Forum Srbija
http://www.forum-srbija.com/

Божија Чуда
http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=391&t=16265
Stranica 5 od 7

Autoru:  Luna.* [ 24 Okt 2012, 20:45 ]
Tema posta:  Re: Божија Чуда

Ostrog i Sveti Vasilije Ostroški čudotvorac – žitije i čuda isceljenja na njegovim moštima


Slika


Svakom narodu i u svakom vremenu Svečovekoljubivi Gospod daje Crkvom Svoje svetitelje, koji će njegov verni narod prosvećivati i osvećivati i na zemaljskom putu njegovom ka Carstvu Nebeskom rukovoditi. I u Srpskom narodu, od kako on postade Hristov, Gospod neprekidno davaše Svoje svetitelje, u kojima se Bog proslavljaše i posvedočavaše, a pravoslavni ljudi kroz njih spasavaše i bogougodno prosvetljivaše. Mnoge i velike svetitelje Gospod dade svakom kraju zemlje Srpske u svakom vremenu njegove istorije, i u prvo doba slobode i u kasnije doba ropstva. Tako i Zahumskoj zemlji Srpskoj, a kroz nju i svemu rodu svetosavskom, dade Bog u teško doba Turskog ropstva ovog svetog i bogonosnog oca našeg Vasilija, novojavljenog čudotvorca Ostroškog i Zahumskog.

Sveti otac naš Vasilije, nazvan Ostroški, rodi se u humskoj zemlji, današnjoj Hercegovini, kojom ranije vladaše Sveti Sava pre svog odlaska u Svetu Goru. A po povratku iz Svete Gore, kada ustanovi Srpsku Arhiepiskopiju, Sveti Sava u toj zemlji osnova Zahumsku episkopiju, kojom kasnije upravljaše i ovaj sveti otac naš Vasilije kao mitropolit njen. Ali treba prvo izložiti po redu njegovo sveto žitije.

Sveti Vasilije rodi se u selu Mrkonjić u Popovom Polju 28. decembra 1610. godine, od pobožnih i blagočestivih pravoslavnih roditelja Petra Jovanovića i supruge mu Anastasije. Roditelji na krštenju dadoše detetu ime Stojan, a zatim ga naučiše strahu Božjem i svakoj dobroj mudrosti. Blaženi Stojan od detinjstva beše bistrog uma i vrlo pametan, a dušom beše sav okrenut ka Bogu vrlinom pobožnosti. Prvu školu vrline i pobožnosti Stojan izuči u svojoj kući, jer se u njegovoj porodici više mislilo o Bogu i duši, nego o zemaljskim i prolaznim stvarima. Druga škola njegove pobožnosti beše mu post, molitva i stalno pohađanje bogosluženja u crkvi. Iako mlad, prepodobni je redovno išao na sveta crkvena bogosluženja. Stupajući na prag hrama Božjeg, on je pravio metanija i pobožno celivao najpre crkveni pod, a onda i sveti Krst i svete ikone u hramu. Na svetoj Liturgiji je stajao sa strahom Božjim, verom i ljubavlju, kao da stoji pred prestolom Božjim. Odlikovao se svagda smirenošću i ozbiljnošću, a takođe i milostivošću srca i duše. Njegova porodica beše siromašna i jedva da hleba imađaše koliko treba. No on, ni ono malo hleba što je jeo, nije nikada jeo sam, nego je uvek delio sa drugima, osobito kada je kao čobanin čuvao ovce zajedno sa drugim čobanima.

Njegove roditelje mržahu neki zli susedi, otpadnici od vere i poturčenjaci, pa tu mržnju svoju okrenuše i protiv mladog Stojana zbog njegove pobožnosti i mudrosti. To behu prva iskušenja za mladu dušu njegovu, koja će kasnije imati da trpi još mnoga takva iskušenja. Da bi dete sklonili od neprijatelja, a ujedno želeći da se on i knjizi i pismenosti nauči, roditelji ga odvedoše u najbliži u tom kraju manastir zvani Zavala, koji beše posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice, i u kojem iguman beše Stojanov stric Serafim[1]. Manastir beše poznat u hercegovačkom kraju i imađaše poveće bratstvo. U manastiru beše i učenih monaha, a imađahu tamo i dosta knjiga. Ovde se blagorazumni mladić Stojan nauči mudrosti Svetoga Pisma i Svetih Otaca, a takođe i korisnim svetskim naukama. Čitajući knjige i reči Svetih Otaca duša mu se raspali ljubavlju prema Bogu i svetom podvižničkom življenju, te zato željaše da se zamonaši.

U manastiru Zavali prepodobni ostade neko vreme, pa onda preće u manastir Uspenja Presvete Bogorodice, zvani Tvrdoš, u Trebinjskom kraju, u kome beše i sedište Trebinjske eparhije.[2] Živeći u ovom manastiru, blaženi još više zavole monaški život i zato uveća svoje podvige, jer sada konačno odluči da ovde primi sveti i anđeoski čin monaški. Svo vreme on ovde provođaše u postu, bdenju i molitvama, i u telesnim trudovima. Kada zatim bi zamonašen, na monašenju dobi ime Vasilije. Ovo mu ime beše znak da se u budućem podvižništvu i episkopstvu svom ugleda na svetog i velikoj jerarha Crkve Božje Vasilija Velikog. Posle nekog vremena prepodobni bi udostojen i đakonskog i svešteničkog čina. I služaše od tada pred prestolom i žrtvenikom Božjim sa svakom pobožnošću i čistotom. Pošto provede još neko vreme u ovom manastiru, on otide u Crnu Goru kod tadašnjeg mitropolita Cetinjskog Mardarija, koji ga zadrža kod sebe na Cetinju. Ali uskoro izmeću njih dvojice dođe do neslaganja oko jedne veoma važne stvari, o kojoj ćemo sada progovoriti.

U to vreme beše se proširila u zapadnim pravoslavnim krajevima usiljena latinska propaganda. Klirici rimski zvani jezuiti, poslani iz Rima od rimskog pape da koriste teško stanje robovanja i stradanja pravoslavnih eda bi ih obratili u svoju Latinsku jeres i potčinili papskoj vlasti, behu nasrnuli u to vreme na krajeve Primorske, Crnogorske i Hercegovačke. Na njihov podmukli rad protiv pravoslavnih skrenu pažnju mitropolitu Mardariju revnitelj Pravoslavlja blaženi Vasilije, ali mitropolit ne hajaše za to i beše popustljiv prema unijatskoj propagandi. Blagodareći svojoj veri i privrženosti Pravoslavlju, a takođe i revnosnom delovanju prepodobnog Vasilija protiv unije, pravoslavni narod i sveštenstvo ne podlegoše latinskoj propagandi. A prepodobni savetovaše mitropolitu da borbeno istupi protiv neprijatelja Crkve i da se ničega ne plaši kad je u pitanju odbrana vere i istine Hristove, ali to mitropolit ne posluša. Šta više, on poče da spletkari protiv svetog Vasilija i da ga lažno okrivljuje pred narodom. Narod nije poverovao tim klevetama mitropolitovim, jer je dobro znao za sveto i bogougodno življenje Vasilijevo, i mnogo ga je poštovao i voleo. Ali, želeći da se udalji od zlobe i spletkarenja, prepodobni se vrati natrag u svoj manastir Tvrdoš. No ni tamo on ne prestade da se bori za očuvanje Pravoslavne vere i za zaštitu svoga naroda od opake tuđinštine. Zato i bi od naroda nazvan revniteljem Pravoslavlja.


Slika


Živeći u Tvrdošu, svetitelj nastavi svoje podvige, ali ne samo na spasenju svoje duše, nego još više na spasenju svog pravoslavnog naroda Božjeg. Iz svoje molitvene kelije u manastiru on je sagledavao sve nevolje i bede koje podnosi njegov narod, grcajući u preteškom ropstvu agarjanskom, u nemaštini i sirotinji, u strahu od turskih zuluma i bezakonja, u opasnosti i kinjenju od unijatske propagande. I zato je neprestano uznosio Bogu tople molitve za spasenje svoga naroda. Iako u to vreme već beše arhimandrit, on se ne zaustavi samo u manastiru, nego krete na evanđelsku službu u narod, da kao duhovnik i pastir obilazi hercegovačka sela i kuće i tako propoveda Evanđelje Hristovo. Idući po narodu kao nekada njegov praotac Sveti Sava, on svršavaše sva sveta bogosluženja i svete tajne po narodu, i hrabraše ljude u veri i trpljenju, i pomagaše nevoljnima i ucveljenima. Pod imenom "rajina bogomoljca", kako su ga Turci zvali, on služaše kao pastir naroda Božjeg i njegov evanđelski prosvetitelj.

Ovakav njegov apostolski rad izazva protiv njega tamošnje poturčenjake, i oni gledahu da ga ubiju. Da bi se uklonio od te opasnosti, i da bi svom narodu više pomogao, sveti krete na put u pravoslavnu zemlju Rusiju. Vrativši se posle nekog vremena iz Rusije, sa sobom donese mnoge i bogate crkvene darove, svete odežde i crkvene knjige, a takođe i nešto novaca za svoj narod. Ovim darovima on snabdevaše osiromašene crkve po Hercegovini, a takođe i pomagaše i nevoljnike i potrebite. Takođe se dade na popravljanje mnogih zapustelih i oronulih hramova, i otvaranje narodnih škola u Tvrdošu i pri parohijskim crkvama. Za ovaj nemanjićski ktitorski i prosvetiteljski rad on prizivaše u pomoć i tvrdošku sabraću jeromonahe i parohijske sveštenike. Ali lukavi vrag roda ljudskog ni ovoga puta ne ostavi ga na miru. Ranija mržnja njegovih neprijatelja i sada se opet razbuktavaše. S jedne strane, to behu poturčenjaci, a s druge agenti latinske unije. Njegovo neustrašivo revnovanje i neumorno apostolsko pastirstvovanje samo povećavaše mržnju i nasilje bogoprotivnika, tako da svetitelj bi ponovo prinuđen da se ukloni iz toga kraja.

Ovoga puta on odluči da otputuje u Svetu Goru, u taj svetionik Pravoslavne vere i vrlinskog života. Zato krete iz Tvrdoša preko Onogošta (Nikšića) i Župe Nikšićke i stiže u manastir Moraču. Iz Morače pređe preko Vasojevića i Budimlja i dođe u manastir Đurđeve Stupove, pa odatle produži sve do Peći. U Peći se javi svjatjejšem patrijarhu pećskom Paisiju Janjevcu (1614-1647. g.) i ispriča mu podrobno o tužnom i čemernom stanju pravoslavnih Srba u Hercegovini, o njihovom stradanju pod nasiljima i zulumima turskim i o lukavoj propagandi latinskoj. Zatim izloži svetom patrijarhu svoju želju da otputuje u Svetu Goru, i zatraži za to njegov blagoslov. Mudri patrijarh Paisije odmah uvide da arhimandrit Vasilije ima velike duhovne vrline i sposobnosti, i diveći se njegovom dotadašnjem pastirskom radu, odmah namisli da ga proizvede za arhijereja. Ali ga najpre pusti u Svetu Goru i posavetova mu da tamo ne ostane, nego da se vrati njemu u Peć. Patrijarh je ocenio Božjeg čoveka Vasilija i izveo zaključak da samo takav čovek može pomoći teško ugroženom pravoslavnom narodu u Zahumskim krajevima.

Vasilije doputova mirno u Svetu Goru i zadrža se u njoj godinu dana. Obišao je tamo mnoge manastire i skitove, i poučio se od mnogih podvižnika i pustinjaka atonskih. No najviše je vremena proveo u srpskom manastiru Hilandaru, meću srpskim monasima. Po povratku iz Svete Gore on svrati opet u Peć i javi se patrijarhu. Svjatjejši patrijarh tada sazva otačastvene arhijereje i na Sveto Preobraženje Gospodnje 1638. godine hirotonisa Vasilija za episkopa, i postavi ga za mitropolita Trebinjskog sa sedištem u manastiru Tvrdošu.[4] Iako beše još mlad, sa nepunih trideset godina, on bi udostojen episkopskog čina zbog svetosti svoga života i zbog velike potrebe Crkve u tim teškim i preteškim vremenima.

Iz Peći on otputova istim putem natrag u Tvrdoš, gde sa radošću bude primljen od svega pravoslavnog naroda. Odmah po dolasku u svoju episkopiju on nastavi svoj od ranije započeti pastirski rad. Bez obzira na sve opasnosti, koje mu ponova odasvud počinju pretiti, on putuje svuda po eparhiji i neostupno vrši svoju arhipastirsku službu. Glavno oružje u njegovom radu beše reč Božja i molitva. Moć njegovih molitava beše tako velika, da je već tada počeo činiti čudesna isceljenja i uopšte projavljivati znake i dejstva čudotvorstva. Narod ga već tada smatraše za svetitelja, jer se mnogo puta beše uverio u njegov sveti život i molitve i u dar prozorljivosti koji beše dobio od Boga. Pri tome, ne samo da on iđaše u narod, nego i narod stade dolaziti k njemu, tražeći od njega sebi pomoći i utehe u različitim nevoljama i iskušenjima svake vrste. I svetitelj milostivo pomagaše svakome svojim svetim molitvama i duhovnim poukama, a često puta i milostinjom. Na milostinju on pobuđivaše i druge ljude, a takođe i na obnavljanje svetih bogomolja i manastira. Tako on pokrenu bogatog narodnog dobrotvora Stefana Vladislavića i sa tadašnjim igumanom tvrdoškim Venijaminom oni popraviše i dovedoše u red manastir Tvrdoš u kome boravljaše.

U to vreme, Turci ubiše mitropolita istočno-hercegovačkog Paisija Trebješanina, čije sedište beše u okolini Onogošta (Nikšića). Tadašnji srpski patrijarh u Peći beše svjatjejši Gavrilo Rajić (1648-1656. g.), koji kasnije postrada kao sveštenomučenik. On tada postavi svetog Vasilija, dotadašnjeg mitropolita Zahumskog, za mitropolita ove upražnjene eparhije, i o tome napisa svoju patrijarašku gramatu (pismo).[5] U toj gramati on pisaše:

"Smernost moja piše u bogospasaemu eparhiju, koja se zove Nikšić, Plana, Kolašinoviće i Morača, to jest kadiluk prijepoljski, vama prepodobnim igumanima, sveštenoinocima i inocima, blagovernim protopopima, i česnim sveštenicima, i svima u Hristu Bogu blagovernim hrišćanima. Blagodat Božja i pomoć Svetih Srpskih Prosvetitelja neka je sa svima vama! Ovim da znate kako dadoh i blagoslovih višerečenu eparhiju Vladici Zahumskom, kir Vasiliju, što je držao pokojni Vladika Maksim i svetopočivši Vladika Paisije, neka im je večan spomen. Primite sa usrđem višerečenog Vladiku i odajite mu čast onako kako treba svome zakonitom Mitropolitu, da bi dobili blagoslov i blagodat Gospoda Boga i pokrov Prečiste Bogorodice na vas i na decu i domove vaše pravoslavne".

nastavlja se

Autoru:  Luna.* [ 24 Okt 2012, 20:51 ]
Tema posta:  Re: Божија Чуда

II


Slika


Mitropolija istočno-hercegovačka, koja se još nazivaše i Mileševska ili Petrovska, [6] na koju sada bi postavljen svetitelj Božji Vasilije, u stvari je istočni deo drevne Zahumske eparhije, jer je patrijarh Makarije Sokolović (1557-1574. g.) pri obnovi Pećske patrijaršije, Zahumsku eparhiju razdelio na istočnu Mileševsku, i zapadnu Trebinjsku, sa sedištem u Tvrdošu. Sveti dakle Vasilije preuze sada istočnu, takozvanu Onogošku, mitropoliju, ali ne preće odmah u Onogošt (Nikšić), nego za neko vreme upravljaše iz manastira Tvrdoša, gde je do tada živeo. Posle toga on otide sasvim u svoju mitropoliju i produži tamo svoj arhipastirski rad.

U to vreme Turci još više otpočeše mučiti srpski narod i pljačkati domove po selima, a ljude odvoditi u ropstvo. U tome su naročito prednjačili zli vojnici Ali-age. Oni opljačkaše crkve i manastire, i svu zemlju opustošiše, jer narod u strahu pobeže u zbegove, i sve pritište takva beda da ni Izrailjcima u Egiptu nije bilo gore od toga.[7] Obesni pak hercegovački sandžak-beg pohvata tih godina sve narodne prvake i pogubi ih sve po redu. Iako ljubljaše da živi u manastiru Svetog Apostola Luke u Župi Nikšićkoj, a uz to beše već obnovio i manastir Svetog velikomučenika Dimitrija u selu Pope kraj Onogošta gde takođe obitavaše, svetitelj bi prinuđen da se udalji iz ovog novog svog sedišta, jer beše pritešnjen ovim i drugim turskim zulumima. Zato on nađe jedno skrovito mesto, u koje nameravaše da se povuče. To mesto beše jedna pećina u Pješivcima pod planinom Zagaračom. Tamo on uredi sebi keliju i htede ostati duže u njoj. Doznavši za to, dođoše k njemu stariji ljudi iz okoline i usavetovaše mu da je bolje da pređe odatle u manastir Ostrog, što svetitelj odmah i posluša.

O Ostrogu je svetitelj već bio čuo i za njegove podvižnike znao, osobito za vrlinskog igumana ostroškog, prepodobnog starca Isaiju. Ovaj vrlinasti starac podvizavaše se veoma strogo i bogougodno u jednoj pećini iznad Gornjeg manastira Ostroga. Kada se prestavi iz ovog života, Bog proslavi njegove svete mošti, ali ih Turci ubrzo pronađoše i na ognju spališe. Došavši u sveti manastir Ostrog, sveti Vasilije se najpre zaustavi u podnožju Ostroške planine, zatim ode u Gornji Ostrog i nastani se u pećini ovog prepodobnog podvižnika Isaije. Od tada on sa toga mesta upravljaše svojom mitropolijom, i to punih petnaest godina.

U Ostrogu on poče okupljati oko sebe i druge monahe i podvižnike, i sa njima obnovi crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, koju ranije behu sagradili prethodni ostroški podvižnici. Nešto kasnije on podiže i ukrasi i crkvicu Časnog i Životvornog Krsta u Ostroškoj steni, koja se zatim i živopisa i sačuva se do današnjeg dana. [8] Jednom rečju, on nastojaše da se njegova Ostroška pećina pretvori u pravi manastir, te da po ugledu na ostale pravoslavne manastire bude rasadnik duhovnog života za narod. Kada se bratstvo u manastiru uveća, on tada postavi za igumana Isaiju, unuka onog prepodobnog Isaije iz sela Popa kod Onogošta. Sam pak svetitelj odade se ovde najstrožijim podvizima, jer nalagaše na sebe podvig za podvigom, sve teži od težega. Iako zidaše crkve i kelije, i sopstvenim rukama nošaše kamenje za građenje, on uz to brinjaše i o svojoj eparhiji i o poverenoj mu pastvi, pri tom nikako ne umanjujući svoj podvig neprestanog bogomislija, molitvenog bdenja i isposništva. Hranjaše se samo voćem i povrćem, i svršavaše metanija i ostale podvige monaškog života. Telom bejaše suv, a licem žut kao vosak, i sav beše hram Presvetoga Duha.

Ipak, svetitelj nije boravio samo u isposnici. Sa svojih ostroških duhovnih visina silazio je i u narod i delio sa njim mnogovrsna stradanja njegova kao pravi pastir njegov. K njemu stadoše dolaziti ljudi sa svih strana, i to u velikim masama, i tražiti njegovu pomoć i duhovnu i telesnu utehu. Još za života narod ga smatraše svetim, i zato mu sa svih strana priticahu. Mnogi tada osetiše čudesnu moć njegove molitve i proslaviše za to Boga. Proganjana i zlopaćena hercegovačka raja sklanjaše se ispred turskih zločina k svetitelju u Ostrog, i mnoga starci, žene i deca ostajahu duže vremena kod svog vladike.[9] A blaženi duhovni otac njihov, i pred Bogom molitvenik, brinjaše o njima i hranjaše ih blagodareći i pomoći okolnih sela.

Iz ostroške isposnice on održavaše redovne veze sa srpskim patrijarsima u Peći, i sa njima se dopisivaše, a kad mogaše i posećivaše ih. Njima se žaljaše sveti vladika mitropolit na veliku zlobu ljudsku, koja ga okruživaše. Naime u blizini manastira Ostroga živeo je neki knez Raič sa svojih šest sinova, koji svetitelju i manastiru činjahu mnoge i velike nepravde. O tome je ovako pisao sveti Vasilije u svom zaveštajnom pismu[10]: "Pišem radi potvrde istini da znaju hrišćani da bejah neko vreme u Ostrogu u pustinji, i priložih tamo sav svoj trud usrdno i sve svoje imanje, i ništa ne poštedih Boga radi i milosti radi Svete Bogorodice. I sa nekom bratijom uz pomoć Božju obnovih tamo ono što se i na samom delu vidi. I mnogi mi pakost činiše, ali mi Bog bi pomoćnik u svakom dobrom delu. A ovo pišem da znaju crkveni služitelji koji će posle mene služiti Bogu i Svetoj Bogorodici u Ostrogu, u studenoj steni toplote radi Božije, da znate i vi i hrišćani koji posle mene budete".

Zbog nasilja kneza Raiča i zbog silne zlobe ljudske, svetitelj pomišljaše da se preseli iz Ostroga na neko drugo mesto, gde bi nastavio svoje podvige. Pomišljao je tom prilikom da otide na svagda u Svetu Goru. Ali u sebi osećaše da je ta zloba delo demona, eda bi ga omeli u njegovom vrlinskom podvigu. Uz to ga umoliše i susedni Bjelopavlići, predvođeni svojim duhovnikom, sveštenikom Mihailom Boškovićem, da ih ne ostavlja same bez njegove blagodatne pomoći i molitvene zaštite. Svetitelj. odluči da ne napušta Ostrog, i da do kraja trpi nepravde. Ali ipak pođe (1667. g.) blaženom patrijarhu Maksimu u Peć i ispriča mu svoje tadašnje i narodno stanje. Svjatjejši patrijarh napisa pismo knezu Raiču i narodu Bjelopavlićkom, i u njemu opominjaše narod da čuvaju i pomažu manastir Ostrog, a prećaše prokletstvom svakome onome ko bi se drznuo da i dalje pakosti svetitelju i monasima.

Ovome knezu Raiču i sam Sveti Vasilije proreče, da zbog nasilja koje čine manastiru, svi će mu sinovi poginuti. Ovo proroštvo svetiteljevo ubrzo se i ispuni. Ožalošćen, knez Raič pođe tada svetom ocu Vasiliju i ispriča mu nesrećnu pogibiju svojih sinova. Svetitelj uteši kneza, i savetovaše mu da se kaje za grehe svoje i grehe svoje dece. Tom prilikom on mu proreče da, ako se bude iskreno pokajao, Gospod će ga utešiti i opet će ga blagosloviti velikim muškim potomstvom. Ovo pretskazanje Svetiteljevo uskoro se i ispuni, i knez opet dobi nekoliko muške dece. Još mnoga druga pretskazanja Svetiteljeva obistiniše se za vreme njegovog života, a takođe i mnoga se čuda molitvama njegovim dogodiše.

Neumoran u podvizima molitve, posta, fizičkog truda i rada, kao i mnogobrojnih briga za zemaljska i nebeska dobra svoje pastve, Svetitelj Ostroški dostiže polako i do kraja svog ovozemaljskog života. Upokoji se mirno bez bolova i patnje lako predavši dušu svoju u ruke Gospoda svog, 29. aprila 1671. godine u svojoj keliji iznad ostroške isposnice. Iz stene pored koje se upokojio, docnije je izrasla jedna vinova doza, iako u steni nema ni malo zemlje. U času Svetiteljevog blaženog prestavljenja kelija se njegova zablista neobičnom i nadzemaljskom svetlošću. Telo Svetog Vasilija ostroški monasi sa hraniše u grob ispod crkvice Svetog Vavedenja Majke Božje.

Odmah po prestavljenju Svečevom narod poče dolaziti na njegov grob i moliti mu se, kao što mu dolažaše i za vreme njegovog zemnog života. A na grobu se počeše dešavati mnogobrojna čuda, koja ni do danas u Ostrogu ne prestaju. Sedam godina posle upokojenja (1678. godine) Svetitelj se javi u snu nastojatelju manastira Svetog Luke u Župi kod Nikšića, igumanu Rafailu Kosijerevcu, i naredi mu da dođe u Ostrog i otvori grob njegov. Iguman ne pridade ovome snu poseban značaj, i ne otide. Isti san se ponovi i drugi put, i iguman ponovo ne otide. Treći put se javi Sveti Vasilije igumanu obučen u vladičanske odežde i sa kadionicom u rukama. I dok Svetitelj kađaše kadionicom ispade žar iz kadionice i opeče igumana po licu i rukama. Iguman se tada probudi i sa strahom velikim ispriča to viđenje svoj bratiji. Onda se dogovoriše i kretoše u manastir Ostrog. Došavši u Ostrog i sve po redu ispričavši ostroškim monasima, udariše najpre svi u strogi post, svakodnevno držeći svo molitveno pravilo i služeći svete liturgije. A sedmoga dana okadivši Svečev grob, otvoriše ga. I pred njima se ukazao Svetitelj u proslavljenom telu, koje beše žuto kao vosak i svo mirisaše kao bosiljak. Onda monasi uzeše njegovo sveto telo, položiše u kovčeg i prenesoše u hram Vavedenja Presvete Bogorodice, gde ono i do danas počiva.


Slika


Glas o proslavljenju tela Svetog Vasilija brzo se proneo na daleko, i narod u sve većem i većem broju poče dolaziti njegovim svetim moštima. Od tada do danas ne prestaju, milošću božjom i svetošću Svetog Vasilija, dešavati se mnoga preslavna čuda nad njegovim svetim i čudotvornim moštima. Ka velikoj i mnogocenoj ostroškoj svetinji stadoše dolaziti ne samo pravoslavni, nego i ostali hrišćani, pa čak i muslimani. I, po veri njihovoj i milosti Božjoj i Svetog Vasilija, nalažahu utehu i dobijahu blagodatnu pomoć. Među mnogim poklonicima koji dođoše Svetitelju u Ostrog na poklonjenje beše i poslednji patrijarh srpski u Peći[11] Vasilije Brkić-Jovanović (1763-1765. g., umro 1772. g.), koji, proganjan od Turaka, nađe sebi sklonište u Crnoj Gori. On u Ostrogu provede kraj moštiju Svetog Vasilija šest meseci u molitvi i postu, i tom prilikom sastavi Službu i Žitije ovom svetitelju[12]. A u teškim ratnim i poratnim godinama, boraveći kraj Svečevog kivota i tu nalazeći sebi utehu i zaštitu, prezviter Vasilije napisa (1947. g.) Akatist Svetom Vasiliju, koji se nalazi u rukopisu u manastiru Ostrogu.[13]

Poklonici i danas dolaze u velikom broju iz svih naših krajeva Ostroškom Čudotvorcu, bez obzira na veroispovest i nacionalnu pripadnost. Dolaze, štaviše, i iz inostranstva. Kraj kivota Svetiteljevog uznose se molitve i na našem i na stranim jezicima. Mnogi donose decu da krste baš ispred moštiju Svečevih, i mnogi nazivaju decu imenom Vasilijevim, a mnogi tu sklapaju brak, ili se ispovedaju i pričešćuju, ili traže da im se čitaju molitve za zdravlje, za isceljenje, za spasenje. Mnoge se žrtve i prilozi donose Svetom Ocu pod Ostrog, ali su najveće one žrtve iskrenog pokajanja i očišćenja srca pred Bogom i Svetim Vasilijem. Njega čak i bezbožnici poštuju, i sa strahom njegovo ime spominju. Jer svi znaju da se sa Svetim Vasilijem nije moglo šaliti, ni za života ni posle smrti. Pred milostivim Svetiteljem Ostroškim sav srpski svetosavski rod izliva sve svoje tuge i boli, i prinosi tople molitve za žive i umrle svoje srodnike. Praznikom i radnim danom, iz bliza i iz daleka, ka Svetitelju hrle poklonici, pripremani prethodno postom i molitvama, da bi se pred svetim kovčegom njegovim izjadali, isplakali, ispovedili i blagoslov izmolili. Pored redovnih crkvenih postova narod uzima i posebne zavetne postove, i taj post zove "nedjelja Svetog oca Vasilija". Ovo osobito biva pred njegov praznik Vasiljev-dan. U krajevima Crne Gore ljudi se kunu imenom Svetoga Vasilija da bi dokazali istinitost svojih reči i postupaka. Pred Svečevim moštima nekada su polagali zakletvu i zavetovali se. Poklonička putovanja narodna u Ostrog počela su još za zemaljskog života Svetog Vasilija, i po proslavljenju njegovih svetih moštiju nikako ne prestaju do danas. Pored praznika Svetog Vasilija, dani sabora u Ostrogu su Trojičin-dan, Petrov-dan, Ilin-dan i dan Uspenja Presvete Bogorodice. U te dane u Ostrog se okuplja i po deset i dvadeset hiljada pobožnih poklonika.

Kao što Svetitelj ne imađaše mira za zemaljskog života, gonjen od mnogih neprijatelja Božjih i od glavnog neprijatelja ljudskog spasenja - đavola, tako ni njegove svete mošti ne ostadoše u Ostrogu poštećene od nečastivoga. Tako, prvi put su ostroški kaluđeri morali da skrivaju mošti Svetog Vasilija 1714. godine, kada je Numan-paša Ćuprilić harao po Crnoj Gori. Monasi su tada zakopali Svetiteljeve mošti niže manastira kraj reke Zete. Ostale su tu zakopane čitavu godinu. Reka je plavila ovo počivalište, ali se voda na čudesan način nije dotakla ni kovčega ni moštiju njegovih. Drugi put to beše u vreme opsade manastira Ostroga od strane Omer-paše u zimu 1852. godine. Omer-paša je tada opkolio Crnogorce u Gornjem manastiru i opsada je trajala devet dana. Svega trideset Crnogoraca, na čelu sa velikim vojvodom Mirkom Petrovićem, ocem crnogorskog kralja Nikole, branili su hrabro manastir od Turaka. Kada su najzad, s pomoću Svetog Vasilija, odbili Turke, otslužili su blagodarenje Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetom Vasiliju u crkvi Svetog Vavedenja. A onda Crnogorci uzeše sa sobom Svetitelja i poneše ga sa sobom na Cetinje, i položiše ga u crkvu Roždestva Presvete Bogorodice, pokraj moštiju Svetog Petra Cetinjskog.[14] Mošti Svetog Vasilija ostadoše na Cetinju do proleća 1853. godine, kada su opet vraćene u Ostrog. U tom ratu manastir Ostrog bi opljačkan i popaljen od Turaka, a mnoge dragocenosti ostroške, kao i dokumenta iz doba Svetiteljevog, nestadoše i propadoše. Treći put biše nošene mošti Svečeve iz Ostroga u ratu 1876-1877. godine, i to opet na Cetinje, gde ostadoše oko godinu dana. Sa velikom svečanošću vraćene su u Ostrog 1878. godine.[15] Februara 1942. godine, prilikom bombardovanja Ostroga neprijateljskim granatama, monasi su iz straha da granate ne poruše crkvu Svetog Vavedenja, gde Svetitelj počiva, preneli njegovo sveto telo u malu pećinu u steni iza manastirskih konaka. Ovo strahovanje pokazalo se izlišnim. Jer su granate doletale, padale oko manastira i rasprskavale se, ali manastiru nikakvu štetu nisu nanele, niti koga od bratije povredile. Svetitelj je i tada, kao i ranije, a i danas, bdio nad svojom obitelji.

Poštovanje našeg naroda prema ovom Božjem Ugodniku ogleda se i u podizanju u njegovu čast mnogobrojnih hramova u zemlji i inostranstvu. Osobito je divan hram podignut njemu u njegovom gradu Onogoštu - Nikšiću. Godine 1935. otvorena je u Beogradu bolnica pod imenom Svetog Vasilija Ostroškog; u crkvi Sv. cara Konstantina i Jelene na Voždovcu čuva se danas njegov sveti omofor. Najviše pak proslavlja se Sveti Vasilije u samom manastiru Ostrogu, gde se, kao što rekosmo okupljaju mnogobrojni poklonici sa svih strana naše zemlje. U Ostrog se ide sa strahom i pobožnošću, pešačeći, a često i na kolenima idući od Donjeg do Gornjeg manastira. Iz Ostroga se nosi osvećena vodica, ulje i tamjan, nafora, ili vata sa kivota Svetiteljevog, da se onda time namažu i poškrope oni koji nisu mogli doći Svecu na poklonjenje. Pred kivot Svetiteljev donose se bolesnici, bolesni od raznih i neizlečivih bolesti, i Svetitelj ih milostivo isceljuje i ozdravljuje i od duševnih i od telesnih bolesti. O tome svedoče mnogobrojne štake, i lanci, i verige, i nosila, i skupoceni darovi ostavljeni Svetitelju u Ostrogu u znak zahvalnosti za čudesno isceljenje i ozdravljenje. O tim mnogobrojnim isceljenjima, i o onima od duševnih bolesti, ludila i đavoimanosti, svedoče mnogi zapisi u manastirskim knjigama, i još više neizbrisivi zapisi u srcima vernih. Mnoga od tih čuda Svetog Vasilija narod prepričava i kazuje širom naše zemlje. Neka samo od tih čuda, i to onih najnovijih, spomenućemo i mi ovde.


Teško bolesna Fatima i Sveti Vasilije Ostroški


6. maja 1964. godine. muslimani Asib Gušo i Ševka Zajko dovedoše teško bolesnu. takođe muslimanku, Fatimu na Ostrog. Fatima je bila težak bolesnik. Od nekih strahovitih grčeva u celom telu patila je punih pet godina. Bolovi su je bacali u nesvest te je u tim mukama vikala, ružila i svoje najmilije.

Za tih pet godina teške bolesti, koja je prelazila u ludilo, sa bolesnicom su obišli sve lekare, vračare i travare, ali leka i pomoći nije bilo. Čuli su za isceljenja od takvih bolesti u Ostrogu, pa su bolesnu Fatimu njen rođak Asib i komšinica Ševka doveli u Gornji manastir.

Kada su je doveli pred crkvu u kojoj leži telo Svetog Vasilija, bolesnica je iz glasa vikala" Neću tamo da ulazim". To je ponovila nekoliko puta, uz ludačke trzaje da se vrati nazad. Čuvar ćivota otvorio im je crkvu, malo kasnije i ćivot Svetog Vasilija, i pomogao da bolesnicu privedu Svetitelju. Sa velikom mukom u tome se na kraju i uspelo.

Rodbini bolesnice pošlo je za rukom da je ubede i da celiva Svetitelja, što je ona i učinila. U tom trenutku nju snađe neko užasno grčenje i drhtanje, da je to bilo strašno i gledati. Pošto se malo smirila, bolesnici je pročitana molitva. Po svršenoj molitvi nju tek tada uhvati neka jeziva muka i trzaji, od kojih je spopade takvo znojenje, da je za kratko vreme bila sva mokra.To stanje ne potraja dugo.

Neočekivano, na očigled svih nas, nju iznenadno obuze neki mir i spokojstvo, koje se jasno odražavaše na njenom licu. Ona se potpuno smiri, kleče kod ćivota Svetitelja i otpoče da se moli. Ne potraja dugo, ona ustade sva ozarena i reče svima nama: "Hvala Bogu i Svetom Vasiliju, ja ozdravih. Ništa me ne boli". To izgovori pa pripade celivati ćivot Svetitelja. Prisutni, zadivljeni ovakvoj milosti Božijoj, zahvališe Bogu i Njegovom Ugodniku za ovo čudno isceljenje.

Tu noć bolesnica je sasvim mirno provela u Ostrogu, a kada je svanulo prva je došla na jutrenju, da još jedanput zablagodari Bogu, koji je molitvama Svetog Vasilija isceli.

bastabalkana

Autoru:  Luna.* [ 05 Nov 2012, 20:39 ]
Tema posta:  Re: Божија Чуда

ЧУДО У ЗОЧИШТУ


Slika


Има разних чуда. Али то је било некакво посебно чудо. Десило се у косовском манастиру Зочиште.

Код нас би тај манастир назвали просто Козмо-Дамјановски, али се у Србији манастири традиционално називају једном речју, по правилу по месту где се налазе, премда назив овог манастира још треба и умети да се изговори. Нама је то успело тек другог дана боравка у њему.

Прво што нам је настојатељ архимандрит Стефан рекао било је то да главну светињу обитељи представљају мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Код нас их називају „безмездним врачима“, а српски то звучи изражајније „бесплатни лекари“ (нагласци су померени: „безмездни“ – то су они који не узимају „мзду“ што ми схватамо као мито, а код Срба су управо бесплатни). Те мошти се јако поштују, долазе им не само са Косова, него и из Србије, што за Србе сада представља немали подвиг. Штавише, мошти поштују и Албанци, како каже о. Стефан. Треба знати да је манастир смештен у албанском окружењу. У селу крај манастира уздиже се џамија. Иза зидина тачно по распореду допире глас мујезина. Манастир као да се налази у позадини непријатеља.

„Како то Албанци!? Па они су муслимани!“ – питао сам се. Отац Стефан се кротко осмехнуо и раширио руке, као да каже: „па ипак…“ „Па шта они чине?“ „Долазе, моле се, доводе болеснике, поготово децу…“.

Што више ми је отац Стефан објашњавао, тим су ми прилике постајале несхватљивије – „Па како се они моле у православној цркви?“ – „Ћутке, по своме. Ми не слушамо“. – „И они целивају мошти?“ – „То је њихова ствар. Ми специјално за њих стављамо простирку на под. Они лежу под мошти. Леже и добијају помоћ“. Све то ми се чинило некако невероватним. Нисам могао да замислим сличну слику код нас у Русији, да, на пример, моштима Сергија Радоњешког долазе муслимани.

„Па онда, чује ли Христос њихове молитве?“ – „Многи се исцељују…“

Наравно да сам потпуно веровао оцу Стефану, али ми је, признајем, синуло како би тако нешто требало видети лично, сопственим очима. Осетио сам да ако некоме у Русији испричам како Албанци долазе у православне манастире да се исцељују, можда ми не поверују, исувише је све то невероватно.


Slika


Козма и Дамјан даривали су ми такво чудо. После трпезе, када смо већ паковали кофере, спремајући се за одлазак, зачуо сам гласан дечји крик. Пошто је у нашој групи било петоро деце, прва помисао је била: да се није нешто десило? Али сам у омањем манастирском дворишту видео сцену која ме је запањила: тата и мама водили су манастирском стазом своје дете од пет-шест година, које је на сав глас очајнички вриштало, као да га неко коље. Уста су му била тако широко отворена да је изгледало како заузимају већи део лица. При томе је сам себе ударао длановима по образима или почињао да се гребе по лицу и телу. На њему су се већ видели трагови тих огреботина, чак до крви. Призор је био језив!

У сусрет им је кренуо монах који ништа није питао, већ их је повео за собом у цркву. Имао сам осећање као да их већ познаје. „Ко су то?“ – упитах га. „Албанци, дошли су код Козме и Дамјана“. – „Знате их?“ – „Не, никада их код нас нисам видео, вероватно су издалека…“ – одговори ми.

У цркви је монах некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и простро на под испод моштију. Родитељи су спустили дете тако да му глава буде тачно испод моштију. Током првих минута дечакова вриска се само појачала. Храм су испунили урлици. Било ми је жао да гледам јадну мајку како, нагнута над својим дететом, ничим не може да му помогне. Отац је стајао нешто по страни, стиснувши шаком шаку на трбуху. Повремено је бацао погледе час на сина, час на иконе.

У храму није било никога осим албанске породице, монаха и мене. Остали наши ходочасници, премда су и чули урлик, нису се решили да уђу у цркву.

Slika

Урлици су постепено почели да се стишавају и прелазе у јецаје.

У том тренутку сам у џепу подрасника случајно напипао свој фотоапарат „идиот“ и пало ми је на памет: „Сада имам јединствену могућност да снимим стварно чудо. Па нек потом неко проба да не поверује“. Извукао сам фотоапарат и направио неколико снимака. Треба рећи да је отац породице некако спокојно реаговао на то.

Све то потрајало је десетак-петнаестак минута. Дете се сасвим смирило, полежало још неко време под моштима. Да га мама није подигла, вероватно би ту и заспао. Монах је сложио простирку. Обратио сам пажњу на то да током те сцене населник обитељи готово ни реч није рекао. Све је чинио ћутке, не гледајући родитеље. Неколико пута је чучнуо крај детета и гледао га, али се при томе није крстио.

Када се дечак готово сасвим смирио, пришао сам оцу и упитао га на српском: „Како се зовете?“ Представио се: „Фадиљ“. И он је мене упитао: „Ви сте Словенац?“ Изгледа да ме је одавао меки изговор, а такође сам био исувише светлокос за Србина. Изгледа да је за њега појава Руса на Косову била нереалнија од појаве Словенца. Рекох му да сам ја руски свештеник из Русије, али је тиме моја залиха српских фраза била исцрпљена. Упитао сам га зна ли још који језик? Испоставило се да зна немачки. Пронашавши заједнички језик, пуновредније смо поразговарали. Он је испричао да је пореклом са Косова, али сада живи и ради у Немачкој у сервисној станици. На Косово долази једном-двапут годишње. Има двоје деце. Са млађим су искрсли несхватљиви проблеми. Лекари не могу да помогну. И он је специјално дошао овамо у манастир. Нисам издржао а да га не упитам: „Али ви сте „муслим“?“ – „Да-да, ја сам муслиман“. Застао је и замислио се као да тражи објашњење за мене (а можда и за себе самог) чињеници да је муслиман дошао у православни манастир. После паузе изустио је речи које, ради веће документалности, желим да наведем на немачком: „Kraft ist hier!“ („Сила је овде!“). Поновио је те речи трипут, сваки пут некако чвршће, убеђеније, при томе енергично показујући кажипрстом на под храма. Такве речи чути од Албанца код моштију хришћанских светитеља – много вреди. Мислиман исповеда силу наше вере. Преостало ми је само да узвратим „jawohl“ („наравно“, „управо тако“).

„А како се ваш син зове?“ – „Бесмир“ (бес – злодух). Ех, кад би тај Албанац знао шта то име за Руса значи!

Породица се враћала манастирским вратницама у другом расположењу. Природно, у овом случају захвалност се излила на мене. Албанац је почео да ми стиска руку: „Данке, данке“. Упитао сам како се на албанском каже „захваљујем“? „Фалендерим!“ – то је била прва реч на албанском језику коју сам у животу чуо. На опроштају смо се сликали за успомену крај вратница обитељи.

Када смо се растали, помислио сам какво сам се чудо удостојио да видим (па чак и сликам)! Чудо не само у исцељењу детета, него је оно главно и веће чудо у томе што сам видео како Албанци долазе у српске светиње по помоћ, у оне светиње које су сами рушили, оним Србима које су сами протеривали. Јер, управо тај манастир су пре неких десет година Албанци срушили, монахе протерали, саборну цркву минирали и дигли у ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење. Шта је то друго до духовна победа Срба! Чини ми се да тај Албанац више никада неће дићи руку на српске светиње.

Морам рећи да се та сцена у храму одиграла не само у присуству моштију, него и пред иконом Богородице Августовска Победа. Ето вам и још једне победе за Србију нове иконе у августу месецу.

После тог чуда у Зочишту некако сам постао мирнији за судбину Косова. Пре или касније она сила, за коју ми је тај Албанац рекао, обавезно ће победити…

о. Генадиј Беловолов
духовна риѕница

Autoru:  Luna.* [ 09 Nov 2012, 23:08 ]
Tema posta:  Re: Божија Чуда

Sva čuda manastira Privina glava

Švajcarac prohodao posle liturgije
Nedeljom i praznicima stotine, pa i hiljade vernika dolazi u ovu svetinju nedaleko od Šida da kod duhovnika Gavrila potraži spas za svoju muku. Mnogo je onih koji pričaju i svedoče o "čudima" koja su se ovde dogodila.


U velikoj, freskama oslikanoj sali manastira Privina glava kod Šida slika nestvarna. Ili bolje reći neobična i neočekivana u našim manastirima. Stolovi spojeni, uredno poređani u tri reda i prekriveni belim čistim stolnjacima. Na njima korpe sa hlebom, činije pune pasulja, salata od paprike, sokovi, kisela voda. Pribijeni jedni uz druge na klupama sedi stotinak gostiju. Svi su okrenuti ka čelu ove velike trpeze. A dole, u dnu, ispod freske povećih dimenzija sedi otac Gavrilo duhovnik manastira. Ispred njega velika upaljena sveća, kraj sveće ikona. Otac Gavrilo drži besedu. U sali muk. Upijaju gosti svaku reč koju izgovori njihov domaćin. A on savetuje, upozorava i moli se za zdravlje prisutnih i njihovih ukućana.

Toplo nedeljno jutro. Preko obližnjeg brda sunce obasjava gornji deo manastirskog kompleksa. Bole oči od odsjaja sa krstova. Na platou ispred manastira parkirano tridesetak automobila sa registarskim oznakama iz nekoliko gradova Srbije. Ima i onih koji su došli iz Republike Srpske. Grobnu tišinu koja je nastala kada smo ugasili motor na kolima prekida prodavac meda koji sedi ispred manastirske kapije.

- Vidi se da ste iz Beograda - obraća nam se doku mu prilazimo. - Lepo ste se uparkirali da ima mesta i za druge. Danas nije gužva. Da vidite kad su praznici, stižu kolone vozila, autobusi. Sve oko manastira bude puno. Inače otac Gavrilo kaže da kada krećete kolima nikad ne pođete odmah napred. Treba krenuti bar nekoliko santimetara unazad, pa onda na put. Da prevarite Đavola koji nikad ne miruje. A ocu Gavrilu je stvarno teško. Pitanje je koliko će da izdrži. Bojim se, neće još dugo. Pa zamislite koliko ljudi on primi, sa kakvim problemima, sasluša njihove muke, preuzme na sebe deo njihovog tereta. Ali on se ne žali. Izabrao je taj put, služi Gospodu, pomaže narodu. To je njegova ovozemaljska misija. Uostalom, ako ste prvi put videćete danas ko sve tu dolazi, sa kakvim problemima i kako im otac Gavrilo pomaže. Danas ćete da čujete priče o čudima koja su se ovde zbila, o onima koji su na ovom mestu, a zahvaljujući molitvi oca Gavrila, našli spas.


Molite krsnu slavu

Prolazimo kroz novu lučnu kapiju. Fasade na crkvama i konaku sveže okrečene, dvorište uređeno, čisto. Nigde ljudi. Ni traga onima koji su stigli automobilima.

- Svi su u sali, u toku je beseda oca Gavrila - prilazi nam sredovečni gospodin. - Uđite da nešto pojedete i popijete. Ovde se molitvom i ručkom dočekuju gosti.

Stajemo na trem nove prizemne zgrade. Duž celog objekta poređane klupe.

- Ne zovite čoveka za ortaka ako sumnjate u njega, već zovite krsnu slavu - dopire do nas dok prelazimo prag i ulazimo u veliku prelepu salu. - Glave dolaze i odlaze, prijatelji dolaze i odlaze, a samo je krsna slava večita. Zato joj se pomolite i zatražite pomoć. I imaćete je.

Bio je to deo besede oca Gavrila. Sedeo je u dnu sale. Omalen, duge brade, sa naočarima pomerenim ka vrhu nosa. Ruku sklopljenih pred ikonom svete Bogorodice pričao je tiho, ujednačeno, praveći pauze između reči ili kraćih rečenica. U toj pauzi bi lagano provukao prste kroz bradu. Reklo bi se, kao da čeka reakciju prisutnih na ono što je izgovorio.

- Kada čovek ima duhovnu energiju, onda sve može da izdrži - nastavio je otac Gavrilo. - Zamolite svoju krsnu slavu da vam podari zdravlje, ljubav, slogu, mudrost. Pre četiri godine i ja sam zamolio slavu da mi pomogne da obnovim ovaj hram u kojem danas tražite spas i uslišeno mi je. Sve što sam uradio vi ste odvojili od vaših usta. Niko mi nije pomogao. Samo vi i slava. Ovo smo sazidali vi i ja. Zato vam Svevišnji kroz moje molitve i pomaže. A pomogao je mnogima. Onima bez poroda da dobiju porod, onima koji teško hodaju da ojačaju korak, mnogi su zaustavili opake bolesti od kojih se danas sve više umire, brakovi su spašavani.

Iako su tanjiri puni jela, a otac Gavrilo insistira da se jede dok on besedi, niko se ne hvata za kašiku. Okrenuti ka njemu, u položaju koji ne menjaju desetinama minuta, gosti upijaju svaku reč. Ćute čak i mališani kojih je u popriličnom broju.

- Kao što je car Lazar kletvom pozivao da se dođe na Kosovo i sačuva Srbija, ja vas danas molim da izađete na referendum i svojim glasom pomognete da ono što je naše ostane naše - pozabavio se na trenutak i aktuelnim temama otac Gavrilo.

Ko je jeo, jeo je. Vreme je da se stolovi raščiste. Uskoro će kraj besedi, pa će otac Gavrilo pojedinačno da sasluša svakog ko bude hteo da mu ispriča svoj problem.

- Kada dođete kući najpre je okadite, zatim očitajte tri puta Molitvu Gospodnju, Oče Naš - savetovao je na kraju besede otac Gavrilo.

-Zamesite pogaču, ali bez soli. Zatim zamolite krsnu slavu da vas oslobodi od svake zavezanosti, ako ste sami da pronađete životnog saputnika, ako ste bez dece da vam ih Gospod podari, zamolite je da deci daruje ljubav prema roditeljima. U domu morate stalno da imate cveće. I to ne bilo koje, već Božje. Bosiljak, mirišljavu ružu i ruzmarin.

I dok je otac Gavrilo završavao besedu, gotovo neprimetno, da ne remete mir, nekoliko gostiju i ljudi koji pomažu u manastiru raščistilo je stolove. A onda je usledilo iznenađenje.Otac Gavrilo izvinio se gostima što će morati malo da ga sačekaju i pozvao autore ovog teksta, koji mu se nisu ni najavli ni kada su stigli javili, da mu se pridruže u njegovoj odaji.


Slobodan kaluđer

- Rođen sam tridesetak kilometara odavde i još u utrobi matere svoje bio sam predodređen za ovaj poziv- započeo je svoju priču otac Gavrilo, unapred se izvinjavajući što zbog gužve neće biti u prilici da nam posveti više vremena. - Od šeste godine do danas ja živim manastirskim životom. Monaškog života imam četrdeset dve godine. Kada smo upokojena mati Sofija i ja došli u ovu svetinju nije bilo ništa. Tražili smo pomoć i države i Crkve i nismo ništa dobili. Onda smo pre pet godina krenuli sami u obnovu. Mi i narod. Rezultat za četiri godine vidite. Obnovljena stara crkva, sazidane dve nove, konaci, ograde...Bilo je golgotskih stvari, napada sa svih strana. I sve smo izdržali, jer volja, nada i ljubav sve pobeđuju. Ja nisam od onih kaluđera koji su strogi, povučeni ili veliki isposnici. Ja sam po volji Božjoj slobodan kaluđer. Šta to znači? Da mogu slobodno da živim, stvaram, govorim.

Pravi pauzu. Pokušava da smiri prste koji mu igraju. Primećuje da nam je to privuklo pažnju.

- Naporno je dnevno saslušati toliko ljudi, svi sa svojom mukom i problemima - kao da se pravda otac Gavrilo. - Uostalom evo sa kakvim mi sve pričama dolaze i kakva su se sve isceljenja dogodila.
Od mnoštva priča koje smo čuli na licu mesta, jednu nam je lično potvrdio mladi bračni par iz Beograda. Nisu hteli da se predstave, ali su pristali da se slikaju, ponosno ljuljkajući bebu u kolicima. Naime, dugo posle svadbe strpljivo su čekali prinovu, ali nije im se dalo. Iako je u braku ama baš sve funkcionisalo kako valja i dom im bio, kako kažu , a i sada je, ispunjen ljubavlju i srećom, taj trenutak nikako nije dolazio. Zato su potražili pomoć od oca Gavrila. I želja im se, posle nekoliko dolazaka u manastir, ispunila. Dobili su malog Ognjena, s kojim su ove nedelje došli ponovo u manastir, beskrajno zahvalni i Bogu i ocu Gavrilu, na uslišenim molitvama.

U manastirskim knjigama ostalo je zapisano kako je nedavno ovde boravio jedan švajcarski državljanin. Čuo je za naš manastir i došao sa prevodiocem. Pridržavala su ga dva čoveka. Posle liturgije i sečenja kolača, ljudi iz manastira zatekli su u sali njega, prevodioca i još jednog čoveka kako sede i plaču. Prevodilac im je ispričao da su to suze radosnice, jer je Švajcarac posle liturgije uspeo sam da prošeta oko crkve.


Kako stići

Do Šida najbrže se stiže auto-putem (putarina je od Beograda 260 dinara), a dalj put vodi ka srednjevekovnom gradu Barkasovu. Idući dalje putem za Ilok u selu Bikić Do odvaja se na desnu stranu put za Privinu glavu. Od raskrsnice puteva do manastira ima oko dva kilometra, odnosno od Beograda oko 125 kilometara.


Početak "čuda"

Leto 1990. godine. Rat je na pragu.Oko deset sati uveče u dvorištu naspram oltara sedeli su igumanija Sofija, otac Gavrilo, monahinja Nina, nekoliko civila i dva oficira. Iznenada se pojavila svetlost osvetljavajući prostor između konaka i crkve, a onda je nastavila da se kreće ka manastirskoj kapiji. Kada je svetlost nestala, na nebu se pojavila zvezda repatica isijavajući put manastira jaku svetlost. Bila je to najava "čuda" koja će se u nadolazećim godinama zbiti u ovoj svetinji.

Ilustrovana politika

Autoru:  Luna.* [ 11 Nov 2012, 13:50 ]
Tema posta:  Re: Божија Чуда

Čuda na ničijoj zemlji

Manastir Kumanica se nalazi u kanjonu reke Lim, između dva granična prelaza Srbije i Crne Gore, uz samu železničku prugu Beograd-Bar.

Slika


Manastir i danas spaja ne samo Srbiju i Crnu Goru, razjedinjene politikom i balkanskim prokletstvom, već spaja i ljude svih vera koji dolaze u ovaj manastir po lek.

Ne zna se ni tačno kad je manastir podignut, verovatno između 13. i 15. veka, ali je od 18. veka bio u ruševinama. Projektom pruge Beograd-Bar trebalo je da šine idu preko dela manastira, ali je ipak pomeren potporni zid na pet metara od crkve.

Jedino je lekovita voda, koja je svojevremeno tekla ispod samih temelja hrama, otekla ispod pruge, ali je i danas koriste vernici, piju je i njom se umivaju, tvrdeći da leči sve što se može izlečiti. Tokom 1971. godine crkva je delimično obnovljena, a konačno pre 12 godina kada je Muzej iz Prijepolja pokrenuo obnovu. Ne zna se ko je podigao manastir, ali se veruje da je ktitor bila vlastelinska porodica Kumaničići, koja je poticala iz ovih krajeva, a kasnije se pominju u oblasti Rudnika.

Manastir je posvećen je arhanđelu Gavrilu. U njemu se čuvaju mošti Svetog Grigorija Kumaničkog. Nepoznato je ko je bio Grigorije, sem da se u jednom zapisu pominje kao "srpski prosvetitelj i bivši arhiepiskop", pa čak da potiče "od svete i bogoizabrane loze Nemanjića".

Arheolozi Dejan Radičević i Emina Zečević pronašli su u oltaru crkve sarkofag sa moštima. Otkrili su ga u oltarskom delu crkve, na mestu gde se retko ili nikako ne sahranjuje.

Miroslavljevo jevanđelje
Nemanjići su u Bijelom Polju podigli više od 100 manastira i crkava. Da knez humski Miroslav nije naručio jevanđelje za crkvu Svetog apostola Petra, ne bismo se danas dičili najstarijim srpskim pisanim spomenikom koji je po knezu dobio ime - Miroslavljevo jevanđelje. Crkva Svetog Petra u Bijelom Polju sagrađena je 1196. i bila je sedište Humske episkopije, a doživela je tokom vekova da bude i džamija i katedrala. Početkom 14. veka bila je katedralna crkva Danila Drugog, a Turci su je u 17. veku pretvorili u džamiju i nazvali Fetije.


Pretpostavlja se da je reč o jednom od najvećih tadašnjih crkvenih velikodostojnika. Neretko se u Polimlju može čuti i legenda po kojoj su mošti svetog Save sklonjene pred najezdom Turaka u poslednji čas, odnosno da su na Vračaru spaljeni nečiji tuđi ostaci, te da su čudotvorne mošti srpskog arhiepiskopa upravo ovde pohranjene.

Na dan Svetog arhangela Gavrila, 26. jula svake godine okupi na hiljade pravoslavaca, katolika, muslimana i ateista, koji prenoće pod vedrim nebom kraj svetih zidina, nadajući se izlečenju. Veruje se da posetom Kumanici slepi progledaju, hromi prohodaju, a nerotkinje rađaju. Tokom noći se pale sveće za zdravlje živih i pokoj duša i razgrešenje mrtvih.

Još i danas se pominje slučaj mlade muslimanke iz Bijelog Polja koju je rodbina donela na nosilima jer je bila nepokretna. Sveštenici su joj očitali molitvu i ostavili da prespava pod vedrim nebom. Ujutro su je miropomazali osvećenim uljem iz kandila svetog Grigorija i devojka je prohodala. Zato se ispred manastira tiskaju ljudi i sa crnogorskim kapama, i srpskim šajkačama, i muslimanskim fesovima, a povremeno se čuju uzdasi "Gospode, pomiluj " i "bismilah". A otac Nikolaj u manastiru godišnje krsti i po 400 ljudi.


Crkvena knjiga
Milan Šebek iz obližnjeg sela Vrbnice oslepeo je u 23. godini.
- Čuvar kumaničkog hrama stavio je ispred mene staru crkvenu knjigu i rekao da čitam. Kad sam rekao da ne vidim ništa, on nastavi: "Sad ćeš videti, samo se udubi bolje." Video sam prvo obrise, a onda se desilo čudo, počeše da izranjaju slova, a onda se ceo tekst pokaza kao na dlanu - pričao je 70-godišnji Milan.

vesti online

Autoru:  Luna.* [ 15 Nov 2012, 13:42 ]
Tema posta:  Re: Божија Чуда

СЕНЗАЦИОНАЛНО: Гроб патријарха Павла сијао усред дана!

Данас се навршавају три године како се патријарх српски, господин Павле упокојио и за сва времена преселио у душу српког народа и историју ове државе. Остаће упамћен као највољенији и најпоштованији верски поглавар СПЦ у народу у историји српске цркве и државе а Срби су га за живота сматрали за свеца. Да је заиста патријарх Павле био божји човек говори и сведочење неколико грађана, житеља Раковице који су претходних дана видели гроб патријарха како светли усред бела дана.

Slika


Гробно место патријарха Павла у порти манастира Раковица где је сахрањен по властитој жељи у новемвру 2009. одмах је постало и место ходошачшћа православаца али и осталих хришћана не само из Србије већ и из региона па и света. У народу проглашено за свето место, патријархов гроб изгледа да заиста шири божију енергију оличену у необичној светлости која се види и по дану-тако барем тврде неки од грађана који често обилазе почивалиште патријарха Павла.

Јованка Милеуснић, која живи недалеко од манастира Раковица, каже за Правду да је пре три дана обишла гроб патријарха и да је још на улазу у порту видела да гроб светли црвеном стелошћу.

-Помислила сам у први мах да је у питању неко осветљење али ми је било чудно да је постављено у току дана а самном је била и моја заова која је исто то приметила као и још неколицина људи који су се затекли у порти манастира. То светло око гроба је потрајало неколико секунди а онда нестало само од себе. Сви смо се у чуду прекрстили а уверена сам да нам то патријарх Павле као народу нешто поручује, питање је само шта, каже Београђанка.

Исту чудну светлост око патријарховог земног почивалишта видео је и Никола Ресановић, који је студент теологије и који барем једанпут недељно обилази гроб у манастиру Раковица.

-Почетком прошле седмице, сећам се, био је облачан дан и када сам дошао до гроба блаженопочившег патријарха Павла видео сам бледу срвену светлост како титра око крста. Прво сам мислио да је неко укључио неки светлећи ласер али ничега и никога није било у близини. Црвенкаста светлост је нестала а после тога сам још три пута одлазио до патријарховог гроба али се та светлост није појављивала поново, каже овај будући свештеник.

pravda

Autoru:  Luna.* [ 20 Nov 2012, 11:29 ]
Tema posta:  Re: Божија Чуда

ЈЕРУСАЛИМ-ЦРВКА СВ. АРХАНГЕЛА
Плач иконе св. Саве Освећеног

Душан Михалек

Икона св. Саве Освећеног је проплакала. Приложник ових фотографија се уверио да је течна материја којом икона плаче тврда као лак и без мириса. У прилогу је и фотографија чудотворне иконе св Арханђела Михаила са натписом на српском језику.


Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika


svetosavlje

Autoru:  Luna.* [ 27 Nov 2012, 14:42 ]
Tema posta:  Re: Божија Чуда

ČUDA SVETE GORE


ČUDO SVETE GORE - BUNAR SVETOG SAVE

Ispod kelije Svetog Simeona i Svetog Save probijen je bunar u steni. Po predanju, tu vodu je pronašao monah Sava prilikom gradnje manastira. Voda iz bunara Svetog Save ima čudotvornu moć, a Svetogorci veruju da će nastupiti Kraj vremena kada bude presahnula.

Slika


ČUDO SVETE GORE - LOZA SVETOG SIMEONA


Slika


Kada se monah Simeon upokojio 1199. godine, bio je sahranjen u naosu katolikona, uz južni zid. Po kazivanju Domentijana, pisca Života Svetog Save i Života Svetog Simeona, za vreme službe je poteklo miro iz groba i iz Simeonovog lika na zidu. I odmah je počelo da čini čuda. Godine 1207, u pratnji grupe hilandarskih monaha, Sava je preneo očeve "cele i netaknute" mošti u Srbiju i pohranio ih u manastir Studenicu. Tako je ispunio očevu poslednju želju da počiva u "zemlji otačastva svoga". Predanje kaže da su, uprkos tome, Hilandarci bili veoma tužni što je sveti starac otišao od njih i da su dugo i neutešno plakali. Zbog toga je njegovim blagoslovom, "a za utehu večnu" braći monasima, na mestu gde je monah Simeon najpre bio sahranjen iznikla blagorodna loza.

Simeonovoj lozi se pripisuje čudotvorna moć. Mnogo je svedočenja da je besplodnim supružnicima, koji su čvrsto verovali, darovala porod. Najpoznatiji takav slučaj zbio se u 16. veku kada je solunski paša, blagodareći ovom grožđu, dobio naslednika. U znak zahvalnosti, on je 1582. godine poklonio Hilandaru veliko imanje van granica Svete Gore, zvano Kakovo, s kojeg manastiru i danas pristižu najveći prinosi.

Svakome ko zatraži, Hilandarci daju ovo grožđe sa uputstvom za upotrebu. Simeonovu lozu Svetogorci smatraju jednim od svoja tri najveća čuda i veruju da će nastupiti Kraj vremena kada ona bude uvenula.


ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA TROJERUČICA


Slika


Ikona Bogorodice Trojeručice je najpoštovanija ikona u Hilandaru i najznačajnija ikona srpskog naroda. Po predanju, pripada redu nerukotvorenih ikona, onih koje je ikonopisao apostol i jevanđelist Luka, prvi slikar hrišćanstva. Na njenoj drugoj strani je naslikan Sveti Nikola.

Ikona je dobila ime u 8. veku. U to vreme se pojavila ikonoboračka jeres, a jedan od njenih najvećih protivnika je bio Jovan Damaskin, tada još svetovnjak. Zato što je pisao protiv ikonoborstva, odsečena mu je desna ruka. Držeći odsečenu u zdravoj ruci, Jovan Damaskin se celu noć molio pred ikonom Presvete Bogorodice da mu isceli ruku kako bi nastavio da piše o poštovanju svetih ikona. I, čudo se zaista dogodilo. U znak zahvalnosti svetitelj je dao zlatarima da iskuju ruku od srebra i da je postave na ikonu.

Nakon čudesnog isceljenja Jovan Damaskin se zamonašio. Monaški život je provodio u lavri Svetog Save Jerusalimskog, u koju je poneo i ikonu svoje Dobrotvorke Trojeručice. U lavri su se nalazile još dve svetinje: čudotvorna ikona Bogorodice Mlekopitateljnice i paterica - igumanski štap Svetog Save Jerusalimskog. Prema predanju,ovaj svetitelj je na samrti prorekao da će u manastir doći jedan carski sin njegovog imena - Sava, i da će pri njegovom poklonjenju pričvršćeni štap pasti na zemlju. Zaveštao je da se novom Savi kao blagoslov daju obe manastirske svetinje.

Njegovom zaveštanju Jovan Damaskin je dodao svoje - da se tom carskom sinu da i ikona Bogorodice Trojeručice.

Pet vekova kasnije proročanstvo Svetog Save Jerusalimskog se obistinilo. U lavru je došao srpski monah Sava. Dok se poklanjao svetiteljevom grobu, igumanski štap je pao. Isto čudo se ponovilo i sledećeg dana. Tako su se razrešile sve sumnje monaha da je srpski Sava onaj koga su čekali. Čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice je čuvana uz dvorove svih vladara iz nemanjićke loze. Do kraja 14. veka je prešla sa dvora srpskog cara Dušana Silnog u manastir Studenicu. Početkom 15. veka je Studenica postala meta turskih osvajača. Obavešteni da Turci dolaze ka manastiru, monasi su se na brzinu postarali da iz njega spasu najvrednije dragocenosti. Tako su ikonu Bogorodice Trojeručice učvrstili na samar jednog magareta koje su pustili da ide kuda ga vodi Bogorodi;ina volja. Magare je prešlo gotovo celu Srbiju i Makedoniju da bi došlo na Svetu Goru, gde se zaustavilo nedaleko od Hilandara.Videvši i shvativši šta se dešava, manastirski oci su mu pohitali u susret. Kada su skinuli ikonu, magare je palo mrtvo.

Krajem 15. veka Hilandar se našao u teškoj situaciji zbog izbora novog igumana. Mnogobrojni monasi srpske, ruske, grčke i bugarske nacionalnosti nikako nisu mogli da se slože. Ali za vreme jednog večernja se sa ikone jasno čuo glas Presvete Bogorodice da je ona igumanija manastira. Sutradan, na jutrenju, ikona je bila na igumanskom mestu. Misleći da je u pitanju neka prevara, monasi su je vratili u oltar. Međutim, i narednog dana se ponovilo isto. Tada su shvatili da više ne treba da razmišljaju o izboru igumana, niti da pomeraju ikonu sa igumanskog mesta. Tako je Bogorodica Trojeručica postala igumanija i zaštitinica Hilandara. Godine 1905, na molbu zapovedništva visokih oficira ruske vojske, koja se nalazila u ratu sa Japanoom, načinjena je kopija ikone Bogorodice Trojeručice. Bila je poslata na bojno polje kao pomoć pravoslavnoj ruskoj vojsci. I Rusi su zaista počeli da odnose pobede. Kada je između dva carstva sklopljen mir, kopija je vraćena u Hilandar.

Devedesetih godina 20. veka veličanstvena kopija Bogorodice Trojeručice je stigla u Srbiju. Ova kopija stoluje u Hramu Svetog Save na Vračaru. Postavljena je u poseban proskinitar koji stoji u naosu hrama, uz sam igumanski presto. Ispred nje neprestano gori veliko kandilo, a ulje iz njega je već mnoge izlečilo od raznih bolesti. Ikona Bogorodice Trojeručice je prva svetogorska svetinja koja je, i pored kanonske zabrane, iznesena sa Svete Gore. Godine 1993. je petnaestak dana boravila u crkvi Svetog Dimitrija u Solunu, gde ju je videlo više od milion vernih. Tom prilikom se desilo još jedno u nizu njenih čuda - slepi od rođenja je u trideset trećoj godini progledao.

ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA MLEKOPITATELJNICA


Slika


Bogorodica Mlekopitateljnica (Galaktotrofusa) predstavlja ređi tip ikone. Na njoj je prikazano kako Presveta Bogorodica doji (pita) Hrista Mladenca. Ova ikona se najpre nalazila u manastiru Svetog Save Osvećenog u Jerusalimu. Sa svetiteljevom patericom, bila je zaveštana budućem Savi, carskom sinu koji će, kao običan poklonik, doći u manastir. Trebalo je da pri njegovom poklonjenju grobu Save Jerusalimskog pričvršćeni igumanski štap padne. Početkom 13. veka, kada je u manastir došao srpski monah Sava, ovo proročanstvo se obistinilo. Tako je Sveti Sava Srpski na dar dobio patericu Save Jerusalimskog, ikonu Bogorodice Trojeručice, koja je pripadala Jovanu Damaskinu, i ikonu Bogorodice Mlekopitateljnice.Po povratku na Svetu Goru, ikonu Bogorodice Mlekopitateljnice je postavio u Isposnicu u Kareji. Ali tom prilikom je napravljen presedan - ikona je stavljena levo od carskih dveri, na mesto koje pripada Hristu.


ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA POPSKA


Slika


Ikona Bogorodice Popske (Popovske) je litijska ikona. Na njenoj poleđini je naslikano Vavedenje Presvete Bogorodice, rad jednog od najboljih ikonopisaca tog vremena. Isti zograf je, oko 1360. godine, oslikao veliki Deizisni čin za ikonostas hilandarske crkve i minijature jevanđelista u Romanovom jevanđelju. Bogorodica Popska je preslikana u 16. ili 17. veku, a Vavedenje je sačuvalo svoj prvobitni izgled.

ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA ODIGITRIJA


Slika


Ikona Bogorodice Odigitrije (Putevoditeljke) urađena je u tehnici mozaika. Pripadala je prvom srpskom svetitelju - Simeonu Nemanji. On je na samrti tražio od svog sina, monaha Save, da mu donese ovu ikonu. Pred njom je pojao psalme sve dok nije izdahnuo. Danas ova ikona zauzima centralno mesto u riznici nove hilandarske biblioteke. Pred njom se metaniše i traži oproštaj za svaki posao koji se preduzima u ovom delu manastira. Godine 1996. je napravljena kopija Bogorodice Odigitrije za potrebe Istorijskog muzeja Srbije.

ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA AKATISTNA


Slika


Ikona Bogorodice Akatistne je postavljena na oltarsku pregradu glavnog hrama u Hilandaru. Oko nje je, u malim scenama, ilustrovan ceo akatist - himna Presvetoj Bogorodici.

ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA KLISIJARSKA
[/center]

Slika


Ikona Bogorodice Klisijarske (Eklesijarhova) je dobila ime po crkvenjaku (eklesijarhu) kojeg je urazumila. Predanje kaže da je taj crkvenjak bio pomalo nemaran. Trebalo je da održava kandilo pred ikonom Presvete Bogorodice koje se često gasilo zbog promaje. Paleći ga jednom prilikom, eklesijarhu su se otele neprimerene reči. Ali istog časa je onemeo. Moć govora mu se vratila tek posle brojnih metanija i mnogo prolivenih suza. Legenda kaže da je od tada postao najrevnosniji sluga u hramu Gospodnjem.





ČUDOTVORNA IKONA - NESAGOREVŠA U POŽARU

Ikona Presvete Bogorodice koja nije postradala u požaru ili Nesagorevša u požaru ostala je, kako joj i ime kaže, potpuno neoštećena u velikom požaru. Tada je izgorela cela prostorija u kojoj se nalazila. Ogaravljena ikona je izvađena ispod pepela i postavljena u oltar glavne crkve Hilandara, gde se idanas čuva.





ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA DOHIJARSKA

Ikona Presvete Bogorodice Dohijarske nosi ime po dohiji - magazi. To je prostorija koja služi kao spremište za hranu i ostale manastirske potrepštine. Nastojatelj magaze - dohijar, ima odgovorno poslušanje da puni dohiju i da iz nje razdeljuje namernice za kuhinju i monaške potrebe. Zbog toga nad njim bdi Presveta Bogorodica.

pravoslavlje

Autoru:  Luna.* [ 02 Dec 2012, 13:32 ]
Tema posta:  Re: Божија Чуда

Proplakala ikona Presvete Bogorodice?

Ikona Presvete Bogorodice u pravoslavnom manastiru Budisavci na Kosovu i Metohiji proplakala je na praznik Svetog Jovana Zlatoustog 26. novembra.

Slika

Čudo Božije, kako to prenosi Srna, dogodilo se za vreme akatista Presvetoj Bogorodici koji je čitao iguman Aleksej, izvestio je jedan vernik.

Ikona se nalazi na manastirskom ikonostastu.

Manastir Budisavci nalazi se u opštini Klina, 17 kilometara istočno od Peći i pripada Raško-prizrenskoj eparhiji. Potiče iz 14. veka, ali se ne zna sa sigurnošću ko mu je bio ktitor.

Iz manastira Budisavci je i ikona Preobraženja Hristovog koja potiče sa kraja 14. ili početka 15. veka.

Manastir je 1568. godine obnovio patrijarh Makarije Sokolović (1557—1571).

Mondo

Autoru:  Luna.* [ 10 Dec 2012, 12:02 ]
Tema posta:  Re: Божија Чуда

POTRESNA ISPOVEST MONAHA SA KOSOVA: Brisao sam suze sa ikone, ali su one samo navirale

Jeromonah Aleksej priča o čudu koje se desilo u metohijskom manastiru Budisavci, koji jedva opstaje u čisto albanskom okruženju, bez ičije pomoći i zaštite, često bez struje i hrane, izložen stalnim pritiscima

Slika


ČUDO IZ METOHIJE! Suze na ikoni Presvete Bogorodice podsetile su mnoge koji su to zaboravili da u srcu Metohije i dalje postoje srpski manastiri, među njima i manastir Budisavci, gde se ovo čudo i desilo. Jeromonah Aleksej priča za Telegraf kako se dogodilo čudo da najstarija ikona u manastiru, na praznik Svetog Jovana Zlatoustog zaplače, ali i kakav je život u potpuno albanskom okruženju, bez ičije zaštite, često bez struje, osnovnih životnih namirnica i onoga što im najteže pada – bez ljudi.

Kada su proplakale oči Bogorodice na ikoni, pomislio sam da je reč o slučajno prosutom ulju, te sam ga obrisao sa ikone, kaže otac Aleksej, i dodaje:

- Međutim, svaki put kada sam obrisao, suze su se ponovo pojavljivale. Vratio sam se u sobu i negde oko 8 sati, pošto mi nešto nije dalo mira, vratio sam se u crkvu i video sam da Majka Božija plače. Prijavio sam to sestrama, a ljudi koji su bili u manastiru na noćenju su slikali. Nismo nikome objavljivali, tek kada je vladika došao, rekli smo mu da je ikona mirotočiva. Potom je došlo još dosta monaštva i svi su se složili da nije dobro kada ikona toči suze. Kao i kada čovek plače, to je uvek jer ima neku muku, niko ne plače kad je dobro – priča jeromonah.

Pitali su, kaže, i duhovnike, i rečeno im je da se samo mole Bogu jer “nije dobro”.

- Otac Joil nam je kazao da će biti velikih stradanja i iskušenja, ali za ceo svet. Ne odnosi se to samo na naš narod na Kosovu i Metohiji. I među monaštvom je bilo onih koji nisu poverovali dok nisu došli da vide. Međutim, znate, za nas to nije čudo jer monasi često prisustvuju čudesima. To je čudo za narod koji ne veruje – objašnjava on, i dodaje da su mnogi koji su se molili pred ikonom Bogorodice doživeli čudo. Ikonu je na platnu 1860. godine naslikao otac Rafailo, jeromonah manastira.


[youv]http://www.youtube.com/watch?v=FPb2wbePyE8[/youv]


Među ljudima koji su došli da vide ikonu, bilo je kaže, i Albanaca.

- Jedan je čak, pre nekoliko dana, izrazio želju da se krsti u manastiru, ali, nažalost, morao sam da ga odbijem i uputim na nekog drugog jer nemam uslova za to.

Srpski narod je dole, podseća on, uvek prolazio golgotu, a Majka Božja moli svog sina da prestanu stradanja.

- Ona voli svakog, pa i najvećeg grešnika, i moli se svom sinu da prestanu bol i tuga. Više od 1.000 crkava i manastira je srušeno. Ipak, stradanja nisu samo na Kosmetu, već i u Beogradu. Svaki dan se dešavaju ubistva, samoubistva, droga…

Nekad sam služim liturgiju jer nigde nikog nema…

Manastir je inače okružen isključivo šiptarskim selima, Srba gotovo da nema. Preživeli su dosta toga, pa i napade na manastir.

- Uništen nam je konak, ali borimo se da opstanemo na našoj zemlji. Slabo ima naroda koji dolazi. Nedeljno možda dvoje-troje ili niko. Nekad sam služim liturgiju. Budu samo sestre i pojac. Nikakvu pomoć nemamo, šta nam Bog i Majka Božja pošalju, imamo. Nekad dobri ljudi pošalju hranu i ulje – priča otac Aleksej.

U okolini, u tri sela u blizini manastira ima, kaže, povratnika, ali je sa njima Srba ukupno desetak. Nema uslova.

- Posle svega ovoga, nije dobro. Biće još teže za Srbe, ali i za manastire, jer manastiri i narod ne mogu živeti jedni bez drugih. Dobili su ljudi i traktore i stoku, ali sve im je uglavnom pokradeno. Vladika Jovan je skoro obezbedio kravu jednom povratniku jer ima decu da bi imali mleka. I čim se to pročulo, krava je ukradena. Prošle nedelje nama je na manastiru razbijena kapija i odneto je seno – kaže on.

Prijavili su Euleksu, ali, kao i svaki put, kako kaže, međunarodne snage se trude da sakriju istinu.

- Od kada je prestao rat i došli Kfor i Euleks, nijedan slučaj nije rešen. Nije tim lopovima potrebna ta krava. To je samo pritisak i poruka da bi se ljudi odselili. Teško je živeti kad znaš da te Srbija ne prima ili te zaboravlja, a na Kosovu te ne žele. Mi moramo biti nečiji građani. Imali smo pritiske da izvadimo kosovska dokumenta, policija nam je rekla da ne možemo bez njih da se krećemo po Kosovu. Teško mi je bilo tada, jer je ispalo da sam građanin Kosova, a ne Srbije. A Kosovo je Srbija i nikad ne može biti drugačije. Ja sam se tu rodio i dokle god se služi sveta liturgija i ima makar i jednog Srbina, biće srpsko – poručuje jeromonah.

U manastiru nemaju kompjuter, televizor, a retko kada imaju mrežu za telefon. Žive u potpunoj izolaciji.
- Za oslobađajuću presudu Haradinaju javili su nam telefonom, nemamo nikakav izvor informacija. Niko nam ne dolazi, izolovani smo od svega. Teško smo primili vest o oslobađanju. Imao sam tužan osećaj poraženosti. Narod se jedva bori da opstane dole, jer mi nemamo gde da odemo. A tu je i neprestani strah od odmazde. Policija je tu, na 500 metara od nas, ali kao da nije. Manastir nema kome da se obrati sem Bogu – kaže jeromonah manastira Budisavci.


Slika


Često nemaju ni hranu. Do njih ne stiže pomoć iz drugih manastira.

- Nemamo baštu. Kad se mora, beremo koprive, pa to kuvamo. Od države nemamo ništa, ona ni ne zna da Budisavci postoje. Nekad po nekoliko meseci, pa i čitavu godinu ne vidim nikoga u manastiru. A i mi smo ljudi, voleli bismo da nekoga ugostimo, s nekim da porazgovaramo. Većinu vremena provodim sam, sa Bogom i molitvom – priča on setno, ali sa osmehom na licu i očima punim neke smirujuće nade.

Ima, kaže, dece među Srbima dole, ali je njihovo detinjstvo tužno jer ga provode izolovani, retko izlaze iz kuće.

- Najbliži naš grad je Mitrovica, koja je na dva i po sata vožnje, i to ako ima prevoza. Mi u manastiru nemamo ni kola niti bilo kakvo prevozno sredstvo. Kad god je potrebno da negde idemo, zamolimo jednog od naših ljudi da nas odveze kolima gde treba. Ali, ne daj Bože, kad nešto hitno zatreba, noću, ne možemo ništa. Monahinje su stare, a čak i ja, mlad, bio sam bolestan i nismo mogli ni do lekara. Najbliže selo je Osojane, koje je tri kilometra od manastira. Kad padne sneg, putevi se ne čiste i budemo zatrpani. Često nema ni struje i po nekoliko dana. Sediš u hladnom, moliš se. Dobili smo 20 metara drva, pa koliko potraje – kaže otac Aleksej.

Oca Stefana kidnapovala OVK i ni dan-danas se ništa ne zna

- Otac Stefan je 1999. godine kidnapovan iz manastira, zajedno sa jednim učiteljem, i dan-danas se ne zna gde je njegovo telo. Kada se zaratilo i srpski narod počeo da beži, otac Stefan je hteo da spasi narod i da ih sakrije u manastir, ali, nažalost, Albanci su ga kidnapovali. Oca Haritona, u Prizrenu, jesu pronašli, ali bez glave. Na putu do episkopije, krenuo je kod vladike Artemija, iz kola su ga izvukli i bio je mučen od strane OVK. On je sahranjen u Crnoj Reci – priča Aleksej.

Ipak, trudi se da bez obzira na sve šta su ljudi dole preživeli, u njima pronađe snage za praštanje.

- Hrišćanski je praštati i ne poželeti zlo nikome. Čak i najvećem neprijatelju. Gospod je rekao: “Molite se za svoje neprijatelje”. Teško je narodu da prašta, pa čak i monaštvu. U nama mora da bude mnogo ljubavi, jer moramo da je prenesemo i na vernike – priča on.


Slika


Od stranih kontigenata Kfora, među kojima su Italijani, Francuzi, Nemci, u manastir svrate samo Slovenci, i to ponekad.

Budisavci su zadužbina sestre svetog Stefana Dečanskog, koji ga je napravio još pre nego što su izgrađeni Dečani.

- Majka je mene i sestru dovela u manastir kada sam imao pet godina i tu smo ostali. Sestra i majka su monahinje u Gračanici, a ja sam u Budisavcima od 2008. godine. Živeo sam i sa patrijarhom Pavlom, on mi je dao blagoslov da budem u manastiru, u kojem ću, nadam se, ostati do kraja života – konstatuje jeromonah Aleksej.

Telegraf

Stranica 5 od 7 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/