Forum Srbija
http://www.forum-srbija.com/

ВЕСТИ - Српска Православна Црква
http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=391&t=16137
Stranica 1 od 22

Autoru:  Janja [ 16 Maj 2012, 10:22 ]
Tema posta:  ВЕСТИ - Српска Православна Црква

Počelo saborovanje arhijereja SPC



Liturgijom u Sabornoj crkvi u Beogradu označen početak redovnog majskog zasedanja Svetog arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne crkve. Razmatraće se uobičajene aktuelne teme, pitanje organizacija života naše crkve u zemlji i dijaspori, rekao je, uoči redovnog prolećnog zasedanja, vladika bački Irinej.


Slika
Redovno prolećno zasedanje Sabora Srpske pravoslavne crkve počelo je svetom arhijerejskom liturgijom u beogradskoj Sabornoj crkvi, koju je predvodio Njegova svetost patrijarh srpski Irinej

"Razmatraće se uobičajene aktuelne teme, pitanje organizacija života naše crkve u zemlji i dijaspori, naročito u dijaspori gde treba da se uloži još mnogo truda i napora radi što bolje organizacije naše crkve", rekao je portparol SPC vladika bački Irinej uoči redovnog prolećnog zasedanja.

Vladika bački Irinej je rekao da će biti razmatrana i tekuća pitanja crkvene prosvete i teškoće sa kojima su suočeni u Crnoj Gori, još više Makedoniji, ali jednim delom i ovde u samoj matičnoj zemlji.

Samo saborovanje arhijereja počeće najverovatnije popodne i trajaće nekoliko dana. Uobičajeno redovno zasedanje Sabora prošlog oktobra je izostalo, jer okupljanje vladika nije bilo neophodno.

Inače, crkvena vlada je u subotu osudila presudu kojom je u Velesu osuđen mitropolit skopski Jovan na dve i po godine zatvora zbog navodne utaje 325.000 evra iz, kako se tvrdi, tri eparhije MPC i pronevere.

Arhijereji bi trebalo da budu informisani i o saopštenju Vatikana da papa Benedikt Šesnaesti neće prisustvovati obeležavanju 17 vekova Milanskog edikta naredne godine u Nišu.


vesti online

Autoru:  Janja [ 16 Maj 2012, 10:24 ]
Tema posta:  Re: Srpska pravoslavna crkva

Zašto vladike kriju svoje limuzine?


Srpski episkopi juče su na zasedanje Sabora SPC u Patrijaršiju došli "inkognito", vešto sakrivajući svoje skupe automobile od očiju javnosti, što nekoliko prethodnih godina nije bio slučaj.


Slika
Luksuzna vozila parkirana iza zgrade Patrijaršije

Ipak, to ne znači da su vladike došle gradskim prevozom ili pešice, već su ove godine vozila bila skrivena od očiju javnosti, parkirana iza zgrade Patrijaršije, gde nije dozvoljeno snimanje.

Zavet skromnosti je bar prividno bio ispoštovan pa su vladike u 9,45 sati izašle iz patrijaršijskog dvora i ušli u Sabornu crkvu, gde je svetom arhijerejskom liturgijom, koju je predvodio patrijarh Irinej, označen početak redovnog majskog zasedanja.

Iako dnevni red sabora nije poznat, portparol SPC vladika Irinej bački rekao je da će biti razmatrana tekuća pitanja crkvene prosvete, kao i teškoće sa kojima se Crkva suočava u Crnoj Gori i Makedoniji. Ipak, najveće interesovanje izazivaju najavljena penzionisanja vladika mileševskog Filareta, vranjskog Pahomija, banatskog Nikanora i episkopa srednjoevropskog Konstantina.


Patrijarh Pavle o "skromnosti" vladika

Da podsetimo, o pojedinim vladikama i njihovoj ljubavi prema luksuzu često je govorio blaženopočivši patrijarh Pavle, o čemu svedoči i njegova biografija "Budimo ljudi", koju je napisao crkveni hroničar Jovan Janjić.

Naime, kada je patrijarh Pavle jednom prilikom krenuo na večernju službu, video je ispred Patrijaršije mnoštvo crnih luksuznih automobila. Upitao je đakona: "Čija su ovolika kola?", a kada je dobio odgovor: "Naših vladika, vaša svetosti. Došli su na Sabor", patrijarh je prokomentarisao: "O, Bog ga video, šta bi tek bilo da nisu dali zavet skromnosti".


vesti online

Autoru:  Janja [ 16 Maj 2012, 11:51 ]
Tema posta:  Re: Srpska pravoslavna crkva

Које владике иду у пензију



Највише црквено тело разматраће могућност да неки архијереји буду пензионисани, а према незваничним изворима помињу се владика милешевски Филарет, епископ врањски Пахомије, владика банатски Никанор и епископ средњоевропског Константин


Slika
Прошлогодишње заседање Сабора СПЦ: владике испред Патријаршије (Фото Д. Јевремовић)

Годину дана од последњег заседања, највише црквено тело Свети архијерејски Сабор Српске православне цркве, започеће сутра редовну седницу. Неке теме већ се незванично помињу у јавности иако Сабор усваја дневни ред на почетку заседања: именовање нових архијереја, подела епархија, пензионисање појединих владика. СПЦ би, према тим наводима, на мајској седници могла именовати двојицу владика за новоосноване епархије којима тренутно управљају администратори.

На прошлом заседању основане су епархија буеносајреска, којом привремено управља митрополит црногорско-приморски Амфилохије и аустријско-швајцарска са седиштем у Бечу: до избора епископа, Сабор је за администратора поставио владику бачког Иринеја. Администратори нових епархија требало би да предложе архијереје који ће управљати њима, а за епархију која обухвата црквене општине и мисионарске парохије на територији Јужне и Средње Америке, већ су рукоположени свештеници.

Могућност да поједине епархије буду подељене помиње се у српској Цркви већ дуже време. Сабор је донео начелну одлуку да Архиепископија београдско-карловачка буде подељена, али одлуку о томе треба да донесе патријарх српски Иринеј, који њоме и управља. Како је објашњено на претходном заседању највишег црквеног тела, тада се од арондације одустало, јер није било кадровских могућности да се то реши. Такође, било је готово извесно да ће Епархија рашко-призренска бити подељена и да ће из ње бити издвојена Рашка епархија, али је и та одлука на прошлом заседању остављена „за нека боља времена”. Најављено је и да ће се водити разговори о томе треба ли поделити Митрополију аустралијско-новозеландску.

Према неким незваничним најавама, највише црквено тело разматраће на предстојећој седници могућност да неки архијереји буду пензионисани, а у јавности су објављена и имена неких од њих, владике милешевског Филарета, епископа врањског Пахомија, владике банатског Никанора и епископа средњоевропског Константина. У интервјуу за наш лист, крајем фебруара, портпарол Сабора владика бачки Иринеј изјавио је да се не размишља о томе да Сабор пензионише поједине архијереје и да најављивање предстојећег пензионисања „овог или оног архијереја нема никаквог упоришта у стварности”.

Сабор редовно разматра и епархијске извештаје које архијереји излажу обично на почетку заседања. Већа пажња вероватно ће бити посвећена стању СПЦ у Црној Гори, као и у Епархији рашко-призренској, у којој је почетком априла било неколико инцидената и скрнављена православних светиња, о чему је игуман манастира Високи Дечани Сава, по благослову епископа рашко-призренског Теодосија, обавестио и међународне представнике у ЕУ и САД.

Ситуација у Црној Гори, која је према саопштењима Митрополије црногорско-приморске веома озбиљна будући да се оспорава статус СПЦ у овој држави, а свештеницима и монасима који немају црногорско држављанство одбија се издавање боравишне дозволе и тражи се од њих да напусте Црну Гору, такође ће захтевати посебну пажњу највишег црквеног тела.

Претходних неколико заседања, разматрајући односе са другим православним помесним црквама, највише тело СПЦ акценат је стављало на односе са Румунском православном црквом, упозоравајући на њено неканонско деловање на територији источне Србије, што ни данас није решено.

Недавна изјава митрополита волоколамског Илариона (Алфејева), шефа Одељења спољних црквених веза Московске патријаршије, да је Руска православна црква спремна да посредује у разговорима СПЦ и канонски непризнате Македонске православне цркве (МПЦ), подстакла је претпоставке да би међу темама саборског заседања могао бити и однос са непризнатом МПЦ у светлу оваквог става Руске цркве чији је високи представник изјавио да је најважније да се МПЦ врати у канонски поредак.

Међутим, после пресуде архиепископу охридском и митрополиту скопском Јовану (Вранишковском) чуле су се најаве из СПЦ да ће то знатно онемогућити дијалог, а и из МПЦ је саопштено да српска црква није заинтересована за разговоре јер „сматра да је њихов пулен обесправљен, осуђиван и затваран”. Највише црквено тело на дневном реду увек има и питања везана за унапређивање црквене мисије, црквено школство, извештај о радовима на Храму Светог Саве, добротворним делатностима...


politika

Autoru:  Janja [ 16 Maj 2012, 21:21 ]
Tema posta:  Re: Srpska pravoslavna crkva

Саопштење за јавност поводом најновијег утамничења Архиепископа охридског Јована



Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. др Јован, свеправославно признати и познати канонски Предстојатељ древне Охридске Архиепископије, после вишегодишњег прогона, малтретирања, хапшења и затварања – искључиво због његове непоколебиве опредељености за јединство Цркве Божје, припадности васељенском Православљу преко Српске Патријаршије и доследне, исповедничке борбе против расколничког менталитета и антицрквеног етнофилетизма, - под лажном оптужбом за наводну утају и проневеру, у резултату политички мотивисаног и исконструисаног квазисудског процеса стаљинистичког типа, организованог на нескривени захтев расколничке организације која себе означава називом “Македонска Православна Црква”, а после најновије судске фарсе у Велесу, осуђен је 11. маја на две и по године робије. Ово је јединствен пример у савременој Европи – а можда и у цивилизованом свету уопште – да државни органи, по наруџбини, најгрубље кршећи и сопствено законодавсто и међународне норме и конвенције, врше овако сурово насиље над Православном Црквом и њеним законитим високим представницима.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, под чијом канонском јурисдикцијом се налази аутономна Охридска Архиепископија, са свог редовног мајског заседања протестује и осуђује ово беспримерно насиље и гоњење, спроведено под маском заштите правног поретка. Молитвено и у јеванђелској љубави Сабор је непрестано са својом браћом и сестрама у Охридској Архиепископији, а посебно са њиховим Архипастиром који трпељиво подноси страдање за јединство Православне Цркве Христове. Он страда правде ради, а власти га држе у затвору строгог режима упркос његовом тешком здравственом стању. При томе, Сабор апелује:

на све сестринске Православне Цркве широм васељене;
на све остале хришћанске Цркве у свету;
на Светски Савет Цркава, Конференцију Европских Цркава и друге хришћанске организације;
на владу Републике Македоније;
на владе и надлежне државне органе правно уређених држава, у првом реду демократских;
на међународне институције и
на институције и организације заштите људских права и верских слобода

да пруже духовну, моралну, правну и сваку другу могућу подршку заточенику савести, архиепископу Јовану, и да допринесу његовом што скоријем ослобађању из тамнице.


Београд, 16. маја 2012.
SPC

Autoru:  Janja [ 18 Maj 2012, 10:12 ]
Tema posta:  Re: Srpska pravoslavna crkva

Patrijarh na promociji Izabranih dela Sava Jovića


Promociji vredne autobiografske, iskustvene, dokumentovane i romansijerske proze sabrane u osam knjiga, prisustvovali su Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Irinej, dvadesetak vladika Srpske pravoslavne crkve, mnogi predstavnici kulturnog i javnog života i srpske dijaspore
Savo Jović


Slika
Vredna proza: Izabrana dela Sava B. Jovića

BEOGRAD - "Izabrana dela" protojereja-stavrofora (krstonosca) Sava B. Jovića, glavnog sekretara Svetog arhijerejskog Sinoda Srpske pravoslavne crkve, predstavljena su u četvrtak veče u Domu Vojske Srbije u Beogradu.

Promociji ove vredne autobiografske, iskustvene, dokumentovane i romansijerske proze sabrane u osam knjiga, prisustvovali su Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Irinej, dvadesetak vladika Srpske pravoslavne crkve, brojno sveštenstvo i monaštvo, mnogi predstavnici kulturnog i javnog života i srpske dijaspore.
Ediciju "Izabrana dela" Sava B. Jovića, koja je nedavno izašla u izdanju ugledne izdavačke kuće "Pravoslavna reč" iz Novog Sada, čine knjige Anđeli zverinje kuće, Zapisi iz zeničke tamnice, Utamničena Crkva, Kroz Bosanski Oganj, Hristov Svetosavac Mihajlo Pupin, Svitanje u Predvečerje, Sveti Ispovednik Varnava Episkop Hvostanski i Etničko čišćenje i kulturni genocid na Kosovu i Metohiji od 1945. do 2005. godine.
Neki od pomenutih naslova već su objavljeni u pet, šest ili sedam izdanja, a tiraži su ubrzo bili rasprodati.
Na engleski jezik prevedene su dve knjige: Etničko čišćenje i kulturni genocid na Kosovu i Metohiji od 1945. do 2005. godine i monografija o Episkopu Novomučeniku Varnavi Nastiću.

kurir

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 21:21 ]
Tema posta:  Re: Srpska pravoslavna crkva

Идентитет Цркве


Православна Црква постоји и живи унутар историје те пролази кроз њу без губљења свог идентитета. Ово је врло важан аспект Цркве, који при том није напред осигуран. С обзиром да смо сведоци да су неке хришћанске цркве живот у историји започеле истинским идентитетом, а завршиле тако што су промениле свој идентитет, те се с правом питамо да ли су уопште цркве или не, питање идентитета Цркве очигледно захтева велику опрезност.


И за нас православне ово је опомена коју треба да узмемо са озбиљношћу. Јер, чињеница је да у свеукупној нашој активности, која чини да понекад осећамо самозадовољство, постоји и за нас велика опасност да одступимо од идентитета Цркве, те да више у суштини не будемо Црква, већ нешто друго, то јест једно другачије тело.

Када кажемо да идентификујемо једно биће, под тим заправо подразумевамо да указујемо на његову различитост, посебност. Другим речима, ми заправо одређујемо оне елементе који нам не дозвољавају да заменимо ово биће неким другим. Тако, кад кажемо, примера ради, да сваки од нас има своју легитимацију код полиције, то управо значи да држава настоји да установи посебност свакога од нас. Са циљем да не дође до замене међу грађанима, држава уписује име, презиме, као и друге податке сваког од нас, штавише, узима и отисак прста. Све ово има за крајњи циљ да се избегне замена једне личности неком другом. Идентификација, дакле, има за циљ посебност, при чему овај идентитет, посебност, никад не може бити апсолутан, те нам то заправо и ствара потешкоће кадажелимо да говоримо о нечијем идентитету. Наиме, сва имена, или пак елементи распознавања, који се садрже у нашим личним картама (занимање, висина и слично), могу се наћи и код више других људи и то поготово данас, посебно ако имамо у виду генетски инжењеринг и у последње време све актуелнији поступак клонирања. Тако, чак ни отисци прстију неће више моћи да осигурају посебност једног бића. Видимо дакле да је врло тешко одредити апсолутну посебност и идентитет једног бића. То што тражимо приликом идентификације нечега, или то што називамо "суштинска разлика", онај је, дакле, елеменат који се тиче само једног одређеног бића и никог другог.
Mеђу римокатолицима, на пример, постоји тешкоћа идентификовања Цркве пре свега зато што она тамо постоји као пандан државним структурама. На пример, држава Ватикан се појављује као држава у односу на друге државе. Она има своју дипломатију, међународне везе, итд. Штавише, Римокатоличка црква је дошла у искушење да се поистовети политичким партијама, на пример са Хришћанско-Демократском, која је у великој мери исту представљала, како у Италији, тако и у другим земљама. То показује да ова црква верује да може да се поистовети са једном идеологијом, или пак са једним партијским механизмом. Неко, дакле, мисли да ако се црква поистовети са једном политичком снагом, она може да постигне више. Међутим, црква заправо тако само губи свој идентитет. Слично се догађа и са протестантизмом и то управо због његовог бављења актуелним друштвеним и политичким проблемима. Чини се, наиме, да су друштвени проблеми оно што заокупља такозване протестантске цркве, те да је то оно на шта оне усмеравају сву своју активност и интересовање.

За сваког, дакле, постоји велико искушење оличено у дилеми да ли да се укључи у напоре које чини друштво да би решило своје различите проблеме, или не. Рекао бих чак да се и међу нама православнима у последње време јавља искушење да опонашамо ове западне прототипове.


Пре него што пређем на тачно лоцирање идентитета Цркве на основу православне еклисиологије, навешћу неколико приступа овом проблему који су, рекао бих врло уобичајени и код нас православних. Ово чиним пре свега зато да бих указао на проблем те да би смо се замислили над одређеним стварима и тако постали опрезнији да не дођемо у ситуацију да изгубимо свој идентитет, тј. идентитет Цркве, а да тога нисмо ни свесни.

Сагласно ономе што сам рекао на почетку, да би смо дошли до идентитета Цркве, треба да одговоримо на питање који је то, по нашем схватању, централни, најважнији, одлучујући елеменат за Цркву.

Теоретски гледано, можемо рећи да постоји много елемената који су истовремено једнако важни. У пракси се, међутим, јасно види шта је то што је између свега осталог за нас најважније. На ово ћемо одмах указати.
У данашњем православном свету при одређењу идентитета Цркве преовлађује, наиме, неколико тенденција. Прва у овом низу је она коју би смо назвали исповедничком или идеолошком тенденцијом у одређењу идентитета Цркве. Шта заправо подразумевам под овим? У складу са овом тенденцијом одлучујући моменат је догматски. Црква се идентификује са скупом идеја које исповеда једна група верујућих људи. То је заправо оно што је названо исповедањем вере. Историјски гледано, ова тенденција почиње од времена сукоба римокатолика и протестаната (дакле углавном од 17. века), када је постављено питање у чему се они заправо међу собом разликују и кад су у ту сврху предочена њихова "исповедања вере". Свака страна је, наиме, својим исповедањем показивала шта прихвата, а шта не од онога што исповеда супротна страна.

Тада смо и ми православни били принуђени да, под притиском ових околности које су биле доминантне у сукобу између римокатолика и протестаната, изнесемо своја исповедања вере. Тако из тог периода имамо исповедања вере Петра Могиле, Кирила Лукариса, Доситеја Јерусалимског и других. Покушали смо, дакле, и ми да покажемо свој идентитет на основу исповедања вере. Не сумњам у то да је можда било потребно да тако буде. Но, иако су сва ова исповедања важна, питам се ипак да ли је ово основни и одлучујући елеменат који одређује идентитет Православне Цркве. Уз то, ова исповедања вере, као што су то у међувремену и показала теолошка научна истраживања, и нису толико веродостојна. Једна су наиме настала под утицајем римокатолика, као оно Петра Могиле, а друга опет под утицајем протестаната, као што је случај са исповедањем Кирила Лукариса. Коначно, поставља се питање: зар нас и данас не позивају да у оквиру екуменског покрета изложимо и ми наш православни став?

Сигурно, Црква је увек имала исповедање вере и увек ће га имати и неопходно је да Црква сачува чистоту своје вере и својих догми. Наглашавајући ово, дакле, не желим да кажем да исповедање вере, као и друге ствари које ћу навести, нису неопходне. Питање је, међутим, да ли исповедање вере представља ону својеврсну посебност, централни елеменат, на коме се заснива идентитет Цркве који треба да се нагласи. Постоји, наиме, тенденција у појединим православним круговима да се истакне овај догматски елеменат те да се уздигне у односу на остала црквена догађања. У том случају, неко би могао, на пример, да на основу догмата буде православан, али да ипак буде расколник, то јест да нема никакве везе са својим епископом на пример. Пошто је сву тежину пренео на исповедање вере, заборавио је оно друго и зато верује да је он у праву и да исправно идентификује Православно Цркву. Хоћу дакле да кажем да постоји опасност од оваквог једностраног пренаглашавања догмата вере.

Други аспект који је свим православним од одлучујуће важности за биће Цркве јест мисионарство. Тако, према овој тенденцији у одређењу идентитета Цркве, догматски аспект није толико важан, колико је важна проповед и стварање свесних хришћана. Тежиште, дакле, овде пада на амвон или слушаоницу - учионицу. Ово је, наиме, карактеристика протестантизма који је усредсређен за проповед, а на штету Св. Литургије. Тако су се код нас, управо зато што је тежиште пренето на проповед, појавиле и одређене литургијске неправилности. Наводим вам као карактеристичан пример премештање проповеди са места које је заузимала у Св. Литургији, после читања Св. Јеванђеља, на место за време Причешћа. То се десило, а и данас се практикује, под изговором да "тада долази народ". Дакле, неко мисли да је циљ Св. Литургије тобоже да се чује проповед. Иако ово није циљ Св. Литургије, ипак се на основу оваквог схватања и праксе добија утисак да је проповед оно што је основно. Нека верник, дакле, изгуби и целу Св. Литургију, али то што је важно, по схватању ових, јесте да не изгуби проповед. Ми смо у Грчкој, сећам се још из детињства, имали проповеднике који су обилазили храмове и проповедали, и то по три пута у току истог јутра. Они су, иако нису ни били присутни на Св. Литургији онако како треба, ипак веровали да чине најважнију ствар тиме што су проповедали.

Пазите, напомињем и сада и напомињаћу и даље током овог свог излагања, да све ово што наводим не значи и да одбацујем. Оно, међутим, што желим да нагласим, то је да не треба ове елементе саме по себи да узводимо на ниво одлучујућих за идентитет Цркве. Но, у сваком случају, оваква тенденција ипак постоји.

Трећа тенденција, то јест угао гледања из кога неко посматра идентитет Цркве, јесте, да је тако назовемо, морална, а назвао бих је још моралистичка тенденција. Сагласно овом гледишту, морал. схваћен у најширем значењу ове речи, а то значи као држање моралних закона и као одређени однос према другима, у преимућству је над осталим елементима у цркви. Продукт ове тенденције је друштвени активизам (наглашавање друштве делатности Цркве) и пуританска побожност (уз готово искључиво наглашавање сексуалног морала). Тако се Црква, по заговорницима ове тенденције у посматрању њеног идентитета, поистовећује са онима који су у друштву "како треба" и који су "морално исправни". Опасност која вреба у наведеном случају лежи у томе да Црква престане да буде та која у својим недрима има и грешнике, при чему још може и да се створи утисак да су одређени људи у Цркви безгрешни. Много је православних који посматрају Цркву управо из овог угла. тако не само црквени људи, већ и они који то нису, сматрају да Црква јесте и да треба да буде место моралног савршенства уз шире значење тог појма.

Коначно, постоји још једна тенденција у савременој православној Цркви у посматрању њеног идентитета коју би смо могли да назовемо терапеутском или психолошком. У складу са овом тенденцијом, подвлачи се својство Цркве као болнице (овај израз се, наиме, данас често чује у Цркви) у којој се спроводи терапија против страсти, даје психички мир и томе слично. Тако се, за разлику од оних за које се идентитет Цркве налази у исповедању вере, проповеди или моралу, за ове суштина Цркве налази пре свега у Св. Тајни исповести и монаштву. Прототип Цркве, њена суштина, за ове је, дакле, монах, а најважнија Св. Тајна исповест. Појам "старца-духовника" постаје важнији и од епископа и од проповедника и од теолога. Управо зато данас на богословским школама имамо студенте који имају своје духовнике које слушају, а имају и своје професоре које не слушају. Тачније, они своје професоре слушају само утолико што присуствују њиховим предавањима да би добили оцену и диплому. У суштини, оно што им говори професор, они ће пренети свом духовнику на разматрање и његов суд, или просто одбацити зато што их то не интересује. Њима је, заправо, важно само оно што каже њихов духовник. Постоји, дакле, и овакав аспект са ког се идентификује Црква. У наведеном случају рекао бих да је присутна наглашена опасност од губљења црквеног идентитета.


Оно што је потребно нагласити у контексту сваког од наведених аспеката јесте то да све што је претходно о њима речено не значи да сваки од њих нема места у Цркви. Напротив, сви они имају места у Цркви. Проблем је, међутим, у томе где ће се поставити њено тежиште. Када се деси да један од ових аспеката постане одлучујући елеменат, и кад добије превагу над осталима, он на тај начин постаје од искључиве важности за свештеника и верника у Цркви. Ове тенденције које сам навео, а које теже да одреде идентитет Цркве, стварају одређене проблеме, те бих на њих управо и хтео да укажем како би смо видели да заиста постоји опасност да Црква изгуби свој идентитет уколико ове елементе употребимо као одлучујуће у идентификовању Цркве.
Узмимо најпре у разматрање исповедање вере. Ако се исповедање вере, везано за догмате, одвоји од осталог живота Цркве, оно тада постаје идеологија. Сви догмати су донешени са једним циљем: да уведу верне у Цркву, у Божанско Причешће. У прилог овоме погледајмо одлуке Васељенских Сабора. Све оне се, наиме, завршавају анатемизмима, то јест одлучењем од Божанскког Причешћа оних који су осуђени. Дакле, јединство у вери није крајњи циљ, него предуслов, док је крајњи циљ заправо евхаристијска заједница.

Што се пак тиче мисионарског аспекта, јасно је да је он одувек био основна карактеристика протестантске еклисиологије. Овај аспект, наиме, потцењује Св. Тајне црквене чинове (епископа и друге).

У односу на морални аспект, опасност која се зачиње и претендује да се развије, јесте опасност од фарисејства и јуридичког односа према спасењу. Овај начин гледања на идентитет Цркве представља Цркву као заједницу "чистих", при чему се заборавља да су у Цркви и грешници, те да је за православно схватање светости карактеристично управо оно што изражава молитва Св. Јефрема коју специјално читамо на богослужењима Велике Четрдесетнице, а која каже: "О, Господе, даруј ми да спознам своја сагрешења и да не осуђујем брата свога".
Између осталог не треба заборавити ни то да се дешава да критеријуме моралности задовољавају више они који су изван Цркве, него они који су унутар ње. И ово није случа само данас, одувек је то постојало. Кад Св. Апостол Павле пише Галатима и каже: "ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите"(Гал.5,15), онда можете замислити која је нетрпељивост владала међу хришћанима у Галатији. Другим речима, унутар црквене заједнице се не упражњава увек морално савршенство, какво се понекад може срестимеђу неверујућима. Зато данас неверујући често осуђују Цркву и наводе своје моралне врлине које су веће него што то могу црквени људи да покажу. Ако је Црква једна морална институција, тада засигурно она не оправдава своје постојање, те не може бити да је то њен идентитет.


На крају, са стране терапеутског гледишта проблем лежи у томе што постоји опасност да завршимо у психолошком индивидуализму. Ово је врло опасно. Сведоци сте да се оваквим схватањем Цркве сваки од верника везује за једну одређену личност, за такозване "старце", те да се брине за своје индивидуално спасење, а да запоставља Цркву као заједницу не осећа себе као члана те заједнице. Губи се, дакле, појам о Цркви као заједници, па Црква постаје више једно "лично", тачније индивидуално, психолошко искуство. Пошто на овај начин циљ постаје "да се ја осећам добро, да имам свој мир" и слично, ствара се једна врста хришћана који суштински и нису чланови Цркве. Уосталом, и морал и психолошки мир могао би неко да нађе и изван Цркве, ако би, на пример, отишао неком будистичком гуруу. И није мало оних који уточиште налазе у некој од источњачких религија. Чињеница да источњачке религије данас цветају управо на просторима Запада говори о томе да западно хришћанство није тражило да нађе ништа друго осим индивидуалног, психолошког мира и задовољства. Ако му то не нуди свештеник у његовој парохији, он онда одлази код гуруа који је спреман да му понуди своју помоћ, вршећи на тај начин проселитизам. Дакле, не би требало да Црква постане место "гуруа".

Навео сам вам све ове опасности да би сте видели да проблем идентитета није нимало једноставан, те да је пут до њега исувише опасан и клизав.
Сада ћу покушати да вам представим православни приступ проблему идентитета Цркве, наглашавајући поново да је све ово о чему сам досд говорио, то јест о догми, мисионарству, моралу, проповеди, терапији и друго такође важно. Међутим, ништа од овога не одређује идентитет Цркве. Тачније, ако се све ово не оцрквени, не може бити прихваћено као црквени елеменат.

Суштинско питање заправо гласи: на који начин се оцрквењују сви ови елементи, на који начин постају Црква, на који начин сви ми постајемо Црква? Да би смо одговорили на ово питање, узећемо у помоћ два водича: Св. Писмо и Св. Оце с једне стране, а ја бих додао, и то сматрам веома важним, и свест нашег православног народа.

Верујем да је наш православни народ, на неки начин, боље сачувао своје православље него наши теолози и наши теологија, тачније академска теологија, боље него поједини вођи Цркве, духовни вођи, било да су то проповедници, духовници или било шта друго. Зато хоћу да употребим и ово као извор одакле ћемо црпети одговор на питање како постајемо Црква и како све постаје Црква. Само тако ћемо, наиме, одговорити на питање шта је идентитет Цркве.
У Првој посланиции Коринћанима Св. Апостол Павле употребљава израз Црква, но као што сам и у другим приликама наглашавао, он тамо прави једну интересантну везу између израза Црква и сабрања верних ради приношења Св. Евхаристије. Св. Апостол Павле каже: "када се сабирате у Цркву", и под тим подразумева и објашњава "када се скупљате да принесете Св. Евхаристију". Очигледно да постоји нека веза у схватању Св. Апостола Павла између тога што назива Црквом и онога што назива "сабрање да би се извршила Св. Евхаристија". Зато се израз Црква углавном употребњава да означи помесну Цркву, при чему се, наравно, употребљава и за васељенску Цркву. Међутим, врло јр важно да је и Св. Евхаристија добила име Црква.


Исто се даље примећује и код Св. Игнатија Антиохијског, Св. Иринеја Лионског, Св. Кипријана, Св. Максима Исповедника у 7. веку, и тако све до Св. Николе Кавасиле у 14. веку. код кога први пут налазимо и дефиницију Цркве. У светоотачким списима, наиме, не налазимо дефиницију Цркве. Међутим, Св. Никола Кавасила покушава да нам покаже шта је Црква, па нам каже "да се Црква пројављује", то јест идентификије, "у Св. Тајнама". Он затим детаљније одређује шта подразумева под изразом "у Св. Тајнама", те пише: "ако неко може да види Цркву, неће видети ништа друго до Тело Господње". И категоричан је у томе те зато ставља реч "само Тело Господње", што ће рећи Божанску Евхаристију по наставља: "Уопште није чудно то да неко поистовећује Цркву са Св. Тајнама". Када пак каже "тајне", као што се и види из одељка који сам вам навео, ова реч не значи то што данас подразумевамо када кажемо тајне, то јест не седам тајни, него Божанствену Евхаристију, једнако као што иначе кажемо "животворне Тајне" на Св. Литургији, а то значи да се употребљава у множини оно што данас називамо Тајна Св. Евхаристије.

Ове речи, дакле, значе да се суштина Цркве открива у Св. Евхаристији. Зато је карактеристично и веома важно и то што наш народ каже "идемо у Цркву", подразумевајући заправо под тим да иде на Св. Литургију. Храм је назван Црквом зато што је место на коме се служи Св. Литургија. Стога неће бити претерано ако кажемо да из овог угла посматрано, дакле, кроз евхаристијско сабрање, можемо видети прави идентитет Цркве.
Но, шта значи ово? Конкретније, то пре свега значи да сви ови елементи које смо побројали, - догмати, проповед, исповест, морални живот, мисионарство треба да су усмерени ка Св. Евхаристији, јер у противном немају никаквог смисла, то јест нису црквени елементи, нису Црква. Друго, ово значи да претстојатељ овог евхаристијског сабрања, односно епископу чије се име и служи Св. Литургија по парохијама, постаје центар из кога произилазе све ове активности Цркве. Није нимало случајно да је епископ постао критеријум црквености. Другим речима, епископ је тај који одлучује да ли је неко члан Цркве или не. То при том није због тога што су некада тако одлучили да буде, већ због тога што је он као предстојатељ Св. Евхаристије тај од кога почиње целокупан живот Цркве. Узмите, примера ради, рукоположење. Зашто једино епископ рукополаже? Зато што једино ако је од епископа, служба која се даје рукоположеноме постаје црквена служба.

Да ли сте икад помислили зашто хиротонија, рукоположење, никад не бива мимо Св. Евхаристије? Због чега не може епископ да изврши рукоположење мимо Св. Евхаристије, кад сами често наглашавамо апостолско прејемство, то јест чињеницу да епископ има власт да предаје благодат свештенства и друго? Наиме, када би се овде заиста радило просто и једино о власти, тада би епископ могао да рукоположи неког и у својој канцеларији, те да на тај начин преда некоме благодат коју има добивши је од Св. Апостола као њихов наследник.

Чињеница да епископ рукополаже једино на Св. Евхаристији, то јест онда када је народ сабран у Евхаристији а не на било ком другом сабрању, указује управо на то да епископ. службом предстојатеља Св. Евхаристије, као предстојатељ и раздаје дарове Духа Светога.

Други важан закључак који произилази из идентификације Цркве поматране кроз Св. Евхаристију јесте то што на овај начин схватамо Цркву као ону која је у свету, али која није од овога света. То значи да се Црква креће кроз историју, те као што је Св. Евхаристија икона Царства Божијег, икона будућег века, тако и Црква има своје биће, своју истиску реалност, у Царству Божијем. Она, дакле, није просто једна историјска творевина, није производ историје. Она је производ Царства Божијег које се на овај начин одсликава (иконизује) у историји. Зато се Црква у старим текстовима, у Св. Писму, код апостолских Отаца, и назива странствујућом (на грчком "парикија", а на српском парохија). Тако се, на пример, за Цркву у престоници Царства каже да је "странствујућа у Риму". Израз "странствујућа" употребљен за Цркву заправо значи да она није органски део ове историјске реалности, већ да је она нешто есхатолошко, да је она која долази из есхатона и живи ("парики") овде у историји и у свету.


Црква, дакле, треба да схвати да она није једна светска творевина, већ да се њен идентитет налази у есхатологији, у Царству Божијем, те да све што чини у историји треба да има своје усмерење, да добије свој смисао, од крајњег циља за који је и створен, а то је Царство Божије.
Зато за Св. Литургији доминира васкрсни карактер, као да је присутно Царство Божије у свету. Ово и треба да сачувамо са великом пажњом, јер ако изгубимо идентитет Св. Евхаристије, у опасности смо да изгубимо и идентитет саме Цркве. Ова узајамна зависност Цркве и Св. Евхаристије не ствара некакву евхаристијску искључивост, евхаристијски монизам, како то називају многи, то јест наглашавање једног елемента на штету других. Овде се заправо ради о тачки гледишта из које и све остало добија смисао. Наиме, други елементи се не укидају, већ добијају смисао у односу на Св. Литургију, јер се у њој освећују, у њој благосиљају, у њој постају сви Црква. Ако се пак издвоје од Св. Литургије, нису Црква.

Завршио бих указујући на опасност која постоји ако не будемо довољно опрезни као Црква. Та опасност је двојака. Прва опасност је од секуларизације (посветовњачења) Цркве. Другим речима, ради се о опасности да Црква заборави на свој есхатолошки идентитет, то јест да исцрпи свој идентитет у својим историјским активностима, да буде апсорбована од стране ових активности толико да заборави да се Црква не исцрпљује у границама историје. Укратко, друштвено ангажовање, ангажовање на пољу мисионарства, чак и да искоренимо своје страсти и духовно узнапредујемо, како кажу, све то, ако не буде прошло кроз Цркву која ће све ово поставити под призму не историје већ есхатологије, Царства Божијег, остаће само прапорци који звече.

Друга опасност је оно што бисмо могли назвати поистовећењем историје са есхатологијом. То је, на неки начин, друга крајност у односу на секуларизам. Тако у овом случају постоји наиме опасност да се Црква задовољи оним што има у историји, својим Тајнама, својим духовним искуством, те да престане да ишчекује долазак Царства Божијег. У питању је врло велика опасност, присутна код многих православних. Наиме, чини се да данас као да заборављамо да не можемо ми преокренути историју у Царство Божије. Царство Божије ће доћи када Бог то буде хтео, "неочекивано", не можемо рећи кад и како, и зато све што имамо и што поседујемо у Цркви, духовна блага, нису никад довољна.

Потребно је дакле да ишчекујемо Царство Божије. Но, на жалост, ми смо изгубили ту димензију нестрпљивог очекивања Царства Божијег, изгубили смо оно што се садржи у речима "маран атха", то јест "дођи Господе, када ћеш доћи". Није нам стало ни до чега више, свега имамо, и то посебно ми православни који често мислимо да још од сад живимо у Рају, те да зато уопште није потребно да се збуде Други Долазак. То су понеке од девијација које може свако да уочи ако добро загледа куда и како смо се упутили.

Дакле, од секуларизма можемо доћи у другу крајност, у ону у којој је историја већ од сада Царство Божије, те да тако заборавимо да је Црква, њен идентитет, једна непрестана борба, да је оно за шта је Кулман рекао "већ јесте, али још не". Ово заправо значи да је црква стешњена између историје и есхатона, те да све што чини, чини управо у ишчекивању свога пуног идентитета који ће се открити у Царству Божијем.
Коначно, овакав начин гледања на идентитет Цркве утемељиће у нама један другачији однос и приликом нашег случења у Цркви. Он ће нам, дакле помоћи да не мислимо да ћемо, радећи за друштво или на духовном пољу, ми створити Царство Божије у историји, то јест да не мислимо да смо урадили нешто велико. Треба, наиме, увек да осећамо да све што чинимо, чинимо ад ферендум, у односу на Царство Божије које ће установити једино Бог. Конкретно, ово чини релативним и делатност Цркве, чинећи је заправо смиренијом у свету, али истовремено и сигурнијом да неће никада бити понешена историјским струјама, струјама овога света.


Митрополит пергамски
ЈОВАН
SPC

Autoru:  Janja [ 25 Maj 2012, 13:09 ]
Tema posta:  Re: Srpska pravoslavna crkva

Antonije macolom brani manastir


U sklopu gradnje brane Rovni kod Valjeva prekjuče je propao pokušaj nastavka radova, jer joj se suprotstavila grupa vernika na čelu sa ražalovanim crnorečkim monahom Antonijem.

Slika
Crnorečki monah Antonije


Drvoseče Kolubare i Hidrotehnike, ponovo su, saopštava Antonije, "napale na prirodu kanjona Sušice, kako bi prokrčili put za teške građevinske mašine, uzvodno ka obližnjem manastiru Gračanici.
Drvoseče su zaustavljene, a policija je legitimisala demonstrante, dok je Antonije macolom srušio dva od četiri stuba buduće kućice za video-nadzor ovog gradilišta.
Ovo je još jedan u nizu protesta pošto pre nekoliko godina nije uvažena peticija sa 7.000 potpisa protiv izmeštanja valjevske Gračanice podno Povlena zbog punjenja veštačkog jezera. Članovi Udruženja građana Gračanica tada su poručili da će svojim telima sprečiti izmeštanje crkve, zbog gradnje veštačkog jezera buduće hidroakumulacije Rovni.

Mada je pre dvadesetak godina tadašnji nadležni episkop Lavrentije Trifunović sa nadležnim institucijama potpisao sporazum o izmeštanju svetinje, njegov naslednik na valjevskom episkopskom tronu vladika Milutin Knežević tražio je da se ta odluka preispita


vesti online

Autoru:  Sanja [ 27 Maj 2012, 16:18 ]
Tema posta:  Re: Srpska pravoslavna crkva

Monahinje Vaznesenja napustile manastir





Saobraćajna policija na magistralnom putu Čačak-Užice ispred skretanja za manastir ne dozvoljava nikom da se uputi ka manastiru
manastir Vaznesenje

Slika

ČAČAK - Monahinje manastira Vaznesenje u Ovcar banji napustile su danas taj manastir, ispred kojeg se trenutno nalazi samo policija koje ne dozvoljava prilaz.

Ispred manastira sinoć su se okupili građani da podrže igumaniju Jelenu i monahinje, koje su sveštenici pokušali da raščine.

Incident u manastiru počeo je kada su predstavnici žičkog vladike Hrizostoma uručili njegovu odluku igumaniji Vaznesenja Jeleni kojom se od nje traži da sa još sedam monahinja napusti manastir zbog izjava koje su preneli mediji da se odriče poslušnosti srpskom patrijarhu i da će se prikloniti raščinjenom vladici raško prizrenskom Artemiju.

Igumanija i monahinje su odbile da predaju ključ i da napuste manastir, nakon čega su počeli da pristižu građani koji su podržali monahinje i blokirali ulaz u manastir ne dozvoljavajući predstavnicima Srpske pravoslavne crkve (SPC) da u njega uđu. Oko manastira je bilo okupljeno oko 150 građana, a nakon što su jednom predstavniku SPC-a izbušene gume na automobilu pozvana je i policija.

Policija je napravila kordon ispred crkve, a saobraćajna policija na magistralnom putu Čačak-Užice ispred skretanja za manastir ne dozvoljava nikom da se uputi ka manastiru.

Policijska uprava u Čačku saopštila je danas da je u manastiru Vaznesenje došlo do incidenta prilikom izvršenja naredbe Žičke eparhije o prinudnom udaljenju igumanije i osam iskušenica sa manastirskog poseda, kao i da je sprečeno narušavanje javnog reda i mira u većem obimu.

U saopštenju se navodi da je čačanska policija u službene prostorije PU Čačak dovela Miloja Stevanovića (1949) iz Beograda i Nebojšu Dejovića (1986) iz Užica, koji su narušavali javni red i mir i skočili na haubu službenog vozila, pokušavajući da izazovu incident.

Policija je saopštila da su protiv Stevanovića i Dejovića podnete prekršajne prijave po Zakonu o javnom redu i miru i oni su, sinoć, po skraćenom postupku, odvedeni dežurnom sudiji Prekršajnog suda u Čačku.


kurir

Autoru:  milorad [ 28 Maj 2012, 09:06 ]
Tema posta:  Re: Srpska pravoslavna crkva

Sveštenici dobijaju državne penzije


Namera države da uredbom dozvoli da se sveštenicima iz republičkog budžeta uplaćuju doprinosi za penziju izaziva različite reakckije u javnosti. Jedni smatraju da takvo rešenje potrebno, jer su sadašnje penzije sveštenika male i neizvesne, do onih koji misle da je to diskriminacija prema ostalim građanima.


Slika


Država sveštenicima uplaćuje penzijsko i zdravstveno osiguranje


Država je rešila da "osigura starost" sveštenika donošenjem uredbe po kojoj će im iz republičkog budžeta biti uplaćivani doprinosi za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje.



U Ministarstvu vera i dijaspore navode da uredba, suštinski, nije ništa novo: poslednjih sedam godina sredstva se već izdvajaju za ove namene kroz projekat "Pomoć sveštenicima, monasima i verskim službenicima u pograničnim i ekonomski nerazvijenim područjima radi regulisanja doprinosa za penzijsko-invalidsko i zdravstveno osiguranje”. Tim projektom obuhvaćeno je 320 sveštenika i verskih službenika svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica.



"U budžetu za 2012. godinu taj projekat raspolaže sa 93 miliona dinara, tako da će ta sredstva biti upotrebljena za nove obaveze. Značajna razlika proizlazi iz činjenice da je država za 320 sveštenika i verskih službenika do sada uplaćivala doprinose prema školskoj spremi i vrsti posla koji obavljaju, dok će po novom biti obuhvaćeni svi, ali prema minimalnoj osnovici, koja po svešteniku na godišnjem nivou iznosi 77.981 dinar", kažu u Ministarstvu vera i dijaspore.



Primedbe da je odredba diskriminatorska prema drugim kategorijama građana, koje su se mogle čuti u delu javnosti, do njih, kažu, nisu došle. Naprotiv, u resornom ministarstvu smatraju da je odredba duboko pravedna i humana, piše "Politika"

vestionline

Autoru:  milorad [ 29 Maj 2012, 12:52 ]
Tema posta:  Re: Srpska pravoslavna crkva-vesti

Srpski kriminalac spasava blago Hilandara!


Britanske tajne službe, crnogorska mafija i ziloti zapalili su manastir Hilandar da bi se domogli svetih pravoslavnih relikvija, koje na tržištu umetnina i kod britanskih kolekcionara imaju milionsku cenu. Žarko Jakić sa monasima iz Svete Gore i prijateljima iz Rusije pokušava da spreči Britance da se domognu srpskih svetinja. Sa ovom pričom u Beograd je nedavno iz Grčke stigao novinar i pisac Momir Vasiljević, koji se u Atini susreo sa Žarkom Jakićem, trenutno najtraženijim Srbinom na poternicama Interpola.


Slika


Ovaj rođeni Cetinjanin je u podzemlju poznat po nadimku Žak. Na Interpolovoj poternici bio je označen kao: "... najveći balkanski gangster bez dokaza". Ovaj tajanstveni čovek se nedavno ispovedao piscu i o sebi kazao:



- Sin sam crnogorske princeze Teodore i mladog boksera sa Cetinja. Kako njihov brak nije mogao da opstane, majka je udata za bogatog Crnogorca, a otac je emigrirao u Francusku, bio u Legiji stranaca i napravio boksersku karijeru. Ja sam kao vanbračno dete odrastao u domu za siročad u Bijeloj, a potom sam živeo u hraniteljskoj porodici na Cetinju. Odatle sam ranih sedamdesetih započeo karijeru švercera u Italiji i potom sa našim mangupima obišao celu Evropu. Zbog moje policijske biografije promenio sam porodično ime i prezime i danas živim kao normalan čovek u Grčkoj.



O njegovim spektakularnim pljačkama banaka po Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Austriji i Švedskoj svetski mediji su govorili kao o vrhuncu gangsterske veštine. Jakić je kao mafijaš, uglavnom, radio sam. Dugo bi planirao "poslove", koristio je samo žene kao saradnike i posle svake pljačke nestajao iz Evrope na pola godine. Traže ga Nemačka, Italija, Francuska, Austrija i Švedska, ali i BiH i Crna Gora.



Pisac Momčilo Vasiljević iz Sremske Mitrovice nam je posvedočio ove reči, jer poseduje dokumente o Žaku, iz kojih je uveren da se čovek promenio, jer danas u Atini živi isključivo od trgovine antikvitetima.

Žak Jakić je prošao kroz celu lepezu zločinačkih uloga u evropskom podzemlju. Bio je švercer, lopov, ucenjivač, makro, žigolo, ubica, pljačkaš, državni plaćenik. Bio je prijatelj sa Arkanom i Legijom, saradnik državne bezbednosti i plejboj. Kao dobrovoljac učestvovao je u prvim ratnim operacijama u Hercegovini i Hrvatskoj. Napustio je vojsku i posvetio se švercu nafte, kafe, cigareta i ostale u to vreme deficitarne robe za potrebe aktuelne političke vrhuške u Srbiji i Crnoj Gori. Razočaran u vlast i sebe pokušao je da se ubije očevim legionarskim pištoljem - priča nam Momčilo Vasiljević i pokazuje fotografiju koju je od Žaka dobio.



Jakiću je život spasao stari monah Fotije, Hilandarac, koji ga je na Svetoj Gori vodio sa sobom u keliju, i tu ga polako, postupno i uporno, uvodio u pravoslavno pokajanje, otkrivanje božje ljubavi i tajnu iskupljenja. Taj proces je trajao od 2000. do 2009. godine. Kada je otac Fotije video ove promene, poverio je Žarku Jakiću tajnu misiju spasenja.

- Tajna koja mi je poverena odnosi na jedinstvene i neverovatne relikvije, koje je monah slučajno pronašao u jednoj keliji na Svetoj Gori. Tu su ih sakrili ziloti, koji su opljačkali manastir Hilandar. Reč je o zlatnim krunama Cara Davida, i o mermernim pločama, u koje je utisnut "Božji pečat". Moja misija je da relikvije vratim tamo gde one pripadaju - otkrio je samo deo svoje životne misije Žarko Jakić posredstvom pisca Vasiljevića.



Prema priči koju je čuo od naših monaha na Svetoj Gori čuo Momir Vasiljević, manastir Hilandar su namerno zapalili ziloti, kao frakcijaški protivnici Srpske pravoslavne crkve, koji su tada uzeli nekoliko svetih relikvija. Srećna okolnost je bila da riznica manastira nije gorela i nije pokradena, ali relikvije koje nedostaju pojavile su se na ponudi u britanskim kolekcionarskim kućama.



- Svetski kolekcionari plaćaju mnoge mafije, pa i srpsku i crnogorsku, da im nabavljaju crkvene relikvije i pravoslavnu baštinu. Najveće krađe crkava počinjene su u zemljama bivšeg SSSR-a, Grčkoj i Jugoslaviji. Zato ruska Federalna služba bezbednosti danas vodi pravi rat protiv britanskih kolekcionara i mafija koje potkradaju pravoslavce. Žak Jakić je samo jedan od Srba koji su se uključilli u ovu borbu. Za njega je to čin iskupljenja za loš život koji je vodio gotovo pola veka - objašnjava nam njegov biograf Momčilo Vasiljević.

Vestionline

Stranica 1 od 22 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/