Forum Srbija
http://www.forum-srbija.com/

Свети Срби
http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=391&t=16107
Stranica 6 od 6

Autoru:  Luna.* [ 27 Nov 2012, 13:43 ]
Tema posta:  Re: Свети Срби

Св. Теодор Комоговински

Јеромонаха Теодора Турци су, приликом свога осветничког наступања против аустријске војске, у којој се налазио и знатан број Срба, живог спалили недалеко од Манастира Моштанице 1788. године. Његове мошти су се најпре чувале у Манастиру Моштаници, а онда су пренете у Комоговину.

Slika

Свети Теодор Комоговински спада у ону веома малену групу светих Срба о којима нема превише позитивних и наративних историјских података. С друге стране, кроз документа се може пратити изузетно поштовање које је народ северозападне Босне и суседне Баније испољавао према овом светом човеку и Божијем угоднику. Више се зна о историјским приликама у којима је Теодор живео, док се тек донекле, на основу карактеристика општих збивања, осликава суштина и смисао његовог житија. Култ Св. Теодора Комоговинског се усталио у манастиру по коме је свети добио име и из кога је ушао у свето предање Српске Православне Цркве, иконографију и химнографију.

МАНАСТИР КОМОГОВИНА


Slika


Манастир Комоговина се налази поред истоименог места у Банији, у крају који је, традиционално, био део Војне Крајине, на територији на којој су Хабзбуршке војне власти могле да мобилишу тзв. Банску регименту, састављену од Срба, а која је у хабзбуршким ратовима против Турака и на другим европским бојиштима била изузетно ефикасна.

Манастир Комоговина има своју историју која је попут осталих српско-православних светиња на западу Балканског полуострва уткана у сеобе и кретања становништва. Комоговина је била од 1482. г. посед српског деспота Вука Бранковића-Гргуревића (Змај Огњеног Вука), а манастир су 1693. г. основали монаси пребегли из Манастира Моштаница у Босни, Јово Свилокос и Силвестар Продановић.

У манастиру је једно време било седиште Епархије костајничко-зринопољске, када се у Комоговини настанио Епископ Алексије Андрејевић (1741–1749). Манастир је био центар побуне против војничке стеге, финансијских намета и ометања верског живота православних Срба. Буну је предводио Теодор (Теша) Кијук, а сарадник му је био локални свештеник Филип Трбојевић. Од историјских старина манастира најзанимљивији је комад текстила, заправо остатак епитрахиља на коме су извезена три двоглава орла који на својим прсима носе грб Хрватске. Сматра се да је манастирској цркви те епитрахиље поклонила грофовска породица Ердеди.

ИСТОРИЈСКА СТРАНА ЖИТИЈА

Теодор је био јеромонах који је живео, молио се Богу и испуњавао своје монашке завете у Манастиру Моштаница у Поткозарју. Било је то време турске владавине у југоисточној Европи, пред крај XVIII века када је широм Балканског полуострва међу хришћанским народима долазило до страдања и до појаве новомучеништва.

Савременици Св. Теодора су новомученица Св. Злата Мегленска и Св. Анастасије Радовишки. Наш светитељ је пострадао управо у оном времену када су Христа исповедили и за Њега страдали новомученици: Св. Анастасије Мученик из Радовиша код Струмице – кога су Турци уморили 29. августа 1794. г. – и Злата (Хрисија) Мегленска која је убијена 13. или 18. октобра 1795. године.

Теодор је рођен је месту Курузари подно планине Козаре и презивао се Сладић. Турци су га, приликом свога осветничког наступања против аустријске војске, у којој се налазио и знатан број Срба, живог спалили недалеко од Манастира Моштанице 1788. године.

Његове мошти су се најпре чувале у Манастиру Моштаници, а онда су пренете у Комоговину, коју су и основали пребегли моштанички калуђери. Тим моштима је народ долазио на поклоњење нарочито о празнику Теодорове суботе.

ЦРКВЕНИ КУЛТ И НАРОДНО ПОШТОВАЊЕ

Сигуран помен моштију светога у новије време, доказ њиховог поштовања, налазимо у беседи свештеника из места Слабиње (код Дубице), одржаној на Преображење 1867. године у Манастиру Комоговина, где се рука светитеља чува у поменутој монашкој обитељи.

Пре избијања Другог светског рата овај део моштију се чувао у парохијској цркви у Комоговини. Након рата пренете су у епископску цркву у Карловцу, одакле су 1957. г. враћене у Костајницу јер у Комоговини није било свештеника, а чувале су се у никленој кутији са стакленим поклопцем.

Култ Св. Теодора Комоговинског се у простодушној народној побожности, која је временом еклисиолошки утврђивана и хијерархијски усмеравана, често поистовећивао са местом у календару резервисаним за Св. Теодора Тирона, ранохришћанског мученика чије се мошти управо чувају у Српској Православној Цркви, у фрушкогорском Манастиру Хопово. Народно празновање Теодорове суботе, прве суботе у Часном Васкршњем посту, са свим пратећим веровањима и обичајима, повезивало се са мученичком смрћу Св. Теодора Комоговинског. Ово поистовећивање је личност новомученика додатно смештало у сферу предањског, јер је Теодор био страдалник за православље који је скончао у крају где народ, врло често, историјске чињенице амалгамише са романтичарско-упрошћавајућим поимањем стварности.


pravoslavlje

Autoru:  Luna.* [ 08 Dec 2012, 19:11 ]
Tema posta:  Re: СВЕТЕ МОШТИ

Mošti Svetog Jovana u bugarskoj crkvi

Analize naučnog tima sa Oksforda potvrđuju pretpostavke arheologa da bi otkriveni zemni ostaci mogli pripadati svecu

Slika

NAUČNE analize pokazale su da bi kosti koje su pronađene u podu jedne crkve u Bugarskoj zaista mogle biti mošti Jovana Krstitelja. Zglobna kost, deo lobanje, jedan zub i drugi ljudski ostaci pronađeni su pre dve godine u malom mermernom relikvijaru na bugarskom ostrvu Sveti Ivan na Crnom moru.

Istraživački tim sa Oksfordskog univerziteta sada ih je datirao u prvi vek - vreme kada je živeo jedan od najvećih hrišćanskih svetaca, sve dok kralj Irod nije naredio da se kazni odrubljivanjem glave. Takođe, naučnici sa Univerziteta u Kopenhagenu analizirali su DNK kostiju i ustanovili da potiču od jedne osobe, najverovatnije muškarca, poreklom sa područja današnjeg Bliskog istoka. Naravno, ovi nalazi ne dokazuju ništa definitivno, ali svakako i ne prkose teoriji bugarskih arheologa da je reč o ostacima Jovana Krstitelja.


- Da li je ta osoba bila Jovan Krstitelj pitanje je na koje još ne možemo niti ćemo verovatno ikada moći definitivno da odgovorimo - kazao je jedan od oksfordskih naučnika.


RUKA SVETITELJA

NEKOLIKO svetilišta tvrdi da poseduju desnu ruku, kojom je prorok krstio Isusa Hrista u reci Jordan. Među njima je i Cetinjski manastir u Crnoj Gori. Relikvija, koja se dugo čuvala u carskoj Rusiji, posle boljševičke revolucije sklonjena je u Dansku, a potom u Beograd, da bi napokon stigla do Crne Gore i Cetinjskog manastira, gde se danas čuva.

Istraživači veruju da je manastir na Svetom Ivanu dobio deo mošti Jovana Krstitelja u 5. ili početkom 6. veka.

Bugarski arheolozi su pored relikvijara pronašli i kutiju malih dimenzija izrađenu od peščara sa natpisom na grčkom alfabetu i datumom 24. jun, koji hrišćani slave kao dan rođenja sveca. Tada su pronađeni zglob desne ruke, zub, deo lobanje i tri životinjske kosti.

Bugarske vlasti oduševljeno su prihvatile ovo otkriće verujući da bi ono moglo da izazove bum verskog turizma u ovoj zemlji. Nadali su se da će navala hodočasnika pomoći obližnjem Sozopolu da se izbori sa ekonomskom krizom.

U svetu postoji više mesta za koja se veruje da čuvaju mošti ovog sveca, poput Velike džamije u Damasku, koja tvrdi da poseduje njegovu lobanju.

vecernje novosti

Autoru:  Luna.* [ 02 Jan 2013, 22:39 ]
Tema posta:  Re: Живот Светог Саве

Житије Светог Саве

Житије и подвизи у пустињи са оцем, и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светога оца нашега Саве, првога архиепископа и учитеља српскога, што је испричао преподобни Доментијан, јеромонах манастира званога Хиландар, а написао Теодосије, монах истога манастира.

(О рођењу Светога и раној младости)



Овај беше син великог жупана Немање, владара српског, који самодржавно владаше свим српским земљама /Немања је између 1180. и 1190. године значајно проширио територију српске државе./ што се зову: Диоклитија, Далматија, Травунија, на истоку се Илирији приближавајући, а на западу на Римску област наслоњени. Тај споменути муж, благочастив и богобојажљив, ништељубив, храброшћу и војном вештином сјајан као нико други, и свима добрима на земљи у срећи веома изобилан и уз то врелином, безболношћу и правдом, милошћу и кротошћу украшен, - узе, по закону, себи жену по имену Ану. А и ова није ни по чему заостајала у врлинама за мужем својим. Родише им се синови и кћери, које просветлише божанственим крштењем, и научивши их светим књигама и врлинама весељаху се у Господу.

Пошто је прошло много времена откако је престала да рађа поменута благочастива Ана, јер је Бог закључа као у старини Лију Јаковљеву, да она која је пре рађала не роди више на време, због чега ју је вређао и корео муж њен, /Књига Постања, 29, 31-32./ обоје у скрби и жалости због овога, јер им је душа веома жудела да добију још једно чедо, ноћу ставши на молитву свемогућем Богу, за се, са сузама говораху:

"Владико Господе Боже Сведржитељу,
који си негда послушао Авраама и Сару
и остале праведнике који су молили за чедо.
/Књига Постања 16, 1-2; 17, 15-19; 18, 14; 21, 1-3;
Прва књига Царства (Прва Самуилова) 1, 1-20;
Јеванђеље по Луки 1, 5-25./

Услиши данас и нас
грешне слуге своје што ти се моле.
Дај нам, по твојој доброти,
да добијемо још једно мушко чедо,
које ће бити утеха души нашој
и тобом наследник наше државе
и жезал старости наше,
на кога ћемо положити руке и починути.
И дајемо ти заједничке обете:
Од зачећа детета
од природне законите љубави
и од постеље одлучићемо се,
и свако за себе у чистоти тела
све до краја живота сачуваћемо се."

А Господ, који је близу ових што га призивају ваистину и слуша њихову молитву, /Псалми Давидови 45, 18./ послуша и њихова мољења као и осталих праведника. И ово је био почетак неисказаних Божјих судова, да као после животом, тако најпре у рођењу буде чудесно дете, јер то није ни било само дело људске природе, него и заповест свесилнога Бога, који побеђује закон природе како хоће. И плод молитве по природи се родивши, од Бога дан, Богу се и намени, што и би.

Када је затруднела супружница и када се приближише дани роди мушко чедо по прошењу молитвеном. Обрадоваше се душом веома и прославише Бога, који није презрео мољења њихова. После мало времена породише га водом и Духом, /Крштење је у хришћанској књижевности друго, духовно рођење./ просветивши га божанственим крштењем, и дадоше му име Растко, и у Господу веома добро Богу узрасте. А када је дете ојачало, дадоше га да се учи светим књигама. Родитељи, пак, његови, осећајући натприродну, безмерну љубав према њему, неситом душом увек на њега гледаху, а и велможе њихове са њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом својом. Бејаше и дете благообразно и весело душом, и напредоваше у учењу, и изазиваше дивљење својим разумом и детињем узрасту, тако да су сви говорили:

- Ово ће бити неко ново знамење!

А када узрасте до петнаест година, оделише му родитељи један крај државе своје, /Растко Немањић је на управу добио један део Хумске области (данашња Херцеговина)./ како би одлазио од оца и матере на забаву с велможама, и да се с благородним младићима весели. А младић, окусивши од знања божанствених светих књига, још чешће их прочитаваше и из њих почетак премудрости - Божји страх црпљаше /Псалми Давидови 111, 10; Приче Соломонове 1, 7./ и прихваташе се божаствене љубави из дана у дан, огањ огњу додајући жељом неситом. Расуђиваше да су царство и богатство, слава и сјај, и свака срећа пуни метежа и нестални; сматраше видљиву лепоту и обиље овога света као сенку, и разумевши да је много јело и весеље и све што је људско на земљи сујетно и нестварно, деснога пута се дохвати /У Библији десно је симбол праведности и правог пута./ па се бављаше проучавањем књига, и није се ленио да у цркви на свима службама стоји. Љубио је пост, избегавајући сујетно празнословље и неуместан смех, срамотне и штетне песме младићких пожуда, што слабе душу, сасвим мрзећи. Добар, кротак, свима љубазан, ништељубив као мало ко други, монашки чин исувише поштоваше, тако да су и сами родитељи његови зазирали и стидели се, такву брижљивост и закон врлине видевши у младом узрасту. И сматраху као да није од њих рођен, већ да је заиста од Бога дан.

(О бекству у Свету гору)

Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. Јер беше слушао о Светој гори Атонској и о испосницима у њој, и о осталим местима пустињачким. Јер долажаху ка оцу његову одасвуд да приме што им је потребно, а други пут и сам шиљаше у света места да се разда онима који преподобно живе, /Монасима пустињацима./ јер беше добар човек који дели милостињу и даје много. А Бог, готов да услиша молитву и жељу слугу својих, и његову жељу испуни и подстаче га да дође к родитељима из краја данога му.

И када га примише с великом љубављу заједно с благороднима његовим који су дошли с њим, и када безмерна радост и весеље и велико пировање беху учињени због доласка вазљубљенога сина к родитељима, и када су се веселили много дана, - гле, као Богом покренути, дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком, /Три основна начина монашког живота у Светој гори: општежиће (киновија), скит и потпуна усамљеност./ какав је заједнички живот у манастирима, и засебан двојице или тројице једнодушно, и самотан, усамљенички живот оних који живе испоснички у ћутању, све му потанко исприча. Јер ни тај монах не беше прост, него искусан у оном што је говорио; рекао бих, од Бога послан бејаше. А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових. Потом, одахнувши мало, рече старцу:

- Видим, оче, да Бог, који унапред зна све /Прва посланица апостола Јована 3, 20; упор. Псалми Давидови 139, 2-4; Књига пророка Данила 13, 42./ и који је видео болезан срца мога, /Псалми Давидови 13, 2./ посла твоју светост да утеши мене грешнога. Сада се утеши срце моје и душа се моја развесели радошћу неисказаном. Сада разумедох за чиме сам непрестано жудео. Блажени су и трипут блажени они који су се таква безбрижна и неметежна живота /Мисли се на духовни живот./ удостојили. Шта ја да учиним, оче, да бих могао побећи од многометежног живота овога света, па да се таква ангелскога живота удостојим? Ако ме кад родитељи усхтедну оженити, задржан љубављу према телу нећу достићи таква живота. Ни један дан не бих хтео после овога овде остати, да ме се како сластољубље овога света не би коснуло, и да против моје воље не одвуче душу моју од такве љубави према анђелском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, а пута не знам. Ако бих како далеко залутао, стигао би ме отац мој, пошто му је могуће, и вратио би ме, па бих и оца бацио у жалост и себе у стид велик, а после тога не бих ни постигао оно што желим.

А старац, узевши реч, рече му:

- Жудна је љубав родитељска, јуначе, и веза природе нераскидна, и мило јединство с браћом и заједничко живљење. Али Владика заповеда да се и ово лако презре, и крст узме на раме, и да се за њим усрдно иде, /Јеванђеље по Матеју 10, 37-38; 16, 24; Јеванђеље по Марку 8, 34; Јеванђеље по Луки 9, 23; 14, 27./ и све лако поднесе, на страдање његово за нас угледајући се. Заповеда да не благујемо у меком, да не тражимо телесни покој, него да више прионемо за наготу и глад, бдење и молитву, и да се обрати пажња на умиљење и плач са уздисањем и скрушеношћу срца. Јер ово се предлаже богољубивим душама као неки пут који лако води у добродетељ, и ово доноси славу истиниту и част поуздану.

А младић, слушајући ово и као доброплодна земља семе примајући у срце своје речи старца, /Јеванђеље по Матеју 13, 8; Јеванђеље по Марку 4, 8; Јеванђеље по Луки 8, 15./ ридање к ридању додаваше.

А старац се дивљаше врелој љубави његовој према Богу и огњу божанственом који је тако распламтео душу његову, слушаше његове речи пуне цлеомудрености и умиљења, и рече му:

- Видим, о чедо, да ти је душа зашла у дубину Божје љубави. Него пожури да извршиш своју добру жељу, да не би како сејач зла посејао кукољ у срце твоје, /Јеванђеље по Матеју 13, 24-30, 36-43./ и оснаживши се угушио пшеницу твоју, добру мисао, /Јеванђеље по Матеју 13, 7-22./ те да не одустанеш од такве тежње, и да задржан љубављу према телу и сласти, као што кажем, ништа не успеш; подлећи ћеш и срамоти и укору којим у јеванђељу осуђујемо оне што су се због куповине њиве и пара волова и узимања невесте одрекли слатке вечере и бесмртне хране, па су недостојнима изабранога звања и весеља небеског цара Христа с правом названи. /Јеванђеље по Луки 14, 16-24./ А ја ћу ти бити слуга у таквом делу и у Господу провешћу те до Свете горе, камо желиш стићи, само нека буде коња да ме носи, да бисмо могли побећи од оца твојега.

Када је ово чуо од старца, вољи се његовој брзо покори и рече:

- Благодарим те, Господе, јер си уверио срце моје преко странца овога!

А старцу:

- Да си благословен од Бога, оче, што си укрепио душу моју!

Испунивши се великом радошћу због овога, и нимало не одлажући, уђе к родитељима, украде отпуштење и замоли по обичају молитву и благослов, говорећи:

- Господари моји, рекоше ми да у овој гори - и поменуо јој име - има много звери; ако нађем милост, ви ћете ме благословити и пустити да идем у лов. Ако закаснимо, немојте се љутити, јер сам чуо да тамо има много јелена.

А отац његов, угађајући му, рече:

- Нека је Господ с тобом, чедо, нека те благослови и исправи пут твој.

И мати, као свака мати, загрли га и целива с љубављу, па га отпустише с миром, али му заповедише да се брзо врати. Јер не знађаху да неће тражити јелене, /Јелен у Библији означава душу која жуди за Богом./ већ извор живота, Христа, да њиме напоји ујелењену душу своју, распаљену огњем од чежње љубави његове.

Да би уверио родитеље, посла у гору ловце, и сам опремљен да гони звери, рекавши:

- Чекам вас под гором до ујутро.

А када наста ноћ, и благородни што се с њим весељаху поспаше, са мало својих људи који су чували тајну његову, за водича Бога са иноком имајући, бегом бежећи побеже.

Када је свануо дан, благородни стадоше тражити господина својега. И гле, нигде га нису могли видети ни наћи. Рекоше:

- Да се не шали с нама и да се није ка оцу вратио?

А потражише и монаха који је био с њим и остале његове слуге; и ни њих не нашавши, говораху:

- Какав нас је ужас снашао?

- Камо се деде господин наш?

И у недоумици због бриге оставише лов, па се брзо вратише к његову оцу самодршцу, и обавестише га о нестанку сина његова.

А родитељи, чувши ову изненадну и непријатну вест о сину своме, од жалости умало не свиснуше.

Дошавши к себи, разумедоше да га нико други није одвео него онај Рус монах, говораху, у Свету гору, јер су још отпре знали за његову жудњу да тамо оде. Одмах се сакупише благородни, слеже се мноштво народа:

- Да чујемо - рекоше - шта је то сада задесило господина нашег!

И сви плакаху и ридаху много и неутешно; родитељи сина, браћа брата, слуге господара са криком дозиваху ради утехе у жалости, падајући све више у очајање, јер их до безумља довођаше страдање њихова господара и красота младога узраста.

Набрзо самодржац отац са пратњом заповеди да сви престану плакати, и благодаривши веома Бога, рече присутнима и матери детета;

- Будите храбри, нећемо се жалостити због овога! Неће пропасти син мој, Бог, који ми га је мимо наде дао, удостојиће ме да га видим и да се наситим љубави његове.

И одмах дозвавши једнога од својих војвода, рече му:

- Знаш колики је бол од љубави према деци и огањ што вазда гори и никад се не може угасити. Зато, љубазни, ако си икад примио какво добро од нас - сада је време да љубав покажеш. Ако се пожуриш те стигнеш и вратиш сина мојега, и тиме утешиш срце моје и матери душу од смрти ослободиш заслужићеш многа добра, више од првих, и ја ћу ти их дати, друже.

Дозвавши и много благородних младића, и сличним надама и њих охрабривши, посади их на силне (и брзе) коње, и посла их са војводом. Заповеди им да га гоне и до унутар Свете горе. А написа и посланицу ипарху солунске области, /Ипарх је управник области у Византији./ да га отргне и из саме Свете горе, и да га њему врати.

Autoru:  Luna.* [ 02 Jan 2013, 22:41 ]
Tema posta:  Re: Живот Светог Саве

-2-


"И ако овим, мили мој, утешиш срце моје, многе почасти од нас даром и љубављу примићеш; ако ли презреш нашу молбу, знај да ћемо ти место љубави бити противници."

А војвода узе писмо и са благороднима отпуст измоли, па на силне коње уседоше, што је више могуће дан и ноћ гонише, и ништа не успевши стигоше у славни град Солун, у коме војвода би примљен са чашћу. Предаде писмо ипарху и исприча жалост господина свога.

Када је ипарх прочитао писмо, веома се ожалости због тога, јер је велику љубав гајио према њему. И пошто је војводу с благороднима љубазно почастио, одмах написа писмо проту Свете горе, /На челу светогорске управе налази се протепистасос (протос), који се бира из једног од најугледнијих манастира у сабору Свете горе на одређено време. Седиште му је у Кареји, средишту Свете горе./ говорећи:

"Пошто ствар није обична када се ово тражи, просим и топло молим твоју преподобност, немој презрети ове молбе. Ако је тамо негде дошао син великога жупана, владара српскога, са сваком журбом нека се врати оцу својему, да не би како отац његов, због жалости за њим, љубав према нама променио у мржњу, па ћеш све нас и многе ожалостити."

И тако отпусти војводу. А посла с њима људе који ће их уз почаст провести до Свете горе, давши им написано писмо.

Када су ушли у Свету гору, распитиваху се о оном кога су тражили, да ли је овде дошао, описујући узраст младости и лепоту лика. А неки им рекоше:

- Такав кога тражите ушао је мало пре вас у руски манастир, /Стари Русик, (Пантелејмон), основан 1169. године./ и још је ту.

А они чувши ово брзо потераше путем да не би како чувши за њих побегао, и оставивши пут ка проту у руски манастир уђоше.

И видеше га у манастиру где хода с непостриженим власима и с меким хаљинама, јер су га стигли брзо гонећи, а није ни страховао да ће га хтети гонити до унутар Свете горе; али бол родитеља, а уједно и моћ, и ово могаде.

Нашавши га, обрадоваше се радошћу неисказаном. И ушавши сви у цркву Светог Пантелејмона поклонише се, и грлећи га љубазно га са сузама целиваху, тако да су од радости заборавили толику удаљеност места и толиких дана и ноћи трудна путовања, јер добише што су желели. А и надаху се да ће од његових родитеља примити велике дарове и многе почасти зато што су им угодили. Помишљаху да га вежу, али га се бојаху као господара својега. Поставивши стражу чуваху га што је могуће боље, да би, пошто коњи и они сами отпочину од напора, са њиме пошли на пут.

А младић се дивљаше оцу својему што толику висост војводе потруди с младим благороднима, и стиђаше се да у лице мужа погледа, јер се због њега много потрудио да дође у туђу земљу. Одведе га насамо и запита:

- Како толики пут превалисте тако брзо и не уленисте се пред толиком даљином места и тако напорним путем?

А овај му исприча велики бол срца његових родитеља и плач непрестани. Исприча му и о писму од оца његова, донесеном ка ипарху због њега, и о писму ипарха светогорском проту, па рече:

- Послани су и људи да те предаду нама и да те вратимо твоме господину оцу.

А младић разумевши чврстину одлуке овога мужа рече к њему:

- Ако хоћеш, љубазни мој, ти би ме могао оставити на миру, и знам, како си моћан, да можеш стићи и умирити господина оца мојега. А ја ћу га, написавши му, одвратити од такве помисли, само ако ми учиниш братску љубав и оставиш ме у ономе ради чега сам дошао.

А он:

- Не, господару мој, не почињи такве молбе ка мени, твоме рабу, што ми није лако учинити. Јер владар мој, твој отац, сматрајући ме за верна послао ме је ради овога. Уз то, да смо нашли у монашком образу тебе, господара мога, какво бисмо извињење имали због тога? А пошто је Бог хтео да се догоди онако како желе родитељи твоји и велможе ваше и браћа твоја, ко сам ја да тако нешто помислим! Боље би ми било да се и не вратим оцу твоме. Зато те молим, господару мој, све такво из главе избацивши пођи с нама, твојим слугама, веселећи се, да угасиш пламен родитеља твојих, чија си срца запалио својим одласком у туђину, а уједно и браће твоје и свих благородник. Ти сам знаш да си ти родитељима и свима нама нада са Богом и утеха. Ако ли што противно помишљаш, и нећеш да пођеш с нама, присилићеш ме да те вежемо. Тешко мени, то ми није згодно ни рећи, али се бојим оца твојега, па ћу те повести силом. Такву сам заповест и примио.

А младић, видевши неумољивост војводе и несаломљиву верност према својему господару, и разумевши да ће га силом одвести, и да нема ко ће га избавити из беде, због бојазни од оца његова, јер је писао ипарху, - рече:

- Воља Господња нека буде! /Јеванђеље по Матеју 6, 10; 26, 42; Јеванђеље по Луки 22, 42./

И развеселивши се загрли војводу, уверавајући га да ће са њиме поћи. А призиваше Бога тајним уздасима за помоћника у напасти, и смишљаше и он дело побожно а уједно и преварно, јер беше окован срцем у мудрости, као што каже Давид, /Псалми Давидови 9, 12./ и запреку коју су му учинили они премудри разумом доброга духа да сруши довијаше се.

А шта то?

Замоли игумана, и заповеди да се спреми сјајна трпеза, да се са војводом и са оним благороднима почасти, а ујутру да пођу кући. Своју замисао рече игуману и замоли га да се с вечери почну јутарње песме /По светогорским литургијским обичајима, уочи недеље, тј. у суботу увече служило се бденије - вечерња и јутрења заједно./ и да се начини велики пир да игуман почасти војводу с благороднима, а младић је ове и сам својим рукама служио и веселио.

Пошто су се на вечери дуго задржали, заповеди игуман да се удари у било, /Клепало - ударање којом се монаси позивају на дневна богослужења у манастиру./ јер бејаше дан недеље. Устаде игуман и с њиме младић, одоше у цркву на молитву. А устаде и војвода с благороднима, да стоје у цркви, јер га нису смели пустити са својих очију. А како се појање продужило, и опет по заповести дуго читање прочитавало, сви они који су заједно седели и они момци који су га чували с војводом, због умора од пута и свечаног пира тврдо заспаше.

И када је осетио да су заспали, божаствени младић, будно око, уставши од њих поклони се пред светим олтаром и даде своје обете Господу, /Завети ("обет") се полажу приликом обреда примања монаштва ("постриг"), и то су: завет девичанства, сиротовања и послушности./ пошто га благослови игуман, и узе једнога старца, одликована свештеничким чином, те узиђе на велики пирг у манастиру. Затворивши га за собом, рече благодаривши Бога:

"Узнећу те, Господе,
јер си ме подигао!"
/Псалми Давидови 30, 1./

А јереј очита молитву и постриже власи главе његове и у ризу га обуче анђелскога образа, и промени му име Растко у Сава.

А он многим сузама окропи земљу и упућиваше благородне и похвалне речи ка Богу, говорећи:

"Испунио си жељу срца мојега", /Псалми Давидови 37, 4./ тако да се и старац застиде од многога његовог плача.

И пошто се ово тако свршило, кад се читање довршило, и када су сви устали, потражише чувари господара својега, и гле, нигде га нису могли видети. Свуда по цркви и у манастиру тражећи га и узбунивши се, и не нашавши га, стадоше градити игумана и бити монахе.

А војвода заустави узбуну и рече игуману и монасима:

- Каква је ово неправда и бешчашће према нама од вас, о оци?! Ми, дакле, стидећи се образа који носите, преко вашега зла пређосмо и кротки и човекољубиви према вама бејасмо. Зар - рече - није прво овај варалица што смрт заслужује - и показа на једнога - од вас дошао да моли милостињу, и милостињу као ништа презревши, и од оца сина уграбивши побегао, а оца и матер у самртни плач и нас у велики труд бацисте? Сад опет, када смо дошли, од наших руку сакристе нашега господара, и једнако се понашате својевољно. Шта вам сад паде на памет: да нам се наругате? Или мислите да се ми узалуд потрудисмо тражећи ваздуха, а не нашег господара? Сад ће вам главе полетети! Реците где сакристе господара нашег!

А када ово чуше војводини момци, на свирепост готови, почеше, још љуће, монахе бити немилостиво.

И када је ово чуо нај кога су тражили, због кога се начинио толики метеж, побоја се да се ово зло како не сврши убиством, и нагнувши се с куле позва их по мраку. И када чуше његов глас, испунише се великом радошћу и сви ка кули притрчавши у висину гледаху, као да би се тама могла уклонити, да би се, видевши га, утешили.

И узевши реч, рече војводи:

- Толико си мудар, а изводиш детињарије. Имајући са собом пук људи у крајевима туђим, високо мудрујеш.

А к благородним (момцима) рече:

- Монашког се образа не постидесте, како се Бога не убојасте? Зар вам доликује да у цркви са оружјем нападате на такве људе? Какво су вам они зло учинили? Ако ли мене тражите, ево ме где сам. Сада сам заузет, ујутру ћете ме видети, а ове оставите!

Када они ово чуше, страхом и стидом обузети не знађаху шта да одговоре. И тако ућуткавши опколише кулу, чувајући стражу. Када је дан стао да свиће, он опет нагнувши се с куле позва војводу и благородне (момке), и јави се свима анђелским иночким образом украшен. А када га они тако угледаше у таквом образу, не знађаху шта себи да учине, него плачем и ридањем обузети на земљу падаху. А овај видевши их у таквој крајњој горчини срца, утеши срца њихова многим речима, говорећи:

- Ово што се догодило са мном, Богу се тако о мени свидело, који ме је од оца мојега довде провео а да ме ви нисте ухватили, па ме он и сада од ваших руку избави. Јер ви сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном похвалите, угодивши своме господару. Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, /Псалми Давидови 18, 2./ као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој вољи. А вас, љубазне моје, молим да не тужите због овога, нити да сте скрушени, него боље са мном похвалите Бога, који ме је удостојио овога образа, за којим сам одувек жудео. Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје.

А ово рекавши сврже са куле ризу своју и младићке чисте власи главе своје, а уз то написа и писмо родитељима, да их утеши, молећи:

"Немојте ништа тужити за мном, нити ме оплакивати као погинула, рече, него боље да Бога молите, молим, не бих ли како молитвама вашим добро сврши трку моју на коју изиђох. /Дела апостолска 20, 24./ А ви, колико је могуће, водите бригу о својој души, нити опет предузимајте да ме тамо у вашем животу видите. Ако Бог усхте, овде у Светој гори дочекаћу и видећу господина оца мојега, и свете и часне старости његове насладићу се, и слатке и безмерне љубави његове наситићу се."

Поменувши им многе јеванђелске речи о правди и милости, о истини и суду, и што нама није угодно да не чинимо ни другима, /Јеванђеље по Матеју 7, 12; Јеванђеље по Луки 6, 31./ додаде и ово:

"Ако ко остави дом и браћу, жену и децу, богатство и њиве и остало, наследиће на векове царство небеско." /Јеванђеље по Матеју, 19, 29./

А војвода са оним благороднима примивши одозго бачену ризу и чистотне власи са писмом, и положивши их пред себе, оплакиваху живога као мртвога, говорећи:

- О, невоље од тебе, господару, шта ово учини нама, јер грчи си нам сад после наласка него кад пре тога од нас побеже!

О, наласка горег од губљења!

О, ризо, жељенога, жељнима запаљење! Како да те понесемо? Како да те попут копља или оштра мача предамо родитељима и браћи?

О, власи љубљене главе, срцу и очима привијане на утеху родитеља, како да вас попут омче овима дамо?

О, дара што га носимо, пуна не радости већ плача, не весеља већ ридања, како да те однесемо? Које ли ћемо уздарје примити? Каквим ли светлим одеждама нас да обуку када су сами у жалосним и мрачним одеждама?

О, пира ноћи ове, пуна весеља а уједно и преваре, макар се и каже: "И одобри лукавство, превару" којом Јаков превари Исава, узевши његов благослов! /Књига Постања 27./

О, чаше твоје, господару, коју си нам служио, пуне меда љубави, што нам је горче од жучи спремала!

О, ноћи у коју заспасмо, по Јову буди тамна, и да се не убројиш у ноћи обасјане месечином! /Књига о Јову 3, 6./

О, ми, од немудрих безумнији! Како онога кога с великим трудом кроз многе дане гонисмо, и у руке ухвативши у једном часу испустисмо?

Како смо били безумни!

Који нас сан грехова наших задржа, и тако уснусмо?

Како га не везасмо узама, као што нам је и заповеђено, па бисмо се ослободили ове смртне жалости?

Шта сада да учинимо?

Како да се јавимо господару нашем?

Који ће камен, која железна природа понети тежину такве вести коју ми носимо родитељима и браћи?!

Овако и много слично плачу изговорише, и још дуго плакаху, онај горе на кули, а ови доле на земљи, да би се и неосетљиви камен ражалио. После у неко време одахнувши, горе ка њему уздижући поглед и клањајући се, даваху му опроштајни поздрав, и милостиво са сузама корећи га и пребацујући му, говораху:

- Здраво, о господару, здраво! Рашири се сам без нас, насити се, ти каменосрдни, немилостиви! А хоће ли те примити Господ? Ти што си преварио оца, преварио си и нас, а мислиш ли да ти се ваља Бога бојати?

Ово и много друго од горчине срца њему изговоривши, молитву и благослов од њега измоливши, и узевши тужне хаљине, одлажаху кући. И идући, натраг ка кули обраћаху се с плачем и ридањем, застајкујући, док га је могуће било догледати.

И тако отидоше кући.

А овај са куле сишавши благодара Бога и поклони се игуману и свој братији. И сви га целоваше као новоукрашена анђелским образом. А овај грлећи злостављане због њега, поче све молити од срца за оне који су их увредили да у миру и без пакости кући стигну, говорећи:

- Бог нам је, рече, уточиште и сила, и постаде помоћник нашавши нас у великој жалости. /Псалми Давидови 46, 1./ Јер се непријатељ надао да ће жудним тражењем родитеља мојих омести стопе моје усмерене ка Господу и да ће ме од вашега у Господу сродства отргнути, али се показа посрамљен и несвршена посла, вашим ка Господу молитвама а уједно и телесном борбом за мене.

А ови чувши смиреномудру и покорну реч његову, како је пуна сваке премудрости, заборавише на телесне ране које им момци нанеше, и као да су запленили неко благо весељаху се због њега.

(О смрти светог Симеона)

После овога мало поживевши преподобни отац наш Симеон у манастиру своме који се зове Хиландар, достигавши меру савршенства коју желе сви који Бога љубе, Симеон дивни, Симеон слатки, и делом Симеон, Симеон изврсни, Симеон богоносни и богомудри, који се нађе добар у свему, јер диван се показа храброшћу у земаљском војевању, правдом и вером украшаван, милостињом и дарежљивошћу ништих улепшаван, међу царевима апостол, јер је апостолски народ свој научио и вером просветио; храмове бесова обори и цркве Богу подиже, јереси прогна и свештенике уведе, трње злочашћа истрже и лозу благочашћа засади, царство и красоте света као трице презре, крстоносно и неповратно за Христом пође, послушношћу према Богу стран својима и дошљак у туђој земљи постаде, ученик и послушник сина и у пустињи сапосник, - молитвама и уздасима у ћутању и плачу заврши живот, и остави добру успомену онима који хоће живот.

Колико је похвала по свакој добродетељи овога мужа сада ми није могуће говорити, јер би се продужило време повести. Много, дакле, минувши, као апостолу рећи ћу апостолске речи: "Подвигом добрим подвиза се, поста трчање саврши, веру сачувавши, и време његова одласка к Богу настаде, да пређе на бесконачни и блажени живот, и да прими за њега чувани венац правде за своје трудове, и за оне које је он спасавао, што спреми и што ће дати Господ праведни судија у дан онај, њему и свима који воле дан јављања његова." /Друга Тимотеју посланица ап. Павла 4, 6-8./

И одмах позва љубљенога сина својега, и рече му:

- Приближи се време да будем позван, чедо. Колико си се потрудио за мене, за добро душе моје, сада је још више време да ми помогнеш. Јер знам, што молиш у Бога даће ти се.

Овај пришавши са сузама обисну се о врат његов, и рече:

- Пре се ја, теби припадајући, молим, господине оче, да као што сам се за живота твога, окриљен топлим ти ка Христу молитвама, од свију зала сачувао, и сада опет када Христу одлазиш, измолићеш од њега својим молитвама, њему угодним, до краја покров животу мојему од зла, и нећеш оставити у светим својим молитвама ка Господу све нас: децу твоју у Господу и по телу рођену ти, земљу нашу и цркву, за које си се трудио.

А преподобни старац, изливши многе сузе, рече.
- Ја о себи ништа не знам док не видим Бога, и ако добијем слободу нећу вас оставити.

И положивши преподобне руке своје на љубљеног сина, благослови га. и умноживши к Богу молитву за њега, загрли га са сузама и последње целовање даде му. И заповедивши му да сврши за српске цркве многе недовршене ствари, и за свете своје мошти замоли, говорећи:

- Када Бог после извесног времена благоизволи, скупивши јадног тела грешне моје кости, пренећеш их у земљу народа мојега, и положићеш у цркви од мене сазданој, која је у месту званом Студеница, у манастиру Пресвете Богородице.

Богомудри Сава исповеди да ће извршити све што је отац заповедио.

Преподобни пак призва сабор монаха, братију и чеда у Господу, и свакога од њих по имену велова и благослови, и све весело наговараше да се за њега моле, предајући их Богу и пречистој његовој Богоматери, а уз њихову помоћ и сину своме богомудром Сави. И тако отпусти свакога од њих у ћелију, заповедивши да му до ујутру нико не долази, јер је већ била ноћ.

И одмах у последњој старости изненада младићки са одра устаде, и као да је чекао да дођу неки благородни и љубљени и светли и високи од цара, веселом душом, светлим и светим анђелским образом украсивши се, и тако се светим и пречистим и бесмртним и животворним и страшним и ужасним тајнама причести, рекавши:

- Слава Богу за све!

Мало после тога био је као човек обузет огњем природне смрти. А љубљени син његов усрдно се подвизавао у последњој служби за оца, многим изливањем суза, за целу ноћ цео псалтир над њим изговоривши, и никога није пуштао да уђе к њима него га насамо поучаваше и опомињаше да говори благодарне молитве Богу.

Када је дан почео да свиће, унесе га у црквени притвор. И могао се видети дирљиви призор крајње смерности: онај који је некада био висок и лежао у златној и мекој постељи, лежаше само на рогозини као један од последњих и убогих људи, дишући последњим дахом. Братија га опколише и оплакиваху губитак оца, а преподобни, једва могавши, подиже руку и махну да буде тишина.

И разведри му се лице, и весело гледаше као пречистој икони Христовој и пречистој његовој Матери. Изгледало је као да поје са некима другима, а није нико могао разумети. Дошавши до краја псалма, рече јасно ово:

"Свако диханије да хвали Господа!" /Псалми Давидови 150, 6./

И тако су сви разумели да је преподобни и на крају живота са анђелима појао анђелску песму, и да више, после оне анђелске песме, не треба друге појати.

Ведро гледајући на икону Христову, изгледаше као да душу предлаже у руке његове. И гле, као неким добромирисним ароматима ваздух се испуни тако да су се сви који су ту стојали дивили необичном и неисказаном таквом благоухању.

И тако слатко у Господу усну свети старац, предавши душу своју Христу Богу, кога изнад свега заволе.

А љубљени син припаде на свечасно лице очево, и место топлом водом врућим сузама ово уми, а тако исто и преподобне му руке уми многим сузама. На главу их своју и очи полажући целиваше, и уподобивши их крстообразно, на прса његова положи.

И тако са свом братијом ужеже многе свеће са часним кандилима, и одаде почаст часном и светом телу преподобнога оца са подобним надгробним песмама у довољним сузама. Имајући унутра у цркви пресвете Богородице гроб украшен мраморјем, положише га у манастиру који се зове Хиландар, славећи Оца и Сина и Светога Духа за покој блаженога и светога оца.

Пројекат Растко

Autoru:  Luna.* [ 03 Jan 2013, 21:14 ]
Tema posta:  Re: Свети Срби

Свети ЦАР ЛАЗАР


Slika


Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза.

Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15 јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.

За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.

С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:

"Земаљско је за малена царство,

а небеско увек и довека".

Тропар (глас 3):
Красоту возжељев слави Божија, во земњеј тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје воздјелав усугубил јеси, о њемже и подвизавсја до крове, отоњудуже и мзду бољезнеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога, јегоже моли спастисја појушчим тја Лазаре.

Autoru:  Mina* [ 09 Jan 2013, 13:31 ]
Tema posta:  Re: Свети Срби

Ovde ni svetac nije lako biti

Do grobnica beogradskih svetaca, koji se slave i poštuju u svetu, u Brestoviku nema ni putokaza. Zaboravljeni mučenici Ermil i Stratonik


Slika

Grobnica je na spisku zaštićenih spomenika kulture

NIJE lako ni svetac biti u Srbiji, komentarisali su meštani lepog sela Brestovika kraj Grocke, kad su saznali da padina ispod njihovog groblja krije hram i grobnicu beogradskih svetaca Ermila i Stratonika, poštovanih i u pravoslavnom i u katoličkom svetu. Nažalost, do malog ranohrišćanskog hrama u koji su položena tela velikomučenika nema ni putokaza, iako se on pominje u mnogim svetskim knjigama o ranom hrišćanstvu i turističkim vodičima.

- Ma šta kažete!? U onoj rimskoj grobnici ispod našeg groblja su sahranjeni sveci? - čudio se Dragoljub Stojanović iz Brestovika.


MAPA U ŽITIJIMA

DA se u Brestoviku krije grobnica velikomučenika Ermila i Stratonika javnost je saznala od istoričara i teologa dr Radomira Popovića.
- Sveti Ermil i Stratonik u Dunav su bačeni ispod Beogradske tvrđave, a tela su im isplivala 18 stadija nizvodno, kod današnjeg Brestovika - kaže dr Popović.
- Pisci žitija i na grčkom i na latinskom navode da su ih lokalni hrišćani sahranili na bregu u ozidanoj grobnici, što takođe odgovara lokalitetu u Brestoviku.


Niko nam to nije rekao, a imam 70 godina i mnogo pamtim. Znao sam i pokojnog deda Čedu, na čijem je imanju nađena ta grobnica, pričao je da pored nje ima još jedna, ali da je nisu otkopali.

S čuvenim voćarima Brestovičanima razgovarali smo na njihovoj maloj pijaci kraj Smederevskog puta, na vrhu brega iznad Grocke odakle puca prelep pogled na Dunav.

- Ovde zastaje puno ljudi, i naših i stranaca, kupuju voće i slikaju Dunav - kaže Stojanović. - Sigurno bi svratili da vide i te naše svece. Ta grobnica nije daleko, samo što se teško dolazi do nje. Sreća da ste došli po zimi, jer kad ozeleni, ona se i ne vidi od žbunja i smeća.

Promrzli Brestovičani na drumskoj pijaci zainteresovano su saslušali priču o beogradskim svecima, među najstarijim poznatim u hrišćanskom svetu, koju je od zaborava otrgao profesor Radomir Popović sa Bogoslovskog fakulteta. Ermila i Stratonika je mučio i osudio na smrt davljenjem u Dunavu car Licinije, Konstantinov zet i savladar, s kojim je 313. godine potpisao Milanski edikt kojim je prekinut progon hrišćana. Ubrzo su se posvađali oko prevlasti pa je Licinije, vladar istočnog dela carstva, ponovo stavio hrišćane van zakona.

- E to su pravi srpski sveci, čim su stradali zbog politike - mudrovao je kupac kraj tezge. - Ništa se ovde ne menja, vlast se svađa, a narod ode niz mutno Dunavo.


Slika


Do ranohrišćanske grobnice - hrama u Brestoviku nije lako doći, iako je on zavedena u spisak zaštićenih spomenika kulture od velikog značaja.
- Čim uđete u selo, iz prve ulice desno iz jednog dvorišta imaju stepenice do grobnice - uputio nas je jedan meštanin, a onda je dodao.

- Samo što je avlija ograđena, pa se teško vide.

- Ma idi putem do groblja, to je onaj što se jedva vidi između dve ograde - pokazivao nam je drugi.

- Kad prođeš kroz groblje imaš dva-tri koraka preko njive, pa onda uz grobljansku ogradu kroz kupine i žbunje idi pravo ka gomili smeća. Rimski grob je odmah pored nje.

Posle kraćeg lutanja stigli smo do grobnice sa tablom koja upozorava na to da je reč o zaštićenom spomeniku. Metalna vrata koja su nekada štitila centralnu prostoriju sad leže sklonjena u bočnu nišu hrama. Lepe freske koje se pominju u knjigama gotovo da se ne vide na zidovima koji se krune i osipaju.

- Šta reći, nije lako ni svecima u Srbiji - kaže Stojanović.

- Šteta je što se ta svetinja ne obeleži i što se ne uredi put do nje. Usput bi i naše groblje moglo da se očisti. Mnogo sam putovao po Evropi i video da ljudi mnogo dolaze na takva mesta. Samo što su ona tamo uređena, čista, a mi ni putokaz do naših svetaca nemamo.

novosti

Autoru:  Luna.* [ 18 Jul 2013, 15:27 ]
Tema posta:  Re: Свети Срби

Свети преподобномученик ђакон Авакум и игуман Пајсије


Slika

Овај дивни изданак рода српскога и украс Цркве Божије, рођен је у Кнез Пољу испод Козаре 1794. године од оца Гаврила и мајке Божане. Просвећен светим Крштењем доби име Лепоје што је ваљда требало да наговести како његову телесну, тако и још више душевну лепоту. Прве појмове о Богу и светој вери Православној добио је Лепоје у родитељској кући од своје благочестиве мајке. А када је дечко порастао, а онако млад остао без оца, његова мајка га одведе у манастир Моштаницу да тамо изучи књигу, јер је желела да се њен јединац посвети Богу на службу. Врата од манастира им отвори отац Генадије, духовник те свете обитељи, који раније беше мирски свештеник са именом Ђорће Шувак, и беше ожењен сестром Гавриловом (оца Лепојевог). Но пошто му умре супруга и он млад обудове, ступи у манастир, замонаши се и доби име Генадије. У манастир беше собом довео и свога сина јединца Стојана који беше Лепојевих година. Овај, дакле, отац Генадије погледавши у младића што га је мати довела, дуго не могаше одвојити очи од њега, јер он беше, како вели Сарајлија, "диван и дичан као Аполон", а душом леп и чедан као прекрасни Јосиф, док му доброта и целомудрије беху исписани на лицу. Младић би одмах примљен у ту свету обитељ, а његова добра мати, удова, никако не хтеде да се одвоји од свога јединца, те и она остаде у манастиру да послужује. Младић, будући Богом обдарен и просвећен, убрзо научи писмо и изучаваше свете и божанствене књиге наслађујући се вечном Истином, коју Бог откри људима ради њихова спасења. Уз то изучи и црквено појање, те својим умилним гласом слављаше Бога дан и ноћ, јер свом својом чистотом и невином душом заволе ту свету обитељ и богослужење у њој, те се на њега могаху у потпуности применити речи Псалмопевца: "Господе, заволех лепоту дома твога и место где обитава слава твоја" (Пс. 26, 8). Због таквог напредовања у врлинама и светом послушању, младић се ускоро украси светим ангелским ликом и доби монашко име Авакум. А када напуни осамнаест година би рукоположен за ђакона од стране пакрачког митрополита Јосифа Јовановића Шакабенте. Тада млади ђакон са сузама захваљиваше Богу што га је удостојио да служи свету службу са духовником те обитељи, да стоји пред светим Престолом у олтару и својим рукама да се дотиче Светих Божанских Тајни. И хођаше право путем Господњим извршујући са љубављу и усрђем своје монашке завете. Године 1809. бунтовни Срби Босанске Крајине и Подкозарја, а под утицајем Карађорђевог устанка у Србији, дигну и сами устанак, познат под именом Јанчићева буна, који је био свирепо угушен. Тешке и несносне прилике после угушене буне натерале су многе Србе да побегну у шуме или да пребегну у Србију, Хрватску и Славонију. И сам игуман манастира Моштанице Генадије Шувак, који је узео видног учешћа у буни са осталим свештеницима и калуђерима, крио се пуне три године од турских очију и, најзад, 1811. године морао је напустити Босну и манастир Моштаницу око чијег се згаришта повремено налазио и на њему службу Божију служио. Нешто више од једне године провео је у Славонији, узевши са собом и свога јединца Стојана и осамнаестогодишњег Авакума, који се тек беше зађаконио, као и његову мајку Божану. Из Славоније су кренули да траже мирније склониште. Ишли су од манастира до манастира док једнога дана не стигоше на врата манастира Благовештења у Трнави у околини Чачка. Врата им отвори један просед калуђер и са великом љубављу их све прими. Био је то игуман Паисије, родом ту из Трнаве и из фамилије Ристовића. Са Паисијем је тада у манастиру била и његова стара мајка Синђелија, као и његов најмлађи брат Стеван, младић око 17-18 година, док је његов средњи брат Димитрије живео у својој кући недалеко од манастира. Како Паисије није имао братства за којим је веома жудео, оберучке је прихватио ове избеглице из манастира Моштанице. И одједном оживе та света обитељ складним појањем и лепотом богослужења, јер сада често свету Службу служаху три свештеника: игуман Паисије, отац Генадије и парох Трнавски Радован Вујовић са ангелу подобним млађаним ђаконом Авакумом, док су на службу одговарали својим анђелским гласовима ђаконови вршњаци Стојан и Стеван. Но такав блажени и богоугодни живот трајаше за кратко време. После пропасти Карађорђевог устанка у јесен 1813. године, зулуми турски превршише сваку меру. Српске главе су кошене као снопље. Многи виђенији људи су најпре одбегли у гору у хајдуке. У оваквим условима Срби су 1814. Године на Крстовдан подигли буну против Турака. Ова буна је названа по вођи буне Хаџи Продану. У буни је активно учествовао и игуман Трнавски Пајсије. Турци су ову буну искористили као повод, да обезглаве народ. Они су похватали скоро све народне прваке и виђеније људе, нарочито духовне вође, који су на ма који начин били умешани у Хаци-Проданову буну, или су Турцима могли бити сумњиви. Све народне прваке које су ухватили оковали су и спровели у Београд и затворили у кули Небојша. Док је робље тамновало у мрачним зидинама и копнило о слабој храни (добијали су само парче хлеба и мало воде на дан), дотле је Сулејман Скопљак-паша премишљао каквим мукама да умори "бунтовнике". Није му се хтело да их брзо лиши живота, већ да их што више намучи, како би се остали народ од њих "научио памети", те пристао да буде покорна раја. Зато је смислио да их све живе на колац натакне на Стамбол Капији. Освануо је 17. децембар 1814. године. Скопљак је поранио, и послао сејмене да доведу игумана Пајсија и да га погубе набијањем на колац. Док су сејмени изводили игумана из тамнице ђакон Авакум потрча за игуманом до испред врата и ухвати игумана за десну руку на коју спусти свој последњи целив. Игуман Паисије је имао само толико времена да га пољуби у лице оквашено топлим сузама. Стари игуман Паисије идући ка Стамбол-Капији, са коцем на рамену у друштву осталих Срба заробљеника, знајући каква га смрт очекује, не уплаши се, јер вера и духовна моћ коју му Бог подари испунише душу његову и он осећаше радост што ће пострадати за Христа, Његову Цркву и свој народ. Везир је изашао и стао са својом свитом на нарочито спремљеном месту на самој Стамбол-Капији и посматрао како кроз њу пролази: напред неколико сејмена, а за њима игуман Паисије са храстовим коцем на рамену, а позади њега у синџирима корача повезано робље, пробрано из тамнице. Када су сви прешли преко дрвеног моста, везир је дао знак да стану и приступи се послу. Један сејмен приђе игуману Паисију и узе колац из његових руку, а друга двојица дочепаше га и опружише потрбушке по земљи и чврсто везаше. Џелат му затим ножем засече између ногу месо да би колац лакше прошао, па врх његов увуче у зарез. Његови помагачи дрвеним маљевима полако колац забијаху у тело, а џелат га придржаваше да не склизне у страну, него правце да иде крај кичме како би избио испод самог потиљка. Паисије за све ово време јечаше, а кад колац усправише и земљу добро око њега у рупи набише, он гласно изусти: "Слава Богу". "Боооже", чуо се мало доцније пригушен јаук Пајсијев, а везир је задовољно пљеснуо рукама и показао сејменима на оно робље које је једним делом попадало на земљу од ужаса а другим очи заклонило, окренувши се у страну да не гледа онај стравичан призор, који је и њима припремљен. Везир се потом окренуо и са својом свитом вратио у град, а сејмени повадивши своје ханџаре зашли су редом, и четрдесет осам лица исекли, и на коље мртве набили. Овакви и слични призори су се понављали скоро свакодневно и надаље више од месец дана. Тога дана Синђелија је као и обично пошла да обиђе синове у кули Небојши. Пред Стамбол-Капијом је нагло стала препознавши свога сина Паисија. Ударајући се у прса заридала је горко, а потом потрчала ка Небојши да види да ли је тамо њен други син - Димитрије. Турци су необично волели када су из тамнице водили робље на губилиште да се увек у свакој партији нађе по који свештеник. Њих су зато они и приштеђивали да их увек буде. На Светога Саву (1815) набијено је на колац 20 свештеника, међу којима и поп Симо Сјеничанин, поп Радован Вујовић парох трнавски, поп Мијаило из Љутовнице и други. Турци, пре него што би узеди живот Србима, покушавали су да им узму најпре душу. Они су, научени од оца сваке лажи - ђавола, обично нудили све које су водили на губилиште да приме њихову погану веру, опраштајући им притом све кривице и поклањајући им живот. Мало је било оних који су се хтели тиме користити да би избегли љуте муке. Радије су одлазили и на колац, говорећи: "Боље са коца лајати, него са Турцима клањати". Па ипак било је и таквих, који су пристајали да изневере своју веру. Један од њих био је отац Генадије који се са својим сином Стојаном потурчио. И ђакону Авакуму су предлагали да се потурчи. Ђакон Авакум за овај предлог не хте ни да чује. Одвраћаше их од њихове намере, указујући игуману на двоструко достојанство - свештеномонашки анђелски образ и српски национални понос. Отац Генадије остаде при своме и саопшти Турцима своју и свога сина жељу, да хоће да се потурче. Уважише им Турци молбу и обојицу изведоше из тамнице, давши их Ибширу, који их на свечан начин потурчи. Од оца Генадија поста Мула-Салија, а од Стојана - Реџеп. Турци занудише и Димитрија, Паисијевог брата, да се потурчи, опраштајући му сву кривицу. Он то одби. Једнога дана изведоше и њега из тамнице, изван градских зидова, одсекоше му главу па је натакоше на колац. Од свих затвореника које су Турци похватали у Хаџи-Продановој буни, највише их је занимао млади и неустрашиви Ђакон Авакум. Ђакон Авакум лепотом својом беше сличан крину који се тек расцветава и Турци задивљени његовом лепотом и младошћу, хтели су пошто пото да га потурче еда би остао у животу. Беше дошао ред и на њега. Требало је сада и он да испије горку и тешку чашу коју је пре њега испио његов велики учитељ игуман Паисије. Турци су покушавали да га приволе на турчење, али ни молбе ни претње нису га могле на то приволети. На сва наваљивања и обећања Турака да се потурчи, презревши све ово - земаљска блага која му нуђаху, одговарао је молитвом Христу, Који га је невидљиво крепио и као правом војнику давао снагу. Авакума нису само Турци убеђивали да се потурчи. Некадашњи његов игуман и духовник Генадије, а сада Мула-Салија и Реџеп, обилазили су га у тамници, али са њима није хтео ни једне проговорити. Говорио му је Мула-Салија: "Синко, Бог нека ти буде у помоћ. Потурчи се, не треба лудо мријети. Ето, Стојан и ја ...". - Не, оче, ја сам Христов војник. Смрт је олакшање за све нас. Радујмо се смрти. Када све понуде о потурчењу осташе безуспешне, куцну и Ђакону Авакуму његов час. Једнога дана, када се сунце рађало и златним зрацима обасипало врх Авале и поробљену Шумадију, отворише се тешка тамничка врата и Турци изведоше ђакона Авакума из куле Небојше, давши му да понесе колац на који ће кроз који час бити набијен. Ова тужна поворка, коју праћаху и у којој уживаху Турци, упути се на Калемегдан. За Ђаконом Авакумом ишла је његова болом утучена мајка Божана, плачући и изговарајући полугласно молбе да се потурчи.

Autoru:  Luna.* [ 27 Avg 2013, 10:08 ]
Tema posta:  Re: Свети Срби

Oskrnavili mošti kneza Lazara!

Prilikom uzimanja uzoraka za analizu DNK ekipa Republičkog zavoda za zaštitu spomenika oštetila posmrtne ostatke srpskog kneza, tvrdi antropolog Srboljub Živanović

Slika

Umesto da čuvaju, oni uništavaju relikvije.
Mošti kneza Lazara oštetila je ekipa Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture 2006. godine, tvrdi istaknuti antropolog Srboljub Živanović, koji je na blogu riznicasrpska.net u novembru 2011. napisao da je uzet isečak mekog tkiva iznad butne kosti i isečak kosti dužine 2,5 centimetara.

Šteta uz blagoslov

- Ekipa Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije koja je obavljala iskopavanja u manastiru Manasija 2006, misleći da se u otkopanoj vladarskoj grobnici Lazarevića nalaze mošti despota Stefana, sina kneza Lazara, uz blagoslov nadležnog braničevskog episkopa Ignjatija otišla je u Ravanicu da uzme uzorak Lazarevog tela radi analize DNK. Tom prilikom su mošti kneza Lazara znatno oštećene. Odsečena su meka tkiva iznad butne kosti i uzet isečak kosti dugačak 2,5 centimetara.

Ovo sasvim nepotrebno odsecanje i skrnavljenje moštiju izvršeno je na zahtev Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, čiji je osnovni zadatak da zabrani oštećenja spomenika i sačuva mošti svetitelja. Do oštećenja je došlo i uz blagoslov nadležnog episkopa SPC, kome je Crkva poverila da se stara o svetim moštima i spreči njihovo skrnavljenje - napisao je Živanović.

U Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture uputili su nas na arheologa Marina Brmbolića, koji je vodio iskopavanje u manastiru Manasija, ali on nije mogao ništa da kaže o oštećenju moštiju kneza Lazara.

Ne žele da pričaju

- Naša ekipa je vršila iskopavanje u Manasiji i, zbog sumnje da se mošti despota Stefana možda nalaze u manastiru Koporin, prvi put je, uz blagoslov vladike braničevskog Ignjatija, odlučeno da se uradi analiza DNK. Profesor antropologije Živko Mikić uzeo je uzorak i poslao ga na Medicinski fakultet u Beogradu, pa pitajte njega - rekao nam je Brmbolić. Profesor u penziji Živko Mikić nije bio voljan da priča o tom događaju.
- Za mene je ta priča završena, doviđenja - rekao je Mikić.

U Patrijaršiji u Beogradu uputili su nas na episkopa braničevskog Ignjatija, ali iz Braničevske eparhije do zaključenja ovog broja nismo dobili odgovor na pitanje u vezi sa oštećenjem moštiju jednog od najčuvenijih srpskih srednjovekovnih vladara.

Slika

Slika

Slika

Selidbe moštiju kneza Lazara

♦ 1389. telo kneza Lazara sahranjeno je u Prištini, u Crkvi Svetog Vaznesenja.
♦ 1391. mošti su iz Prištine prenete i sahranjene u Crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u Ravanici, gde su počivale skoro 300 godina.
♦ U toku austrijsko-turskog rata (1683-1699), u Velikoj seobi Srba 1690, monasi iz Ravanice mošti kneza Lazara su položili u crkvu od drveta u Sentandreji u Mađarskoj.
♦ 1693. mošti kneza Lazara preseljene se u manastir Vrdnik na Fruškoj gori.
♦ U vreme austrijsko-turskog rata (1716 -1718) vrdnički monasi nakratko su mošti sklonili u Futog.
♦ Posle pobede austrijske vojske u ratu mošti su vraćene u Vrdnik.
♦ U toku revolucije 1848/49. godine, u strahu od mađarske odmazde, Srbi su mošti na tri meseca sklonili u Klenak, da bi potom bile vraćene u Vrdnik.
♦ Zbog bombardovanja Nemaca 6. aprila 1941. godine vrdnički arhimandrit Longin je kivot s moštima kneza Lazara preneo u manastir Bešenevo.
♦ Iz straha od ustaša u NDH, mošti su u aprilu 1942. godine prenete u Beograd, u Sabornu crkvu, gde su ostale do 1988.
♦ Od 28. juna 1988. godine pa narednih godinu dana mošti kneza Lazara su, povodom obeležavanja 600 godina od Kosovskog boja, boravile u velikom broju manastira u Srbiji.
♦ 1989. mošti kneza Lazara su, posle skoro tri veka, ponovo položene u manastir Ravanicu, gde se i danas nalaze.

kurir

Autoru:  Luna.* [ 28 Okt 2013, 11:30 ]
Tema posta:  Re: Свети Срби

Sveta Petka - srpska i beogradska

Prepodobna mati Paraskeva, zaštitnica žena i siromašnih, omiljena svetiteljka u našem narodu. Mošti dugo bile u temeljima prestonog grada Despota Stefana

Slika

SVETA mati Paraskeva, u narodu poznata kao Sveta Petka, zaštitnica žena i siromašnih, ima poseban značaj za Srbe i Beograđane. Po predanju, srpskog je porekla, a njene mošti dugo su se nalazile u temeljima prestonog grada Despota Stefana, pa se svetica često naziva još i Sveta Petka Srpkinja i Sveta Petka Beogradska.

Devojčica Petka rođena je oko 950. godine u pobožnoj porodici u mestu Epivat na obali Mramornog mora, nedaleko od Carigrada, prestonice Istočnog rimskog carstva i hrišćanstva. Njen brat Jeftimije posle očeve smrti zamonašio se u Studitskom manastiru u Carigradu, a kasnije je postao episkop. Pobožna Petka je posle majčine smrti nasleđe razdelila siromasima i uputila se u Carigrad, a odatle u Svetu zemlju, gde je obišla sva mesta Hristove slave i stradanja. Na kraju je otišla u jordansku pustinju, gde se četrdeset godina podvizavala u najtežem isposništvu. U njenom žitiju piše da se posle četrdeset godina vratila u rodno mesto, pošto joj je to naložio anđeo Gospodnji.


BEOGRADSKA ZAŠTITNICA

O ljubavi i poštovanju Beograđana prema Svetoj Petki govore i stihovi tropara koji joj je posvećan: „Slava si i pohvala Beogradu, gde čudotvorna voda tvoja privlači množine mnoge, kao negda Vitezda, i daje slepima vid, uzetim zdravlje, malaksalim snagu, i svima bodrost i radost, Hristova device, naša pomoćnice. Budi i nadalje straža našem prestonom gradu, utvrdi ga u Pravoslavlju, pomozi vernicima, podigni nedužne i tužne.“


Ne otkrivajući identitet, posle dve godine službe pri Crkvi Svetih apostola u neprestanoj molitvi i postu, umire u Epivatu u prvoj polovini 11. veka. Pošto su se na njenom grobu dešavala mnoga čuda, uvrštena je među svetitelje.

Krstaši sa Zapada 1204. zauzeli su Carigrad i počeli pljačku svega što se moglo odneti u papske zemlje. Bugarski car Jovan Drugi Asen otkupio je od Latina 1231. mošti Svete Petke i doneo ih u Sabornu crkvu u Trnovu. Kad su 1393. godine Turci osvojili ovaj grad, opljačkali su hram, a svete mošti izbacili iz kivota i svukli sa njih zlatotkanu odoru.

Mošti su spasene i odnete u Vidin, koji su Turci zauzeli tri godine kasnije. Blago vidinskih riznica, gde su čuvane i svetiteljkine mošti, kao lični ratni plen uzeo je sultan Bajazit.

- Čudotvorne mošti prepodobne mati Paraskeve donete su 1398. u Beograd, zahvaljujući kneginji Milici, tada monahinji Evgeniji. Despot Stefan ih je pohranio u srce prestonice, u pećinsku kapelu kraj čudotvornog izvora. Reč je o jednoj od najstarih svetinja prestonog grada, koji je već u apostolskim vremenima bio episkopsko sedište. Iznad te svetinje je podignuta današnja kapela Svete Petke - - kaže protojerej stavrofor dr Radomir Popović, starešina Crkve Svete Petke i dekan Akademije SPC za umetnosti i konzervaciju.

U pećinskoj kapeli mošti su se nalazile sve do 1521. kad je Sulejman Prvi osvojio Beograd, a mošti su odnete u Carigrad.

- Mošti svetiteljke otkupili su rumunski knezovi i 1641. preneli u Jaši gde i danas počivaju, osim dva prsta šake, koji su u našoj kapeli - kaže dr Popović.

On ističe da vernici svakodnevno u velikom broju dolaze u kapelu Svete Petke po vodu kojoj se pripisuje isceliteljska moć.

- Ovde se i danas dešavaju čuda - kaže dr Popović i kaže da izvor u pećinskoj crkvici Svete Petke uvek teče istim intenzitetom, bilo da je godina sušna ili kišovita.

novosti

Autoru:  Luna.* [ 27 Jan 2014, 14:38 ]
Tema posta:  Re: Свети Срби

Sveti Sava: Duhovni otac srpske crkve i celog naroda

"Novosti" otkrivaju malo poznate detalje o Svetom Savi, koji je za života bio poštovan ne samo kao državnik i diplomata, nego i kao veliki svetitelj

Slika

PRINC Rastko Nemanjić rođen je oko 1174. godine u dvorima u Miščićima, nedaleko od Saborne crkve Petra i Pavla na bregu iznad centra prestonog grada Rasa, današnjeg Novog Pazara. Pisci žitija Svetog Save nažalost ne daju nam jasnu sliku uzavrelog sveta u vreme Rastkovog rođenja i mladosti.

Da bi se razumela ličnost Svetog Save neophodno je pojmiti vreme kad su Stefan Nemanja i njegova žena Ana, kako kažu žitija, dobili sina Rastka kao Božji dar. To se desilo po povratku srpskog velikog župana iz Carigrada. Nemanja je u prestonicu Romejskog carstva odveden, naime, kao zarobljenik posle izgubljenog rata u kome je učestvovao u antivizantijskoj koaliciji.

Nemanja je platio ceh savezništva s latinskim svetom. Venecijanci su ga, ukazuju istoričari, uverili da će oni, Nemci i Ugari zaratiti, iz svojih interesa, protiv Vizantije. Na Nemanjin užas u ključnom trenutku ostavili su ga samog naspram ogromne armije koju je predvodio lično car Manuilo Komnin. Da bi poštedeo vojsku i narod, Nemanja je gologlav, bos i iscepanih rukava predao mač romejskom vladaru, koji ga vodi u Carigrad da uveliča carski trijumf. Nemanjina sećanja o tom doživljaju ostavila su dubok trag i na sina mezimca koji je rano spoznao da su i vladari i ubogi samo smrtnici.

- Hroničari beleže da je svetina hukom i uvredama pokušavala da ponizi srpskog vladara koji je koračao u koloni poraženih. Uprkos svemu, Nemanja je ponosno hodao štrčeći za glavu iznad vojnika koji su ga sprovodili. To je fasciniralo Carigrađane - opisuje dr Vlada Stanković, profesor na Beogradskom univerzitetu.

Posle trijumfalne parade, vizantijski car ostavlja Nemanju neko vreme da boravi u Carigradu, a zatim ga pušta da se vrati u Srbiju, pod dubokim utiskom viđenog.

OTIMANjE ZA MOŠTI

JOŠ za života Sava je poštovan kao svetitelj.
- O tome govore i muke kralja Vladislava da prenese njegovo telo u Srbiju. Sveti Sava je umro na putu iz Svete zemlje, u bugarskoj prestonici Trnovu. Bugarski car i narod shvatili su to kao Božji blagoslov i sahranili su Savu u trnovskoj Sabornoj crkvi. Na sve načine oni su izbegavali vraćanje njegovog tela Srbiji. Tek posle nekoliko meseci pregovora i jedne noćne akcije iskopavanja, Vladislavljevi ljudi dolaze do svetiteljevih moštiju i odnose ih u manastir Mileševu - kaže dr Vlada Stanković.


Posle smrti Manuila Paleologa počinju unutrašnja trvenja u Vizantiji, a vazalne države, među kojima i Srbija, odbacuju svoj status i započinju niz ratova i s Carigradom i međusobno. Rastko raste posmatrajući svet u kome svi ratuju protiv svih, a u proleće 1189. gleda neverovatnu vojnu silu od 100.000 nemačkih krstaša koji prolaze Srbijom pod budnim okom Nemanjinih strelaca i kopljanika.

Srpski vladar prijateljski dočekuje Fridriha Barbarosu u Nišu, a njegove uhode slušaju krstaše i papske sveštenike koji s mržnjom govore o "istočnim šizmaticima" i namerama da se napadne Carigrad. Nemanja se ne uključuje u taj plan i verovatno je to razlog što posle prolaska krstaša i kratkotrajnog sukoba s Vizantijom sklapa 1191. povoljan mir. Romejsko carstvo Srbiji priznaje veliki deo osvojenih teritorija, prestolonaslednik Stefan dobija titulu vizantijskog sevastokratora i ugovara politički brak sa Evdokijom, bratanicom cara Isaka Anđela.

- Nemanjići postaju deo rimske carske porodice što je neverovatan uspeh za Srbiju. Utoliko su intrigantniji predanje i žitija koji kažu da je neposredno posle takvog razvoja događaja Rastko pobegao na Svetu Goru i zamonašio se pod imenom Sava u ruskom manastiru Pantelejmon - objašnjava dr Stanković.

Kad je u Carigradu 1195. izveden prevrat, na presto je došao Aleksije Treći Komnin, otac Evdokije, čime je prestolonaslednik Stefan postao zet romejskog cara. Već sledeće godine Nemanja na državnom saboru u Rasu ostavlja Stefanu tron i kao monah Simeon on se 1197. pridružuje sinu Savi na Svetoj Gori. Posle zaokruživanja svetovne Srbije, oni zajedno stvaraju duhovnu srpsku prestonicu na Svetoj Gori. Sava odlazi u Carigrad i od cara traži napušteni manastir Hilandar da od njega napravi "pribežište" za srpske monahe. Uprkos žestokom protivljenju Vatopeda, car Aleksije Treći izdaje 1198. povelju kojom Hilandar i zapustele manastire u Milejama predaje u vlasništvo Simeonu i Savi.

Slika

Krstaško osvajanje Carigrada 1204. nije pokolebalo Savu kome se carstvu treba privoleti. On s negodovanjem posmatra kad njegov brat Stefan rastura vezu s Vizantinkom Evdokijom i sklapa novi politički brak s Anom Dandolo, unukom dužda Enrika, sive eminencije krstaškog osvajanja Carigrada. Kad Stefan prihvati i papsku krunu, Sava demonstrativno napušta zemlju, a Nemanjine mošti u Studenici prestaju da toče sveto miro, što izaziva strahovito uznemirenje u narodu. Sava, uprkos tome što Latini vladaju Carigradom, odlazi kod pravog romejskog cara Teodora Laskarisa koji vlada iz privremene prestonice u Nikeji. On naravno raširenih ruku prima Savu, predstavnika moćne Srbije.
- Po pravu Hristovog namesnika na zemlji car Savi daje titulu "arhiepiskopa srpskih i primorskih zemalja" i carigradski patrijarh izdaje akt o autokefalnosti Srpske crkve, što je pravi simbol državotvornosti. Kad vam u srednjem veku Hristov namesnik na zemlji izda dokument da imate crkvu, nema većeg dokaza državnosti. Na osnovu toga Sava stiče pravo da svog brata ovenča srpskom krunom. Taj čin i njegov povratak u Srbiju umiruju zemlju, što veoma jasno pokazuje ko je bio istinski vladar Srba - zaključuje dr Stanković.


GOSPODAR VUKOVA

* POSLE povratka u Srbiju kao arhiepiskop, Sveti Sava nije mirovao u tišini manastira već je neprestano boravio među narodom šireći prosvetu i nove veštine.

* O TOME svedoče narodna predanja u kojima Sava uči narod kako se na moderniji način ore, tka, gradi, obrađuje metal.

* ŽIVI svetac čak postaje i gospodar vukova, kao odjek starog srpskog totema - vuka.

novosti

Stranica 6 od 6 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/