Божија Чуда

Luna.* · **Poslato:** 19 Sep 2012, 19:27

Grožđe koje leči neplodnost

O Stefanu Nemanji, odnosno Svetom Simeonu prepliću se legende sa istorijskim podacima. Nesumnjivo je da je bio velik vladar, osvajač i ratnik, beskompromisni borac za državnost Srbije koja je pod njegovom upravom postala moćna država.

Ali, još u vreme njegova života neuki narod je verovao da je on Zmajeviti čovek, da se u njega uvukla, ala i da je stoga proždrljiv.

Za ručak je, tvrdi legenda jeo pečenog vola, u njemu pečenog ovna, u ovnu pečenu kokoš i u njoj pečeno jaje. Jednom je bio na ručku kod svoga sina svetog Save; kada je otvorio usta da jede, ala je zinula, a Sava je dograbio i bacio u more.

Stefan Nemanja 1196. godine saziva veliki sabor u Rasu, na kome se odriče svetovne vlasti u korist svoga sina Stefana Prvovenčanog. Zatim prima monaški postrig i postaje otac Simeon. Isto čini njegova žena Ana i postaje monahinja Anastazija.

On odlazi u Studenicu, a Anastazija u Bogorodičinu crkvu u Toplici. Godine 1197., sa sinom Savom, Simeon odlazi na Svetu goru, gde neko vreme žive u manastiru Vatopedu, a nedugo zatim osnivaju Hilandar, manastir posvećen srpskom narodu i monaštvu.

Posle drugog odlaska Savinog u Carigrad dobijaju od vizantijskog cara Aleksija III carsku povelju na kojoj u vezi Hilandara piše "Srbima na večni poklon". Dobijanjem te dozvole otpočeo je najvažniji period srpske kulture i budućnosti.

Simeon umire 26. februara 1199. godine ispred ikone Bogorodice. Poslednje njegove reči bile su: Hvala Bogu za sve. Sahranjen je pored hilandarskih zidina. Sedam godina posle njegove smrti, sveti Sava dolazi da iskopa mošti i odnese ih u Srbiju radi pomirenja zavađene braće.

Primećeno je tada da iz njegovih moštiju teče sveto miro od koga je kažu, "sva crkva mirisala". Svetogorski monasi su ga zbog toga proglasili svetim Simeonom Mirotočivim.

No, to nije jedino čudo vezano sa Simeona. Kada su mošti odnošene iz Hilandara sveštenici su neutešno plakali.

Iste noći, sveti Simeon javi se u snu igumanu Metodiju i reče kako je potrebno da njegove mošti budu prenete u Srbiju, ali da će za utehu hilandarskom bratstvu ostaviti lepu uspomenu, iz njegovog groba iznići će loza i dok god ona bude rađala i njegov će blagoslov lebdeti nad Hilandarom.

Tako je zaista i bilo - loza je nikla i održala se do dana današnjih, svake godine bogato rađa, iako joj se ne posvećuje nikakva posebna nega, ne orezuje se, niti se prska.

Pored toga ona ima i čudotvorno dejstvo - leči neplodnost. Oni bračni parovi koji nisu blagosloveni decom, a sa verom se maše zrna svete loze, dobiće dete.

Najstarije sačuvano predanje o tome potiče iz 1572. godine kada je neki Turčin doveo svog sina prvenca da bi ga ostavio u Hilandaru na službu Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju decu, pošto je jeo grožđe hilandarske loze.

Danas se na Hilandaru takođe može dobiti čudotvorno grožđe, ili se, na molbu supružnika, šalje poštom.

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 19 Sep 2012, 19:28

Šta je sveto miro?

Iz moštiju svetog Simeona poteklo je sveto miro, tečnost izuzetno prijatnog mirisa, za koju se tvrdi da ima i umirujuće dejstvo na prisutne. Oni koji su prisustvovali takvom čudesnom događaju tvrde da je osećaj "nebeski". Šta je, u stvari, sveto miro?

Gusta i masna tečnost koja ističe iz moštiju svetaca. Nema pravila kada se to dešava, ali se veruje da je to obično onda kada je svetac, koji je uvek prisutan, zadovoljan i pokušava da obznani svoju dobru volju.

Glavna odlika moštiju iz kojih ističe miro je netruležnost tela, po tome se i kanonizuju sveci u pravoslavnoj veri.

Mirotočivih svetaca ima i kod Grka i Rusa, ali do sada niko nije objasnio o kakvoj se pojavi radi. Da li je to nekakva hemijska reakcija, ili zaista "božji znak" nije poznato. Zvanična nauka zahteva da se ova i slične pojave podvrgnu podrobnom ispitivanju, kako bi se tačno utvrdilo o čemu je reč.

Postoje teorije domaćih arheologa po kojima su sva tela iz kojih je po upokojenju počelo da ističe miro, svojevremeno, odnosno nakon smrti, balsamovana, te su, zbog sastojaka koje se u ovom postupku koriste ostala očuvana, te da je tečnost koja iz njih ističe razultat istog procesa.

U nekim krugovim se još veruje da su se sveti ljudi, za života spremali za svoj put u večnost, pa su se stoga hranili na poseban način, uz bogatu upotrebu lekovitog bilja, specijalnih trava, i samo njima poznatim korenjem, kao i da su mnogo vremena provodili u meditaciji i osami, na čistom vazduhu i mestima koja sama po sebi povoljno utiču na ljudsku psihu i organizam. Svakako, mnogo je spekulacija na ovu temu, ali pravoslavna crkva ne dozvoljava nikakve analize, jer se to smatra skrnavljenjem svetih moštiju.

Velikomučenik sveti knez Lazar

Osim Stefana Nemanje, odnosno svetog Simeona, mirotočivi sveci su i Vasilije Ostroški i Prohor Pčinjski, a poslednji koji se uvrstio u mirotočive je velikomučenik Knez Lazar čije su mošti, nakon dugog lutanja, od Ravanice do Fruške gore, Sent Andreje u Mađarskoj, ponovo Fruške gore u skrivanja od varvarske osvete konačno pronašle svoj mir u zadužbini Lazarevoj, manastiru Ravanici, nadomak Ćuprije.

Mošti su smeštene u staklenom kovčegu i prekrivene zlatotkanim pokrovom koji je ručno izradila monahinja i najčuvenija srpska pesnikinja Jefimija. Nakon upokojenja u zadužbini, 1989. godine, primećena je fleka na pokrivaču, a prijatan miris raširio se čitavom crkvom u kojoj, sada već sveti Lazar, leži.

Iz njegovih moštiju, nakon tolikih vekova poteklo je sveto miro. Sveštenici ovo tumače kao znak božjeg blagoslova što se jedan od najvećih srpskih sinova konačno vratio onde gde zaista pripada.

Luna.* · **Poslato:** 26 Sep 2012, 17:30

Čudotvorac i u Rusiji

Sveti Sava, poznat kao prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj, bio je i prvi značajni predstavnik srpsko-ruskog prijateljstva zasnovanog na bliskom srodstvu jezika, duhovnom bratstvu i zajedničkim hrišćanskim idealima.

Sveti Sava

Poznato je da se kult Svetog Save raširio Rusijom još pre više vekova. Ruski kaluđer starac Isaija doneo je 1517. sa Svete gore u svoju domovinu rukopis Savinog žitija koje je u 13. veku napisao monah Teodosije, jedan od najznačajnijih srednjovekovnih srpskih pisaca.

ako je njegovo delo bilo tek jedno od nekoliko koja su se bavila uzbudljivim životom najpoznatijeg srpskog sveca, upravo je Teodosijevo žitije odabrano da stigne u zemlju slovenske braće i potom je bilo toliko prepisivano da ga je imala svaka veća biblioteka u Rusiji.

Slavista i istoričar dr Aleksandar Solovjev je zabeležio da su epizode iz života svetog Save unete u ruski letopis. Ruski pisac iz 17. veka Zaharije Kopistenski u polemičkom spisu protiv katolika ističe svetog Savu kao pravoslavni obrazac na koji se treba ugledati. Za njega se kaže da sačinjava prvu jaču duhovnu vezu između srpskog i ruskog naroda.

Domentijan, prvi biograf svetog Save, veli da je on, dok je još bio mladi Rastko napustio očev dvor prema nagovoru nekog kaluđera "poslatog od boga". Taj kaluđer je zaneo najmlađeg sina Stefana Nemanje pričama o prekrasnom monaškom životu i odveo ga u hram Svetog Pantelejmona.

Drugi živopisac Savin Teodosije preciznije kaže da je taj rečiti kaluđer bio Rus rodom, "ne prost, nego iskusan u rečima", koji je svetog Savu odveo na Svetu goru. Oba biografa se slažu u tome da je Rastko dobegao baš u Pantelejmonov ruski manastir a ne u neki drugi zato što je njegov duhovni vođa poreklom bio Rus.

Aleksandar Solovljev piše u "Srpskom književnom glasniku", daleke 1935. kako je 1191. godine, da je ruski iguman primio srpskog kneževića, pomogao mu da zavara svoje gonioce, primi malu monašku shimu i da sa manastirske kule zbaci svoje kneževske haljine u znak rastanka sa svetovnim životom.

Kula na kojoj se Rastko Nemanjić oprostio od svetovnog života i danas postoji u manastiru Stari Rusik i udaljena je na jedan čas hoda od novog manastira Svetog Pantelejmona. Stari manastir su krajem 18. veka napustili kaluđeri Grci. Kad je u 19. veku manastir prešao u ruske ruke i znatno se obogatio, Rusi su obnovili Stari Rusik i u njegovoj kuli sagradili crkvu Svetog Save Srpskog, koja je osveštana 3. jula 1871.

Monah Sava je u ruskom manastiru proveo šest meseci. Tu je primio prva pravila monaškog života i upoznao se sa prvim izvorima crkvene književnosti. Posle boravka među ruskim monasima prešao je u manastir Vatoped da usavrši grčki jezik. Pri rastanku je bogato obdario ruski manastir zlatom i drugim darovima i docnije održavao s njim bliske veze.

Počasni oltar

U selu Igumnovo u Moskovskoj guberniji je 1810. podignuta crkva, posvećena svetim mučenicima, braći Floru i Lavru, kamenorescima koji su zbog hrišćanskih uverenja postradali u 2. veku na Kosovu. U Svešteničkom dokumentu za 1831, koji se tu čuva, stoji da su u crkvi postojala dva oltara, jedan za mučeničku braću, a drugi posvećen svetitelju i čudotvorcu Savi Srpskom. Tu se služba božja održavala u dan proslavljanja Svetog Save, 27. januara, sve do zatvaranja hrama u Igumnovu 1937.

Posle nekoliko godina provedenih u Vatopedu, Sveti Sava je od svetogorskih vlasti izdejstvovao da se Srbima da napušteni manastir Hilandar da bi u njemu stvorio ognjište srpske nacionalne kulture.

Kult svetog Save ne samo što je dobio istaknuto mesto u ruskoj hrišćanskoj tradiciji, nego se u svesti njihovih vernika srpski svetitelj smatra čudotvorcem već četiri veka. Kult svetog Save sabirao je pravoslavne Slovene i Grke. To je i razlog što je lik ovog sveca Save živopisan od manastira Svete gore i kontinentalne Grčke, pa preko Bugarske i Rumunije, čak do Rusije.

Kultni svetac

Kultnom odnosu Rusa prema srpskom svetitelju doprinelo je umnogome i njegovo delo "Krmčija", koje se smatra najznačajnijim pravnim kodeksom srpske crkve i srpske srednjovekovne države. Ona se prepisivala u pravoslavnoj Rusiji već u 13. veku i bila osnov ne samo crkvenog, nego i građanskog zakonodavstva do kraja 19. veka. Savin molitveni život bio je uzor ruskim monasima, a poštovanju srpskog svetitelja pomogle su srpske izbeglice koje su pred turskim varvarstvom našle utočište u Rusiji već od kraja 14. veka, kao i i srodničke veze sa ruskim narodom. Ana Glinski - Jakšić, iz porodice poznatih srpskih plemića Jakšića bila je baka po majci ruskog cara Ivana Groznog.

vesti online

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Чуда Пресвете Богородице Беочинске

Казивање Игуманије манастира Беочина о чудотворствима Беочинске иконе Богомајке

Једне недеље за време службе довели су младића, од двадесет и неку годину. Довукли су га до пола дворишта, а одатле су га носили пошто није могао да иде и унели су га у Храм. Служба је била завршена. Свештеник са монахињама кренуо је према њему. Ноге су му биле изврнуте, он је ишао на чланцима, руке су му биле потпуно изврнуте у зглобовима, очи су му биле преврнуте, само су му се виделе беоњаче. Он тако вучен није могао да корача, није могао да иде а није могао да се носи. Ту смо га сусрели и почели са молитвом и полако смо га донели пред Мајку Божију. Ту му је свештеник са монахињама читао молитву. Сви су клечали и молили се. Прво су му се вратиле очи и могао је нормално да гледа, затим су се вратиле руке и зглобови су се исправили, а ноге у зглобовима се исправише и он је у потпуности стао својим ногама на земљу. То су људи видели и прославили Господа, Мајку Божију и светог Владику Варнаву.

†

Младић кога је нога толико болела да више није могао да хода, три пута је дошао пред икону Мајке Божије и очитане су му молитве за здравље, болови су прошли и никад више није имао проблема.

†

Младић из околине Новог Сада побегао пре пет година од куће. Звао га отац кући да дође, неће да дође. Звала га мајка кући да дође, одбија и њен позив. Рекавши: Никад више код куће нећете ме видети. Дошли су родитељи пред икону Мајке Божије и ту се молили, и толико смо сви молили Мајку Божију да врати младића кући, јер га родитељи само једног имају. Кад су се родитељи вратили, младић је већ био дошао кући. После пет година вратио се својој породици.

†

Десило се у Београду, да се младић замерио својим родитељима, и отишао од куће. Доста је година прохујало и родитељи су дошли пред Мајку Божију. Толико смо се сви молили, била је пуна Црква народа, сви смо клечали. Кад су родитељи дошли кући он их је назвао телефоном и питао их: Да ли је то мајка? На питање мајке ко си ти? Младић је одговорио: Ја сам мајко твој син. Ја немам сина, ја мог' сина не знам, седам година није код куће. Мајко, ја сам твој син. И то вече стигао је кући и никад више није бежао од куће.

†

Безброј чуда. Сто педесеторо деце је измољено од Мајке Божије од бездетних родитеља. И ми смо сву ту децу овде крстили.

†

Знам, и видели смо децу која су боловала од падавице и која су се овде исцелили на очиглед свих.

†

Доведу девојку, донесу је на ћебету, која не може да се ослања на своје ноге, простру је пред Мајку Божију и ту је на 15-ту молитву устала и никад више није падала.

†

Младић који је био сав избоден по лицу и руке су му биле избодене, испечене, исцелио се да никада више није падао.

†

Има деце која су била на крајњој ивици живота. Родитељи су их доводили, и читане су молитве за здравље, и они су престали да се дрогирају. Ми и многи други смо очевици оваквих чуда.

†

Видели смо многе болеснике од рака који су се исцелили а молили су се овде пред чудотворном иконом Богомајке. О томе ће бити објављена и књига.

†

Једном је ватра почела да сева из иконе, искакале су искре из иконе. И ми смо почели да размишљамо због чега се то дешава. Свештеницима и владикама о томе смо говорили и дошли смо до закључка да треба да направимо рам за икону јер је почео народ да је дира рукама, да је пипка да носи делић по кући. Сада смо је заштитили да то не могу чинити. Икона је стара 500 година као и икона Господња са друге стране.

†

Има једно чудо које се десило Јелени и Паји који су на раду у Немачкој. Седамнаест година нису имали деце и чују за чудотворну икону и дођу. Било је неколико аутобуса народа. Они су се усрдно молили пред иконом Богомајке. Прочитана им је и молитва. Када је Јелена у Немачкој пала под сто, доктори су јој сви рекли, Јелена, ти никад не можеш имати деце, ти си бездетна. Лекари су јој рекли да су шећер и притисак у реду, и да се са њом нешто необично дешава. Утврдили су да је носећа од тога дана када је била пред иконом беочинске Мајке Божије. Време је одмицало, после девет месеци Јелена је родила детенце и наденула му име Никола. И то је дете донето из Немачке у манастир да се крсти. И овде смо га крстили. Кум је био Србин, који је исто тако радио у Немачкој и који је имао три сина. Тај њихов кум клекнуо је пред чудотворну икону Мајке Божије и рекао: Мајко Божија, буди чуварка моје деце, дома мога и породице моје, Мајко Божија хвалићу Те у све векове, чувај ми децу моју. Сви су га гледали како се молио и плакао. Прошло је од тада једно две године. Његов најмлађи син узео је велики нож, литар ракије, и одвезао се три километра од своје куће, и себи пресекао вене. Прво је попио ракију.. сва је крв изашла. У 12 сати ноћи дете је пало у кому и изгубило свест, смрт само што није наступила. Долази му једна жена у лиластој хаљини, која има широке рукаве и има огртач преко главе, прилази му и каже: Драгане, што си то урадио и велику жалост ставио на мене, твоје родитеље и себе. Дете нема ни капи крви. Хоћеш ме послушати да ово више никад не урадиш и ја ћу ти увек помагати. Хоћу. Призови ме и ја ћу доћи да ти помогнем. А он је пита ко си ти? Ја сам Мајка Божија беочинска Богородица, са левог стуба, где је твој отац клечао и молио се да му ја будем заштитница. Ја вам јесам заштитница, ја сам све оставила и дошла да ти помогнем. И узела је његове руке са пресеченим венама наместила их и подигла га, одвела га и увела у кола, возила кола и дошла до његовог стана. Сама капија се отворила он је гледао, отворила се троје врата, увела га је у дневну собу и пустила га. Кад је он лупио на под отац је брзо изашао да види шта се то чуло и видео своје безживотно дете. Није отишао детету већ на телефон да зове нас и рекао: Молим мајку игуманију да идете пред икону Мајке Божије и молите да се душа мог детета врати у његово тело, јер је пресекло вене и крв је изашла. Кад смо отишли пред икону и молили смо се: Мајко Божија врати душу детета да дете живи. Дете је устало и село, и метнули су га родитељи на кревет. Стигли су лекари. Он крви није имао. Одвезли су га у болницу и питали Драгане, хоћеш ли нам рећи шта си урадио. Имао је 16 година. Каже да се био нешто наљутио да му је живот постао мрзак и решио да изврши самоубиство. и јавила му се Богомајка као са беочинске иконе са левог стуба и узела ме за руку, наместила их и рекла ми да никад више то не урадим, да не ожалостим Њу и моје родитеље. Ја сам обећао да то више нећу чинити. Немци су написали књигу о тој чудотворној икони. Питали су га: Драгане, ако ми одемо у Беочин у тај манастир, хоћемо ли ми видети икону и тај стуб на коме се Она налази, где ти је отац клечао и молио се пред њом. Рекао је, можете. Драган је потпуно оздравио. Дошли су родитељи, Драган и његова два брата и захвалили Богомајци што се Драган налази међу живима.

†

Ова икона Богомајке се јавила двојици другова. Дође прво код једног и каже: Да не иде у Нови Сад јер је покварен аутобус којим треба да путују. Он јој каже ја и мој друг смо се договорили да идемо. Ја морам да идем. Ја ћу отићи код њега да му кажем. Оде Богомајка и код другог дечака и каже му да аутобус није исправан да не иду. Они је послушају. У особи препознају беочинску Богомајку, као да је сишла са иконе, деца нису отпутовала. Аутобус се запалио уз пут.

†

Нека жена је боловала од тумора, имала је велики стомак и тумор који је био тежак 11 кг. Када је сазнала за болест она је кукала. Овде су је довели пред Мајку Божију, и за седам дана тумор је нестао да се ништа није примећивало. Када је дошла лекарима они су јој рекли да су је погрешно позвали. У питању је друга жена која има велики тумор. Она им је рекла да је то она, установљено је да тумор више не постоји.

†

Други човек Ненад, коме је била отпала коса и трепуше, да је побелио као креч, родом из Бањалуке. Био је у институту у Каменици. Сваки дан је долазио таксијем. Кад су лекари видели да је оздравио, питали су га: Шта си радио, Нешо? Где си био. Свако јутро сам ишао пред беочинску Богомајку. Отишао је кући здрав.

†

Једној жени која је била комуниста и није веровала у Бога, а ни родитељи јој нису веровали, јави се Мајка Божија и каже: Недо, иди у Мој манастир и ја ћу ти даровати чедо на руке. Неда је пита ко си Ти? Ја сам Мајка Божија из Беочина. Поче обилазити манастире и ни у једном не препозна онај у који треба да дође, и на крају када је дошла на капију беочинског манастира, рекла је: То је тај манастир који сам видела у сну. Неда је препознала икону која јој се јавила. Касније је Неда постала носећа и родила је сина и ту смо га крстили пред Мајком Божијом.

†

Једном су муслимани ухватили једног дечака, одвели су га у логор који се налази у Ораховцу. Ту су га мучили, злостављали, гледао је кад су друге људе мучили... шта му све нису радили. Мајка му је три месеца у седам сати стизала пред Мајку Божију а у седам сати увече излазила из храма, непрестано се коленопреклоно молила. Није се са колена подизала. Повремено смо успели да је убедимо да попије чај, па се опет враћала на колена. И каже кад је њено дете у тамници било и размишљало сваки дан шта ће од њега бити, неко му је пришао и рекао: Андријане крени са мном. Три страже стоје пред тамницом са пушкама на готове, опет чује глас: Андријане крени ја те водим, не видим никога. Проведе га поред три страже и каже му иди Андријане тамо право, за тобом ће пуцати, а ти се не бој, дете ухвати правац и преплива реку Дрим. Каже да је река носила камење и дрвеће а до њега ништа није долазило. Узме мобилни од неког човека и јави се родитељима и они стигну ноћу тамо али га нису водили кући него у три сата стигли пред Мајку Божију. До сванућа су се молили, узели су икону Мајке Божије и дан данас славе ту Милосрдну Мајку Божију. Ту муслимани долазе.

†

Има муслимана који су добили помоћ молећи се пред чудотворном иконом да и дан данас проповедају. Једна муслиманка која је добила помоћ код иконе Беочинске Богомајке; сретне у Немачкој једну Српкињу и пита је зашто плачеш? каже јој: имам скоро 45 година а немам деце, хајде да те ја одведем где сам милост у Бога нашла. Доведе је муслиманка, пред икону Мајке Божије и ту су јој читане и читане молитве, и та је Српкиња родила Бошка и Љиљану. То су деца измољена од Бога. Играју се као да певају службу. Тој дечици је сада око две године.

†

Малу Марију редовно од малих ногу доносе у цркву. Од месец-два је родитељи доносе а 17 година нису имали деце. Сви смо се са њима молили, и донели су на свет Марију. Кад је доведу у цркву она се моли Мајци Божијој, захваљује јој што је дошла на свет.

†

Има безброј чуда... Једна жена Рада која 15-16 год. није могла да има децу и дошло је до развода. Она је дошла пред Мајку Божију и толико се молила. Ја сам се молила Мајци Божијој да каже овој жени да иде, јер нисмо могли више да издржимо напоре које смо сваку ноћ имали јер су се молитве до пола ноћи читале. Када се вратила кући она је постала носећа. Добила је прво малу девојчицу па је родила и сина и ту смо децу овде крстили.

†

Имамо исто једну жену која је измолила дете. Деде када су виделе колико година нису имали унучади закажу крштење на другом месту. Мајка је плакала знајући шта је обећала Мајци Божијој. Дође нама овде и каже: Не знам шта ћу са животом, хоће да се дете у хотелу крсти и ту да буде ручак. Ја сам јој казала: Три пута дођи овде пред Мајку Божију и ти ћеш видети. Када се трећи пут вратила, кажу јој, кажи једном где хоћеш да ти се дете крсти? Дошли су овде и ту су детенце крстили. Ето сви смо очевидци оваквих чудеса.

†

Дође један човек и пита се: Шта је овом народу да клечи и да се моли, Мајко Божија, Мајко Божија... И њега су заболела уста и он је једва жив остао док није пред иконом плакао и молио за опроштај, после чега су га уста прошла.

†

Дошао један официр из рата, начисто се изобличио. Брате шта је вама? Не пише му на челу, само ћути. Ко би мени овај камен склонио са срца био би велики у очима мојим. Моли се пред Овом иконом па ће ти камен отићи са срца. Кад је пред Мајку Божију клекао, моли се и каже: О шта Ти уради, нема оног камена. Нестаде. Нестаде. А ја му кажем, Богомајка га склонила.

†

Дошли новинари, врућина... они се тако распојасали. Кажу ми: Хоћемо нешто да сликамо. Не можете данас. Они се боре да сликају, ја се борим да им не дам. Не дозвољавам им да уђу у Цркву. Пустите нас, самога ти Бога. Хајде уђите. Уђоше и размилише се по Цркви. Гледају, гледају па пред Мајку Божију. Кад је Она дунула на њих, они један преко другога па на пола Цркве. А ја гледам и помислим ала су ови пијани, са овима нешто није у реду. И још једном до истог места. И још једном кад је дунула још се даље одбише. Кажем ја: Ови су пијани треба да иду напоље. О Господе, кад је Она дунула на њих до врата су отишли. Почеше плакати и кукати. Шта је вама, кажите. Мајко, Ова икона нам не да да јој приђемо, нас истера. Клекните сви, клекните људи и молите се као деца: Мајко Божија опрости нам, Мајко Божија опрости. Молим Те прими нас, Мајко Божија, из далека смо дошли. Дозволи Мајко да те сликамо, ја ништа не умем да кажем. Устаните људи и молите Оче наш, Богородице дјево, викаше: Мајко Божија опрости нам и приђоше и сликаше је. И сликаше и опростише погнуте главе са страхом.

†

Чудотворна Мајка Божија исцељује људе разних вера, један муслиман каже: Мајко, ја сам дошао да плачем, имам деветоро женске деце а немам ни једно мушко. Ја не знам шта ћу са животом. Иди ти Мајци Божијој и кажи: Па како ћу да јој кажем? Мајко дај ми једно мушко дете, деветоро женских, сви ће отићи. После је добио дете. Дошао старац 76 година, носи детенце. Она ми га је дала. Лепо дете и био је захвалан Богомајци.

†

Дошао један Белорус. Дете огрубело, оседело, побелело, сасвим се изобличило. Довео га отац. Мајко игуманија, моје дете 7 година не може да положи један испит. Постало је психички преосетљиво и ништа не смемо да му кажемо. Не знамо више шта да радимо. Кажем ја њему: бато, моли се. Молио сам се. Онда да клекнеш и да се молиш Мајци Божијој, да му просвети разум. Кад дође кући нека положи тај један испит. Положио је десетком и опет дошао да захвали Мајци Божијој.

†

Отишли су из Новог Сада у Вршац и узели најтежег болесника. Кад вас погледа као да пусти она два фара, која као да секу оне које гледа, а свака длака на глави стоји усправно. Доведоше је пред Мајку Божију да се прочита молитва. Ја је питам: Умеш ли нешто да певаш? Она ме погледом сече, сече. Сутра је опет доведу. Јелена молиш ли се? Стегнем јој три прста па је прекрстим. Хајде Јелена полако за мном, изговарај Оче наш... Када је четврти пут доведоше, од капије је трчала. Сама је ушла као здрава. Вратила се и дала дипломски, уписала постдипломске, магистрирала и докторирала, све по Божијој вољи и Божијем закону. Она је сада проповедник о чудотворној икони.

†

Жену која је пет година ходала на коленима, донели су у манастир пред Мајку Божију. На коленима је ушла у цркву и дошла до иконе Мајке Божије и читане су јој молитве. После молитве она је трчала по цркви и бацила је штапове. Код куће је имала сина Лајоша који је са ратишта дошао болестан. У тренутку њеног исцељења, исцелио се и њен син који је боловао од великих страхова понесених са ратишта и никада није скидао ћебе са главе, мајку је сачекао на вратима.

†

Младић кога су много ноге болеле, чује за икону Мајке Божије и крене аутобусом из Новог Сада. Када је дошао до краја аутобуске станице, он је изашао и велики напор је уложио да стигне до манастира. Лежао је у трави, људи су пролазили поред њега, не схватајући о чему се ради. Од станице до манастира је потребно 15 минута, а он се мучио 2 сата, док није стигао пред манастирску капију. Стајао је пред манастирском капијом и није могао ући док га сестре нису позвале и увеле у цркву, где је одмах почела молитва да се чита за оздрављење. Младић се јако мучио и имао је велике болове до пола молитве, а по завршетку молитве било му је боље. Попио је чашу воде и отишао је трчећи, људи су се чудили, јер су видели у каквим је мукама био при доласку.

†

Жену која је имала тумор на мозгу, довели су на молитву и она је остала цеo дан у манастиру. Требали су да је воде у Словенију на операцију, и отишавши тамо је утврђено да нема ни ожиљка.

†

Исцељење једне девојке: Седела је за писаћим столом, пала је под сто и сва се укочила. Позвали су њеног брата, вукла су је три човека од капије до манастира. Положили смо је пред Мајку Божију и очитане су молитве. Доводили су је три дана. Трећи пут када су је довели она је дошла сама од капије до иконе Мајке Божије. Исцелила се потпуно и она је велики молитвеник пред Мајком Божијом.

†

Један доктор који је дошао пред Мајку Божију чудио се неким казивањима о чудима Мајке Божије. Дуго је стајао и гледао у икону и питао шта се то дешава. Одједном бива подигнут пред Лик Мајке Божије и сам у чуду прославио је Мајку Божију.

†

Детенце од четири године које од рођења није ходало, родитељи су донели пред Мајку Божију и спустили. Оно се толико претурало пред иконом Мајке Божије, очитана је молитва. После чега је детенце устало и трчало.

†

Један тежак болесник који је био у ранама које су биле дубоке и до 5цм. Игуманија се четрдесет дана молила пред Мајком Божијом, читајући Молебни канон за исцељење. Након четрдесет дана, била је недеља у 12 сати када је Игуманија стајала пред иконом Мајке Божије, била је потпуно свесна и плакала је молећи за помоћ болеснику, одједном од олтара све иконе Апостола су дошле пред икону Мајке Божије и стале у ваздух. Игуманија је чула разговор Мајке Божије и Апостола. Мајка Божија је питала Апостоле: зашто је Игуманија тако тужна? Они су одговорили: „Сестра Марина је болесна и она се плаши да ће умрети ."Мајка Божија каже Апостолима: „Сестра Марина неће умрети, она ће оздравити." И тако је било, сестра Марина је оздравила и устала.

†

Једно дете од шест година који се зове Зоран, био је тешко болестан. Лекари су рекли да дете треба одмах да изнесу из болнице, дете није ништа јело и било је у јако критичном стању. Мајка је са болесним дететом дошла пред Мајку Божију, носећи га на рукама. После молитве дете је оздравило и тражило је хлеба. Јео је и мајка га је одвела за руку.

†

Жена из Новог Сада која дуго није имала децу, дошла је пред Мајку Божију да се моли. Помагала је и у манастирским радовима и све монахиње су се молиле, и она је милошћу Мајке Божије добила два сина.

†

Медицинска сестра из Беочина, долазила је пред Мајку Божију да се моли јер 7-8 година није имала деце. После молитве понела је и родила здраву девојчицу.

†

Жена из Беочина, Весна која дуго година није имала деце, долазила је на молитву неколико пута и после тога је родила здраву децу.

†

Адвокат и његова супруга дошли су да се моле за ћерку која је имала преко четрдесет година, а није имала деце. После молитве је родила мушко дете.

†

Брачни пар из Новог Сада који дуго није имао деце, долазио је да се моли пред иконом Мајке Божије, и Мајка Божија им је даровала двоје деце.

†

Брачни пар из Београда који 17 година није имао деце, свагде су ишли и ништа им није помогло. Дошли су пред икону Мајке Божије, плакали су, читана им је молитва и добили су двоје деце.

†

Човека који три месеца није спавао због последица са ратишта, довели су пред Мајку Божију и после молитве он је заспао и три дана и три ноћи се није будио. После тога је уредно спавао.

†

Дете које од рођења није уопште спавало. Имало је годину дана када је доведено пред Мајку Божију. После молитве спавало је 24 сата и више није било проблема са спавањем.

†

Беби од три дана је вршена операција кичме. У време операције родитељи су се молили и клечали пред иконом Мајке Божије. Операција је била успешна и без последица.

†

Утврђено је да беба која се још није ни родила, нема неких делова тела. Од времена када је то утврђено, родитељи су се стално молили пред иконом Мајке Божије до рођења. И гле чуда, дете се родило здраво и без икаквог телесног недостатка.

†

Девојка која десет година није могла да дипломира, дошла је пред Мајку Божију, молила се и после тога је дипломирала са највишом оценом.

†

Једна девојка пет година није могла да положи један испит, а после молитве пред иконом Мајке Божије брзо и успешно га је положила.

†

У време рата из РС је дошао аутобус пред икону Мајке Божије. Била је зима, снег, молили су се пред иконом до 12 сати ноћу. Игуманија се помолила Мајци Божијој да устану и оду, и тог момента они су устали и отишли.

†

Млада жена која дуго није имала деце на Аранђелов дан је дошла пред Мајку Божију и са сузама се молила... од тог дана јој се рачунала трудноћа. Сада има две девојчице.

†

Дипломирана правница, 10 година није могла да нађе посао, заветовала се Мајци Божијој да ако нађе посао све што заради она ће јој поклонити. И Мајка Божија јој је помогла и она је сутрадан добила позив за посао. И испунила је своје обећање.

†

Младић кога је пет година непрестано болела глава је имао велике муке. После молитава пред иконом Мајке Божије престала га је болети глава.

†

Девојка која се дрогирала... родитељи не знајући шта ће, селили су се из града у град и на крају су је довели пред икону. Читане су јој молитве и она се више никада није дрогирала.

†

Мајка једне монахиње је пала и сломила кук, после молитава за њу, било јој је боље.

†

Стефан после три месеца је почео да сиса.

†

Осамдесетих година је била велика оскудица, није било уља и нисмо имале чиме палити кандила. Молили смо се пред Мајком Божијом, и јави се Мајка Божија једној жени из Беочина и нареди јој да одмах донесе 10 литара уља у манастир. И од тада више никада није нестало уља у манастиру. Још јој је Мајка Божија наредила да годину дана доноси уље за кандило.

†

Стојан из Беочина, који је умро у затвору, јави се својој мајци Љубици у сну и каже јој да га је послала Мајка Божија да разговара са њом. Сутра је мој рођендан и све што си спремила да однесеш на гроб, однеси у манастир Беочин сестрама и оне ће да часте све који дођу. Мајка и његова супруга су дошле пре зоре у манастир и донеле све што су спремиле.

†

Дете које је имало шест месеци није хтело да сиса и донето је на молитву пред Мајку Божију. Била је недеља, црква је била пуна народа и после молитве мајка га је изнела и он је одмах почео да сиса. И сви присутни прославише Господа и Мајку Божију.

†

Случај са Видом из Черевића! Седела је пред својом кућом и пила кафу и чује глас који јој наређује: „Устани одмах и хајде у манастир Беочин!" Никога није видела, она је пошла у своју собу и неко јој не да, да уђе у кућу и чује исти глас: „Видо хајде у манастир Беочин треба да помогнеш!" Узела је обућу и избезумљена трчала у правцу манастира. Када је дошла на раскрсницу питала је једног човека где је манастир. И он јој је помогао. Било је 3 јутра сена које је требало покупити, а киша се спремала. Она је стигла до манастира и упутили су је на њиву да помогне. Тај глас је био глас Мајке Божије која је скупљала раднике да се сено покупи пре кише. Мајка је призвала и једног човека кога је заболео зуб, он је 4 км трчао до манастира а за њим су трчала и његова два сина јер су се плашили да отац хоће да се убије. Када је стигао пред Мајку Божију, пружио је руке и рекао јој колико га боли зуб. И одмах је бол нестала... он и његова два сина су дошла да помогну купити сено. Киша је пала када је сено било покупљено.

†

Један младић који уопште није могао да једе, дошао је на Литургију и читана је молитва и после тога је почео да једе.

†

Млада жена из Сремске Митровице је оставила своју породицу и отишла у непознатом правцу. Њена свекрва је дошла у манастир и 7 дана преклечала пред Мајком Божијом молећи да јој се врати снаја. Када се вратила из манастира, снаја ју је дочекала код куће са децом. У време свекрвине молитве у кући су се чули јауци мале деце која су призивала мајку непрестано. Снаји се јавио Архангел Михаило са мачем и наредио јој да се врати кући, она није хтела, и Архангел ју је бацио и она је одмах пала пред кућу и чула дечије гласове „Дођи мајко дођи". Они славе Архангела Михаила јер га је Мајка Божија послала да им помогне.

†

Човек који је имао расуло у породици побегао је од куће. Месеци су пролазили а он се није враћао. Туга и бол је обавила кућу. Његов отац и његова тетка монахиња дошли су пред Мајку Божију и одмах су почеле молитве пред Мајком Божијом. Када су се вратили кући, он је већ био код куће. После тога је био мир у породици.

†

Позвали смо једног академика да уради једну икону каква је и ова икона Мајке Божије, па да се ова икона склони, а та нова да се стави на њено место. После тога су се почела дешавати чуда пред старом иконом, па нико није смео да је премешта.

†

Једна старица од осамдесет година, позајмила је новац своме комшији, време је пролазило, а он није хтео да јој врати новац. И она је дошла да се жали Мајци Божијој да комшија неће да јој врати паре. Он је добио наређење од Мајке Божије да врати старици паре или ће тешко бити кажњен. Он је одмах вратио паре.

†

Два школска друга из детињства која су одрастала заједно, седели су у школској клупи, факултет су завршили.. Заједно су отворили фирму, почео је друг друга да поткрада. Друг није могао да поверује да би га његов пријатељ поткрадао. Време је пролазило, а у каси је нестајало новца. Сумњао је у супругу, мислио је да она краде и већ је било дошло пред развод брака. Почео је да долази пред Мајку Божију, да јој се моли; да му покаже ко прави проневеру. Када се вратио из манастира друг га је чекао, клекнуо је пред њега и рекао: „Брате ја те поткрадам, опрости, све ћу ти вратити!" Тако је и било, све му је вратио.

†

Атила католичке вере је био наркоман и полако је наступала смрт, а он је само говорио: „Крстите ме, крстите ме, крстите ме!" Водили су га по католичким црквама, и нико није хтео да га крсти. Довели су га у Беочин, била је Литургија, увели су га у цркву и он је говорио, крстите ме! До пола крштења није реаговао, а од пола потпуно се исцелио. Сада је здрав и ради. Много се захваљивао!

†

Неколико дана пре јављања сина мајци, једна жена из Раковца је њој пришла, док је била на молитви пред иконом Мајке Божије и рекла јој: да је Мајка Божија њој рекла да је њен син жив.

†

У манастир долази Димитрије да се моли за баку, која је у болници јер има гангрену, нога се почела јако осетити а има и декубитис. Димитрије и Нина су долазили и читала се молитва пред Мајком Божијом. После тога бака је пуштена кући и нога је боље.

Извор: Манастир Беочин

staretu.stefan · **Pridružio se:** 08 Okt 2012, 11:04 **Postovi:** 2

www.locurile-sfinte.ro

site istorije Srbiju po rumunske iezik!

Staretu Stefan
istorija student
Iasi

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

staretu.stefan je napisao:

http://www.locurile-sfinte.ro

site istorije Srbiju po rumunske iezik!

Staretu Stefan
istorija student
Iasi

Hvala ti

staretu.stefan · **Pridružio se:** 08 Okt 2012, 11:04 **Postovi:** 2

Да! Сада знам ... хвала ... не могу ставити линк Живела Србија и Православље hvala!

Stefan

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Hvala i tebi Stefane,ubaci nam ponesto sa tvog prelepog sajta

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

ЧУДА СВ. КРАЉА СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ

Краљ Стефан Урош Трећи Немањић (владао 1321-1331), познат под именом Стефан Дечански, једна је од најтрагичнијих фигура српске историје. Његов отац, краљ Милутин, наредио је да га ослепе, а син цар Душан Силни досудио му је смрт дављењем.

Историчари не знају поуздано ко му је била мајка. Према једној верзији, рођен је у Милутиновом браку са бугарском принцезом Аном Тертер, према другој родила га је ћерка севастокатора Јована Анђела. Буран љубавни живот Стефановог оца Милутина оставља простора за многа нагађања, па поједини извори као Стефанову мајку наводе Јелену, Српкињу властелинског порекла. Велики део свог живота, Стефан Дечански провео је у изгнанству. Одрастао је међу Татарима, као талац на двору кана Ногаја, а након што се вратио и подигао буну против оца (1308), ослепљеног су га послали у Цариград, код цара Андроника, Милутиновог таста и оца његове последње супруге, краљице Симониде.

Након очеве смрти, Стефан се вратио у Србију и устоличио као краљ, победивши бројне претенденте на Милутинов престо. Недуго пре тога – верује се да је то чудотворно дело светог Николе – повраћен му је вид. Григорије Цамблак, учени монах, писац Житија Стефана Дечанског, наводи како је овај светитељ и владар имао приказања светог Николе у свим важним тренуцима овоземаљског живота.

Стефанова задужбина, манастир Високи Дечани на Косову, право је ремек-дело средњовековне уметности. Енглески путописац Ивенс назива их „најплеменитијом грађевином на Балканском полуострву”, а Милан Кашанин „круном нашег црквеног градитељства”. По својој славној задужбини, владар је добио и име: Стефан Дечански.
Као младић, Стефан Дечански био је ожењен бугарском принцезом Теодором Смилец. О овој жени не зна се много, иако је била мајка првог српског цара, Душана Силног. У браку са Дечанским, родила је и сина Душица, који је преминуо у Цариграду, за време њиховог изгнанства.
После смрти краљице Теодоре, Стефан Дечански оженио се Маријом Палеолог, ћерком Филипа Таренског, рођаком цара Андроника.
Сматра се да је овај брак склопљен из строго политичких разлога, па је интересантан податак да је млађа ћерка Стефана Дечанског и Марије Палеолог добила име Теодора.

Свети краљ кажњава насилнике

Ради заштите манастира од злих људи, царица Јелена (Душанова жена) поставила је челника Ивоја. Али уместо да брани манастир од насилника и пљачкаша, он је и сам почео да чини насиља и да пљачка манастир. Но убрзо га је стигла казна Светог краља: погинуо је на коњу на очиглед својих наоружаних људи. На место Ивоја буде постављен неки Јунац, који се још горим показао: тукао је монахе а игумана је затворио. Једне ноћи јави му се у сну Свети краљ у страшној визији, од које се насилник толико препао, да је изгубио моћ говора. Кад се пробудио, урлао је као дивља звер. После те визије у току седам недеља са њега је живо месо отпадало, док у највећим мукама није издахнуо.

Свети краљ спасао манастир и народ у њему од Турака

После Косовског боја (на Видовдан 1389.), Турци су се, као бесни вуци размилели по Србији и почели да харају, пале, чине насиља и убијају. Српски народ напуштао је своје куће и имовину и бежао у шуме и неприступачне кланце, да би спасао голи живот. Маса народа из околине Дечана сабрала се у манастир, под окриље и заштиту Светог краља. Једне суботе народ је испунио манастир, као пчеле кошницу. Настала је тамна ноћ, монаси су се повукли у своје келије и манастиром је завладала тишина. Само жижак у кандилу више кивота Светог краља својом слабом и треперавом светлошћу обасјавао је мрачни простор храма и ликове Светитеља на иконостасу. Ову тишину наруши вика и јако лупање Турака на манастирску капију. Под њиховим притиском капија попусти, и они, као бесни вуци, са урликањем упадоше у манастир, спремни на насиље и клање невиног народа. Али у том часу њихово урликање надјача страшан земљотрес, а на небу почеше да севају муње и праште громови, као да је наступио смак света. Страх обузе и Турке и Србе, и одједном настаде гробна тишина. Црква се испуни силном светлошћу, која се из ње разли по читавом манастиру и његовој околини. Светлост је била тако јака, да се игла могла видети на стотину метара око манастира. У том се отворе црквена врата и на њима се појави Свети краљ, у златном оделу, дуге и беле браде, са крстом у десној руци, те стаде код извора пред црквом. У том тренутку га окружи мноштво витезова са бојним копљима, а један витез на виловиту коњу, са исуканим мачем, стаде са десне стране Светог краља. То је био Милош Обилић. Ово чудо гледаху и Срби и Турци и од страха попадаше на земљу. Свети краљ прекрсти крстом на све четири стране и рече благо: „Идите, грешници, а мене, манастир и мој народ оставите на миру.“ После ових речи визија ишчезе, црквена се врата затворише и светлост угаси. У цркви се зачу дивно појање: „Да васкрсне Бог и расеју се непријатељи његови…“, а Турци као бесомучни побегоше из манастира.

Свети краљ спречио претварање цркве у џамију

По заузећу Србије, Турци су многе српске цркве претворили у своје џамије, па су то хтели да учине и са дечанском манастирском црквом. За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових верских великодостојника са њиховим поглаваром, да би тај чин био што свечанији. Да ово не би изазвало буну околних Срба, Турци су распоредили своју војску око манастира и донели доста муниције, коју су сместили у кулу звонару на великој капији. Главни војсковођа са доглавницима смести се у најбоље одаје конака и онда позва игумана и монахе и предложи им да се потурче; у противном да одмах напусте манастир. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није помогло. Турци их истераше из манастира и они се повукоше у испоснице у клисури више манастира. Чим су дошли, Турци поставише на кулу звонару над капијом свој полумесец са звездом, као знак потурчења. То су хтели да ставе и на црквено кубе, али због велике висине без скеле то нису могли одмах учинити, па су оставили за доцније. По истеривању калуђера, остао је у манастиру само још Свети краљ на кога Турци нису рачунали.

По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију имао се започети пред главним улазом у цркву. Цео простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним местима, налазили су се заповедник војске Татарин и остали великодостојници. За главног верског старешину одређено је место пред главним вратима са јужне стране. Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина поче да клања на свом месту. Али у том часу земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора Светог Георгија откину се, паде на главу верског старешине и размрска је. Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега. Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима Светог краља и Свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке који су стајали уза зид црквени. Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата. Од провале облака Бистрица надође од брда до брда, и заједно са водом која се сјури низ брдо више манастира, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу. У тој катастрофи, према сачуваном предању, настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира. Али и он је платио главом, када је бежећи из Дечана улазио у Пећ, где га је по предању убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намере да дечанску цркву претвори у џамију. Турци су га прогласили за свога „свеца“, ставили му на гроб плочу са натписом, озидали му турбе и палили кандило на његовом гробу. Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења ових крајева 1912. године, а турбе се срушило 1926. године.

Свети краљ казнио још једног насилника

У једном старом запису на црквеној књизи Прологу из 1620. године, прича се како је неки обесни Турчин Гашли-паша опљачкао манастир, а игумана Захарију тако премлатио, да је трећег дана умро. Али га је убрзо стигла Божја казна и Светог краља: спопала га је тешка бољка, да се сав жив распадао и у највећим мукама умирао и он, и сви они који су тада били са њим.

Свети краљ неће да напусти манастир

Првом светском рату (1914-1918), док је српска војска водила тешку борбу са аустро-угарском војском и повлачила се пред далеко надмоћнијим непријатељима ка југу, Бугари су, по договору са аустро-Угарском и Немачком, напали српску војску с леђа и продирући ка Призрену и Пећи нагнали је у беспутне албанске гудуре. Када су у своме надирању допрли до Дечана, прва брига им је била да опљачкају манастир и мошти Светог краља пренесу у Софију, и тако му се освете за његову победу над њиховим царем Михаилом Шишманом на Велбужду 28. јула 1330. године. Они су плански журили да у Дечане стигну пре аустро-угарске и немачке војске и изврше пљачку, јер по договору између бугарске и аустроугарске владе о подели територије Србије, западни део Јужне Србије (област од Косовске Митровице до Пећи и Ђаковице) имао је да припадне аустро-Угарској. По доласку у Дечане, Бугари су опљачкали манастир, затим у једна кола натоварили четири калуђера (руске народности), у друга мошти Светог краља, а у трећа војничку стражу, па кренули из манастира. Кад су стигли у село Дечане (удаљено 2 км. на путу Пећ-Ђаковица), прва кола са калуђерима продужише за Ђаковицу, а друга, са моштима Светог краља, стадоше на раскрсници и остадоше непокретна. Сва напрезања шофера и његовог помоћника да се кола покрену остала су узалудна. Мноштво народа се било сакупило посматрајући шта се догађа. Срби су плакали, а Арнаути се чудили. Док су се Бугари сатима узалуд мучили, појави се из Пећи аустро-угарска коњичка извидница и у галопу дојури до бугарских кола. Кад је командир извиднице сазнао о чему је ствар, упозорио је Бугаре на савезничку лојалност и наредио да се удаље од Светог краља. Затим је наредио да се кивот са моштима извади из кола и преда Србима да га врате у манастир. Срби са радошћу вратише Светог краља у манастир, а Бугари седоше у кола, чији мотор сад лако упали, и одоше посрамљени. Видећи шта се догодило, један стари Арнаутин, рече сакупљеним Арнаутима: „Видите ли, Свети краљ неће да напусти Дечане. Срби опет долазе. Пазите шта радите!“

Бугари су били у Дечанима 8 дана. За то време један њихов генерал са два војна свештеника посетио је Дечане и том приликом опљачкао најскупоценије предмете из ризнице, међу којима и оригинални модел дечанске цркве од сребра, и купу Краљевића Марка.

Свети краљ спречио скидање оловног крова са цркве

По заузећу Дечана у јесен 1915. године, аустријанци су све затечене калуђере интернирали у Мађарску, цркву закључали и кључ предали заповеднику војне страже у манастиру. У манастирским конацима разбашкарила се аустро-угарска војска. За све време њиховог бављења у манастиру, од краја 1915. године до јесени 1918. године, у манастиру се није служило. То је једини случај у историји манастира када се у њему није служило.

Године 1916. Аустро-угарска влада је издала наредбу да се за ратне потребе (израду оружја и муниције) реквирирају сва црквена звона, метални предмети и оловни кровови са цркава и џамија. Према овој наредби командир војне посаде у Дечанима скинуо је са дечанске куле звонаре 9 звона и послао у Пећ. Потом је наредио војницима да скину оловни кров са цркве. Донесене су високе стубе и усправљене са јужне стране прозора Светог Георгија, на истом месту одакле се откинула фигура лава и убила турског верског старешину, који је хтео да дечанску цркву претвори у џамију. Уза стубе први се попео Фердинанд Кајзер, стао поред прозора и почео да скида оловну оплату са прозора. Један Арнаутин из Дечана, који се ту затекао, видевши шта се ради, рече: „Тешко томе кога Свети краљ удари штапом по глави!“.

Само што је он то рекао, а војник који је скидао оловну оплату са прозора заједно са скинутим комадом олова стрмоглави се доле и сав се разбије. Својом крвљу и просутим мозгом попрска мермерне плоче, као онај верски старешина тепихе. Сви присутни препали су се када су видели шта се догоди. А још већи страх уђе у војнике, када им је Арнаутин испричао шта се догодило приликом покушаја претварања цркве у џамију. После сахране погинулог војника, чији је гроб међу боровима више старе цркве Светог Николе, командир нареди војницима да продуже скидање олова са крова. Војници се међу собом погледаше и у мислима споразумеше, па изјавише: „За цара и домовину готови смо мрети у сваком часу, скакати у ватру и воду, али не можемо пружити наше руке против ове цркве, коју чува и брани нека виша сила.“ На ову изјаву официр се намршти, окрену и оде у свој стан. Тако кров оста сачуван.

pravoslavlje

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Čuda, sveto miro, mirotočive ikone na Svetoj Gori i u pravoslavnom svetu

Ako ne verujete u pravoslavlje i čuda u hrišćanstvu to nije razlog da se ona ne dešavaju. A ona se dešavaju kao dokaz i opomena za neverne Tome. To što se o njima ne piše i što o njima ništa ne možete saznati na zvaničnim medijima je posebno pitanje o kome bi trebalo da razmislite nakon današnjeg teksta i prikaza.

Danas, umesto naše priče o Svetoj Gori, Hilandaru i Kareji, preporučujemo svima bez razlike, bili vernici ili ne da pogledaju ovaj dokumentarni film. Smatramo ga prikladnim za vreme Uskršnjeg posta i za savremeno doba u kome živimo.

Vrlo je poučan i informativan dokumentarni film i pružiće vam na jednostavan i lak način objašnjenja mnogih stvari i pojava vezanih za pravilno shvatanje hrišćanske vere. Osim prikaza čudotvornih mesta, čuda, mirotočivih i miomirisnih ikona iz kojih teku sveto miro i sveta krv, autor nas vodi i na Svetu Goru i daje prikaz nekih bitnih stvari vezanih za Aton i njegovu istoriju.

Film je ispunjen hrišćanskim predvidjanjima i proročanstvima i objašnjenjima šta je šta u hrišćanstvu. Opisuje i čuda koja se stalno ponavljaju, kao što je čudo u Grčkoj, na ostrvu Kefaloniji, u selu Matopovo, kada se svake godine na praznik Uspenja Presvete Bogorodice zmije spuštaju sa okolnih brda i prisustvuju Svetoj Liturgiji u prisustvu ljudi.

Tu je takodje i filmski prikaz pojave cvetanja cvetova belih ljiljana na osušenim grančicama ljiljana, na istom ostrvu, a sve po blagodeti Majke Božije tokom njenog praznika.

Tu je takodje priča i o 13-om apostolu Svetom Mateji, Svetoj Nini, i mnogim drugim svetiteljima.

Ne propustite da pogledate ovaj film, ma u šta i ma kako verovali. Jer, kako autor u filmu kaže:

"Ako je jednom čoveku teško da ih otkrije (čuda), onda drugi treba da mu pomogne u tome."

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=tNP8W-c_xHU[/youv]

bastabalkana

Forum Srbija

Божија Чуда

Ko je OnLine