvrstio svoj položaj u carevini i predao redovne godišnje dažbine.
Patrijarh Gavrilo je bio "veliki knjigoljubac". U manastiru Sretenje na Ovčaru pronašao je 1650, kako piše episkop šumadijski Sava, "tipik zapustelog manastira Arilja, uzeo ga i odneo u Peć", a u zamenu manastiru je poklonio osam drugih knjiga.
Gavrilo I Rajić putovao je po Evropi i Rusiji, imao bliske veze sa Rimom i brojne razgovore sa papskim misionarima, koji su u vreme njegovog vladanja srpskom crkvom posećivali naše krajeve. Gavrila je pozvao u misiju moldavski vojvoda Mateja Besarabe da posreduje u zaključenju mira između njega i hetmana Bogdana Hmeljnickog.

DOGOVOR U MOSKVI
U Moskvi 1654. godine na jednom skupu, za koji Konstantin Jireček tvrdi da je bio tajni, srpski patrijarh se sastao sa prvacima balkanskih naroda i dogovarao kako da se oslobode turskog ropstva. U Rusiji je Gavrilo bio lepo primljen od cara Aleksija, pa je već 1655. godine, zajedno sa antiohijskim patrijarhom Makarijem, učestvovao na jednom crkvenom saboru u Moskvi. Tokom boravka u Rusiji car Aleksije mu je nakon "odstupanja" patrijarha Nikona ponudio tron ruske crkve. Gavrilo je ovu ponudu odbio i 1656. se vratio u Peć, gde je na crkvenom prestolu zateko Maksima, koga je u vreme svog izgnanstva u Rusiji sam predložio za patrijarha kako se, zbog njegovog odsustva, patrijaršija ne bi ugasila. Njegov pokušaj da ponovo dođe na tron Svetog Save nije uspeo.
(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 31 Okt 2012, 18:03 ]
Tema posta:  Re: Српски Патријарси

Veliki zbeg Srba

Pocetkom 1690. patrijarh Arsenije III sa pet vladika, 11 kapetana, sedam igumana i 40.000 porodica begom potražio spas od Turaka


RAŠKI mitropolit Maksim, Srbin iz Skoplja, postao je, i to na ličnu preporuku patrijarha Gavrila, a u vreme njegovog dobrovoljnog izgnanstva u Rusiji, dvadeset treći srpski patrijarh. Znajući za tragični sudbinu svoga prethodnika, patrijarha Gavrila, Maksim se u svom delanju ograničio samo na duhovnu obnovu srpske crkve pod Turcima. Prekinuo je sve veze sa Rusijom i svoja mnogobrojna putovanja sveo na prostor vlastite patrijaršije.
U Pećkom pomeniku Maksim se pominje 1656. godine, kao "Maksim, milošću Božjom patrijarh pećki". Ličnim sredstvima patrijarh Maksim je dogradio utvrđenje oko Patrijaršije, a naredio je da se 1672. godine oslika mala crkva u patrijaršijskom kompleksu. Patrijarh i arhiepiskop Maksim nastojao je, kako piše Grujić, "da pod svoju vlast podvrgne i sve rimokatoličke manastire i kaluđere pod turskom vlašću, a naročito u Bosni i Hercegovini".
Kako tvrdi istoričar Rajko Veselinović, zbog bolesti izazvane "kapljom", 17. marta 1669. godine, i duge oduzetosti koja je usledila, Maksim se povukao iz aktivne uprave crkvom i rukovođenje Patrijaršijom prepustio Arseniju III Čarnojeviću.
Arsenije je rođen na Cetinju 1633. godine, u porodici koja vodi poreklo iz stare vladarske familije Crnojevića. Novija istraživanja govore da Arsenije, zapravo, potiče iz plemena Paštrovića. O ranoj mladosti, školovanju i stupanju u monaštvo Arsenija III ne znamo ništa. Znamo da je bio blizak patrijarhu Maksimu, koga naziva "dobrim ocem i učiteljem" i kome je jedno vreme bio pridvorni monah. Godine 1665. izabran je za igumana manastira Pećka patrijaršija, a nakon četiri godine postao je "titularni mitropolit pećki, odnosno hvostanski", čime je, zapravo, postao koađutor obolelog patrijarha Maksima, o čemu, prema episkopu šumadijskom Savi, svedoči "natpis na zidu manastira Gračanica".
Zbog teške bolesti patrijarha Maksima, Arsenije već od 1672. godine vrši patrijaršijske dužnosti, ali se u javnosti u ovoj ulozi pojavljuje tek od 1674, "šest punih godina pre smrti patrijarha Maksima". Čim je počeo da vrši patrijaršijsku vlast, patrijarh Arsenije je sišao u Crnogorsko primorje, gde se sastao sa barskim nadbiskupom Zmajevićem, svojim daljim rođakom koji je prešao u katoličanstvo, i koji je zabeležio da je Arsenije tada bio "u dobi od 35 do 40 godina, lepa i dostojanstvena izgleda i u ophođenju vrlo ljubazan".
Kako je od turske vlasti bio zvanično priznati predstavnik Srpske crkve, patrijarh Arsenije je imao pravo i na oružanu pratnju. Kada je bio u Primorju, Arsenija III je pratila grupa od 30 naoružanih konjanika, što je, po hroničarima onog doba, ostavilo snažan utisak na narod. Godine 1674. patrijarh Arsenije je posetio Bosnu, a dve godine kasnije, 1676, Braničevo i u jednom "zapustelom manastiru" našao jedan minej, na njemu se potpisao i zadržao ga za sebe. Iste godine obišao je Srem, a potom Žiču. Na hadžiluk u Jerusalim, gde je bio gost jerusalimskog patrijarha Dositeja Notara, Arsenije je krenuo 22. marta 1883, i o svom putovanju ostavio, kako ističe Slijepčević, kratak "dnevnik u kome nema ničeg naročito interesantnog". Zbog turskih pretnji, patrijarh Arsenije je 1689. pobegao u Crnu Goru, gde je, preko cetinjskog mitropolita Visariona, stupio u vezu sa Mlecima.
Proiguman manastira Dobrilovine, jeromonah Vasilije, zapisao je 1689. godine da je patrijarh Arsenije III bio na Cetinju, gde mu je dao "pisanije" da bude ispovednik za Crnu Goru i Primorje". Posle Turskog poraza pod Bečom 1683, a na inicijativu pape Inoćentija DžI, formiran je 1684. godine savez Austrije, Poljske i Venecije, pod nazivom Sveta liga. Turci su iste godine pretrpeli težak poraz u Mohačkoj bici, a banatski Srbi su se priključili "pokretu hrišćana protiv islama" podizanjem ustanka. Odmah po austrijskom oslobađanju Srbije, a da ne bi izgubio presto, patrijarh Arsenije III se vratio iz Crne Gore u Peć i otišao u Prizren da se sastane sa Pikolominijem, koji je tada u ime cara Leopolda I pregovarao s patrijarhom da se srpski narod angažuje na austrijskoj strani u borbi protiv Turaka.
Austrijski neuspesi prisilili su Arsenija III da se, početkom 1690, sa patrijaršijskim dragocenostima, sa pet vladika, jedanaest kapetana, sedam igumana, kaluđerima i 40.000 porodica, u velikom zbegu, poznatom kao Velika seoba Srba, skloni pred turskom osvetom. Opustele krajeve oko Peći, Prizrena i Prištine, tada su naselili Arnauti, a mnoga srpska sela, crkve i manastiri su opljačkani i uništeni.
Dospevši u Beograd, patrijarh Arsenije, episkopi i narodni prvaci održali su juna 1690. sabor i odlučili da caru u Beč pošalju na pregovore sposobnog jenopoljskog episkopa Isaija Đakovića. Austrijski car Leopold je primio delegaciju i obavezao se da će primiti izbegle Srbe na svoju teritoriju; da će im garantovati verske i nacionalne slobode i da će Arsenija III priznati za patrijarha svih Srba, o čemu je 21. avgusta 1690. izdao "Privilegije". Nov dokument car je doneo 20. 8. 1691. godine, čime je, shodno tradicionalnim pravoslavnim bogoslužbenim kanonima, potvrđena puna crkvena autonomija.
Posle Velike seobe Srba i uništenja skoro svih manastira, patrijaršijski tron u Peći je ostao neko vreme prazan. Turski veliki vezir Mustafa Ćuprilić pozivao je patrijarha Arsenija III da se vrati sa narodom "na stara ognjišta", ali kako mu to nije pošlo za rukom, postavio je, 1691. godine, za patrijarha u Peći Kalinika I koji je sa sobom, kako stoji u jednom zapisu, doveo i dva grčka arhijereja. Patrijarh Kalinik I bio je Grk, a na presto Svetog Save došao je uz pomoć svog brata Mavrokordata. U Dečanskoj spomenici piše da je novi patrijarh bio "Kalinik ot Skoplje".

VEZIROVA PONUDA
ČIM su u Carigradu doznali, i to od jezuita, koji su pratili svaki korak patrijarha Gavrila Rajića u Moskvi, za njegove aktivnosti u Rusiji i Evropi, odmah su ga, kako piše Marjanović, pozovali na "divan". Od velikog vezira Gavrilo je bio optužen za veleizdaju jer se u Rusiji žalio na Turke i tražio pomoć za oslobođenje srpskog naroda. Veliki vezir mu je ponudio da pređe u islam i da se spase. Patrijarh je odbio ovu ponudu vezira, pa je nakon surove torture kojoj je bio podvrgnut u zatvoru, 1659. godine obešen u Bursi. Prezviter Pavle sahranio je 18. jula 1659. godine patrijarha Gavrila. Nešto kasnije Gavrilo je kanonizovan za sveca, a njegov savremenik i hroničar crkve Lekijen uvrstio je Gavrila u red svetih mučenika postradalih za hrišćansku veru.
(Nastaviće se)

Stranica 2 od 5 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/