Forum Srbija
http://www.forum-srbija.com/

Свети Срби
http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=391&t=16107
Stranica 1 od 6

Autoru:  Sanja [ 15 Maj 2012, 14:49 ]
Tema posta:  Свети Срби

Rastko Nemanjic-Sveti Sava


Slika

Sveti Sava po rodenju Rastko Nemanjic je roden oko 1169. u dezevackom kraju na planini Goliji, a preminuo je 14. januara (po julijanskom kalendaru) 1236. godine u Trnovu u Bugarskoj, pri povratku sa hodocasca u Jerusalimu. Bio je najmladi sin velikog zupana Stefana Nemanje i prvi srpski arhiepiskop. Bio je brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovencanog. Izborio se za samostalnost raske arhiepiskopije od Vizantije 1219. godine i postavio temelje danasnje Srpske pravoslavne crkve. Rastko Nemanjic je u mladosti od oca dobio Zahumlje na upravu. Medutim, Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonasio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona. Kasnije je sa svojim ocem, koji se u meduvremenu zamonasio i dobio ime Simeon, podigao manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj Gori. U Srbiji je ubrzo doslo do borbe za vlast izmedu Savine brace. Zbog toga se Sava vratio u Srbiju, kako bi zaustavio gradanski rat. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeci pribliziti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. godine vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava je od vaseljenskog patrijarha u Nikeji izborio autokefalnost srpske crkve, a patrijarh ga je imenovao za prvog srpskog arhiepiskopa. Ostao je arhiepiskop sve do 1233.godine, da bi ga potom zamenio njegov ucenik Arsenije. Vise puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa jednog od hodocasca iz Svete zemlje 1236. smrt ga je zatekla u tadasnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu. Njegove mosti je u manastir Milesevu preneo njegov necak, kralj Vladislav.



ŽIVOT SVETOG SAVE


Otac junaka ove priče zvao se Nemanja. Iako je ovo ime biblijsko, ono nikada pre nije upotrebljavano među hrišćanskim Srbima, svakako ne među onim uglednijim, prinčevima, županima i vojvodama. Svi su oni obično imali nacionalna imena kao: Mutimir, Vlastimir, Časlav, Vojislav, Bodin, Dragomir, Zavida, Tihomir i tako dalje, dakle stara slovenska imena, ali ipak sa čistim i lepim značenjem.

Ovo ime je simbol čitave Nemanjine naporne vladavine, kao ujedinitelja nacije i graditelja nacionalne države. Kad je njegov biblijski imenjak Nemija, po dozvoli persijskog cara Artakserksa, obnavljao razorene zidove Jerusalima, naredio je majstorima da "jednom rukom rade, a u drugoj da drže mač", radi odbrane od neprijatelja koji su ih uznemiravali / Nemija, 4,17-18/. Tako je i Nemanja morao da gradi i da brani u isto vreme, sve do kraja svoje vladavine.

Po svedočanstvu hroničara, Nemanja je rođen 1113. a umro 1199. godine. Dakle, njegov životje ispunio skoro ceo jedan vek. Skoro polovinu toga svoga dugog života on je proveo boreći se za jedinstvo svoga naroda i za njegovu državu. Rođen je u Ribnici, blizu Duklje i bio je prvo kršten u rimokatoličkoj crkvi u mestu svoga rođenja, ali je kasnije ponovo kršten u pravoslavnom hramu Svetih apostola u Rasu. Njegov otac zvao se Zavida i bio je jedan od provincijskih srpskih prinčeva sa sedištem u Duklji, sadanjoj Podgorici u Crnoj Gori. Nije nam poznat Zavidin rodoslov niti njegova veza sa velikim srpskim prinčevima: Desom, Urošem, Vukanom i Bodinom. Njegovo je ime sačuvano u istoriji samo kroz ugled sina mu Nemanje.

Posle Zavidine smrti Nemanja je očevim testamentom nasledio najistočniju četvrt srpske kneževine, od Rasa do Niša. Ostala tri dela su nasledila njegova braća: Tihomir, Miroslav i Stracimir. Sva čegari brata su bila nezadovoljna svojim nasledstvom. Ostala trojica bila su sebična. Smatrali su da su dobili i suviše male teritorije, i svaki je želeo da se proširi na račun drugoga brata. Dalekovidog Nemanju je, opet, brinula pocepanost srpskih teritorija. On je sanjao samo o srpskom narodu kao celini i o državi u kojoj bi svi Srbi bili ujedinjeni. Tada je bilo nekoliko srpskih kneževina, čiji se broj uvećao podelom Zavidine države. I tako stvari odoše sa rđavog na gore. Svakoj od ovih nezavisnih, malih državica pretila je opasnost da postane plenom jačih suseda. Nemanja je želeo da to zaustavi.

Radi ostvarenja ovog ideala — ujedinjenja svih Srba u jednu državu, sposobnu da brani i omogući kulturni razvoj, Nemanja je imao da se uhvata u koštac i sa unutarnjim i sa spoljnim neprijateljima. Njegova unutarnja borba bila je uperena protiv nerazumevanja i uskogrudosti svoje braće i rodbine, a spoljna skoro sa svima susedima, velikim i malim. Sa oba ova neprijatelja svoga ideala Nemanja se borio sa promenljivom srećom. Jednom je bio pobeđen od svoje braće i kao Josif bačen u duboku jamu. Iz te jame ga je spasao na čudesan način Sveti Đorđe, i on je nastavio borbu. U sledećem uspešnom sukobu, on je primorao dvojicu svoje braće da se predaju i zakunu na poslušnost, dok je najstariji Tihomir nestao u tom sukobu. Tako je četvorna vlast izčezla. Nemanja je postao jedini vladar i naslednik Zavidine države. Miroslav i Stracimir su mu ostali verni do kraja života. Tada se Nemanja okrenu protiv spoljnih neprijatelja, opet sa promenljivom srećom. Borio se protivu Vizantije, Mađarske, Dubrovnika, Bugarske i krstaša. Mi nećemo zalaziti u detalje svih tih borbi, ali možemo reći da je on na kraju uspeo da stvori srpsku državu od Jadrana do Sofije i Pernika.

Nemanja je bio ratnik prve klase. I kao mnoge velike vojskovođe, bio je veoma religaozan. Kad god bi između ratova imao odmora, zidao je crkve. Neke od njih su prava remek dela. Kraljica njegovih zadužbina je Studenica. Ostale su: Ćurđevi Stubovi na reci Limu, Arhanđel Mihailo u Skoplju, Sveti Pantelejmon u Nišu, Sveta Bogorodica i Sv. Nikola u Kosanici. Sve su to bile njegove zadužbine. Pored toga, po svojoj hrišćanskoj širokogrudosti, on je slao bogate poklone crkvama: Svete Bogorodice Evergetske u Carigradu, Sv. Dimitrija u Solunu, Svetog Petra i Pavla u Rimu, Svetoga Nikole u Bariju, Svetoga Jovana na Jordanu, Svetoga Teodosija u Palestini; Svetog Groba Gospodnjeg i drugim. A njegova darežljivost prema sirotinji i beznadežnima bila je dobro poznata i na Istoku i na Zapadu. Moćni ratnik svoje zemlje i milosrdni Božji čovek, takav beše Nemanja.

Kakve je utiske ostavio Nemanja na svoje savremenike? On je bio vrlo mudar čovek. Kada ga je vizantajski car Manojlo po prvi put sreo u Nišu, "bio je iznenađen mudrošću mladog čoveka."1 Dva ugledna istoričara su opisala Nemanju kao zatočenika u Carigradu. Evstatije je hvalio Manojlovu hrabrost "koji je uspeo da pokori ovaj veliki narod / Srbe/ i njihovog proslavljenog vođu /Nemanju/. Onda produžuje: "Ja sam posmatrao Nemanju sa divljenjem; on je rastom veći nego što mu je priroda darivala, vrlo visok i lep čovek." I Manas, druš istoričar, isto tako opisuje Nemanju kao silnog čoveka: "Varvarin, širokih ramena i lepog izgleda čovek, on je ukrasio carev triumf, ma da dočekan od žitelja Carigrada sa porugama."2

Sa gornjim opisom se podudaraju i Nemanjini portrega na freskama po manasitrima Srbije, Svete Gore i Bugarske. Nažalost, nivde nemamo sačuvan njegov portret kao velikog župana, već samo kao starog osamdesetogodišnjeg monaha. Čak i na ovim freskama, on je pretstavljen kao čovek klasičnih crta, dostojanstva i snage.


PRINC RASTKO

Srpski narod je veoma naklonjen deci. Imati više dece Srbi smatraju velikim porodičnim blagoslovom.

Nemanja i njegova supruga Ana imali su dva sina i nekoliko kćeri. Onda su prestali da dobijaju decu dugo vremena, iako su želeli da ih još imaju. Počeli su da se usrdno mole Bogu da ih obraduje i trećim sinom, "koji će biti razonoda našoj duši, naslednik naše vladavine i potpora u našoj starosti." Svoje molitve potkrepili su zavetom da će, ako im Bog ispuni želju, posle toga nastaviti svoj život kao brat i sestra, a ne više kao muž i žena. I Gospod Bog, po veličini svoje dobrote, podari im muško čedo. Ono je zaista bilo čudo od deteta, lepo i bistro. Na krštenju mu dadoše ime Rastislav, skraćeno Rastko. Što je Rastko više rastao sve je više bio voljen ne samo od svojih postarijih roditelja, već od sve uže rodbine i cele države. Srećni roditelji gledali su dete sa nežnom ljubavlju i svetačkim poštovanjem, kao da ga nisu oni rodili, već kao da je poslato sa neba. Posetioci i mnogi drugi govorili su o njemu: "Ovo će dete biti novi znak svetu." Kao dečak, Rastko je bio vaspitavan od najboljih učitelja, koje su ljubimcu mogli da pronađu njegovi dragi roditelji. I u učenju i u vladanju on je bio ponos i radost svojih nastavnika. Kada je napunio petnaestu godinu, Nemanja mu dade jednu pokrajinu, da bi stekao iskustvo u upravljanju i administraciji3. Mladom princu dodeli otac nekoliko iskusnih državnika i oficira, da ga upućuju u prinčevskim dužnostima i vojnim veštinama. Isto tako mu je dodelio nekoliko plemićskih sinova da mu prave društvo u sportu i razonodi.

Rastko je revnosno i pažljivo pratio uputstva svojih starijih. Nije izbegavao ni poneke od pristojnih razonoda sa svojim mlađim drugovima. Činio je to uvek umereno, nikad preterano. Naučio je da ceni vrednost odmora i sporta. Uvek ljubazan, otvoren i živahan, on je sa drugovima išao na javne igre, bezazlene predstave, lov i naročito na vojne vežbe. Međutim, nikad nije učestvovao u prekomernim zadovoljstvima, večernjim gozbama ili u neumerenosti u jelu i piću. Rečeno je za njega da se nikad nije smejao, ali je uvek bio nasmejan. Svojom uzdržljivošću često bi posramio svoje neobuzdane drugove. On ih nije ukorevao rečima ili ljutitim pogledom; njegov lični životni primer bio je dovoljan prekor za njih. Umesto da troši vreme na sujetne razonode, on je čitao ozbiljne spise sa pergamenta, koje mu je otac nabavljao, naročito one o religiji i istoriji. Redovno je prisustvovao bogosluženjima u crkvi, molio se, postio i davao milostinju sirotinji. Svi su se divili njegovoj čednosti. Bio je omiljen zbog neobične plemenitosti. Bogate poklone koje je primao od roditelja i naroda brzo bi delio svojim službenicima, učiteljima i drugovima, ne zadržavajući ništa za sebe.

Čak i u svojoj ranoj mladosti Rastko je voleo da duboko i dugo razmišlja o veri, što je neobično za mlade osobe. Ovo ne znači da on nije voleo da radi. Naprotav, bio je veoma vredan i izvršavao je svoje dužnosti najsavesnije. Ali, posle rada, u slobodnim časovima, najradije je voleo da razmišlja o velikim tajnama čovekova bitisanja i sudbine. Veliki kineski mislilac Konfučije rekao je: "Lako je radita, teško je misliti." Prema tome, ima mnogo više radnika nego mislilaca među sinovima čovečijim. Srpski princ je bio uvek spreman za rad i naklonjen razmišljanju. Ove dve urođene osobine stvorile su najmudrije i najjače ličnosti u istoriji.

Takav je bio kraljević Rastko, sin Nemanjin, nežna grana velikog hrasta

Slika


izvor-Sveti Sava.com

Autoru:  Sanja [ 15 Maj 2012, 14:52 ]
Tema posta:  Re: Sveti Srbi

OSUJEĆENA ŽENIDBA

Što se više ide sa Zapada na Istok, sve se više nailazi na običaj ranih ženidbi. Srpski roditelji su nastojali da im se sinovi žene čim navrše godine, koje pravoslavna crkva propisuje. Sentimentalni razlog za ovo je, što roditelji žele da što pre dočekaju unučad; moralni razlog, da sačuvaju decu od iskvarenosti i, najzad, praktični, da dobiju što pre pomoć u poljskim radovima i zanatima — dva glavna zanimanja Srba od pamtiveka. Pravoslavna crkva, čak i u naše vreme dozvoljava ženidbu od sedamnaest godina.

Naročiti razlog Nemanje i Ane da vide Rastka oženjenog još u sedamnaestoj godini bio je taj, što su oni bili u već poodmaklim godinama.

Posle dve godine oni ga pozvaše da dođe u prestonicu.4 Prestonica Velikog župana bila je u Rasu, gradu u uzanoj, ali plodnoj dolini, okruženoj padinama,5 blizu stare crkve Svetih Apostola, u kojoj je Nemanja bio kršten po pravoslavnom obredu.6

Daleko od carskog luksuza kasnijeg modernog doba, balkanski kraljevi i vladari u Nemanjino doba, živeli su skromnim životom. Slično je bilo čak i na dvoru veoma civilizovane Vizantaje. Prema istorijskim podacima i pesmama, veliki župan Nemanja bio je veoma bogat vladar. Posedovao je "sedam kula srebra i dukata." Pa ipak, kao hrišćanin i ratnik on je voleo skroman život. Njegova rezidencija je bila veliki četvorougaoni prostor, ograđen zidom sa osmatračnicama na svakom uglu, radi bezbednosti. U sredini toga dvorišta bila je njegova dvospratna kuća sa podrumom. Podrum je služio za držanje vina, voća i druge hrane. Led je pravljen za vreme zime u specijalnim bazenima. Prvi sprat je bio sazidan od kamena. Veliko ognjište je služilo kao kuhinja. Trpezarija je bila ukrašena plafonom u duborezu. Po udubljenjima i uglovima bilo je smešteno posuđe, tanjiri, zlatom izvezene drvene kašike, čaše za vino od keramike, volovskih rogova ili od kovanog zlata i drugih predmeta. Oko sinije, niskog stola za ručavanje — ljudi su sedeli na niskim drvenim tronožnim stolicama. Gornji sprat je bio od drveta, malterisan iznutra. Savijene slamarice, jastuci i vuneni pokrivači — ćilimi držani su preko dana u brojnim udubljenjima u zidu. Spavalo se na drvenom patosu. Bilo je i drugih odeljenja manjih i većih, sa ofarbanim ormanima za odela i oružje. O čivilucima su visili štitovi, opreme i lukovi, nadžaci, oklopi i drugo oružje, koje je prekrivalo zidove. Tu je bila i mala kućna kapela, ukrašena skupocenim ikonama i svećnjacima. Ispred ikone svetog prvomučenika Stefana danonoćno je gorelo kandilo.To je bila Krsna slava Nemanjinog doma. Postojala su i posebna odeljenja za blisku rodbinu i prijatelje.7

U dvorištu, pored glavne kuće, nalazila se i jedna velika jednospratna zgrada za državnu Skupštinu, druga za strane posetioce, i treća za službenike, sekretare, tumače, kurire, gardu i poslugu. Spolja, oko zidova, bio je još jedan prostorni pojas, zaštićen još jednim zidom i utvrđenjima. Tamo su bile zgrade za vojsku, sokole, nosače štitova, pazitelje lovačkih pasa i konja i tako dalje. Izvan ovih zidova bilo je i drugih zgrada, baraka i šatora za smeštaj i ishranu posetioca i siromašnih.

Praćen svojim plemićima Rastko doputova u očev dom, u kome se rodio. Poljubi ruke svojim roditeljima, a oni njega toplo izgrliše i izljubiše. Majka je plakala od radosti, a otac je s ponosom posmatrao svoga mezimca, čiji stas sada beše kao i njegov. Tu, pred njima, stajaše opet on, njima najdraži, najvoljeniji i najomiljeniji! Svojim iskusnim i pronicljivim pogledom Nemanja je dugo merio Rastka — visokog i tankovijastog mladića, sa kestenjastom kosom i plavim očima, prijatnog, živahnog, uspravnog, sasvim odraslog ratnika. Zaista, izvanredan mladić, sazreo za ženidbu, mišljaše otac.

I otpoče slavlje koje je trajalo danima i nedeljama. Mali župani, kneževi, vojvode, zastavnici, časnici, vojnici i obične mase naroda prekrilile su grad Ras i dvor Velikog župana, željni da vide i pozdrave Rastka Nemanjića, najpopularnijeg i najomiljenijeg od svih velikaša.

Po običaju, majka je prva pomenula Rastku o njegovoj ženidbi. Zatam bliska rodbina i na kraju otac. Rastko je slušao učtivo, iskreno se smešio, dajući neodređen odgovor, pazeći da ne uvredi svoje stare roditelje. U međuvremenu oni su posmatrali njegovo držanje i primetili su da je on, s vremena na vreme, otsutan mislima i da o nečemu duboko razmišlja. Uočili su da uveče napušta gozbe veoma rano. Zaticali su ga noću u kućnoj kapeli kako se, na kolenima, moli i duboko uzdiše. Među ostalim posetiocima tada se nalazila u Rasu i grupa crnorizaca-monaha iz Svete Gore.8 Svi su oni bili Srbi, osim jednog Rusa. I ovoga puta došli su da ponude svoje molitve i da traže prilog za manastar. I njima je darežljivost Velikog župana bila dobro poznata. Nije im ovo bila prva poseta Rasu. Nemanja ih je voleo zbog pobožne mudrosti i što su služili na slovenskom jeziku. Bili su mu potrebni monasi za manastare, pa je verovatno predlagao i njima da pronađu mlade i pobožne kandidate i povedu sobom, da ih obuče i vrate u otadžbinu.

Rastko je satima i satima razgovarao sa ovim monasima. Sa znataželjom je pitao i slušao. Vođa puta bio je najstariji monah među njima, Rus. On je govorio Rastku o prolaznosti ovoga života i o Svetoj Gori, kao pragu carstva Božijeg i najidealnijem utočištu od sujete. Rastko je gutao svaku reč.

Saznavši, preko rođaka, za ove razgovore, roditelji se zabrinuše. Ipak su živeli u nadi. Govorili su Rastku mnogo ozbiljnije naglašavajući važnost porodičnog života kako radi njegove lične sreće, tako i radi dobra države. Preddožili su mu imena najboljih devojaka, od kojih su neke bile kćeri srpskih plemića, a neke strane princeze. Svaki carski ili kraljevski dvor na Balkanu ili susedstvu bio bi srećan da da kćer za Rastka i da se time orodi sa Velikim županom, koji je tada bio vrlo bogat i moćan među vladarima u ovom delu sveta. Za sreću ili nesreću, svi su Nemanjići, osim Nemanje, počevši od Vukana i Stevana, Nemanjinih sinova, pa do poslednjegu dinastiji, cara Uroša, sina Dušanovog, bili ženjeni strankinjama.

Rastko je bio veoma dirnut ubeđivanjem roditelja i sa najvećim poštovanjem izljubi im ruke i rukave, uzdržavajući se da kaže ni da ni ne. Ali njihova osetljiva srca naslućivala su negativan odgovor. Međutim, nada im ožive kada Rastko jednoga dana zamoli oca za dozvolu da sa svojim drugovima, ide u planinu u lov. Stari roditelji se obradovaše. Bilo im je drago što će se njihov Rasžo udaljiti od crnorizaca i biti u veselijem društvu. Izljubiše ga i blagosloviše bez i jedne sumnje. Nisu ni slutili da će taj momenat ne samo osujetiti njihove planove o ženidbi, nego će to biti i njihov definitivni rastanak sa sinom.


BEGUNAC

"Taštana nad taštanom, sve je taštana", zapisao je dvadeset jedan vek pre Rastka jedan stari car, koji je bio ogrezao u zadovoljstva ovoga sveta. Približujući se mračnom grobu, i ne očekujući posle smrti ništa drugo osim kazne Božje, ova njegova beznadežnost bila je prirodna.

Sedamnaest vekova pre Rastka, indijski princ Gautama Buda, živeo je životom veselim i punim zadovoljstava. Imao je sina i ženu. Posle svoje tridesete godine, on se razočara u taj život, napusti svet i porodicu, pa se povuče u šumu kao prosjak — monah. Od tada poče ubeđivati svoje zemljake da je sve što postoji taština i da jedino spasenje od toga u nepostojanju i ništavnosta.

Isto tako je i savremenik našeg princa, Franjo Asiški prošao kroz sve zagađene vode razvratnog života, pre nego se osvestio, i radi ljubavi prema Hristu napustio sve to varljivo šarenilo sveta.

Ipak je slučaj Rastka teško upoređivati. Jer je on već u svojoj sedamnaestoj godini sagledao svu taštinu sveta. I bez probanja svetskih uživanja, on je sagledao njihov bolni kraj. Bez činjenja i jednog ozbiljnog greha on je znao kobne posledice. Iako se uzdržavao od svake fizičke pohote, on je na drugima posmatrao njihovo razarajuće dejstvo.

On je bio bezazlen u duši i telu kao jutarnja rosa. O Rastku, kaže stari biograf: "On je posmatrao i video kako su carstva i zemaljsko bogatstvo, svetska slava i luksus bučni, promenljivi i propadljivi; on je isto tako sagledao svu vidljivu lepotu kako iščezava kao senka."

Rastko se u takav svet razočarao. Neobično inteligentan i veoma osetljiv, on je video sliku sveta kako se neprestano menja; točak ljudske sudbine se brzo okreće, a bezdana jama smrti guta sve. Je li onda smrt jedina stvarnost, a život slučajan u ovom svetu? Ili obrnuto? Hristos je otkrio i dokazao da je obrnuto. Stoga je Rastko želeo da svoju dušu zaruči za Gospodara života. Onda je jasno zašto je on izbegao svako drugo zaručenje. Njegova mlada duša je čeznula za najboljim, najsigurnijim i najuzvišenijim. Svetogorski monasi su samo pomogli da raste seme, koje je već bilo proklijalo u Rastkovom srcu.9

Jedan jedini razlog zbog koga se mladi princ neko vreme kolebao bila je ljubav prema svojim dragim roditeljima. Ali je čak i ova veza popustila kada je čuo reči starog monaha, koji je, naglašavao Hristove reči: "Onaj koji voli oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan."/Mat. 10,37/.

Sada se čak i taj nevini i bezazleni Rastko rešio da zavara trag svojim roditeljima. Svakako ne bez unutrašnjeg bola i stida. Napravio je vešt plan da pobegne. Možda je ova strateška igra bila i i delo pronicljivih monaha — ne znamo. Lov je bio samo varka. Monasi su otišli ranije, dogovorivši se sa Rastkom gde da se sastanu. Lovačka grupa je stigla na ivicu šume u zalazak sunca. Rastko je rekao svojim pratiocima da večeraju a potom da odu na drugu stranu šume i da nagone divljač, a on će je, sa nekoliko poverljivih drugova, dočekivati. Posle obilne večere mladi ljudi podremaše. Rastko to iskoristi pa uzjaha najbržeg konja i ode na ugovoreno mesto gde su ga čekali monasi. Sada su svi na konjima hitali u stranu daleku zemlju.

Tamna noć je pokrivala Balkan, koji je već bio utonuo u san. Uzrujana srca, kraljević Rastko, begunac od zaslepljujućeg sjaja ovoga sveta hitao je u budućnost koja je još bila obvijena neizvesnošću.

Slika
Bekstvo Sv. Save na Svetu Goru, ikona iz manastira Morače, 1645.


OČAJNIČKO GONJENJE

U ovom svetu ljubav je neodvojiva od bola. Veća ljubav, veći bol u slučaju rastanka.

Rastkovi pratioci, lovci uzaludno su tražili mladog princa celog sledećeg dana. Uplašeni zbog nestanka svoga gospodara, oni se teška srca vratiše u Ras. Njihova strašna vest pala je kao grom iz vedra neba na narod koji se još uvek veselio, a posebno na Nemanju i Anu. Njihova radost pretvori se u duboku tugu i glasno naricanje. Neki su čak i pomišljali da su divlje zveri rastrgle i pojele Rastka.

Veliki župan, savlađujući sopstveni bol, tešio je suprugu govoreći: "Gospod, koji nam ga je dao, pomoći će da ga vidimo opet." Zatim pozva svoga vojvodu i naredi mu da uzme nekoliko oficira i smesta krene u pravcu Soluna, pa čak i do Svete Gore, ako je potrebno, da nađe Rastka i vrati ga kući. Dade vojvodi i lično pismo za heparhosa /vojnog guvernera u Solunu/, moleći i njega za pomoć da se Rastko nađe i vrati nazad. U protivnom biće napadnut vojskom.10

I ova grupa srpskih plemića na hatovima krenu preko balkanskih planina i dolina u poteri za Rastkom. Guverner Soluna primi ih sa počastima. On je, svakako, bio uznemiren Nemanjinim pismom. Bilo mu je mnogo stalo do prijateljstva sa moćnim srpskim vladarom, te otpoče sa detaljnim pretraživanjem grada i okoline. Na putevima su postavljeni stražari, putnici su kontrolisani, transportna kola zaustavljana, a policija je bila na uzbuni. Međutim, sve je bilo bez uspeha. Stari monah je bio isuviše vešt. On je znao sve tajne staze daleko od grada.

Guverner zatim napisa oštro pismo Protu - upravniku Svete Gore, upozoravajući ga da postupi odmah po Nemanjinom zahtevu, "da ne bi naš prijatelj i otac dečakov postao naš neprijatelj."

Posle zamornog putovanja kroz šumovito poluostrvo Halkidika, srpski konjanici najzad stigoše u Svetu Goru. Tu saznaše da je grupa srpskih monaha doputovala u manastir Svetoga Pantelejmona, tada zvan Solunski manastir. Tako produžiše uzbrdo do manjeg konaka. I tamo, najzad, nađoše Rastka. Još je nosio svoje svetovno odelo. Oni ga pozdraviše sa poštovanjem i suzama radosnicama. Vojvoda pozva Rastka na stranu i dugo su razgovarali. On mu je opisao bol i očajanje starih roditelja, savetujući mu da posluša naređenje Velikog župana, te da se spremi i odmah sa njima krene kući.

Uhvaćen tako ne pripremljen u svome planu, Rastko je molio vojvodu da ga ostavi ovde. "Vi ste čovek od moći, dragi vojvodo, preklinjao je on, i ako samo hoćete Vi možete umiriti moga oca i dopustiti mi da ostanem i ostvarim ono zašto sam došao ovde." Ne samo da je popustio, vojvoda se još više razljuti i zapreti da će ga konopcima vezati i kao zarobljenika odvesti nazad. Videći da je nemoguće ubediti tvrdoglavog i savesnog vojvodu, Rastko ga zagrli i reče mu: "Nekabude volja Božja." i obeća da će idućeg dana biti spreman da pođe sa njima. Ubedio je vojvodu da ne brine i da se lepo odmori. Međutim, u svojoj glavi, zajedno sa igumanom, skrojio je plan još smišljenijeg zavaravanja traga. Naime, posle pola noći iguman naredi jeromonahu da odvede Rastka u kapelu tornja pirga i da ga zamonaši. Jeromonah učini kako mu je zapoveđeno: uze propisane monaške zavete od Rastka, postriže ga, obuče u monašku crnu rizu, pročita molitve i promeni mu ime. Rastkovo novo ime beše Sava. Njegov poslednji imenjak, sveti Sava Osvećeni Jerusalimski, živeo je u šestom veku.

Kad se vojvoda probudi ujutru i ne nađe Rastka, razbesni se na monahe, naročito na onog starog Rusa, koji je nagovorio Rastka da pobegne iz doma u Svetu Goru. Njegovi vojnici se nisu mogli uzdržati u svojoj razjarenosti pa su počeli da vređaju pa čak i da tuku monahe. Čuvši ovu gužvu, i kukanje isprebijane braće, Sava se pojavi na malom prozoru crkve na kuli, pozva vojvodu, baci mu pred noge svežanj sa svojim plemićskim odelom zajedno sa svojim postriženim vlasima i reče: „Odnesi ovo mojim roditeljima i reci im da si me video kao monaha pod imenom Sava."Dade mu i pismo za svoje roditelje, obaveštavajući ih o svemu što se dogodilo, i moleći ih da mu oproste i da ga zaborave.

Sada vojvoda beše sasvim nemoćan, jer po crkvenim zakonima Istočne crkve, kad običan građanin postane monah, ne može biti kažnjavan od svetovnih vlasti. Na njega se ne može staviti ruka.11

U očajanju vojvoda sada povika: "O, ti, bez milosti, kamena srca! Prevario si svoga oca, pa sada i nas. Kako se ne bojiš Boga?!" Takve i još druge prekore upućivali su i ostali oficiri ispred kule. Vikali su i plakali. Sava takođe plakaše.

Posle sve ove gužve, poternici napustiše Rusik, okrećući se često ne bi li još koji put videli Savu na prozoru kule.

Toga nezaboravnog jutra princ Rastko je otišao zauvek a Sava stupa na pozornicu dramatične istorije Svete Gore, Srbije i Pravoslavlja uopšte


izvor-Sveti Sava.com

Autoru:  Sanja [ 15 Maj 2012, 14:54 ]
Tema posta:  Re: Sveti Srbi

PODRUČJE SVETE DJEVE

Planina Atos ili Sveta Gora je neobično područje, najčudnije na celom Balkanu i u celom pravoslavnom svetu uopšte. Nalazi se dvesta kilometara istočno od Soluna i trista kilometara zapadno od Carigrada. Na mapi se vidi ostrvo Halkidiki sa tri uzana isturena poluostrva, kao tri ruke ispružene prema Belom moru. Prvise zove Langos, drugi Kasandra, a treći najistočniji Atos ili Sveta Gora. Dok su prva dva gola i bez vode, Sveta Gora je pokrivena zelenilom i vrlo je bogata vodom. Kestenje i borovi daju građevinsko drvo i gorivo u velikim količinama. Plodne padine, visoravni i doline su pogodne za vinograde, voćnjake i bašte, ima puno maslina i smokava, oraha i lešnika, kao i raznog žbunja i ostruga sa slatkim plodovima. Putovanje pešice ili na mazgama je jedini način komunikacija. Trebalo bi tri do četiri časa pešačenja da bi se prešlo popreko i oko tri dana uzduž. Prema istorijskim podacima, Atos je bio u prastaro doba pagansko pribežište. Prvo je bio Apolonovo pokloničko mesto, odakle je došlo najstarije ime zemlje Apolonijada. Kasnije, tu je bilo proročište Atosa, zamišljenog božanstva čuvenog po pretskazivanju budućnosti. Zemlja je bila naseljena narodima raznih rasa sa opštim grčkim jezikom. Živeli su u devet gradova. Imena nekih istorijskih ličnosti iz Azije i Evrope vezana su za ovo zemljište kao što su: persijski kralj Darije i Herkes, Filip i Aleksandar Makedonski, filozof Aristotel i druga. Po hrišćanskom predanju, Djeva Marija posetila je planinu 44. godine posle Hrista. Kada je doputovala u pristanište, demon Atos vikao je mnoštvu naroda: "Idite brzo do mora, da sretnete majku velikog Boga Isusa!" I ovo bejahu njegove poslednje reči, posle kojih je zauvek postao nem. Narod radosno dočeka Svetu Djevu i pažljivo slušaše radosne vesti o njenom Sinu. Tada ona izjavi: "Neka ova zemlja bude moja zauvek kao poklon moga Sina i Boga!" Tom prilikom, neki su pagani bili kršteni od Lazara, koga je Hristos podigao iz mrtvih u Vitaniji, a koji je posle toga bio episkop na Kipru. On je pratio Svetu Djevu od Kipra do Atosa.12

Broj krštenih osoba na Atosu se toliko povećao, da je u vreme vladavine Konstantina Velikog bilo pomena o episkopu na toj teritoriji. Njegovo je ime bilo Makarios, sa sedištem u Apoloniji. Sada se zove Jerisos. To mesto je posegao i Apostol Pavle / Dela ap. 17,1./. Car Teodosije je stavio ovu eparhiju pod nazor više vlasti arhiepiskopa Askolija Solunskog, kao znak zahvalnosti Askoliju što ga je krstio. Teodosijeva ćerka Plasida posetila je Atos. Njena je poseta u narodu pobudila još veće interesovanje za ovu planinu, te je narod iz prestonice i drušh naroda Azije i Evrope, koji su želeli miran život i sklonište od sveta, uznemirenog i pocepanog jeretičkim sukobima.

Od kako su carevi postali zaštitnici planine Atosa, mnogi su pohrlili u ovo mesto iuzetno pogodno za neuznemiravani asketski život. I jedan za drugim, podizani su manastiri, pored koliba i pećina. Petar Atonski, pređašnji aristokrata i ratnik, a kasnije pustinjak, živeo je ovde pedeset i tri godine / 681—734/ i svojim podvizima i čudima još više pročuo ovo mesto. Mnogi dođoše da sleduju njegov način života. Neki među njima bili su i rođaci poznatih careva, kao Sv. Atanasije, osnivač Lavre.13 Najzad, u Kareji je organizovana centralna uprava, Sinod sa Protom na čelu. Tako je uspostavljena monaška republika Sveta Gora sa velikim manastirima, kao nezavisnim jedinicama. Prisustvo žena i jedenje mesa bilo je strogo zabranjeno na tom području Svete Djeve. Moralna čistota, poslušanje, lično siromaštvo, molitvenost i bratska ljubav bili su osnovni uslovi. Manastirska pravila Svetog Vasilija Velikog su uglavnom bila osnov žića u većim manastirima. Pored toga, sve druge forme pravoslavnog asketskog života bile su takođe praktikovane u skitovima, ćelijama i pustanjama Svete Gore i odatle redom prenošene u sve pravoslavne zemlje. I tako Atos, bivše pagansko svetilište, postade po Božjem promislu Agion Oros - Sveta Gora za celo hrišćanstvo. Ona je bila duhovni naslednik i ognjište egipatskih pustinjaka, i svetih otaca kad su muslimani zavladali tim krajevima. Prirodno je da su Grci bili prvi monasi na Svetoj Gori. Posle njih došli su Đurđijanci, potom Srbi, Albanci, Bugari, Rumuni i Rusi. U vreme srpskih župana pre Nemanje, bilo je pomena o srpskim monasima u 12. veku koji su bili već dobro ustaljeni i imali nekoliko manjih manastira i ćelija. Veći srpski manastir beše Rusik.14

Nije čudo da je ruski monah bio tamo pomenut u vezi sa Rastkom. Bilo je pravilo Svete Gore da ne pravi nacionalnu razliku, već da ima u bratstvu i monahe drugih narodnosti. Ove tradicije se još uvek pridržavaju. Tako se Rastko, begunac iz Rasa, zavetovao za doživotni celibat i nađe duhovno utočište u srpskom manastiru jedne strane zemlje zvane Sveta Gora - područje Svete Bogorodice.


POČETNIK

Po monaškim pravilima, kandidat mora da bude iskušenik nekoliko godina pre nego što postane monah. U Svetoj Gori iskušeništvo traje duže nego u drugim manastirima u svetu. Rastko je međutim, postao monah bez iskušeništva, zahvaljujući pritisku okolnosti. On je proveo u Rusiku samo nekoliko dana, više kao gost nego kao iskušenik, pre nego što se promenio iz Rastka u Savu. Pa ipak, on je kao monah prošao kroz sva teška pripremanja, smatrajući sebe vrlo mladim, poslednjim među svojom braćom.

U Rusiku Sava ostade kratko vreme, najviše nekoliko meseci. Onda je premešten u Vatoped, jedan od najstarijih velikih manastira u Svetoj Gori, posvećen Blagovestima. Bilo je to ovako: Kada je na Blagovesti bila slava manastira Vatopeda, iguman pozove starešinu manastira Rusika, moleći ga da sa sobom povede i Savu.15 Tom prilikom, Sava je napravio tako divan utisak na svu bratiju, da iguman zatraži od Save da ostane stalno sa njima. Mladi monah ne mogaše reći ni da ni ne već ostavi svome starešini da odluči. Tek kada su se dva igumana složila da ostane, on je ostao u Vatopedu ne nekoliko dana ili meseci, već punih devetnaest godina. Bila je za Savu neprocenjiva korist što je ostao baš u Vatopedu, a ne u nekom drugom slovenskom manastiru. Tu je on naučio odlično grčki. Tamo je bila bogata biblioteka o svetim ocima pravoslavne crkve na origanalnom grčkom jeziku. Tamo se kao na izložbi mogao posmatrati vrhunac prefinjene vizantijske civilizacije, umetnost, arhitektura, slikarstvo, poezija, horska muzika, duborezi, kamenorezi, tekstil, lepo pisanje, stvari od zlata, srebra i bakra; takođe znalačko krojenje i šivenje, kuvanje i razni druga zanata, čak i učenje o lepom ponašanju. Jer Vatoped beše uzor, kao carski manastir, zidan, preziđivan i ukrašavan od svih careva počev od Konstantina, Teodosija, Arkadija, do poslednjeg člana dinastije Paleologa. Jedini car koji ne samo da nije pomagao, već razorio, budući kasnije podržavan od muhamedanaca, bio je Julijan Otstupnik.16 U takvom centru duhovnosti i civilizacije, Sava je imao retku priliku da izgradi svoj karakter po uzoru na najbolje primere koje je video i najbolje knjige koje je čitao. Kada se sve ovo ima u vidu, kao i činjenica da je Sava kasnije, sa ocem, dobio od Vatopeda veliki deo zemlje na kome su njih dvojica podigli srpski manasgir Hilandar, svako će uočiti prst Božji u Savinom preseljenju iz Rusika u Vatoped. Da, mi čvrsto verujemo da ova promena mesta nije došla Savinim izborom, niti njegovom čežnjom za slavom i gramžljivošću za novcem njegovog novog starešine, već dalekovidošću promisla Božijeg.

Vratimo se ponovo Rasu. Po povratku, vojvoda izloži Velikom županu šta se desilo sa Rastkom i dade mu svežanj sa njegovim odelom i postriženim vlasima. Nemanja i Ana počeše po druga put oplakivati svoga sina, kao da je mrtav. Princ Rastko je zaista bio mrtav, ali je monah Sava bio živ. Kraljevski dvor u Rasu ponovo se pretvorio u kuću jadikovanja. Savlađujući svoj teški bol, Nemanja napisa Savi pismo, moleći ta da dođe kući, makar i na kratko vreme. Uz to, posla mu prilično veliku svotu novaca za lične potrebe, za manastar i za siromašne. Kao nežni i mudri otac, a poznavajući ljude, on je želeo da Sava ovim poklonima stekne sebi prijatelje u tuđoj zemlji.Sava je to i uspeo.

Sa blagoslovom svoga starešine, Sava je nekoliko puta proputovao Svetu Goru. Idući bos, i živeći samo na hlebu i vodi, on je posetio Kareju i prvo, iz poštovanja, posetio Prota. Posle toga je otišao u velike manastire: Kotlomuš, Iveron, Filotej, Karakal, Lavru i druge, gde je stotine monaha živelo zajedno, po monaškom pravilu zajedničkog života. Iz Lavre se popeo na vrh Atosa, odakle je mogao da vidi celu Svetu Goru, a u daljini na jednoj strani Carigrad a na drugoj Solun. Zadivljen ovom veličanstvenom lepotom Božjeg stvaranja, on kleče na kolena na ovoj najvišoj steni i sa suzama u očima zahvali Presvetoj Bogorodici, što ga je tako milostavo primila na svoju teritoriju. Silazeći sa vrha planine, Sava je posetio pećinu svetoga Petra Atonskog i dole niže, druge čuvene isposnice, skitove, ćelije i usamljene pećine. Skit izgleda kao malo selo sa kolibama ili kelijama za dva ili tri sabrata. Oni su svi imali centralnu crkvu, gde su se skupljali nedeljom i praznikom na svetu liturgiju, posle koje su imali zajednički bratski obed u trpezariji blizu crkve. Monasi po skitovima žive samostalno po svojim zgradama koje imaju sopstvene kapele. Monasi i iz skita i iz ćelija, bili su pod nadzorom jednoga od velikih manastira. Bavili su se zanatstvom / izradom drvenih krstova, rezbarija, ikona, brojanica, šivenjem i prepisivanjem/ i time zarađivali svoj hleb. Negde je bilo i malih vrtova , koje su pažljivo obrađivali. Neki su se, pak, hranili samo divljim voćem i travama. Najveći deo svoga vremena provodili su u molitvi i sozercanju / dubokom razmišljanju/. Pustinjaci su živeli odvojeno i usamljeno, skriveni od ljudi, u tišini, po drvenim kolibama, "rupama i pećinama." /Jevr. 11,38/. Neki su čak živeli pod velikim drvećem u gustim šumama, ispod velikih nadnešenih stena pod vedrim nebom. Ova staništa su na veoma opasnim i strmim mestima, na skoro vertikalnim padinama Atosa. Poznata su njihova naselja Karulja i Kapsokalivija.17 Oni su stalno zauzeti molitvama i razmišljanjem. Njihove potrebe su male, a brige nikakve.

Sava je sve njih posetio, učeći se od njih svetom životu. On im je delio poklone, a koristio se njihovim učenjem i iskustvom. Ta njihova iskustva, stečena pod takvim neobičnim uslovima, duboko su uticala na Savu, i otkrivala mu svet potpuno različit od onog spoljašnjeg koga je on poznavao i njime živeo sve do toga vremena. Na ovim putovanjima, Sava je bio dva puta zarobljen od razbojnika, ali je uspeo da se oslobodi, čak je neke ubedio i da se pokaju.

Obogaćen novim iskustvom, Sava se vrata u Vatoped, tih u naravi, bogat u znanju i spreman više nego ikada da služi Bogu i svojim bližnjim.

Slika
Manastir Vatoped


izvor-Sveti Sava.com

Autoru:  Sanja [ 15 Maj 2012, 14:58 ]
Tema posta:  Re: Sveti Srbi

NEIMAR

Iz Rasa je u Vatoped stigla nova kesa zlatnika, sa nekoliko sanduka zlatnih i srebrnih sasuda i drugih predmeta, rad poznatih zlatara iz Rasa, Prizrena i Skoplja. Tu su bile još i trube svile, brokata i prekrivača za upotrebu u crkvi. Tu je bila i velika količina tkanog platna za mantije monasima, pa čak i konja potrebnih za vuču i jahanje u toj zemlji bez puteva. Roditelji su sve to poslali svome dragom čedu, iako su dobro znali, da on neće ništa od toga zadržati za sebe.

Sava je mudro upotrebio ove kraljevske poklone. Pre svega, razdeli nešto materijala za mantije usamljenim isposnicima, nešto je dao manastirskom hramu, što je i bilo namenjeno. Zatim igumanu i ostaloj bratiji, što je njima namenjeno. Dobar deo novca zadrža za zidanje, koje je nameravao da otpočne u Vatopedu. Vatopedski iguman mora da je bio poslovan čovek, jer je vrlo dobro znao zašto je zvao sina bogatog Župana, da dođe i nastani se u manastiru. Da, ne uzimajući u obzir sitne čovečije planove, Bog ima u vidu svoj veliki, određeni plan za svoje izabranike.

Trebalo je još novih zgrada u manastiru za monahe čiji se broj stalno povećavao. Sava podiže nekoliko takvih sa dva ili tri sprata. Jednu je rezervisao za sebe i svoga oca. rekavši: "Ako Bog da, ja i moj gospodin otac ćemo ovde stanovati u našoj sopstvenoj kući." Svakako, nije mislio da će njemu i ocu trebati ceo konak, već da će konak biti srpska kuća, za Srbe monahe u budućnosti. Zatim otoče zidati tri crkve zvane "pomoćne" kao tri draga kamena. Prvu, iza Velike crkve, posveti Presvetoj Djevi, drugu Svetom Jovanu Zlatoustu i treću Preobraženju Gospodnjem. Ova poslednja je bila sazidana na vrhu najveće od ukupno deset kula. Sve tri su sazidane od kamena i cigle, a pokrivene kamenim pločicama, kojih ima u izobilju u Svetoj Gori. Prekrio je i Veliku crkvu olovom. Osim toga, obnovi i mnoge druge sporedne zgrade. "I mnoge druge potrebe u manastaru podmiri, što je teško sve nabrojati." Zbog toga Savu Uprava manastara odlikova tatulom "Drugi osnivač Vatopeda." Prvi osnivač bio je car Teodosije Veliki / 346-395/.18

Izgleda da je Sava imao unutrašnju pokretnu silu da gradi. Tu osobinu nasledio je od oca. Prilikom izvođenja radova on nije samo davao uputstva i vodio nadzor, već je i lično radio kao običan radnik. Pored svega ovoga on je obavljao svoje svakodnevne dužnosti u crkvi, kuhinji i Fandariku.19 Vozio je čamce sa tovarom, lovio ribu, pekao hleb, radio u polju i vinogradima, brao masline i smokve, sekao drva, putovao kao kurir do Prota i u druge manastire, čitao na bogosluženjima i pevao u horu. On je uvek bio spreman da svakome pomogne. Bio je uvek nasmejan, nikad umoran, nikada se nije žalio na umor. Iz njegovih izrazito plavih očiju sijali su iskrenost i prijateljstvo. Kao što je bio najomiljeniji princ na dvoru svoga oca, tako je postao i najvoljeniji monah u Vatopedu.

Uporedo sa svima ovim spoljašnjim i unutrašnjim aktivnostima, Sava je neprekidno radio i na svom duhovnom usavršavanju. Zidajući vidljive crkve, on je istovremeno radio nevidljivi hram u svojoj duši. Posmatrajući stvorene stvari, razmišljao je o njihovom Tvorcu. Gledajući svoju sabraću monahe, mislio je o anđelima. Njegove su usne bile stalno u pokretu, običaj kod svih pravih monaha. To je neprekidno izgovaranje "umne molitve", koju je naučio od velikih isposnika. Molitva je kratka: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!" Vrednost ove umne molitve je veoma velika, uveravaju nas oni koji je stalno upražnjavaju. Ona je bila poznata ocima u Egiptu i na Sinajskoj Gori pre Svete Gore. Monah koji je izgovara zaštićen je od nepoželjnih misli, srce je sačuvano u čistoti, zli dusi su oterani a slabost i strah iščezavaju. Dokazano je da su oni, koji su se usavršili kroz ovu unutrašnju aktavnost, u stanju da nastave sa molitvom čak i u snu. I Sava se trudio mnogo da postigne duhovno savršenstvo.

Ovakvim napornim životom, unutrašnjim i spoljašnjim, Sava je živeo svih deset godina u Vatopedu, sve dok nije ponovo sreo svoga sedog oca. Ovo poslušanje bilo je za mladog čoveka kao što je on, veoma teško, skoro ravno raspinjanju. Ali, Božjom pomoću on je junački izdržao i uspeo da pokori sve zle i nepotrebne želje tela, i da ih zameni svetim, čistim i uzvišenim. Na kraju njegovo telo nije imalo više vlasti nad dušom, kao što kola nemaju nad vozačem.

Za vreme ovih deset godina, Sava i Nemanja su izmenjali mnogo pisama, moleći jedan drugoga da dođe u posetu. Otac je želeo da pre svoje smrti još jednom vidi sina. Sava, pak, moljaše oca da dođe u Svetu Goru, da tu provede svoje poslednje dane u pripremanju za drugi svet. Njegovo poslednje pismo upućeno Nemanji bilo je vrlo strogo i skoro preteće. "Ako se ti oglušiš o moje reči /poziv/", pisao je Sava, "napusti nadu da ćeš me videti u drugom životu." Istovremeno, predložio je svojoj majci Ani da se povuče u ženski manastir i da tamo primi monaški zavet.

Ovo pismo urodilo je željenim plodom. Ono je pripremilo put za sastanak oca i sina, iako ne u rodnoj zemlji Velikog župana, već u stranoj, koju je Sava napravio duhovnim domom za obojicu; pa čak i za generacije Srba u budućnosti.


OTAC POSLUŠAN SINU

Na kraju, Sava je pobedio i Nemanja je poslušao. U martu 1196. godiie, Veliki župan sazva Sabor u Rasu i objavi svoju nameru da napušta presto. Starac je ovaj Sabor pozdravio više kao otac, nego kao vladar, oslovljavajući prisutne sa: "draga deco moja!" Onda je opisao pretešku situaciju srpskog naroda i srpske države onda kada je on Božjim proviđenjem postao njihov poglavar pre četrdeset godina. Zatam ih je potsetio kako su bili ometani unutrašnjim raspravama, zbunjivani jeretačkom propagandom, neprestano ugrožavani od jačih suseda i bili razbijani i dovođeni do siromaštva i potčinjenosti. Zaista, vrlo nezavidna situacija! Potsetio ih je i na to kako je on Božjom pomoću i narodnom saradnjom uspeo da pokori neprijatelje, da proširi srpsku državu "uzduž i popreko," i da ostvari jedinstvo skoro celog srpskog naroda. Najzad, sve je preklinjao da se boje Boga, da čuvaju pravoslavnu veru, zakon i poredak koje je on uspostavio, da budu verni novom Velikom županu, njegovom nasledniku; da poštuju crkvene sveštenoslužitelje: episkope, sveštenike i monahe, pa završi svoj govor rečima: "Držite čvrsto pravdu i bratsku ljubav među sobom i ne zaboravite milosrđe. Mir svima!"

Posle toga, predstavio je Saboru svoga mlađeg sina Stevana, govoreći: "Uzmige ovoga mesto mene. On je plemenita grana moga stabla. Ja ga postavljam na presto, koji je Hristos meni podario."

Svome starijem sinu Vukanu dao je primorsku provinciju, južnu Dalmaciju, da upravlja sa titulom princa. Onda obojici sinova uputi divnu opomenu: "Sinovi moji," reče, "položite nadu u Boga i nemojte se gorditi svojom mudrošću i snagom. Nemojte biti zabrinuti kada vas Bog kažnjava ili pokara; jer Bog kažnjava one koje voli, da bi ih napravio boljim. Dajem vam ovu zapovest, koja je odozgo. Ne mislite zlo jedan drugome, već imajte pravu ljubav među sobom. Jer, onaj koji ne voli svoga brata, ne voli ni Boga, a Bog je ljubav." Onda, usled velikog plača i kuknjave naroda, ožalošćenog zbog rastanka od svoga moćnog vladara i oca, Nemanja produži u crkvu Svetog Petra i Pavla sa svojim sinovima, državnim velikodostojnicima i vojvodama. Raški episkop Kalinik srete ga na vratama crkve. Na kraju molitve obojica, episkop i Veliki župan, položiše ruke svoje na glavu Stevana, koji je klečao i blagosloviše ga kao novog velikog župana Srbije. "A sada," reče Nemanja, "dajte mi priliku da sa vama zajedno večeram kao običan građanin." Na večeri, Nemanja je srdačno i toplo razgovarao sa svima kao sa svojom decom. Posle večere, on razdeli mnoge poklone svima prisutnima, prema njihovom zvanju i dade bogatu milostinju siromasima.

Sledećeg jutra rano, episkop Kalinik zamonaši oboje, Nemanju i Anu, oblačeći ih u crne rize i izmeni im imena, nazvavši Nemanju Simeon, a Anu Anastasija. Ovo se dogodilo na Blagovesti, 25. Marta 1196. godine. Ubrzo posle ovoga obreda, Simeon i Anastasija se rastadoše. Simeon ode u svoj manastir Studenicu, a Anastasija u svoj manastir Presvete Djeve, blizu Kuršumlije. Tako otpoče novi život za oboje.

U Studenici, Simeon življaše kao običan monah otprilike osamnaest meseci, pridržavajući se strogo svih propisa za molitvu, post, učenje i rad. Skinuo je jedan veliki teret, ali je natovario novi. Za ovo vreme, on ustanovi nov ekonomski poredak u manastiru, poveća broj monaha, napravi sebi grobnicu u Velikoj crkvi i postavi dostojnog jeromonaha Dionisija za igumana nad svima. Onda se oprosti zauvek sa svojom zemljom i narodom, i stiže u Svetu Goru 8. Oktobra 1197. godine. Veliki župan Stefan sa drugim srpskim velikodostojnicima ispratio je svoga oca sve do grčke granice. Ponovo usledi vrlo dirljiv rastanak sa Stevanom i celom pratnjom. Sa nekoliko najvernijih prijatelja, slavni starac produži kroz grčku teritoriju i stiže u Vatoped drugog novembra 1197. godine.

Vatopedski iguman ga dočeka sa bratijom uz velike počasti i radost. Odmah svi odoše u crkvu, dok su zvona stalno zvonila, da prinesu blagodarnost Gospodu Bogu. Tada se otac i sin sretoše. Posle desetogodišnjeg rastanka, i čežnje, padoše jedan drugom u naručje. Rastali su se pre dugo vremena kao Veliki župan i princ Rastko, a sada se sretaju kao monah Simeon i monah Sava u stranoj zemlji. Simeon star osamdeset i četiri godine a Sava dvadesetsedam... kao snežna zima i rascvetano proleće, ali srca podjednako obasjana Božjom ljubavlju. Roditelji i deca nikada ne mogu da osete u toj meri svoju međusobnu ljubav kao posle dugog rastanka. Pri novom susretu uvide da je ona neizmerna.

Prot, čuvši za dolazak Velikog župana, spusti se iz Kareje, da pozdravi dostojanstvenog gosta. Simeon u svojoj poniznosti načini poklon pred njim, a Prot kleknu ispred Simeona, pozdravljajući i grleći jedan drugoga. Ovo je bio veliki događaj u istoriji Svete Gore, jer dotle ni jedan veliki vladar pravoslavne nacije nije došao na područje Presvete Bogorodice, kao monah među siromašne monahe.20

Došli su i igumani svih većih svetogorskih manastira sa mnoštvom crnorizaca-monaha da vide i pozdrave nekadašnjeg čuvenog vojskovođu i vladara, a sada skromnog monaha sličnog njima. Željan da što više upozna monaški život, Simeon se živo interesovao o njihovom iskustvu na putu ka spasenju. Ni jedan nije otašao bez poklona donetih iz Srbije. Starac je sobom doveo brojne mazge i konje natovarene skupocenim poklonima korisnim za crkvu i za bratiju. Od toga, najveći deo-dve velike korpe zlata i srebra dade Vatopedu. Posle toga, Sava odvede svoga umornog oca u kuću, koju je podigao za njih dvojicu, koji će od sada ostati nerazdvojni do kraja života.

Slika


HILANDAR

Čim se odmorio, Simeon zaželi da ragleda celu Svetu Goru. Ali, manastirsko pravilo je da se ništa ne može uraditi niti kuda ići bez dozvole i blagoslova starešine. Tako slavna starina, koji je u svoje vreme komandovao vojskom, sada treba da sluša običnog monaha— Igumana! Dozvola je data i on krenu sa Savom i nekoliko pratilaca. Sava je želeo da ide bosonog, kao i obično. Videći ga, otac mu reče: "Poštedi me, dete moje, jer ranjavaš srce moje tim oštrim kamenjem, po kome bosonog hodaš." Sava posluša, obuče cipele i uzjaši konja. Nekoliko mazgi natovarenih poklonima išlo je za njima. Bili su primljeni sa svim počastima i dobrodošlicom od strane Prota u Kareji, kao i u svim drugim manastirima i ćelijama. Oni su poklone delili izdašno i tako mnogo, da su njihova imena kao utemeljača bila upisana među imena careva i kraljeva. Njih dvojica bili su nesvakidašnji posetioci za sve pa čak i za pustinjske oce, koji su pohrlili iz divljine da ih sretnu i vide. Simeon je prema njima bio osobito darežljiv.

Na povratku kući, Starac se osećao veoma umornim. Žalio se svome sinu sa uzdasima i suzama što, zbog starosti i iznurenosti nije u stanju da stoji ili da kleči i metaniše za vreme molitava, niti da posti prema propisima. Sava ga je tešio: "Ne budi tužan, oče moj i gospodaru! Ja ću postiti i za tebe, stajati i metanisati pred Gosopdom. Radi toga što si me poslušao i došao ovde, ja ću se pred Gospodom moliti za tvoju dušu". Tako beše velika i živa ljubav među njima.

Sada se njihova neutoljiva želja za građenjem ponovo probudi. Pored tri crkve, koje je Sava ranije sam sazidao, oni sada podigoše još tri. Isto tako podigoše još konaka za bratiju i poklonike; obnoviše manastir Prosforu, koji je bio razoren od pirata i razbojnika. Zatim zasadiše nove vinograde i voćnjake. Zbog toga i nije čudo što su njihovi portreti kasnije naslikani u prirodnoj veličini na ulazu u Veliku crkvu kao novih utemeljača manastira Vatopeda.21

U međuvremenu, Sava je pronašao starodrevne ruševine manastira Hilandara, koje su pripadale Vatopedu. Razgovarao je sa igumanom o obnovi ovog zapuštenog manastira. Za ovo je trebala dozvola vizantijskog cara. Sa igumanovim blagoslovom Sava ode u Carigrad i uspe da od cara dobije pečatom potvrđenu dozvolu, kojom se Vatopedu daje odobrenje da može obnoviti Hilandar, koji će, razume se, biti u zavisnosti od Vatopeda.

Tada se dogodi nešto neočekivano. Neki tajanstveni čovek poseti Savu i reče: "Ti voliš sgrance i sirote. Učinio si vrlo mnogo za tuđe manastire Svete Gore, posebno za Vatoped. Poslušaj moj savet kao jednoga koji ti govori u ime Božje. Nađi mesto i podigni manastir za svoj sopstveni narod i nazovi ga srpskim manastirom. To će biti za mnoge tvoje sunarodnike pristanište spasenja." Čuvši ovo, Sava požuri da obavesti svoga oca o ovom neočekivanom savetu. A Simeon, "kao iz sna trgnut i veoma obradovan reče: "Ja verujem da je to bio anđeo poslat od Boga." Oni nikada ranije nisu o tome razmišljali, premda bi to bila najprirodnija stvar koju bi mogli poželeti. U protivnom, možda bi bili malo pažljiviji u trošenju svoga zlata u Vatopedu i drušm stranim manastirima.

Svoju želju u vezi sa Hilandarom predložiše igumanu. Iguman to odbi bez diskusije. Oni se tada obratiše Protu a ovaj odobri sa radošću.

Simeon je želeo da lično vidi to mesto, međutim, bio je suviše nemoćan da jaše na konju, te su ga stavili u nosiljku između dva konja. Videći mesto, ruševine, maslinjake i morsko pristanište Hilandara, on bejaše veoma zadovoljan. On, koji je napustio svoju zemlju i narod da bi ih zaboravio i bio zaboravljen, to jest, da bi bio mrtav za ovaj svet a živ za onaj drugi,sada se ponovo obradova. Postade mu jasno da Bog nije njega i sina doveo u Svetu Goru samo radi njihovog ličnog spasenja, već da preko njih pomogne i njihov vlastiti-srpski narod. U srcu mu se ponovo rasplamsa patriotizam. Ko je mogao biti onaj nepoznati čovek koji je Savi dao ovu ideju o srpskom manastiru u Svetoj Gori? Možda neki nepoznati srpski usamljenik ili pustinjak, a možda i anđeo sa neba. U svakom slučaju, on je morao biga glasnik Božji. I Božja volja treba da bude ispunjena, mislio je Simeon. Vatopeđani se, međutim, dugo protiveše ovome. Oni su videli svoje sopstvene gubitke, ako puste Srbe da odu. Ali pod upornim traženjem Simeona i pritiskom Prota, oni popustiše. Iguman reče svojima: "Mi smo od njih primili mnoge bogate poklone; nedozvolimo sada da odu od nas. Ako im damo Hilandar, koji je zavisan od Vatopeda, oni će nam biti prijatelji za svagda."

Kad su vatopedski Iguman i Prot potpisali dozvolu, Simeon i Sava odmah otpočeše sa radovima. Simeon najmi veliki broj zidara i umetnika iz okolnih mesta i iz daleka. U vrlo kratkom vremenu on sagradi crkvu, konake i ćelije za bratiju, jer je srebro i zlato pritacalo u velikim količinama od velikog župana Stevana, koji se veoma obradovao nameri svoga oca i brata. Kad su svi radovi bili završeni, Sava preseli svoga oca u Hilandar.22

Jedan broj srpskih monaha, koji su do tada živeli u pustanji ili stranim manastirima, rado se pridruži bratstvu srpskog manastira. Zamonašiše se, takođe, plemići i sluge, koji su došli sa Simeonom. Tako se bratstvo brzo umnoži. Sava, u saglasnosti sa Simeonom, postavi za igumana dostojnog jeromonaha Metodija. Tako, po prvi put u dugoj istoriji Svete Gore, srpski narod je dobio svoj velelepni manastir, među drugim brojnim manastirima, pravoslavnih naroda. Da bi Hilandar učino što nezavisnijim, Sava poče kupovati zemlju koja je bila napuštena. Od Prota dobi mnoge opustele ćelije sa maslinjacima, voćnjacima i vinogradima oko Hilandara. Takođe otkupi nekoliko manjih manastira sa velikim posedima u Mileji i Kareji. Simeon je bio više nego zadovoljan sa svim onim što je Sava u tako kratkom vremenu postigao. Bio je zadovoljan što sada može spokojno da živi i da očekuje kraj života u sopstvenoj srpskoj kući, iako u tuđoj zemlji. On je u Hilandaru gledao buduću srpsku svetinju i srpsko bogatstvo. Iako je gramata, potpisana od Prota i Vatopeda, bila dovoljna kao pravni dokumenat, Nemanja je znao da je još nešto potrebno. Veliki civilni autoritet treba da ovo potvrdi i da da privilegije Hilandaru da bi u potpunosti bio nezavisan srpski manastir.23

Sa ovom idejom i mislima, Simeon posla Savu u Carigrad svome prijatelju caru Aleksiju Anđelu.


Slika


izvor-Sveti Sava.com

Autoru:  Sanja [ 15 Maj 2012, 15:00 ]
Tema posta:  Re: Sveti Srbi

USPEŠNA MISIJA

Iako je vizantijska carevina tada bila u opadanju, njena prestonica na Bosforu je blještala basnoslovnom lepotom kao i uvek. Čak ni danas sa lepotom Carigrada ne mogu se poredita ni Napulj, ni Bombaj, ni Apeksandrija. Međutim, i ovde, kao svuda, nažalost, ova veličanstvena civilizacija bila je potkopana i narušena nestankom ljudskih karaktera. Žalosna je činjenica, da je čovek sposobniji i spremniji da pre i lakše usavrši stvari nego samog sebe. Ovo se da lako uočiti u svakoj visokoj civilizaciji. Što je jedna civilizacija više cenjena, to su slabije ljudske moralne vrednosti. Pad Vizantaje počeo je naglo posle smrta Manojla Komnena 1180 godine. Dinastaja Anđela zamenila je dinastiju Komnena. Međutim, carevini nije bila potrebna promena dinastije već su nedostajali veliki i plemenita karakteri.

U carskoj prestonici i Sava i Simeon su uživali ugled velikih karaktera. Na dvoru su primani kao carevi rođaci. Jer, Evdokija, ćerka tadanjeg cara Aleksija Anđela, bila je žena velikog župana Stevana, Savinog brata. Zato je ova druga Savina poseta izazvala veliko iteresovanje kod svih društvenih slojeva.

Car Aleksije je bio veoma prijatan čovek. Primio je Savu "sa velikim simpatijama." I njega i ostale sa kojima je dolazio u dodir, Sava je oduševljavao svojim gospodskim držanjem svojstvenim samo princu i upadljivom duhovnošću jednog Božjeg čoveka. Prvo pitanje koje je car, posle uobičajene dobrodošlice, postavio Savi, bilo je: "Je li sveti stari čovek, tvoj otac i moj prijatelj, još uvek živ?" Zatim, duboko uzdahnu pa nastavi: "On je čovek blagosloven od Boga. Pošto je pobedio zemaljsko, on se sada trudi da zadobije i nebesko."

Čovek obično ili duboko poštuje velikane, ili im zavidi. Aleksije, koji je iznad svega voleo lep provod sa prijateljima, iskreno je cenio Savu i Simeona. Uzdahnuo je što ne može da ih sledi.

Sava predade caru pismo od Simeona. Ono je ostavilo na cara veliki utisak, jer dolazi od svetog čoveka. Šta su Simeon i Sava tražili od cara? Prvo, da potvrdi Hilandaru kupovinu zemlje od Vatopeda, to jest da Zigos, sa svim njegovim metosima i vlasništvom pređe odmah u vlasništvo srpskog manastira Hilandara, zajedno sa kelijama i zemljom , koju je Sava kupio u Sv. Gori i priključio Hilandaru. Drugo, da da potvrdu, da će obnovljeni Hilandar biti uvek nezavisan srpski manastar, tako da ni Prot niti iko drugi spolja može imati ma kakvu vlast nad njim. I treće, da da svoju ličnu carsku palicu ili pečat da se čuva u Hilandaru, kao simvol carevog prisustva. Kada u buduće bratija izabere novog igumana ona bi mu predala carsku palicu, koju bi on primio kao da prima iz ruku samoga cara, primajući time punu i neospornu vlast. Car Aleksej, bez oklevanja ispuni sve što je Sava tražio. Pripremio je povelju na pergamentu sa svojim zlatnim pečatom i potpisom. Zajedno sa tim, predade Savi svoju carsku palicu, koja je predstavljala njega lično i njegovu carsku vlast. Taj dokumenat i palica se i do danas čuvaju u Hilandaru.24

Za vreme boravka u Carigradu, Sava je otseo u manastaru Presvete Bogorodice Evergetske, Darodavke. On i njegov otac su bili utemeljači ovog manastara. Oni su ga obnovili iz ruševina i izdržavali svojim prilozima. Prema tome, srpski monasi su se osećali u ovom manastaru kao kod svoje kuće. Tamo je Sava mogao da nastavi život po monaškim pravilima. Odatle on ode da razgeda veliku crkvu Svete Sofije, Vlakhernu i druge proslavljene crkve i grobnice hrišćanskih mučenika u Carigradu. Pored toga često je išao u dvor na razgovor sa carem. Car i carica su se interesovali za svoju ćerku Evdokiju i zeta Stevana, pošto je Sava bio bolje obavešten od srpskih glasnika koji su češće dolazili u Svetu Goru nego u Carigrad. Interesovao ih je takođe duhovni životi verski problemi u Srbiji. Oboje su se radovali Savinim vestima. Na njihovom poslednjem sastanku, Aleksej reče Savi: "Oče, ja sam ispunio sve tvoje molbe, a sada ja tebe molim, da nas se sećaš u svojim molitvama Gospodu." Rekavši ovo car predade svome gostu kesu zlatnika za njegovog oca Simeona. Sava se oprosti od Aleksija pa ode da se oprosti i sa Njegovom Svetošću vaseljenskim patrijarhom. Po povratku u manastar Evergitis, desi se Savi neobičan događaj. Dok je delio milostanju siromasima, jedna nepoznata žena stade pred njega i reče: "Božji čoveče, Sveta Majka Evergetska naredila mi je da ti otkrijem jednu tajnu, koja će ta koristiti u tvom radu. U Svetoj Gori, blizu tvoga manastara, na tom i tom mestu, nalaze se zakopana dva ćupa dukata. Potraži, i naći ćeš ih. Upotrebi to u slavu Božju." Po nestanku ove misteriozne žene, Sava je, čudeći se ostao dugo zamišljen.

Po povratku u Svetu Goru, Sava, sav srećan, izljubi ruke i rukave svome ocu mnogo puta i izvesti ga o svemu.25 Pokaza mu carsku palicu i pergamentsku povelju, kojom se dodeljuje sve što su tražili za Hilandar. Simeon je bio veoma zadovoljan.26 Odmah napisaše pismo Stefanu, izveštavajući ga o svemu šta su uradili, stavljajući Hilandar pod njegovo starateljstvo.

Posle toga, sav iznuren, veliki starac opruži svoje umorno telo na slamaricu, sa kamenom pod šavom umesto jastuka. Osećao je da mu se kraj približuje.


SMRT SIMEONOVA

Prema drevnom običaju u Istočnoj crkvi, kad osoba umire, rodbina, prijatelji i susedi dolaze na uzajamno opraštanje. Oni kažu: "Oprosti mi, draga ... / ime/. Umiruća osoba odgovara: "Ja ta opraštam. Neka ti je i Bogom prosto. Oprosti i ti meni."

"Blagoslovi me i budi od Boga blagosloven."

"Bog te blagoslovio i ja te blagosšvam."

"Moli se za mene."

"Moli se i ti za mene."

Takva je slika bila pored Simeonovog samrtnog odra. Ležeći na tvrdoj asketskoj postelji na podu, 6. februara, u groznici, on zatraži Sveto pričešće. Tako se pričešćivao svakog jutra za sedam dana, živeći samo od toga. Nije uzimao nikakvu drugu hranu.

Sava je, sa bezgraničnom ljubavlju negovao svoga oca danonoćno. Najzad Simeon reče: "Moje najvoljenije čedo, videlo očiju mojih, uteho i zaštito moje starosti! Znaj, čas rastanka našeg je došao." Tada dade Savi poslednje uputstvo u vezi manastira i svoje sahrane. Želeo je da njegovo telo bude, po mogućstvu, preneto u Srbiju, u gobnicu koju je sebi pripremio nekoliko godina ranije, u Studenici. Još je molio Savu da ga ne zaboravi u svojim molitvama. "Ja znam, sine moj, da što god ti zaželiš od Boga biće ta dato. Sada su mojoj duši tvoje molitve najpotrebnije." Sav uplakan, Sava je molio svoga oca: "da se moli u drugom svetu za sve nas, decu Božju, za svoj narod po krvi, za zemlju i crkve koje je podigao." Najposle, pade na kolena i zatraži oproštaj i blagoslov svoga oca. Simeon položi svoje ruke na glavu sina i reče: "O, moj blagoslove, neka si blagosloven!" Posle ovoga, sva bratija se okupi oko samrtne posteljine svoga dobrotvora da traži blagoslov i oproštaj. Kada je u crkvi jutarnje bogosluženje bilo pri kraju, starac iznenada zapeva: " Blagosloven je Gospod. Neka sve živo veliča Gospoda." S ovim rečima blaženi starac predade svoj duh Bogu.

Sava pade na lice svoga oca i umi ga suzama umesto tople vode." Dugo mu je ljubio ruke pa ih onda prekrsti na grudi i uredi sve ostalo po običaju.27

Vest o Simeonovoj smrti brzo se raširi po celoj Svetoj Gori, te se sakupi veliki broj monaha u Hilandar. Opelo je služio Prot, uz sasluženje monaha raznih nacija sa upaljenim voštanicama u rukama. Po završenom opelu, sahraniše telo Nemanjino u Velikoj crkvi hilandarskoj. Tako je 13. februara 1199. godine umro bivši veliki župan Srbije a sada skromni monah Simeon —Stevan Nemanja. Umro je u stranoj zemlji, ali u svome srpskom manastiru.

Simeon i Sava su pokazali svetu najveličanstveniji primer roditeljske i sinovske ljubavi. Rođeni sin postao je duhovni otac svome zemaljskom ocu. Po biblijskoj izreci: "Umesto otaca tvojih, biće sinovi tvoji" / Psalam 45,16/. U srpskom narodu, ljubav među decom i roditeljima uvek je negovana i cenjena. Nikad nije bilo međusobnih nesporazuma. Neka bi dao Bog da tako bude i u budućnosti!

Šta se dalje dešavalo sa Savom? Jednoga dana, on stajaše u maslinjaku, duboko zamišljen. Iznenada, u mislima dođe mu slika one tajanstvene žene iz Carigrada, koja mu je rekla o onom skrivenom blagu u blizini Hilandara. To je bilo u vreme kada mu je novac bio najpotrebniji za dalje zidanje u Hilandaru i za milosrđe. On brzo dozva jednog od svojih učenika, te odoše na rečeno mesto i počeše ašovima kopati. Samo što su počeli, ašov dotače dva metalna ćupa puna zlataika. Zahvaljujući Bogu, Sava uze blago i razdeli ga na četari dela. Jedan posla u Evergetas, u Carigradu; drugi zadrža za Hilandar, a ostalo posla siromašnim manastirima u Svetoj Gori, pustanjacima i usamljenicima po ćelijama. Sve ovo, i mnogo više je činio za pokoj duše svoga oca. Vest o Simeonovoj smrti ispunila je dubokom tugom srce velikog župana Stevana i svih Srba. Stevan posla veliku sumu novca Savi da razdeli za pokoj duše njihovog oca. Sava je ovo, svakako, upotrebio u najbolje svrhe. Spasao je tri čuvena manastira u Svetoj Gori: Karakal, Ksiropotam i Filotej. Karakal je bio teško zadužen kod Lavre. Pošto nije mogao da plati, a da ne bi izgubio samostalnost, bratstvo Karakala je molilo bratstvo Lavre da imaju milosti prema njima. Ovi su se, međutim, poneli nebratski, i preuzeli su Karakal u svoje vlasništvo, a igumana i bratstvo izbacili napolje. Nemoćni u svojoj nevolji, monasi iz Karakala obratiše se Savi za pomoć. Čuvši njihovu nevolju i duboko pogođen nepravdom hrišćana prema hrišćanima, Sava odmah isplati Lavri ceo njihov dug, i tako njima povrata slobodu i nezavisnost.

Ksiropotan, budući veoma nezaštićen od pljačkaša s mora, u blizini pristaništa Dafni, bio je često napadan i najzad razoren od razbojnika i pirata.28 Zamoljen za pomoć, Sava obnovi njihov lepi manastir sa zgradama okolo, otkupi njihova oteta imanja i plati živopisanje crkve. Crkva je posvećena danu svetih Četrdeset mučenika /22.marta/.

Čestiti hrišćanin po imenu Filotej, otpočeo je da zida novi i veliki manastar u Svetoj Gori. Ali je na polovini radova morao da prekine zbog nedostatka sredstava. Nemajući nikome drugome, on se obrati Sv. Savi za pomoć. Sava ode da vidi radove, popravi plan, poboljša ga i dade dovoljnu sumu novaca tom blagočestivom čoveku, tako da manastir ubrzo bi završen i Bog se proslavljaše u njemu od tada do danas. Taj manastir postoji i danas i zove se Filotej.

Sva tri ova manastira bila su kasnije veoma napredna zahvaljujući Savinoj darežljivosti. I sva tri manastira su upisla Savu za svog utemeljača.

Sve ovo Sva je činio ne zbog svoje sujete nego iz ljubavi prema Hristu i za spomen oca Simeona. On je ovo i još mnogo drugih dobrih i velikih dela činio sa radošću za spomen svoga velikog i voljenog roditelja

Slika
Isposnoca Svetog Save u Kareji


izvor-Sveti Sava.com

Autoru:  Sanja [ 15 Maj 2012, 15:13 ]
Tema posta:  Re: Sveti Srbi

Василије Острошки

Свети Василије Острошки Чудотворац



Slika

ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ЧУДОТВОРАЦ - свети, Митрополит источно-херцеговачки; чудотворац манастира Острога, неуморан у подвизима молитве и поста; велики светитељ Српске Православне цркве коме многи народ одлази на ходочашће са молитвама за оздрављење; угодник Божији чијим заступништвом се спасава свеколики народ; чудотворац чија чудеса се не могу избројати. Црква га слави 29. априла.
Житије

Василије Острошки (на крштењу Стојан Јовановић) рођен је 28. децембра 1610. године, у сиромашној породици, од оца Петра и мајке Анастасије, у селу Мркоњић, Попово поље, Херцеговина. Од детињства је био испуњен љубављу према Цркви, а одликовао се и неопходним врлинама: смиреношћу и озбиљношћу. Ради школовања, родитељи су га одвели у најближи манастир Завала (игуман тог манастира био је његов стриц Серафим), где се учио мудростима Светог Писма и Светих Отаца Цркве. Када је одрастао, отишао је у манастир Тврдош (седиште Требињске Епархије, која је основана у време обнове Пећке Патријаршије, од стране Патријарха Макарија Соколовића, 1557-1574), где је још више заволео монашки живот и на крају примио монашки чин (име Василије добио је по Василију Великом).

После примања ђаконског и свештеничког чина, Василије одлази у Црну Гору, код тадашњег Митрополита цетињског Мардарија, али убрзо долази до неслагања међу њима, због тога што је Мардарије био попустљив према унијатској пропаганди латинских јеретика коју су по налогу архијеретика из Рима, проводили језуити. Како је отац Василије упорно скретао пажњу Митрополиту Мардарију на опасност и погубност јеретичке пропаганде, покушавајући да му укаже како би проблем требало решавати, Митрополит, који није делио његову забринутост, временом почиње да шири неистине о њему. Народ, већ придобијен љубављу и бригом оца Василија, на то реагује прозвавши свог пастира - ревнитељем Православља.

Због неслагања са немарношћу Митрополита Мардарија, Василије се враћа у манастир Тврдош, где наставља да узноси топле молитве Богу и светитељима за спасење свога народа. Вративши се у Тврдош, кроз молитву и ревновање за народ, отац Василије се саживео са народом уморним од мухамеданског угњетавања. У тешким друштвеним околностима, сада већ са чином Архимандрита, обилазио је херцеговачка села, личним примером и ватреним сведочењем ширећи Христово Јеванђеље. Чувен широм земље, од мухамеданаца добија надимак „народни богомољац“, док су му потурице прижељкивале смрт.

Будући да му је претила опасност од мухамеданаца, Василије креће на пут за Православну Русију, одакле се вратио са прегрштом Црквених књига, свештених одежди и новцем који је раздељивао осиромашеним црквама и народу, оснивајући нове народне школе у околини. Убрзо опет креће на пут и одлази на Свету Гору, до које је стигао задржавајући се успут у манастирима Морачи, Ђурђевим Ступовима и у Пећи. На Светој Гори се задржава годину дана, највећи део времена проводећи у манастиру Хиландар. Враћајући се у Србију, Василије свраћа код пећког Патријарха Пајсија Јањевца (1614-1647), који га хиротонише за Епископа (1638) и поставља за Митрополита требињског, са седиштем у манастиру Тврдошу. Без обзира на опасности, он путује по Епархији и са великим пожртвовањем врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду била је молитва, са којом је још тада чинио чудесна дела.


Slika
Манастир Острог

Али, стање под мухамеданцима било је све теже. У то време, од њихове злочиначке руке пострада Митрополит источно-херцеговачки Пајсије, а тадашњи српски Патријарх у Пећи Гаврило Рајић (1648-1656) постави Епископа Василија за Митрополита ове упражњене Епархије (о томе је Патријарх написао Грамату, 27. новембра 1651. године, у манастиру Грачаница), са седиштем у Оногошту (данашњи Никшић). Одавде је Митрополит Василије био принуђен да се удаљи, опет због смртне опасности која му је претила од мухамеданаца. Тако је нашао најпре једно скровити место у Пјешивцима, под планином Загарачом, али му старији људи из околине саветоваше да пређе у манастир Острог. О Острогу је светитељ већ био чуо и знао за његове подвижнике, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију.

Дошавши у свети манастир Острог, Свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Одатле је, живећи испоснички, управљао Митрополијом пуних 15 година. Ту је Василије настојао да окупи монахе и подвижнике, са којима је обновио цркву Ваведења Пресвете Богородице, а подигао је и цркву Часног и Животворног крста у Острошкој стени. Једном речи, Митрополит Василије је настојао да се Острошка пећина претвори у прави манастир. Острог је у то време био и стециште бораца против мухамеданског зулума. Ту је често долазио и Бајо Николић Пивљанин.

Пошто је у Острогу провео 15 година, Св. Василије се упокојио 29. априла 1671. године, у својој келији изнад острошке испоснице, коју је у том часу обасјала необична светлост. Из стене поред које се упокојио, упркос томе што је била без имало земље, израсла је винова лоза. Одмах по упокојењу, на гробу светитеља дешавала су се многобројна чуда, која и данас не престају (због тога је и назван Св. Василије Острошки Чудотворац). Седам година по упокојењу, Свети Василије се три пута у сну јавио настојатељу манастира Светог Апостола Луке код Никшића, игуману Рафаилу, након чега му је отворен гроб. Пронађено је светитељево нетрулежно тело, које је замирисало на босиљак. Пренето је у цркву Ваведења Пресвете Богородице на Острогу, где и данас почива и где га целивају бројни поклоници.

Његове свете мошти су неколико пута премештане и сакриване, од мухамеданаца и других непријатеља. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира покрај реке Зете. Иако је река плавила то почивалиште светог, вода која је плавила земљиште није се дотакла ни ковчега ни тела. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су манастир од мухамеданаца. Када су најзад, уз помоћ Светог Василија, одбили нападе, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског. Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године , када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од мухамеданаца, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут су мошти склањане из Острога у рату 1876-1877. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године. 1942. године, приликом бомбардовања Острога, монаси су из страха да гранате не поруше цркву у којој Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени, иза манастирских конака. Гранате су падале око манастира, али му никакву штету нису нанеле.

Службу и житије Светитељу саставио је један од поклоника, последњи Патријарх српски у Пећи, Василије Бркић – Јовановић (1763-1765. године, упокојио се 1772. године) који се беше склонио у Острог од мухамеданског прогона. Акатист Светитељу је 1947. године, саставио презвитер Василије, боравећи покрај свечевог кивота.

Поштовање нашег народа према овом Божијем угоднику огледа се и у подизању у његову част многобројних храмова у земљи и иностранству. Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду Оногошту - Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под именом Светог Василија Острошког; у цркви Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу чува се данас његов свети омофор.


Чудотворство Светог Василија



Slika
Кивот са моштима Св. Василија

Народ је Василија Острошког још за живота сматрао светитељем и одавао му велико поштовање. Имао је дар прозорљивости, а остало је забележено његово предвиђање дато насилнику, кнезу Раичу из Рожаца, да ће изгубити сву шесторицу синова, што се ускоро и догодило. Кнез је потом, као покајник, отишао оцу Василију, на шта га је овај уверио да ће имати бројно мушко потомство. И ове речи су се оствариле. По упокојењу, Светитељ је сахрањен испод цркве Светог Ваведења Мајке Божије, а његов гроб су походили многи поклоници, сведоци бројних чуда која су се дешавала.

Поклоници непрестано долазе у великом броју, из свих крајева где живи српски народ, а и из иностранства Острошком Чудотворцу. На велике празнике се некад окупи и по десет или двадесет хиљада људи. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин дан, Петровдан, Илиндан и дан Успења Пресвете Богородице. Многи децу крсте баш испред моштију Свечевих, називају их његовим именом, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење.

Велики број Поповаца слави Светитељев дан као своју Крсну славу. Неки се на Св. Василија заветују због своје болести, или болести у кући, да ће на Духове отићи у манастир Острог. Убрзо се око заветованог окупљају пријатељи, комшије и рођаци да преко њега пошаљу уља, тамјана и памука да код свеца преноћи. Онај ко се заветује да посети манастир и поклони се моштима Св. Василија, наредног дана започиње заветни пост. Неки једнониче (једу једном дневно), а у манастиру се сви причешћују.

У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље.

У народним причама, Василије је потпуни праведник. Прича раширена у Херцеговини казује следеће.. Василије је некада био свештеник на Банчићима, где тамошњи свет оптужи његову рођаку да је незаконито затруднела са неким калуђером. Једног дана кад је кренуо на службу, Василије сврати до рођаке и нареди јој да огрне шал око стомака и прекрије, да изгледа као трудна жена. Узе је под руку и прође кроз читаво село, док се народ вирећи иза капија и прозора злурадо подсмехивао, јер су мислили да су тачне гласине које су се шириле. Кад Василије заврши службу Божију у пуној цркви, нареди девојци да изађе пред олтар и да се скине гола, што она и учини. Девојка се појави у пуној девојачкој лепоти пред занемелим народом. Све утихну и мук завлада храмом. Тада повика Василије: "Да Бог да, да оно место препукло, ђе он стајао, ко је први изнио и потворио!" Истог часа пуче „грчка плоча" испод неког коме би име Раде Михић. И данас у тој цркви показују сломљену плочу и причају ову причу.

Друга прича се односи на једну следбеницу латинске јереси из Хрватске која је отишла у Острог због болести којој лека није налазила већ пуне две године. Другог дана боравка у манастиру, девојка оздрави и од среће извади све паре, дукате и скиде ђердан са врата и приложи их моштима светитеља. Кад се вратила кући, мајка и отац је изгрдише што је толико благо оставила влашком свецу, на шта девојка одговори да ништа не жали осим оног ђердана. Сутрадан, кад се пробуди, на јастуку поред ње стајаше огрлица, али јој се тог јутра и болест поврати.

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=PRbH9BL2DzU[/youv]


wikipedia

Autoru:  Sanja [ 15 Maj 2012, 15:30 ]
Tema posta:  Re: Sveti Srbi

Патријарх српски Макарије



Макарије Соколовић је био први патријарх Српске православне цркве када је она обновљена као Пећка патријаршија 1557. године. Са трона се повукао 1571, а умро 1574. године. Породица Соколовић је из Пиве.


Slika

Његов брат или ближи сродник био је турски велики везир Мехмед-паша Соколовић који је имао заслуге за обнављање Пећке патријаршије. Пре тога овај простор је био под управом Охридске архиепископије. Међутим нису сви прихватили овакво стање, поготово митрополит смедеревски Павле који је тежио да самостално управља српском црквом. Обнављање Пећке патријаршије 1557. имало је за циљ да реши стање раскола и стабилизује унутрашње стање Османског царства.

Простор патријаршије обухватао је поред земаља цара Душана и Уроша Немањића, још и подручја Бачке, Баната, Барање, Срема, Славоније, Босанске крајине, Босне, Лике, Крбаве и Далмације, и имао је више од четрдесет епархија, међу њима и новоосноване: Требињску, Пожешку и др. Пећка патријаршија функционисала је до 1766. када је поново укинута и тај простор потчињен Цариградској патријаршији.

Патријарх Макарије је од султана добио све повластице које је имао цариградски патријарх: управљање црквеном имовином, наплаћивање црквених дажбина, наслеђивање имовине оних који су умрли без наследника, потврђивање правила свих еснафских организација, суђење у брачним споровима и предметима кривичне природе.

За време патријарха Макарија обновљени су манастири Бања код Прибоја, Грачаница, Студеница, Пећка патријаршија, Будисавци на Косову. У манастирима је оживела иконописачка, златарска и преписивачка деталност. Уметности, књижевност и целокупна српска култура доживљавају тада својеврсну ренесансу.

Због болести повукао се са трона 1571. године предајући патријаршијски трон свом синовцу Антонију Соколовићу. Упокојио се 1574. године.

Српска православна црква га прославља као светитеља 30. августа по јулијанском тј. 12. септембра по грегоријанском календару.




Prvi Patrijarh obnovljene Pećke Patrijaršije
Uzvišeni primer Svetog Makarija Pećkog

dr Đorđe T.Vuković

Na razmeđu 15. i 16. veka rođen je sveti Makarije Sokolović, prvi patrijarh obnovljene Pećke patrijaršije. Vaspitan u pobožnom duhu, sveti Makarije je krenuo putem istrajnog monaškog podviga koji ga je doveo do Svete Gore. Iz hilandarskih dana, pod Makarijevim imenom sačuvan je spis „O knjizi Ptolomeja”. Uz pomoć izvoda iz dela geografa i astronoma Klaudija Ptolomeja (2. vek pre Hrista), dat je prikaz centralnih balkanskih teritorija koje su Srbi naseljavali u to vreme. Iz Svete Gore, sveti Makarije se vratio u Srbiju gde je, po Božjem promislu, izabran za prvog patrijarha obnovljene Srpske Crkve (1557).

Po blagoj volji blagog Gospoda, sveti Makarije je preuzeo upravu nad obnovljenom Patrijaršijom (1557), u vreme kada je Osmanskim carstvom vladao sultan Sulejman Drugi (1520-1566). Zapis u psaltiru štampanom za vreme mileševskog igumana Danila (1557) prvi govori o patrijarhu Makariju koji „predržava” obnovljeni presto sv. Save, prvog arhiepiskopa i učitelja srpskog. Jedan drugi zapis precizira da je blaženi Makarije „prvi patrijarh po drugom obnovljenju ovog časnog prestola”, što govori da je u to vreme cenjen i uvažavan napor mitropolita smederevskog Pavla na vaspostavljanju samostalne Srpske Crkve (1529-1541). Po kasnijoj izjavi svetog patrijarha Gavrila Rajića datoj ruskim vlastima, Pećkoj patrijaršiji je pripadalo 40 eparhija. Trudom svetog Makarija obnovljeno je sedište patrijaršije, pećki manastir, sa hramovima Sv. Apostola, Sv. Dimitrija, Sv. Bogorodice Odigitrije i Sv. Nikole. Iz dokumenata saznajemo da je pećkom manastiru bila je pripojena „Kuzmina peštera” (manastir „Kuzmikan” u turskom zapisu). Monasi su obavljali i sokolarsku (šahindžijsku) službu, a u samoj Peći su imali na raspolaganju manastirske kuće grupisane u zasebnu mahalu. Obnovljeni manastir, opasan zidinama, podsećao je savremenike na grad. Prema zapisu dijaka Simona, patrijarh je najradije boravio upravo u pećkom gradu: „Tu je njegovo mesto, tu on prebiva” (1562). U ovom zapisu se navodi da sv. Makarije upravlja srpskom i pomorskom zemljom i drugim krajevima iz sedišta patrijaršije.
Po patrijarhovoj želji živopisana je spoljna (Danilova) priprata pećkog manastira (1565). U priprati je naslikan sv. Makarije Rimski (3. vek), čije ime je sv. Makarije Pećki poneo na monašenju. Zografi su naslikali i fresku „Sabor sv. Simeona Mirotočivog”, na kojoj su se oko sv. Simeona okupili srpski svetitelji, kao pouzdan znak obnove Srpske Crkve. Na freskama su prikazani i sveti srpski arhiepiskopi od sv. Save Prvog Nemanjića do Danila Drugog Pećkog, i patrijarsi od sv. Joanikija Drugog do Save Petog. Prvi put su zajedno naslikana četiri slavna slovenska pustinožitelja: sv. Jovan Rilski, sv. Joakim Osogovski, sv. Prohor Pčinjski i sv. Gavrilo Lesnovski, što su prihvatili i drugi zografi. Likovi četvorice angelopobodnih podvižnika izražavali su duboke korene pravoslavne duhovnosti među Južnim Slovenima i njihovu privrženost volji Gospoda našeg Isusa Hrista.
Nastojanjem sv. Makarija Pećkog obnovljeni su i živopisani: hram Preobraženja Gospodnjeg u pećkom selu Budisavci (1568) i priprata manastira Uspenja Presvete Bogorodice u Gračanici (1570). Po mišljenju O. Zirojević, patrijarhovim zadužbinama pripada i manastir Vrelo Prečiste u pećkoj nahiji („Crkve i manastiri na području Pećke patrijaršije do 1683. godine”, Beograd, 1984). Uzvišeni primer svetog Makarija Pećkog nadahnuo je i ostale ktitore, pa je za kratko vreme verni narod podigao i obnovio veliki broj pravoslavnih hramova.
Sveti patrijarh Makarije je voleo rukopisne knjige. Sa puta u Carigrad, sveti patrijarh je doneo primerak „Panegirika” za svoje duhovno čedo, taha Dionisija (1561). Osim toga, sv. Makarije je pronašao Četvorojevanđelje koje je bilo oteto od Patrijaršije, otkupio ga i vratio „svojoj crkvi i materi svih crkava” u Peći (zapis đakona Dionisija, 1561). Delo Jevtimija Zigabena, poznato pod nazivom „Duhovno oružje” ili „Sveoružje bogoslovlja”, prepisano je „po zapovesti pećkog patrijarha, a troškom episkopa Dionisija” (1567/1568). Treba pomenuti da se bivši carigradski patrijarh Joasaf Drugi posebnom „Poslanicom” (1565) obratio svetom Makariju Pećkom, očekujući od njega razumevanje i podršku.
Tokom svog rada, patrijarh je bio okružen umnim arhijerejima. Zapis na jednom antiminsu posebno pohvaljuje učenog hvostanskog mitropolita Pahomija Grka (1566). Patrijarh Makarije je veoma cenio hilandarskog arhimandrita Silvestra, koji je doneo mnoge korisne stvari iz Srbije (1554/1555) i prepisao „Nomokanon” Svetoga Save (5. februara 1560.). Na Makarijev predlog, Silvestar Hilandarac je hirotonisan za raškog mitropolita na saboru u Peći (1560). Na gračaničkoj fresci, „Pogreb mitropolita Dionisija” (1570) prikazano je kako patrijarh Makarije, okružen hercegovačkim mitropolitom Antonijem i episkopima, služi opelo mnogopoštovanom Dionisiju Sokoloviću.
Velika nevolja naišla je na Srpsku Crkvu u vreme Sulejmanovog naslednika. Novi sultan, Selim Drugi (1566-1574) je promenio način oporezivanja pravoslavnih hramova. To je dovelo do nemilosrdnog finansijskog pritiska na Crkvu i do gašenja manastirskih štamparija (1568/69). U jednom letopisu, prema Olgi Zirojević, dat je potresan opis ovih događaja: „Pusti car (Selim) il-jazidži (popisivače) i prodade crkve i manastire”. Uzvišeni patrijarh je tvrdim uzdanjem u Gospoda i dubokom molitvom odoleo svim iskušenjima i hrabro sproveo lađu srpske Crkve u tiho pristanište.
Poslednji veliki ktitorski poduhvat sv. Makarija je bila obnova manastira Sv. Nikole u Banji, kod Priboja (1572), zadužbine sv. kralja Stefana Dečanskog. Na fresci u ovom manastiru prikazano je kako sveti Makarije poverava patrijaršijski tron vrednom Antoniju Sokoloviću. Novi patrijarh je preuzeo kormilo Crkve u vreme kada se na hrišćane izlila velika mržnja zbog poraza Osmanlija u kiparskom ratu (1570-1573). Mada se povukao sa trona, sveti Makarije je i dalje bio, po zapisu jednog monaha, okružen episkopima. Sveti Makarije Sokolović se upokojio početkom jeseni 1574. godine, a njegove mošti su položene u pećku pripratu, čiji je ktitor bio. Bio je dobar, krotak i pravedan prvosveštenik.
Ugodivši Gospodu, blaženi Makarije je postao novi Joanikije Pećki, od kojeg je ponovo potekla loza srpskih patrijaraha (Antonije, Gerasim, Savatije, Jerotej, Filip, sv. Jovan...). U očima naroda on je ostao upamćen, poput drevnih junaka iz narodnih epskih pesama, po hrabrosti, čestitosti i plemenitosti. Zahvaljujući njegovom podvigu, rod Sokolovića je dao četiri patrijarha (sv. Makarije, Antonije, Gerasim, Savatije) koji su, jedan za drugim, pravilno upravljali rečju Istine, poput četiri slavna pustinožitelja sa pećke freske, među balkanskim hrišćanima.


wikipedia,pravoslavlje

Autoru:  Sanja [ 15 Maj 2012, 15:38 ]
Tema posta:  Re: Sveti Srbi

Ana Nemanjić


Slika

Ana Nemanjić, u monaštvu Anastasija, bila je žena Stefana Nemanje. Zna se da je bila plemkinja, ali ne i njeno poreklo. Domentijan je o njoj pisao kao o velikoj princezi, kćerci vizantijskog cara Romana, ali je Roman IV vladao u periodu 1068-1071, pa je nemoguće da joj je on bio otac. Mavro Orbin za nju kaže da je ćerka bosanskog bana, verovatno je mešajući sa ženom Miroslava, kneza Zahumlja, a sestrom bana Kulina. Neki istraživači navode i da je bila kćerka Stefana Borića, iako ne postoje izvori koji bi to dokazali.

U braku sa Stefanom Nemanjom je imala tri sina i dve kćerke:


Stefana, Nemanjinog naslednika
Rastka, poznatiji kao Sveti Sava
Vukana, vladara Duklje (1190-1208)
Jefimiju, koja se udala za vladara Soluna
nepoznatu ćerku, koja se udala za Tihomira, plemića iz Skoplja, sa kojim je dobila sina, bugarskog cara Konstantina I


Zamonašila se 1196. godine i dobila monaško ime Anastasija po Anastasiji Sremskoj. . Preminula je 22. juna 1200. godine. Sahranjena je u priprati manastira Studenice. Njene mošti počivaju u manastiru Studenici.

Srpska pravoslavna crkva slavi je 22. juna po crkvenom, a 5. jula po gregorijanskom kalendaru.

wikipedia

Autoru:  Sanja [ 15 Maj 2012, 15:44 ]
Tema posta:  Re: Sveti Srbi

Свети Никодим, архиепископ пећки


Slika

Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317 године. Он је крунисао краља Милутина 1321 године. Превео је Јерусалимски Типик на српски. У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325 године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.


СВЕТИ НИКОДИМ
архиепископ српски
1317-1324

Приликом избора новог српског архиепископа, након смрти архиепископа Саве, изборни сабор се у току 1317. године састајао неколико пута, јер није могао да се сложи у питању личности. Кандидован је Данило, за кога сабор није хтео ни да чује. Избор је пао на хиландарског игумана Никодима, некадашњег Даниловог ученика. Игуман Никодим изабран је, вероватно, на Спсовдан 12. маја 1217. године за архиепископа српског.
Када се Данило повукао са игуманског положаја у манастиру Хиландару и отишао у Карејску испосницу Светог Саве, за новог игумана изабран је Никодим. Као хиландарски игуман, Никодим је био у Цариграду у једној дипломатској мисији, а у вези саједном расправом која је настала између краља Стефана Уроша и брата му краља Стефана, а по налогу оба брата и сабора Српске земље.
Налазећи се у дипломатској мисији у Цариграду 1313. године Никодим је присуствовао богослужењу које су по типику преподобног Саве Освећеног вршили јерусалимски и антиохијски патријарх. Богослужење је на њега оставило изванредан утисак, тим пре што су га интересовала литургијска питања.
Чим је постао архиепископ, Никодим је послао у Цариград да му се донесе јерусалимски типик који се налазио у манастира Светог Јована Крститеља. Превођењу Типика архиепископ Никодим је приступио као добар познавалац грчког језика. Његови књижевни радови показују да је имао велики литерарни таленат, изграђен и префињен стил и да је одлично познавао грчки језик, тако да је приликом превођења могао залазити и у финесе.
За проучавање богослужења Српске цркве никодимов Типик је најважнији, јер је први пуни типик са календаром у Српској цркви. Богослужење Српске цркве је, захваљујући архиепископу Никодиму, већ у ХIV веку достигло свој пуни развитак. У другим словенским православним црквама јерусалимски Типик постао је много касније главни регулатор богослужења. Утицај Српске православне цркве на литургичку делатност других словенских православних цркава одавно је истакнут у литургичким круговима тих земаља, а главна улога у томе припада архиепископу Никодиму. Оригинал Никодимовог Типика је неповратно изгубљен, јер је изгорео у Народној библиотеци 6. априла 1941. године приликом бомбардовања.
По заповести архиепископа Никодима, црноризац Дамјан је 1324. године преписао Шишатовачки апостол. У два наврата у својим повељама, од 1. септембра 1321. и 31. августа 1322. године, архиепископ Никодим је наредио да убудуће сваки архиепископ помаже испосницу Светог Саве у Кареји.
У току свога архиепископског рада Никодим је 6. јануара 1321. године крунисао Стефана Дечанског за краља. Подигао је две нове цркве: Светог саве у Лизици и Светог великомученика Димитрија у Пећи.
Управљао је Српском црквом осам година а умро је вероватно доста млад. По свему што знамо о архиепископу Никодиму он је био необична појава на почетку ХIV века у нашој држави, цркви и друштву. Он је био агилан, пун воље за добар и користан рад, био је добар организатор и добар политичар, вредан књижевник, човек који је поштовао и чувао традицију, али спреман и да уведе новину која ће бити од користи.


pravoslavni kalendar

Autoru:  Sanja [ 15 Maj 2012, 15:57 ]
Tema posta:  Re: Sveti Srbi

Nikolaj Velimirović


Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički (svetovno Nikola Velimirović; selo Lelić kod Valjeva, Kneževina Srbija, 23. decembar 1880/4. januar 1881 — Libertivil, SAD, 18. mart 1956) je novokanonizovani srpski svetitelj.

Bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i filozof. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena.


Slika


Život

Detinjstvo i školovanje

Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena.

Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme.

Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje.

Kao učenik Bogoslovije bio je uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao.

Ucitelj


Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove.

Studiranje

Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju.

Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[1] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“).


Bolest i monašenje

Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909).

Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“.
Suplent Bogoslovije

Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu n drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.

Besednik

Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana.

Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje.

Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života.


Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj

Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao.


Episkop žički i ohridski


Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten na Ohridsku episkopiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama.

No naročito treba istaći Nikolajev pastirski i duhovni rad u Ohridu i Bitolju, a zatim i u Žiči gde će biti vraćen 1934. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pri tom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške).

Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj.

Duhovna delatnost

Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[3]

Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarima i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji.

Nikolaj je bio umešan i u poznatu „Konkordatsku borbu“. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije.</ref> Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[4]
Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata

Kapitulacija stare Jugoslavije zatekla je Nikolaja u manastiru Žiči. Od prvih dana okupacije Vladika je, kao i manastir Žiča, delio sudbinu svoga naroda.

Nikolaj je uhapšen 1941. godine i odmah zatvoren u manastir Ljubostinju, a zatim je prebačen u zatvor u manastir Vojlovicu kod Pančeva i zatočen tamo zajedno sa Patrijarhom Srpskim Gavrilom Dožićem, strogo kontrolisani oružanom nemačkom stražom. (Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču).

Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[5] U Dahauu ostaju tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju. Putuju zajedno sa Milanom Nedićem i nemačkim generalom Hermanom Nojbaherom u Sloveniju. Patrijarh se odatle vraća u zemlju, dok Nikolaj odlazi prvo u Austriju, pa potom u Ameriku.
Amerika

Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao.

Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama.

Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956., uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike.
Prenos moštiju u Srbiju

Mnogo godina posle smrti njegovi posmrtni ostaci su preneti iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. Sahranjen je u maloj crkvi u Leliću, koja je njegova zadužbina.

Kanonizacija

Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravolsavne crkve u maju 2003. proglašen je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“.


Književna dela

Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena.

Njegova dela su:

Uspomene iz Boke, 1904.
Francusko-slovenska borba u Boki kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910.
Religija Njegoševa, 1911.
Iznad greha i smrti, 1914.
Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915.
Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916.
Paterik Manastira svetog Nauma, 1925.
Ohridski prolog, 1928.
Rat i Biblija, 1932.
Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937.
Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945.
Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949.
Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950.
Pesme molitvene, 1952.
Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952.
Divan: nauka o čudesima, 1953.
Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953.

Posthumno objavljena

Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958.
Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959.
O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976.
Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976.
Misionarska pisma, 1977.
Pustinjak Ohridski, 1986.
Rad na oslobađanju otadžbine, 1986.
Kosovo i Vidovdan, 1988.
Molitve na jezeru, 1988.
Reči o svečoveku, 1988.
Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988.
Nebeska liturgija, 1991.
Tri aveti evropske civilizacije, 1991.
O Bogu i o ljudima, 1993.
Nacionalizam svetog Save, 1994.
Divno čudo: priče i pouke, 1995.
Duša Srbije, 1995.
Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995.
Indijska pisma; Iznad Istoka i Zapada, 1995.
Nove besede pod Gorom, 1995.
San o slovenskoj religiji, 1996.
Knjiga o Isusu Hristu, 1997.
Ustanak robova, 1997.
Duhovna lira: praznične pesme, 1998.



Oče naš kao osnova društvenog života, 1998.
Simvoli i signali, 1998.
Carev zavet, 1999.
Ljubostinjski stoslov, 1999.
Život svetog Save, 1999.
Cvetnik, 2001.
Nauka o zakonu, 2003.
O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003.
Agonija crkve
Nekrolozi
Tragedija Srbije
O Svetom Savi
Religiozni duh Slovena
Slovenski revolucionarni katolicizam
Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše
Vera i nacija
Novi ideal u vaspitanju
Božije zapovesti
Srednji sistem
Srbija je mala Amerika
O Pravoslavlju
Mali misionar
Rođenje Hristovo
Vaskrsenje Hristovo


wikipedia

Stranica 1 od 6 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/