Божија Чуда

Milena · **Pridružio se:** 08 Dec 2011, 11:47 **Postovi:** 532 **Lokacija:** Obrenovac

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=CoeDcB_ia_w[/youv]

G o o g l e

Milena · **Pridružio se:** 08 Dec 2011, 11:47 **Postovi:** 532 **Lokacija:** Obrenovac

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=Hn8J7hwTiek[/youv]

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Чудо Благодатног Огња

На Велику Суботу, у Цркви Гроба Господњег у Јерусалиму, ходочасници бивају свједоци једног од највећих чуда слатког Православља, чуда које у Обећаној Земљи Старог Израиља грије срца, кријепи вјеру и уздиже дух Новог Израиља. Плавкасто-бјеличасти пламен Св.Огња који на надуман начин силази у Цркву Св.Огња, након молитве Православног Патријарха Јерусалимског или православног Владике (као што је то био случај ове године, јер је јерусалимска катедра упражњена након упокојења Свјатејшег Патријарха Диодора) једно је од највећих чуда Православља. Као и свако чудо вјере, тако и овај свети догађај усхићује душе изабраног стада Христовог, али и изазива бројне недоумице код невјерника.

ЦРКВА СВ. ГРОБА ГОСПОДЊЕГ

Како је појава Св.Огња једно од највећих чуда у Светој Земљи, постоји строга процедура која претходи самом уласку Патријарха у унутрашњост Цркве. Процедура је прописана од стране власти државе Израел, и мора се испоштовати до у најмањи детаљ. Заснована је на одредбама закона који је османлијска влада донијела 1852 године, којим је Порта утврдила права различитих хришћанских заједница у цјелокупном комплексу Цркве Св.Гроба Господњег. Користим ријеч комплекс како би једном рјечју обухватио све цркве и "цркве" које се налазе под истим кровом и које се заједнички зову Црква Св.Гроба Господњег (Holu Sepulchure). Наиме, сама Црква Гроба Господњег (капелица у којој се налази Христов Гроб) је црква у Цркви, грађевинарским језиком речено "објекат" у "објекту", и налази се испод куполе читавога здања. У самом комплексу се налазе или се на њега наслањају: Православни Манастир Дјеве Марије, Православне капеле Св.Јакова и Св.Јована, Православни Манастир Св.Праоца Авраама, јерменска капела Св.Јована, етиопска капела Св.Михаила, латинска капела франака, Православна Капела Св.Марије Египћанке, коптска капела, капела сиријских монофизита, латински олтар Св.Марије Магдалене, латинска капела Дјеве Марије, јерменска капела Деобе Христове Одјеће, Православна Капела Св.Лонгина, Православна Капела Изругивања, јерменска капела Св.Јелене, етиопска капела Цетри Животиње; на спрату је мјесто Распећа-Голгота, гдје су Православна Капела Распећа, двије латинске капелице и посебна мјеста (нише, столови и сл.) који припадају другим заједницама. Поред цркава, капела и олтара у комплексу су строго одређена мјеста која припадају различитим заједницама, буквално сваки угао има власника који се бори да му права не буду узурпирана од стране неке друге заједнице. Горе поменутим законом је, заправо, прихваћен status quo, затечено стање "власништва" у Цркви Гроба Господњег. Са мањим измјенама тај закон је и данас на снази. Неколике одредбе овог закона одређују и процедуру које црквене власти (различитих заједница) морају у сарадњи са локалним властима задовољити на Велику Суботу.

ПРИПРЕМЕ У ЦРКВИ СВ. ГРОБА ГОСПОДЊЕГ

Ујутро на Велику Суботу, посебна "комисија" састављена од свих хришћанских заједница, јеврејских власти и муслиманске породице којој је повјерено провођење османлијског закона још у прошлом вијеку, врши претрагу Црквице Гроба Господњег како би се увјерили да се унутар Цркве не налази било које средство којим би се вјештачки изазвао пламен (шибице, упаљачи, сакривено кандило и сл.). Ова провјера се одвија од 10:00 до 11:00, и на њој инсистира и јерусалимска патријаршија, јер постоји неписана одредба по којој би некаква превара или изостанак појаве Св.Огња значио пренос права на неку другу "хришћанску" заједницу. Такође, чудо сваке године прате изјаве богохулитеља "из прве руке" који покушавају да оспоре овај чудесни догађај, што је разлог више да се и хетеродоксни на њима прихватљив начин (својим очима) увјере да преваре нема. У 11:00 сви представници (укљућујући јевреје и муслимане) затварају врата Цркве у којој нико не смије да остане, стављају печат справљен од меда и чистог воска, чиме се потврђује да је Црква празна и да унутар Цркве није пронађено ништа што би могло изазвати пламен.

ЧУДО ПОЈАВЕ СВ. ОГЊА

У 12:00 до Цркве долази Литија предвођена Патријархом Јерусалимским, Владикама и свештеницима православне Цркве и вјерним народом. Прате је и представници других заједница. Литију прати монотона звоњава са бројних звоника која наговјештава велико чудо. Патријарх улази у оближњу Капелу Св.Јакова и сједа на патријаршијски трон. Након тога представници јерменских, коптских, етиопских монофизита, као и представници других заједница прилазе Патријарху и цјеливају му руку. Ово никако не треба мјешати са давањем благослова јеретицима, већ се ради о древној одредби православних да се нико од инославних заједница не може удостојити да припали свијећу од православних уколико то не дозволи Патријарх Јерусалимски. Приликом овог цјелива Патријарх не даје благослов, тј. не прави крсни знак изнад глава неправославних. Слиједи обход око Цркве Гроба Господњег три пута, који се завршава испред запечаћеног улаза у саму Цркву. Прије него што Патријарх отпечати улаз, и уђе у Цркву представници јеврејских власти и јеврејске полиције детаљно претресају Патријарха, како би се увјерили да он негдје не крије шибице или упаљач. Овај претрес се врши наочиглед свих присутних како би се сви, православни и инославни, увјерили да Патријарх нема при себи ништа чиме би вјештачки изазвао пламен. Патријарх, заједно са јерменским драгуманом, отпечаћује Цркву и улази унутар Светиње. Затим се коленопреклоно моли, читајући нарочите молитве којима се у име свих православних свуда моли Распетом Христу да и ове године пошаље Св.Огањ као свједочанство Својег Васкрсења, али и као знак правовјерности стада православног. Док се Патријарх моли унутар Цркве у читавом здању се гасе свијетла и кандила, и народ у потпуном мраку говори Господе Помилуј. Свако на свом језику узноси ову древну прозбу, скрушеног срца, али са надом. То је онај моменат који претходи преласку из туге у радост, из мрака у свјетлост. То је тренутак када је можда најлакше разумјети шта је Св.Јован Лествичник подразумјевао рјечју "ХАРМОЛИПИ" = РАДОСТВОРНА ТУГА, туга која једним бљеском Св.Огња прераста у неисказиву радост. Они који су се удостојили да уђу у Цркву заједно са Патријархом, овако описују појаву Св.Огња: плавичасто-бјеличасти пламен се изненада појављује са свих страна Црквице, понекад у виду пламених језичака, понекад у виду пламених лоптица. Најприје силази на свијећу коју држи Патријарх, који прије свега осталог припаљује малено кандило, заклоњено у стакло, како би се Св.Огањ сачувао од намјерног или ненамјерног немара присутних. Послије овога, Патријарх излази из Цркве. Појава Патријарха са Св.Огњем изазива ерупцију одушевљења вјерника. Свако се радује на свој начин: Руси и Срби клече и уздижу руке ка небу, Грци плачу са осмјехом на лицу, православни Арапи (Рум Ортодокс) скачу и готово вриште Христос Васкрсе...Пламен се, потом, преноси од свијеће до свијеће и износи ван комплекса Св.Гроба Господњег. Православни Арапи неријетко припаљују бакље и трче Јерусалимом, не презајући да "загазе" у муслиманску или јеврејску четврт, иако полиција спрјечава њихов радосни "обход" градом.

ОПИС СВ. ОГЊА

Овај опис даје православни јелин, отац Стилијан који се 1994. године удостојио да видео камером сними чудесни догађај.

«Пламен је плавичасто-бјеличаст и у првих 33 минута нема особине "обичног" пламена. У гужви која настаје из жеље да се што прије припали свијећа, дешавало се да Пламен дотакне лице или косу вјерних, али није било опеклина нити се коса палила. Понекад се јавља у виду пламених језичака који извиру из зидова Цркве, док други пут пламене лоптице буквално лете Црквом. Дешава се и да Св. Огањ не дође до вјерних од руке Патријарха, већ да се побожним православнима свијећа припали "сама од себе". Слично се дешава и са кандилима православне Цркве Распећа Христовог која се налази на спрату здања. Бљескање Св.Огња траје неколико минута и очевидци га упоређују са одбљесцима које ствара флеш фотоапарата, само што је бљесак интензивнији и долази са свих страна.»

ПРАВОСЛАВНО ЧУДО

Чудесна појава Св.Огња дешава се искључиво када у Цркву Гроба Господњег уђе Православни Патријарх. Да је то тако свједоче бројни примјери из прошлости, када су инославни, узурпиравши право православних, покушавали да "изазову" ово чудо. Можда је најбољи примјер случај из 1549. године када су јерменски монофизити потплатили султана Мурата IV да њима повјери "призив" Св. Огња. Било је то у вријеме правовјерног Патријарха Јерусалимског Софронија II. Јерменски патријарх је ушао у Цркву Св. Гроба и безуспјешно очекивао појаву Св. Огња. За то вријеме Патријарх Софроније се налазио ван Цркве поред стуба, који се у једном тренутку раздвојио по вертикали и из напуклине се појавио Св. Огањ припаливши свијећу коју је сузних очију држао Патријарх. Овај стуб се и данас може видјети поред Цркве Св.Гроба и предмет је поштовања и цјелива православних. Муслимански мујезин Тунум је са минарета оближње џамије видио чудесни догађај и јавно исповједио: "Велика је вјера Хришћана. Један је прави Бог, Бог Хришћана. Вјерујем у Христа васкрслог из мртвих и коленопреклоно исповједам да је Он мој Бог." Након овога су га муслимани мучили не би ли се одрекао свог Бога, што овај благочестиви неофит није учинио. Његове мошти се чувају у православном Манастиру Богородице Марије у Јерусалиму.

Појава Св. Огња, сваке године на Велику Суботу једно је од најважнијих потврда Васкрсења Христовог. Онај Који је Сам Свјетлост свијету шаље свима нама који се потпомогнути Његовом благодаћу и сопственим подвигом боримо да постанемо мале свјетиљке, још једну потврду своје Свесветости и Свјетлости. Ово чудо многи невјерници оспоравају. Муслимани Цркву Гроба Господњег зову арапским именом qumama (ђубре) што је намјерно искривљени облик арапске ријечи quiuama (Васкрсење). Јевреји, дипломатски деликатније, говоре о Цркви у којој је сахрањен "онај човјек". Сваке године понеки јерменин или латин свјетским медијским кућама даје екслузивно објашњење велике "грчке преваре" (Ове године је "ексклузивну" информацију Јерменина блиског јерменској јерусалимској заједници штампао лондонски "Телеграф"... Но, то не би требало да нас брине. Тако је било од почетка... Тако ће бити до краја... Док на облацима, праћен плаво-бијелим пламеном, не сиђе Онај који нас укрепљује чудом Св. Огња сваке године.

apostolski centar

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=_LSP92iRd4g[/youv]

milorad · **Pridružio se:** 22 Dec 2010, 17:39 **Postovi:** 504

Bogorodica Trojeručica oplakala ratove

Kad je kralj nekada delio zemlju selima, odrediše jednog Slančanina da stavi pogaču i so na glavu i udari među. Išao, on išao i stigne do groblja. Ono mu se nikako ne svide, zaobiđe ga i stigne do manastira, koji se ubeleži Slancima. Tako se baš na granici dva sela, Slanaca i Velikog Sela, ugnezdio manastir Svetog Stefana. Manastir pripada ataru slanačkom, a groblje Velikom Selu.

Manastir je metoh Hilandara, a u Srbiji hilandarskih metoha ima vrlo malo. Kažu da se mogu prebrojati prstima jedne ruke. Pre dvadesetak godina ovde je zaplakala ikona Bogorodice, baš na Preobraženje. Ikonu je darovao iguman Hilandara, a reprodukcija je čuvene hilandarske Bogorodice Trojeručice.

Tomina ženidba

Živojin Todorović tvrdi da je mnogo ljudi videlo Bogorodičine suze. - To je video otac Toma, koji je tad bio jeromonah u manastiru Svetog Stefana, ali posle je napustio manastir i oženio se. Kako i zašto, to niko ne zna.

Iguman Svetog Stefana otac Andrej kaže da nije bio u manastiru kad su Bogorodici potekle suze. Bilo je to 1989. i čuo je da je plakala tri dana. I danas se neki zaklinju da je vidljiv trag Bogorodičinih suza koje su se slivale do grudi.

Meštani Slanaca veruju da je Bogorodica plakala zbog ratova koji su pretili Jugoslaviji i kunu se da ulje iz manastirskih kandila leči ekcem ruke. Isplelo se i predanje kako je tog dana otac Toma krstio dete, a ono plakalo.

Otac Toma se začudio i rekao seljaku: "Nijedno dete mi nije plakalo na krštenju, a tvoje plače". Seljak mu je onda odgovorio: "Ne plače samo moje dete, plače i ona" i pokaza na ikonu Bogorodice koja u naručju drži malog Hrista.

Seljani pripovedaju da je tog dana strašno padala kiša, grmelo je, a kroz crkvu je nekako čudno sevalo.

Legende o čudima tako su se godinama ispredale u selima Slanci i Veliko Selo, a svako priča neki samo njemu znan detalj koji je vrlo važan u tumačenju božjih znakova.

Kolone ljudi

Meštanin Velikog Sela Zoran Nikolić kaže da je celo selo brujalo kad su Bogorodici potekle suze. - Ja to nisam video, ali verujem da je tako bilo, ljudi su mi se kleli da je to istina. Ovo je drugi manastir po starini u Srbiji. Svakog dana dolazi kolona ljudi, idu na manastirski izvor koji leči oči i da se pomole Bogu. A ne znam zašto autobus ne ide skroz do manastira, nego stari ljudi pešače podosta do manastira. Nije mi jasno, idu autobusi do kvantaša, a imaš u Beogradu pijaca gde god hoćeš, a ovako nešto nema nigde.

Otac Radenko Živaljević, sveštenik crkve Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana u Velikom Selu, kaže da je plač ikone uvek čudo božje.

- To je opomena od Boga da postoji i duhovni svet, da nije sve u materijalnom, da se narod trgne od greha. Zato se pojavljuju suze na ikoni, a nigde na vidiku kiše ili vlage. Nije na nama da mi objašnjavamo tajne božje. Kaže meni seljak: "Ja svašta radim, a nije meni ništa", pa nije mu ništa, ali jeste njegovoj porodici. Ne kaže uzalud poslovica "koga Bog ne opominje, od njega je i digao ruke" - objašnjava otac Radenko.

Zato se ljudi uzalud muče da dešifruju božje poruke, jer se promisao ne može proniknuti. Ni priroda nije dovoljno otkrivena, a kamoli božji putokazi. Nije ikona parče oslikanog drveta, vernik smatra da je ona čisto prisustvo svetitelja. On celiva ikonu, jer je to dodir nevidljive stvarnosti.

Ima neka sila

Poljoprivrednik Dragoslav Anastasijević iz Velikog Sela kaže da je manastir u Slancima više puta rušen, a da su od njegovog kamena podignute dve crkve, u Velikom Selu i u Mirijevu.
- Ima neka sila, ne može niko da me ubedi. Sve familije tih ljudi koji su rušili manastir, stradale su.

vestionline

Luna.* · **Poslato:** 19 Jun 2012, 22:25

Čudo u Latomskom manastiru

Hram manastira Sveti Nikola Orfanos

Piše Tomislav Ž. Popović
Tri manastira su povezana jednom neobičnom predstavom Isusa Hrista na dugi, urađenog na ikoni, freski i mozaiku. Pri svakom pomenu ove pretstave govori se o Čudu u Latomskom manastiru. Opisuju ga i objašnjavaju stručnjaci, vernici i znatiželjnici, a fenomenom Latomskog čuda bave se na desetine poznatih, kako naših, grčkih, bugarskih, tako i veliki broj svetskih istoričara umetnosti.

TAJANSTVENO UKAZANJE
Početak priče o Latomskom čudu seže u davna vremena trećeg veka nove ere, u doba cara Maksimijana, savladara cara Dioklecijana, čija se kćerka Teodora tajno priklonila hrišćanstvu. Krštena je od strane episkopa solunskog, svetog Aleksandra, koji je kasnije bio učesnik Prvog vaseljenskog sabora. Govoreći da ima problema sa zdravljem, izrazila je želju da u gornjem delu utvrđenog Solunskog grada podigne sebi palatu, koja će imati sve potrebne prostorije za tako značajnu ličnost, kao što je careva miljenica. Potajno je planirala da se ta građevina kasnije pretvori u hrišćanski hram. U jednom posebno uređenom delu palate zidano je kupatilo sa uslužnim prostorijama. U glavnoj prostoriji, u delu koji je potsećao na apsidu hrama odredila je da se u mozaiku uradi lik Presvete Bogorodice. Posle dugog rada izvrsanog solunskog majstora, kada je zajedno sa njim princeza Teodora došla da se uveri da je posao završen prema njenim zahtevima, u rano jutro, pred njihovim očima, umesto Bogorodičinog lika ukazao se na istom mestu lik njenog sina, Isusa Hrista, sa simbolima četvorice jevanđelista i dvojicom proroka.
Teodora nije dozvolila da se bilo šta dira ili menja na novonastalom delu, u čije je stvaranje Svevišnji ugradio svoju promisao. Ipak, mozaik je ubrzo morao biti prekriven malterom i sakriven od pogleda, pošto su sluge o svemu obavestile Teodorinu majku, koja je kao i njen muž Maksimijan bila veliki protivnik hrišćanstva. Pored objašnjenja o ovom događaju, majka je zahtevala od Teodore da učestvuje u obredu prinošenja žrtava boginji Artemidi, što je pretsavljalo molbu za uspešan pretstojeći ratnički pohod njenog oca. Pošto je Teodora odbila da otkrije mesto gde se nalazi lik Isusa Hrista i da učestvuje u odavanju počasti i prinošenju žrtava idolima, otac je naredio da je zatvore u gradsku tamnicu, gde je i zvršila život mučeničkom smrću. Nova nesuđena palata je srušena i zapaljena, ali je ikona ostala neoštećena, što će se ustanoviti tek posle mnogo vekova. Mesto na kome je podignuta građevina nazvano je Latomia (prema grčkoj reči za kamen), jer je građena kamenom, koji je donošen iz kamenoloma u blizini tvrđave. Kada su se prilike promenile i progoni prestali, na ovom mestu, baš kako je želela Maksimijanova kćerka, podignut je hram Osios David i zasnovan manastir istog imena. Ipak, do dana današnjeg on je svuda poznat kao Latomski manastir, prema čudu koje se dogodilo u ovom latomskom, kamenom zdanju.

PODVIG MONAHA SENUFIJA
Ostala su mnoga svedočenja, prenošena vekovima sa jedne generacije na drugu, kratki zapisi ili odednica na ikoni koja potseća na latomsko čudo (od kojih su dve u pomenutim manastirima Poganovo i Bačkovo), ali original niko nije video. Posebno se pominje Ignjatije, iguman solunskog manastira Akapniu u12. veku, koji je davao određene podatke i zabeležio značajne događaje vezane za sada već poznati manastir Osios David i izgled mozaika. Posle mnogo godina došao je u Solunsko podgrađe, gde se već nalazilo nekoliko značajnih svetinja, monah Senufije, iz egipatskih svetih planina. Usrdno se dugo molio Bogu da mu se pre smrti ukaže u obličju kako će izgledati kada se pojavi na zemlji. Jednoga dana, u toku molitve monaha Senufija u hramu, zatresla se zemlja uz tutnjavu i veliku oluju, pomerili su se temelji, počeo opadati malter sa zidova, a stari Hristov lik zasijao je u apsidi hrama u svoj svojoj lepoti vrhunskog umetničkog dela nenadmašnog majstora. Videvši pretstavu Gospoda na dugi, monah je glasno izrekao poslednju zahvalnost, završio molitvu i izdahnuo. Sahranjen je baš na ovom mestu. Bogomolni narod i danas dolazi na ovo mesto, gde su se dogodila mnoga isceljenja i uslišene mnoge molitve, i zahvlajuje monahu Senufiju.
Ne zna se dalja sudbina prvobitnog hrama i mozaika neponovljive lepote. S obzirom da su u doba turske vladavine svi hramovi bili pretvoreni u džamije, pretpostavlja se da je i ova jedinstvena pretstava Isusa Hrista skrivena malterom i krečom i tako sačuvana. Mnoge nedoumice otklonjene su 1927. godine, kada je otkriven originalni mozaik u hramu Latomskog manastira i kada su mnogi naučnici i poznavaoci stvaralaštva iz tih vremena sklopili priče, predanja i pretpostavke sa naučnim činjenicama i odgonetnuli tajne Čuda u Latomskom manastiru. Ispod poda starog hrama pronađeni su ostaci sahranjenog monaha Senufija.
***
Danas nije lako doći do Latomskog manastira u Solunu. Nalazi se ispod glavnog ulaza u Stari grad. Do njega se stiže uskim, krivudavim i strmim uličicama, pored Vlatadonskog manastira, koji takođe pretstavlja veliku znamenitost, jer se u njemu, tačnije u glavnom hramu, pored ostalog nalazi i mala kapela, kojom je obeleženo mesto na kome je stajao Sveti Pavle, držeći propoved Solunjanima. Latomski manastir nije aktivan. Povremeno se u hramu obavlja sveta liturgija, a pre se može smatrati muzejom u kome ima samo nekoliko značajnih eksponata (fresaka) od kojih je jedan svetskog značaja. Stišnjen između stambenih građevina, na malom prostoru, ničim ne odaje značajno mesto u kome se nalazi umetničko delo koje pretstavlja bogatstvo svetskog značaja.
***
Zašto je u vezi sa Čudom u Latomskom manastiru značajna i ikona iz manastira Poganovo? Ova, po mnogima antologijska, dvostrana ikona, po svojoj sadržini je jeinstvena u vizantijskom crkvenom slikarstvu, a po svojoj lepoti i umetničkoj vrednosti ubraja se u vrhunska dela. Na prvoj strani je pretstava Hrista, sa motivima Čuda u Latomskom manastiru, ali i motiva Apokalipse, što se povezuje sa sadržajem druge strane, na kojoj su Bogorodica Katefigi (Utočište) i Sveti Jovan Bogoslov (autor Otkrovenja). Dugo se smatralo da jedva čitljivo, pa i skoro potpuno nejasano ime naručioca u kome se pominje Jelena, pretstavlja ime kćerke Konstantina Dragaša, koji su zajedno ktitori ovog manastira. Kasnijim proučavanjima i analizama stručnjaci su bliže tvrdnji da je ikona poklon despotice Jelene, supruge despota Uglješe, koja se posle smrti svog muža u Maričkoj bici i osvajanja Sera, koji je bio njegova prestonica , od strane Vizantije, zamonašila i ostatak života provela kao monahinja Jefimija. Sadržaj i tematske celine ikone ukazuju da je takvo delo mogla naručiti samo veoma obrazovana osećajna i darovita osoba kakva je bila despotica Jelena. Čudo u Latomskom manastiru, povezano sa motivima Apokalipse povezuje tragediju Maričke bitke, koja se odigrala na dan Svetog Jovana Bogoslova, čiji se lik nalazi na prednjoj strani, sa Bogorodicom Katefigi, koja daje utočište njenoj duši u nesreći i tuzi posle smrti sina i muža, kao što je i Presveta Bogorodica, posle Hristovog raspeća, prema zavetu svoga sina našla utočište u domu Svetog Jovana Bogoslova.
Napomenimo, na kraju, da je Poganovska ikona, tokom Prvog svetskog rata preneta u Sofiju i da se tamo i danas nalazi. Očišćena je 1959. godine i od tada počinje veliko interesovanje za njen sadržaj, poruke i značaj za proučavanje istorijskog nasleđa na području Vizantijskog carstva.

SVETI NIKOLA ORFANOS
Pored Latomskog i Manastira Vlatadon u podgrađu Starog solunskog grada nalazi se, posebno za nas, značajan spomenik, manastir Sveti Nikola Orfanos. Podigao ga je kralj Milutin. Za hram ovog manastira se obično kaže da je bio veoma jednostavan, a da su određeni delovi kasnije dograđeni. U njemu se nalazi nekoliko najbolje očuvanih freski u Solunu ,,koje je slikao srpski monah u vreme gradnje crkve''. Najznačajnije su pretstave iz života Svetog Nikole i scene iz Starog i Novog Zaveta. Naziv orfanos, što znači siroče, dobio je po sirotištu, koje je verovatno bilo u manastiru po njegovom osnivanju. Neki autori smatraju da se to ime odnosi na Svetog Nikolu, koji je zaštitnik siročadi i udovica.

NAJSTARIJI BUGARSKI TIPIK
Bačkovski manastir Presvete Bogorodice, nalazi se na desetak kilometara od Asenovgrada. Osnovali su ga braća Grigorij i Abazi Bakurijani, vizantijske vojskovođe gruzijskog porekla, 1083. godine. Ovaj, drugi po veličini i značaju manastir u Bugarskoj čuva veliki broj dokumenata i umetničkih predmeta među kojima su najznačajniji - ikona Bogorodice Iverske (Gruzijske, Petričke) i tekst najstarijeg manastirskog tipika u Bugarskoj, pisan na gruzijskom, grčkom i jermenskom jeziku. Takođe, ikonostas ove crkve smatra se jednim od najlepših i najstarijih u Bugarskoj. Manastir ima dva dvorišta sa posebnim hramovima, a nedaleko se nalazi groblje sa kapelom-kosturnicom iz tzv. gruzijskog perioda. Od prvobitne najstarije građevine sačuvana su dva sprata, a na zidu ovog hrama nalazi se jedan od retkih živopisa sa motivima čuda u Latomskom manastiru.

BLIZU AKROPOLJA
Manastir Vlatadon nalazi se u gornjem gradu, u blizini Akropolja. To je danas jedini aktivni manastir na teritoriji grada Soluna. U njemu živi nekoliko monaha, sa igumanom bivšim rektorom Univerziteta. Poznat je po velikoj biblioteci, sa retkim knjigama, rukopisima i dokumentima. U okviru manastira je i Institut za svetootačke studije. Pripada Vaseljenskoj patrijaršiji. Osnovali su ga braća Dorotej i Markos Vlatis, od 1351. do 1371. godine, uz pomoć carice Ane Paleolog. U doba turske vladavine hram je preuređen u džamiju, pa su mnoge veoma vredne freske uništene. Ipak i pored svih promena najveći deo hrama i danas je isti kakv je bio pri osnivanju. Očuvane freske pretstavljaju jedinstven primer vizantijske umetnosti 14. veka.

Politikin zabavnik

Luna.* · **Poslato:** 02 Jul 2012, 21:21

Isceljivao i molitvom i lekovima

Studenički tipik

Mirio je svoju braću, zavađenu oko vlasti, mirio je Srbe sa susedima i, stvarajući Srpsku crkvu, stvarao je srpsku državu i kulturu. Unosio je mir među balkanske narode i radio je na dobru svih, zbog čega je i bio opštepoštovan i voljen. Ovaj svetitelj imao imao je važnu ulogu u formiranju, osamostaljenju i organizovanju Srpske crkve, ali i u usponu države, književnom preporodu, otvaranju škola i bolnica...
I upravo tu ćemo se ovoga puta i zadržati. Sveti Sava se, naime, smatra i rodonačelnikom naše naučne medicine. Bio je osnivač prvih bolnica u Hilandaru i Studenici (1199. i 1207. godine). U njegovim rukopisima pronađena su uputstva za uređenje bolnica i zabrane nadrilekarstva. Sa dalekih putovanja donosio je razne medikamente, zahvaljujući kojima se srpska medicina upoznaje sa farmacijom, veterinom, balsamovanjem, embriologijom i higijenom.

Šesnaest svetih lekovitih trava
Treba imati na umu da su u to vreme glavni centri medicine bili manastiri. Kaluđeri su sakupljali lekovito bilje, a u lečenju su veliku ulogu igrale molitve i poklanjanje svetim moštima, ali i amajlije, bajanje, vračanje... Upotrebljavani su i čudni lekovi, pripremani od „16 svetih lekovitih trava, zmijskog mesa, veprove masti, ptičjeg mleka ili mokraće novorođenčeta ili nevine devojke“. Vodilo se računa kad je i kako određena je biljka ubrana: verovalo se, na primer, da koren božura iskopan za vreme pomračenja Meseca, obešen o vrat bolesnika - leči epilepsiju.
Sveti Sava je, međutim, smatrao da je sazrelo vreme da se bajanje, vradžbine i gatanja zamene drugačijim vrstama dijagnostifikovanja bolesti i njihovog lečenja. Na samom kraju 12. veka, osnovao je bolnicu manastira Hilandara, najstariju srpsku bolnicu u kojoj je prvenstveno trebalo da se leče oboleli kaluđeri, a izgleda da je bila i stacionar za neizlečive bolesnike. U početku je imala osam postelja, a o bolesnima je brinuo jedan bolničar i lečio ih po najsavremenijim medicinskim knjigama, koje je Sveti Sava prvi počeo da prevodi na srpski jezik. Tako su Sava i njegovi kaluđeri preveli dela Hipokrata, Dioskorida, Galena, Avicene...
Ubrzo Sveti Sava osniva prvu bolnicu i na teritoriji Srbije, pri manastiru Studenici (1207. godine). U manastirskoj porti izdvojio je jednu građevinu u koju su smeštani bolesni i siromašni i izabrao monahe, i tada zvane bolničarima, koji su se starali o njima. Lečenje se sastojalo od negovanja i brojnih molitvi za spas duše. Studenička bolnica je imala četiri prostorije i 12 kreveta, a bolesni su nakon izlečenja (zalečenja) odlazili sa otpusnom listom.
O detaljima organizacije bolnice govori Studenički tipik, u kojem se nalaze podaci o rasporedu ležaja za bolesnike, radu osoblja, kućnom redu, načinu spravljanja lekova, postupanju kod masovnog obolevanja i drugo. U njemu se u opisu posla lekara kaže da je on bio dužan da zagreva lekove (masti, ulja i flastere) pre upotrebe.
Zanimljivo je da u rukopisima Svetog Save nalazimo uputstva kako za uređenje bolnica, tako i za zabrane nadrilekarstva. Sačuvani su i zapisi da se u prostorije sa bolesnicima postave bakarne peći, koje bi se koristile i za zagrevanje vode i pripremanje lekova.

Prava medicinska ustanova
Studenička bolnica je, neosporno, bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, odnosno, bila je namenjena lečenju i nije bila tek azil za neizlečive i siromašne, kakva je bila praksa u mnogim bolnicama tog vremena na Zapadu. U tekstu „Bolnica Svetog Save u manastiru Studenici“, Relja Katić objašnjava da sa studeničkom i hilandarskom bolnicom, kao i sa medicinskim spisima nastalim u 12. i 13. veku u manastiru Hilandaru, Srbi ulaze u porodicu evropske medicine. Tadašnjoj srpskoj medicini bilo je dobro poznato učenje autora antičke medicine (Hipokrata, Aristotela, Galena), zatim autora čuvene aleksandrijske medicinske škole, ranovizantijske, salernske i monpeljeske medicinske škole, itd. Srbi su već tada znali za medicinske knjige, „lekaruše“, koje počinju da prevode sa latinskog jezika.
Osnivač prvih srpskih bolnica - Sveti Sava, pored poznavanja uređenja vizantijskih bolnica u Carigradu, bio je dobro upućen i u poznavanje terapijske vrednosti pojedinih lekova koje je koristila medicina toga doba. U Žitiju Svetoga Save, Teodosije govori kako je Sava, vraćajući se iz Jerusalima, posetio sultana u Aleksandriji, a ovaj mu je dao znatnu količinu arapskih lekova (balsamovo ulje, aloju i lekove sa aromatskim svojstvima).
Sa svojih dalekih putovanja po Aziji i Africi, Sveti Sava je donosio razne egzotične lekove, koji su imali vrlo široku primenu u srednjovekovnoj medicini (za lečenje rana, fraktura kostiju, oboljenja digestivnog aparata, itd), a njihova terapijska vrednost ne može se negirati ni sa gledišta savremene medicine.
Tako se, na primer, veruje da je kamfor - koji je tada bio dragocen lek za sve, ali i opojno sredstvo za uživanje, balsamovanje i kađenje i bio vrlo skup u to vreme - Sava od sultana kupovao za zlato. Akademik Jovan Tucakov upravo ovim sredstvom objašnjava i Savino čudotvorstvo, posebno njegovu sposobnost da oživi mrtve: „Kamforom su činjena verovatno najveća čuda. Kad neko obamre, padne od sunčanice, prividno umre, obeznani se, padne u komu - još stari Kinezi su pre više hiljada godina kao hitnu intervenciju davali kamfor da se čovek povrati, osvesti, dođe sebi i oživi“.
Sa svojih putovanja Sveti Sava je doneo i običaj balsamovanja vladara. Smatra se - zabeleženo je u Vencu Svetog Save, da je tada najpoznatiji balsam siraks, koji se kao lek pominje još u doba Herodota, koristio i za balsamovanje Nemanjića. Ovim bi se moglo objasniti još jedno čudo - prvi Savin biograf Domentijan zabeležio je da je telo Stefana Prvovenčanog, koje je i sahranjeno u Studenici, posle nekog vremena nađeno očuvano i preneto u Žiču.

Svetiteljeve suze
O terapeutskoj praksi Svetog Save su, inače, sačuvani zapisi poput ovog. U vreme gradnje manastira Žiče (1208), Sveti Sava je imao čin arhimandrita. Jednom prilikom, u posetu mu je došao brat Stefan, koji je bio vladar Srbije. Isprativši brata, Sava je primetio malaksalog čoveka, ostavljenog u blizini manastira. Sažalio se nad njim i, uz pomoć učenika, uneo je bolesnika u nedovršeni hram i postavio ga „pred ikonu Hrista, koji je lekar duša i tela“. Tu su preko noći ostali bolestan čovek i nad njim zabrinuti Sveti Sava. Duboko se klanjajući pred ikonom, svetitelj se dugo molio, a njegove suze prekrile su bolesne udove „kao nekim lekarskim pomazanjem“. Pred zoru, bolesnik je ustao „kao da je zdrav od mnogo godina“ sa monaškog ogrtača, na kojem je preležao tu noć.
Teodosije Hilandarac, koji je ovakve primere iz lekarske prakse mogao da posmatra u hilandarskoj bolnici, formiranoj pod Savinim pokroviteljstvom, dočarava čudo, uz pretpostavku da je prosečan čitalac znao za postojanje lekara i njihove lekovite masti, koje su se nanosile ili utrljavale na bolesna mesta. Teodosije je iscrpno naveo i svetiteljevu molitvu za bolesnika, u kojoj se Sava obratio Hristu. Bolest zarobljava čoveka, parališe njegove životne sile i drži ga u stanju bespomoćnosti, odnosno zavisnosti od pomoći drugih. Tek poseta Duha Svetoga obnavlja stvorenje Hristovo ili kako to Sava kazuje u Teodosijevom zapisu: „(Hriste), saberi raznesene ude njegove i zaveži žilama tela njegova Tvojom neizrecivom vlašću i silom nevidljivom!“ – pojašnjava dr Đorđe T. Vuković, i potvrđuje vanvremenost dela Svetog Save.

Čudesna isceljenja
Svetom Savi se već vekovima pripisuju razna čudotvorstva koja je činio za života i posle smrti, a koja su istraživači podelili u nekoliko grupa: isterivanja zlih duhova, potčinjavanje prirodnih sila, neobična isceljenja, vaskrsavanje mrtvih.
Domentijan je zabeležio da je na Savin grob, u manastiru Svetih četrdeset mučenika u Trnovu, došao neki Crnogorac koji nije mogao da hoda, već je „po zemlji puzao podupirući se drvenim štakama“. Mamuran od pića, zaspao je na Savinom grobu. U ponoć ga je probudio „neko svetao, odeven u svešteničko i svetlo odelo, sa žezlom“ i rekao: „Na grobu mom spavaš. Ustani i odmah siđi“. „A ja, poplašivši se od svetlosti njegove, bez ikakve pomoći skočih i kad se rasanih od straha, odmah osetih kako stojim zdrav kod groba Svetoga“.
Naš ugledni istoričar Vladimir Ćorović u svojoj knjizi „Sveti Sava u narodnom predanju“ piše da je još u 19. veku narod dolazio na mileševske razvaline i dovodio bolesnike.

Srednjovekovni medicinski recepti
Za prelom (frakturu) kostiju u Hilandarskom medicinskom kodeksu preporučuje se smesa pripremljena od voska, mastiha i izmirne kojom je pre upotrebe premazivana krpa i njom previjano mesto preloma („Uzmi smolu i vosak, po jedan litar. I prah od mira jednu uncu i rastopi sve na vatri. I potom mešaj dok se stisne. I stavi na krpu te priveži vrh razbijene kosti i neka stoji 40 dana“).
Terapijsku praksu srpske srednjovekovne medicine detaljno je istraživao dr Relja V. Katić, zaključivši da je ona bila izgrađena na istim principima kao i evropska medicina toga doba. „To je bila medicina salernsko-monpeljeske škole koja je sadržavala i elemente arapske medicine“, piše Katić u knjizi „Srpska srednjovekovna medicina“.
U slučaju nesanice („ot nespavanija“) preporučuje se čaj od maka, ali takođe postoji i sledeći recept: „I kada ne može spavati, maži mu čelo, i slepe oči, i zaušima, i pod pazuhom, i ruke, i podplate nožne ružinim maslom“. Osim ovoga, preporučivane su i obloge za čelo „od soka belog maka“.
Za lečenje reumatskih bolova u Hilandarskom medicinskom kodeksu preporučuje se stavljanje obloga od kamfora. Protiv glavobolje preporučuje se mazanje slepoočnice prahom od maka, pomešanim sa maslinovim uljem.
Kada je u pitanju lečenje zuba, preporučuje se ispiranje usta kuvanim crnim strešom i sirćetom. Kada se zubi klate i postoji otok desni, za ispiranje je davano seme šipka (prethodno istucano), pa zatim kuvano u sirćetu.
U Hilandarskom medicinskom kodeksu pominje se i „emblast kada raste meso“, pri čemu se najverovatnije misli na karcinom. Za ovo se preporučuje liniment pripremljen od plumbum odžydatum, krina, armaniako, mira, voska, itd.
Za trežnjenje preporučuje se da se tri puta dnevno uzme sirće. U slučaju mamurluka, odnosno „ašte kto vina pijet mnogo i glavoju bolit“, trebalo je mazati glavu sokom kupusa i bršljanovog lišća, a za slučaj da neko ne želi više da se opija preporuka je da se pojede koren kupusa i pet gorkih badema.
Najzad, protiv nazeba preporučuje se da se popije ukuvana mešavina kozjeg loja, paprike, belog tamjana i metvice „i svari s vinom ta ispi“.

Luna.* · **Poslato:** 02 Jul 2012, 21:23

Desnica Jovana Krstitelja tvorila čudesa

Ikona sa moštima Svetog Jovana

Čuda se dešavaju i u naše doba. Tako je Moskovljanin Vladimir Ivanovič Mastjukov, koji se punih pet godina kretao pomoću štaka, čudom zadobijenim isceljenjem u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, prohodao posle poklonjenja desnici - časnoj ruci Svetog Jovana Krstitelja i Preteče, kojom je ovaj krstio Isusa i koja se čuva kao najveća relikvija u Cetinjskom manastiru, uz mošti svetog Petra Cetinjskog i deo Časnog krsta.
„Da bi čudo bilo veće, vest o tome je preko skoro čitave naslovne strane doneo list “Komsomoljskaja pravda”, preneo je jeromonah Petar (Dragojlović) koji se nalazio u pratnji ove velike svetinje na njenom putu po pravoslavnoj Rusiji. Prema njegovim rečima, ovaj dnevni list je, pod naslovom „Desnica Jovana Krstitelja tvorila čudesa“, doneo priču o Vladimiru Ivanoviču Mastjukovu, penzioneru koji je više od pet godina hodao pomoću štaka. Njega su u Hram Hrista Spasitelja 8. juna te 2006. godine, doveli rođaci i posle pročitane molitve nad Desnicom Svetog Jovana, kad su krenuli da mu pomognu da izađe iz Hrama, Mastjukov je uzviknuo: „Pustite me, ja ću sam ići!“ On svedoči da su mu se u tom trenutku u nogama pojavile lakoća i snaga i da je istog trenutka mogao normalno da hoda. Celu priču preneo je detaljno i engleski „Dejli telegraf“.

MALA DAŠA PONOVO ČUJE
Stigla su i druga svedočenja o čudima. Pošto je, u Kijevo-Pečerskoj Lavri, majka sa četvoromesečnom devojčicom Dašom pristupila Desnici svetog Jovana, devojčici, koja je od rođenja bila gluva, počelo je da funkcioniše čulo sluha, prenele su ukrajinske novine. Čudo se desilo kada je izlazeći iz hrama Kijevo-Pečerske lavre, gde se toga dana nalazila ova velika hrišćanska svetinja na svom proputovanju, jedna vernica ispustila novčić, a Daša se okrenula i zaplakala. „Daška ništa nije mogla da čuje, nije reagovala na zvuke. Ona je od rođenja bila gluva. Lekari su rekli - zauvek. A vidi sad! Ali, ja sam znala, ja sam se molila! Samo Hristos zna kako sam se molila! A muž nije verovao, nije dao da se ide u Lavru“, ispričala je Dašina majka.
Ovo su tek dva od mnogobrojnih isceljenja koja se već vekovima pripisuju svetiteljskoj moći Jovana Krstitelja. On se u hrišćanstvu smatra poslednjim od proroka koji su najavljivali dolazak Spasitelja, a i jedinim koji ga je video. Među jevanđeljskim ličnostima koje okružuju Spasitelja, Jovan Krstitelj zauzima posebno mesto, kako po svom čudesnom dolasku na svet i načinu života, tako i po ulozi u krštavanju ljudi i krštenju samog Isusa (na reci Jordan, obojici je tada bilo oko trideset godina), ali i po svom tragičnom odlasku iz ovoga života.
Proslavlja se nekoliko puta u godini, ali najviše svečara je 20. januara. Puno naših porodica slavi ga kao krsnu slavu. Srbi ga posebno poštuju i kao zaštitnika kumstva i pobratimstva. Slavili su ga i mnogi zanati i esnafi. Sveti Jovan je širom sveta zaštitnik krojača, kožara, krznara, gostioničara, nožara, zatvorenika, osuđenika na smrt, kao i pevača i muzičara. U svakom hramu nalazi se njegov lik, a na prastarim vizantijskim ikonama oslikan je sa krilima.

KRŠTENJE ISUSA NA JORDANU
Rođen je pola godine posle Hrista, a podatke o njegovom detinjstvu i mladosti nalazimo samo kod svetog Luke. Mladost je proveo u pustinji nedaleko od Hevrona, gde je živeo strogo podvižničkim životom u pećinama, o čemu svedoče jevanđelisti Matej i Marko. Oni kažu da je Jovan nosio grubu odeću i jeo med i skakavce. Kad je bio spreman za veliku misiju, u 15. godini vladavine Tiberija Ćesara, Jovan se pojavio kao preteča Mesije na reci Jordan, gde je pre očišćenja dolazio narod radi obrednog umivanja. Tu im se Jovan obratio, propovedajući pokajničko krštenje za oproštaj greha. Suština njegove propovedi bila je u tome da pre nego što se umiju spolja, ljudi treba da se moralno očiste, tako što će oprati dušu i pripremiti put Gospodu u svojim srcima.
Jovanovo krštavanje, svakako, nije bilo opravdanje samo po sebi. Smisao njegovog služenja je u moralnoj pripremi ljudi za buduće najviše duhovno krštenje Hrista. Drugu stranu Jovanovih propovedi predstavlja učenje o približavanju carstva Božjeg. Kad je očekivanje Mesije dostiglo vrhunac, Isus je došao na Jordan da se krsti, a taj je čin praćen čudesnim znacima: glasom Boga Oca sa neba i silaskom Duha Svetoga u obliku goluba. Kroz taj čin se pokazala i misija Hristova u svetu i put našega spasenja, jer “Gospod uze grehe čitavog čovečanstva i pod njima umre (potapanje) i ožive (izlazak iz vode)”.
Jovan nije umro prirodnom smrću. Pošto je optužio Iroda za nemoralan život, zatočen je u tamnicu, a na zahtev Salomije, koju je nagovorila mati Irodijada, Irod je naredio da se Jovanu Krstitelju odrubi glava. Dan smrti Svetog Jovana obeležava se praznikom Usekovanje (29. avgust/11. septembar) i tog dana hrišćani poste bez obzira na koji dan pada. Narodno praznovanje Jovanjdana potiče iz prethrišćanskog perioda, od ratarskog kulta u kojem se slavi sunce kad u vreme letnje dugodnevice isijava najveću snagu, kao i početak žetve. U nizu živopisnih običaja, posebno mesto ima branje lekovitih trava i pletenje venaca od jovanjskog cveća. U narodu se veruje da to bilje ima lekovitu moć.
Jovanove svete mošti apostol Luka je hteo da prenese iz Sevastije u Hram u Antiohiju, ali nije dobio pristanak, pa je mogao samo ruku Krstitelja da ponese sa sobom, i to onu ruku “kojom prokaza našeg Spasitelja”. I do danas su mnoga čudesa vezana baš za nju, uključujući i ona s početka teksta. Praznik koji obeležavamo 20. januara (zato što je Jovanova glavna uloga u životu odigrana na dan Bogojavljenja, Crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju njegovom spomenu) nazvan je Saborom, jer se tog dana ljudi sabiraju u crkvi radi pevanja i uznošenja slave Bogu u čast Svetog Jovana Krstitelja. Zato i mi praznujemo Sabor Svetog Jovana Preteče i Krstitelja, moleći ga da se u svojoj molitvi obrati Bogu za nas da se i mi saberemo u Crkvi nebeskoj, da nam podari izlečenje od svih telesnih i duševnih bolesti i patnji.

Luna.* · **Poslato:** 02 Jul 2012, 23:30

Bogorodičine lekovite suze

Drevnu tajnu manastira u Gornjačkoj klisuri niko nije znao da objasni. Kako to da iz tvrdog kamena iza manastira Gornjak samo jednom godišnje, određenog datuma i u određeno vreme poteče voda? Događa se to na veliki srpski praznik Đurđevdan, u vreme kada se dele dan i noć. Tada se pojavi voda za koju mnogi tvrde da leči očne tegobe. Inače, tokom čitave godine izvor je skoro suv. Tek po koja „suza“ skotrlja se sa stene u kašiku postavljenu ispod. Nevoljnici ih, brižljivo skupljaju jer je voda , kažu, dragocena i lekovita. Tako vernici svakodnevno dolaze u ovu svetinju sa bočicama u koje sipaju vodu, a kasnije je pipetom kap po kap stavljaju u oči tokom čitave godine.
A uoči Đurđevdana ljudi stižu još u popodnevnim satima. Okupljaju se kraj manastira čekujući da iz stene potekne lekovita voda.
„Đurđevdan je, inače, moja krsna slava, pa svake godine dolazim iz Pariza da je proslavim u krugu porodice i rodbine. Od kada sam čula za ovu vodu, a i sama se uverila u njenu lekovitost, navratim do manastira Gornjak. Prvi put sam ovamo došla zbog oboljenja očiju. Titrala mi je mrlja ispred očiju i brojni lekovi nisu mi pomogli da to skinem. Već posle prve upotrebe ove vode mrlje je nestalo, ali sam nastavila da dolazim ovamo kad god se nađem u Srbiji. Onako, preventive radi, da se bolest ne ponovi“, priča Anđa, rođena pre pola veka u selu Crljenac, nadomak Petrovca na Mlavi.
Sredovečni čovek iz Velikog Gradišta, koji nije želeo da se predstavi, reče da je, kao i nekolicina prisutnih, prvi put došao po lekovitu manastirsku vodu. Njegova boljka je što mu se na oba oka, povremeno, pojavljuju crne tačkice. Pokušao je sa lekovima koje su mu oftalmolozi prepisali, ali nije bilo mnogo vajde. U manastir je, kaže, stigao po preporuci rođaka kojima je voda pomogla. Sam veruje da će ovde naći leka, a i nema šta da izgubi jer i izlet do drevne svetinje svakako prija.
Manastir Gornjak iza kojeg se nalazi čudotvorni izvor, čudo je za sebe. Smešten je na oko 30 kilometara od Petrovca na Mlavi, u najživopisnijem delu Gornjačke klisure. Svetinja je zidana u pećini, ispod litica Ježevca i Vukana. Manastir je zadužbina Kneza Lazara, podignut krajem četrnaestog veka kraj samog puta, u nedirnutoj prirodi pored reke Mlave. Iznad manastira, u velikoj kamenoj šupljini, sačuvana je isposnica prepodobnog Grigorija Gornjačkog. Na tom mestu je svetitelj boravio, Bogu se molio i po sopstvenoj želji tu je sahranjen. Još za života, načinio je sebi grob u isposnici, izdubivši ga u krečnjačkoj steni. Mošti svetitlja čuvaju se u hramu manastira kao najdragocenije svetinje. Na ovom mestu bolesni i nevoljni svakodnevno traže i nalaze leka i duši i telu.

„Za moći svetinje znaju samo oni koji se godinama ovamo vraćaju“, bio je zagonetan vernik iz Stiga.
Među brojnim legendama ovog kraja je i ona koja govori o nastanku manastira Gornjak. Ona kaže da je srpski knez Lazar često boravio na ovim prostorima sa pratnjom, loveći po okolnim planinama kraj reke Mlave. Jednom je, nakon uobičajenog lova, naišao na isposnika Grigorija Sinajita Mlađeg. Iz nekih, neobjašnjivih razloga, isposnik nije hteo da pređe reku i dođe na razgovor s knezom. Ali, ni knez Lazar nije želeo da propusti priliku za razgovor sa isposnikom. Tako otpočnu da se dovikuju preko zahuktale reke. Videvši pobožnog kneza i shvativši njegove napore da sazna šta isposnik želi, Grigorije utiša hučanje reke toliko, da je mogao da se čuje sa knezom Lazarom. Prilikom razgovora isposnik zamoli kneza da mu, na tom mestu, podigne bogomolju, što knez kasnije ispuni. Tako je, prema davnašnjoj legendi, nastala crkva Vavedenja Presvete Bogorodice, koja početkom 18. veka, zbog vetra koji neprestano duva u klisuri, dobi ime Gornjak.

Golub Lazarević
Vidovdan

Luna.* · **Poslato:** 04 Jul 2012, 13:29

Čudo sa Orovačke planine

Miljanine vodenice na Ljuboviđi

Piše Živan J. Grujičić
Zbog sve češćih odlazaka starih gorštaka i gorštakinja na večni počinak, spokoj im duši u bezvremenim prostranstvima onog sveta, navlači se zastor zaborava na skrovitoj pozornici čudesa koja su se davno desila. Ali, zbog toga se osiromašuje etnos ovog podneblja, jer brojne neispričane ili nedorečene priče ostaju nezabeležene.
Jedno već poprilično zaboravljeno čudo (mada su se - po ustaljenom narodnom verovanju, а i po stručnom mišljenju znamenitih etnologa – slična čudesa dešavala širom Srbije i Balkana u pređašnjim vekovima mraka, kada nije bilo električnog osvetljenja i ostalih civilizacijskih tekovina), odvajkada prisutno u narodu, kako kažu najstariji seljani severozapadnog gorja, držalo je naše pretke u stalnom strahu. Kad bi se spustio prvi mrak, zatvarali bi se u kuće, ne bi li izbegli činodejstvovanje veštica i vampirica preobraćenih u leptirice, ili vilinsko kolo koje je omađijalo i ubilo nebrojene nesrećnike, a ponad svega vukodlake koji su se pojavljivali i zavijali pred gluvo doba na raskršćima i na zakorovljenim grobljištima i klali ljude i stoku po torovima.
- Bila su to vremena strašnih ratova i pogibelji - nekada je kazivao Radoslav Marković iz okoline Trešnjice, bivši kaluđer koji se odrekao podvižništva u Gospodu i potom upokojio, čiju sam priču pronašao u jednoj svojoj terenskoj beležnici i rešio da je iznesem na svetlost dana.
- Tada ljudski život nije vredeo pišljivog boba - govorio je Radoslav. - Mogao si negde zanoćiti i nikad osvanuti. Bilo je to vreme sila nečistih i tajnovitih, kojih se bejaše nakotilo kano mrava, kanda su sve ale i prikaze napustile donji svet pakla i nastanile se na ovom pustom zemaljskom golootočištu i vrlo često svojim prokletim dušama ulazile u duše i telesa živih ljudi, tako da niko nije mogao znati u kom se iksanu krije nečastivi. Dabome, svako je u svakog sumnjao. Neretko je rođak prokazivao rođaka, komšija prvog komšiju, a ponajviše su prstom upirali na krezube i džangrizave babe, prokazujući ih vešticama, ili na prelepe devojane, govoreći da su vampirice ili vilinski stvorovi iz ponoćnog kola. A pomalo nezgodne ljude, pogotovu one sklone tuči i razbojništvu, prozivali su vukodlacima pa se dešavalo, kada se nenadano noću sretnu prokazivač i prokazani, da jedan na drugog zapucaju iz karabina, ili dohvate krive britve iz pojasa i na smrt izbodu jedan drugog. To bremenito vreme sveljudskog mraka, ili tamnog oblaka koji usred vaskolikog straha beše prekrio nerazumljem i umove najrazumnijih, trajalo je od ljudskog doseljavanja na ovaj svet. To traje i danas u zabačenim i nedostupnim planinskim predelima, ali kako tamo narod naglo iščezava i hvata se grobne ilovače, sa njim iščezavaju i sile nečastive.

LEPA RAJKOVA KĆI
Vampira, veštica i vukodlaka i danas ima po gradovima, a da bi tamo opstali, neretko činodejstvuju združeno, kroz sekte i tajna bratstva. Nečastivi se danas najviše prikrivaju u dušama i telima starih i novih bogataša koji su, a niko ne zna kako, jedni pre - drugi posle, iz sirotinje iznikli preko noći u bogataše. Oni obilaze i oko crkve, ima ih među sudijama, advokatima, lekarima... Gde god se vrte velike pare, tu su vrte i oni, kano ale paklene preobrnute u jaganjce.
Međutim, manimo ove današnje bogataške vampire, veštice i vukodlake. Ostavimo se kojekakvih vračara i magova, jer i oni su u kolu nečastivih, lažima i preprodavanjem magle unesrećuju i ovako unesrećeno mnoštvo, i vratimo pređašnjim silama mraka koje su sve oko sebe uvlačili u tamu, ali se nisu bogatili...
Kazivala mi je pokojna baba Stamena kako je pred Prvi svetski rat, u selu Košlje na Orovici živela bajna devojana Miljana, kćerka imućnog gazde Rajka koji je do pred turski rat, hiljadu devetsto dvanaeste godine, pored pet svojih vodenica na reci Ljuboviđi i jedne vodenice za valjanje sukna, imao i drndarsku radnju u Ljuboviji. Rajkova kćer beše jedinica, gajena i negovana kano ruža, odevena u skupocenu odeždu od svile i somota, mlada bogatašica i lepotica kakve joj ne beše ravne naširoko. Putovala je po gradovima, preko Beograda i Beča do Venecije, školovala se i učila tuđinske jezike, običaje i navike, zaboravljajući običaje svog rodnog kraja i naroda. Pored velike i prostrane kuće u Košljama, imala je kuću u Ljuboviji, Beogradu i Šapcu i boravila gde joj je kad ćef. Uvek prepuna sebe i svoje bogaštine, birala je otmeno društvo, provodila se po bircuzima, pijuckala liker uz svirku tamburaša i bećarisala sa sinovima bogataša, mada sve na silu, samo glumeći bezbrižnost i uživanje. Međutim, bez obzira na svoje bogatstvo, bila je osetljiva i znala je iskreno da voli. U dubini duše je volela i patila, jer je imala sve, a nije mogla imati ubogog Radojicu, čobanina sa planine.

PREOBRAĆENA DOBROTVORKA
Posle smrti roditelja, Miljana je brzo proćerdala nasleđeno bogatstvo. Počeo je Prvi svetski rat, a ona je odmah prodala ratnim profiterima i liferantima kuću u Beogradu, Šapcu i Ljuboviji, pa je sav novac poklonila vrhovnoj komandi srpske vojske za nabavku municije i sanitetskog materijala, zbog čega ju je odlikovao prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Svi su se čudili kako je i na šta mogla potrošiti toliku bogaštinu pokojnog Rajka. Neki su kazivali: - Kako došlo, tako i otišlo. Međutim, posle se ispostavilo da je Miljana časno postupila, kao nijedna Srpkinja u tom vremenu ratnog postradanja. Ali, kako bilo da bilo, Miljana se posle svoje propasti, a već beše progurala tridesetu i oronula zdravljem, vratila kući, u orovačke Košlje. Radojica, u koga je bila zaljubljena od rane mladosti, takođe beše progurao tridesetu. Izgleda da je i on mnogo voleo Miljanu, ali je bio svestan materijalnog ambisa koji ih razdvajao i bežao od nje kano đavo od krsta. I nakon povratka u Košlje, Miljana nije oskudevala ni u čemu. Posedovala je kuću u Košljama, dobre pašnjake, šume i vodenice na Ljuboviđi, kao i drndarsku radnju u Ljuboviji. Iznajmila je to nekim ondašnjim domaćinima i od njih dobijala polovinu zarade. Sirotom Radojici je poklonila najbolju vodenicu, sa dva vodenična kola, što mu je pomoglo da se konačno iščupa iz bede i postane svoj čovek. Nakon toga, pokušavao je da pridobije njenu ljubav, jer je znao da ga ona voli. Odbila je i rekla da je kasno za to i posavetovala ga da je se mane i oženi drugom. Poslušao ju je i oženio se Marom iz Nemića, a Miljana je, nekoliko dana posle Radojičine svadbe, nestala. I pored svih pokušaja seljana i vlasti u Ljuboviji da je pronađu, traga nije bilo.
Posle izvesnog vremena, Radojicu je u gluvo doba noći , na seoskom raskršću zaskočila vampirica u beloj haljini; skočila mu je na leđa i počela ga ujedati očnjacima za vrat. Jahala ga je do pred svanuće i sve vreme se kikotala kao luda. Nestala je kad su se oglasili prvi petlovi, a Radojica se osvestio u nekoj jaruzi iz koje se, izgrižen i krvav, jedva vratio kući i odmah pao u postelju. Bolovao je sedam dana, u bunilu spominjao Miljanu i kazivao kako ga je zaskočila, jahala i grizla. Sedme noći, tačno u ponoć, dok su zavijali vuci u planini i sneg vejao kao pred smak sveta, Radojica je ispustio dušu.
Kad se završio Prvi rat na Švabe, ista vampirica se pretvarala u veliku crnu leptiricu i na isti način ubila još trojicu momaka na Orovačkoj planini, pa su se seljani dali u potragu za njom. Noću su vodili belog konja od groba do groba, pa gde bi on kopitom počeo kopati, u tom grobu bi je morali naći. Sasvim slučajno su naleteli na vampiričin grob i kada sa ga otkopali, prepoznali su Miljanu, lepu i usnulu, sa krvavim usnama. Po narodnom običaju, proboli su joj glogovim kocem srce i polili je svetom vodicom, tako da se ta jadna dušica napokon smirila, a seljani odahnuli.

300 cuda

Forum Srbija

Божија Чуда

Ko je OnLine