Свети Срби

meksiko · **Pridružio se:** 15 Okt 2012, 19:03 **Postovi:** 1

ŽITIJE SVETOG SAVE - UVOD

Veoma davno živeo je jedan mladi princ. Bio je neobično mudar, bogat i lep. Sva vrata svetske slave i uživanja bila su mu otvorena, Ali, nešto u njemu odvraćalo ga je od svih tah čari i privlačnosti sveta za kojima su milioni ostalih ljudskih bića žudeli. I jednoga dana, tajno od svojih roditelja, on zavara trag dvorskoj pratnji i pobeže u jedno pusto mesto gde se nastani kao siromašni stranac. Jedina želja mu je bila da svoju dušu osveši Božjom istanom i voljom i da samo Njemu služi.

Mnogo godina kasnije, ovaj kraljević, vođen Božjom rukom, vrati se iz pustinje u svoju zemlju kao princ crkve i duhovni vođ svoje nacije za sva vremena. Iako je bio bez dece, on je kroz vekove postao otac miliona i miliona svojih duhovnih sinova i kćeri.

Ovo se dogodilo pre više od sedam i po vekova, ali duhovna buktinja koju je on upalio u svome narodu, još uvek gori, a broj njegove duhovne dece stalno se umnožava. On je bio prijatan, ali neustrašiv; neobično lep, a vrlo skroman; veoma aktivan, ali staložen; drušgven, a ipak usamljen. Umeo je da živi otmeno u oba dva sveta, te su se mnogi na njega ugedali.

I današnji Srbi, iz ljubavi prema njemu, podižu mu mnogobrojne zadužbine na svih pet kontinenata gde ih je ironija sudbine rasejala.

Istorija ovog neobičnog i divnog kraljevića biće izneta u ovoj knjizi.

Izvor: http://www.svetisava.cc/sr_latn/Default.aspx

G o o g l e

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Св. Теодор Комоговински – између историје и предања

Јеромонаха Теодора Турци су, приликом свога осветничког наступања против аустријске војске, у којој се налазио и знатан број Срба, живог спалили недалеко од Манастира Моштанице 1788. године. Његове мошти су се најпре чувале у Манастиру Моштаници, а онда су пренете у Комоговину.

Свети Теодор Комоговински спада у ону веома малену групу светих Срба о којима нема превише позитивних и наративних историјских података. С друге стране, кроз документа се може пратити изузетно поштовање које је народ северозападне Босне и суседне Баније испољавао према овом светом човеку и Божијем угоднику. Више се зна о историјским приликама у којима је Теодор живео, док се тек донекле, на основу карактеристика општих збивања, осликава суштина и смисао његовог житија. Култ Св. Теодора Комоговинског се усталио у манастиру по коме је свети добио име и из кога је ушао у свето предање Српске Православне Цркве, иконографију и химнографију.

МАНАСТИР КОМОГОВИНА

Манастир Комоговина се налази поред истоименог места у Банији, у крају који је, традиционално, био део Војне Крајине, на територији на којој су Хабзбуршке војне власти могле да мобилишу тзв. Банску регименту, састављену од Срба, а која је у хабзбуршким ратовима против Турака и на другим европским бојиштима била изузетно ефикасна.

Манастир Комоговина има своју историју која је попут осталих српско-православних светиња на западу Балканског полуострва уткана у сеобе и кретања становништва. Комоговина је била од 1482. г. посед српског деспота Вука Бранковића-Гргуревића (Змај Огњеног Вука), а манастир су 1693. г. основали монаси пребегли из Манастира Моштаница у Босни, Јово Свилокос и Силвестар Продановић.

У манастиру је једно време било седиште Епархије костајничко-зринопољске, када се у Комоговини настанио Епископ Алексије Андрејевић (1741–1749). Манастир је био центар побуне против војничке стеге, финансијских намета и ометања верског живота православних Срба. Буну је предводио Теодор (Теша) Кијук, а сарадник му је био локални свештеник Филип Трбојевић. Од историјских старина манастира најзанимљивији је комад текстила, заправо остатак епитрахиља на коме су извезена три двоглава орла који на својим прсима носе грб Хрватске. Сматра се да је манастирској цркви те епитрахиље поклонила грофовска породица Ердеди.

ИСТОРИЈСКА СТРАНА ЖИТИЈА

Теодор је био јеромонах који је живео, молио се Богу и испуњавао своје монашке завете у Манастиру Моштаница у Поткозарју. Било је то време турске владавине у југоисточној Европи, пред крај XVIII века када је широм Балканског полуострва међу хришћанским народима долазило до страдања и до појаве новомучеништва.

Савременици Св. Теодора су новомученица Св. Злата Мегленска и Св. Анастасије Радовишки. Наш светитељ је пострадао управо у оном времену када су Христа исповедили и за Њега страдали новомученици: Св. Анастасије Мученик из Радовиша код Струмице – кога су Турци уморили 29. августа 1794. г. – и Злата (Хрисија) Мегленска која је убијена 13. или 18. октобра 1795. године.

Теодор је рођен је месту Курузари подно планине Козаре и презивао се Сладић. Турци су га, приликом свога осветничког наступања против аустријске војске, у којој се налазио и знатан број Срба, живог спалили недалеко од Манастира Моштанице 1788. године.

Његове мошти су се најпре чувале у Манастиру Моштаници, а онда су пренете у Комоговину, коју су и основали пребегли моштанички калуђери. Тим моштима је народ долазио на поклоњење нарочито о празнику Теодорове суботе.

ЦРКВЕНИ КУЛТ И НАРОДНО ПОШТОВАЊЕ

Сигуран помен моштију светога у новије време, доказ њиховог поштовања, налазимо у беседи свештеника из места Слабиње (код Дубице), одржаној на Преображење 1867. године у Манастиру Комоговина, где се рука светитеља чува у поменутој монашкој обитељи.

Пре избијања Другог светског рата овај део моштију се чувао у парохијској цркви у Комоговини. Након рата пренете су у епископску цркву у Карловцу, одакле су 1957. г. враћене у Костајницу јер у Комоговини није било свештеника, а чувале су се у никленој кутији са стакленим поклопцем.

Култ Св. Теодора Комоговинског се у простодушној народној побожности, која је временом еклисиолошки утврђивана и хијерархијски усмеравана, често поистовећивао са местом у календару резервисаним за Св. Теодора Тирона, ранохришћанског мученика чије се мошти управо чувају у Српској Православној Цркви, у фрушкогорском Манастиру Хопово. Народно празновање Теодорове суботе, прве суботе у Часном Васкршњем посту, са свим пратећим веровањима и обичајима, повезивало се са мученичком смрћу Св. Теодора Комоговинског. Ово поистовећивање је личност новомученика додатно смештало у сферу предањског, јер је Теодор био страдалник за православље који је скончао у крају где народ, врло често, историјске чињенице амалгамише са романтичарско-упрошћавајућим поимањем стварности.

На редовном заседању Св. Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве донета је следећа одлука:

„Свети архијерејски сабор у својој седници од 20. маја 1966. под АСбр 28/зап 44, донео је ову одлуку: Унети у списак светих Срба мученика за веру и Св. Теодора Сладића мученика из Комоговине, с тим што ће се помињати на дан Теодорове суботе“.

pravoslavlje

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

СВЕТИ ДАНИЛО II архиепископ српски
(1324-1337)

Данило II, чије се мирско име не зна, био је властелинског порекла. Пре одласка у манастир био је у дворској служби краља Милутина, а одатле је попут Светог Саве побегао у манастир Светог Николе у Кончуљ, где га је игуман Никола замонашио и дао му име Данило. Као што је Свети Сава водио бригу о духовном животу Светог Арсенија Сремца, тако је о духовном животу Данила бругу водио архиепископ Јевстатије. На сабору, који је одржан у Срији, изабран је за игумана манастира Хиландара. У време док је био игуман хиландарски трајала је трогодишња разбојничка опсада Свете Горе. На челу одбране манастира Хиландара стајао је игуман Данило, који се више истакао као ратник и дипломата него ли као монах. Након једне поверљиве мисије у Дебрцу, у другој половини 1310. године, игуман данило се вратио на своју дужност у Хиландар. Међутим, убрзо се повукао у испосницу Светог Саве у Кареји одакле је половином 1311. године изабран за бањског епископа. Новом епископу је краљ Милутин, који је започео изградњу храма Светог Стефана у Бањској, ставио у дужност да води бригу о завршетку храма. Присуствовао је последњим тренутцима живота краљице Јелене и оставио детаљан и дирљив опис њене смрти и полазак погребне поворке из Брњака за Градац. Када је завршено подизање манастира Бањска , епископ Данило се повукоу Хиландар у првој половини 1315. Године, а идуће године се вратио у Србију на позив краља Милутина који је желео да га види на месту архиепископа српског. Епископ Данило је после смрти архиепископа Саве III узе очешће у раду изборног сабора који се трипут састајао и изабрао за новог архиепископа Никодима који је био Данилов ученик. Претпоставља се да је епископ Данило много допринео да се страсти смире и да за архиепископа буде изабран Никодим. С обзиром да се жеља краља Милутина није остварила, епископ Данило је изабран за епископа Хумског са седиштем у Бијелом Пољу при саборном храму Светих Апостола. Заслугом епископа Данила осликана је припрата и наос ове цркве. Пошто је био веома одан краљу Милутину, епископ Данило се нашао и крај краљеве самртне постеље и сахрани га у храму Светог Стефана у Бањској. Половином 1322. Године Данило се поново повукао у манастир Хиландар. После смрти архиепископа Никодима епископ Данило је, 14. септембра 1324. године изабран за архиепископа српског. Архиепископ Данило је дошао на трон Светог Саве са врло великим искуством. У његовом раду посебно су дошле до изражаја његове грађевинске способности, а које је он показао приликом градње манастира Дечана. За време његове управе Српском црквом подизане су нове и обнављане запустеле цркве. Подигао је у Пећи храм Богородице Одигитрије-Путеводитељнице, с два мала храмау њој. Саградио је и црквицу Светог Николе крај своје велике задужбине. Смислио је саградио и осликао испред пећких храмова прелепу припрату сапомостом. Саградио је пирг с црквицом Светог Данила. Архиепископ Данило спада у ред најзаслужнијих наследника Светог Саве. Настављао је што су добри епископи започели и исправљао што су слаби покварили. Капитално дело архиепископа данила «Живот краљева и архиепископа српских» ушло је у најлепше бисере српске књижевности. Архиепископ Данило управљао је Српском црквом четрнаест година и три месеца. Упокојио се 19. децембра 1337. године.

Тропар (глас 3):

Показа се као чудесна потврда, јер си засијао у делима врлина Божијих, руководећи монашким збором. Очистио си архијерејске тронове, не уплашивши се јеретичких напада, и уздигао си Цркву Христову, Свети Данило. И умро си као да си заспао, јер тело твоје је сачувано цело и нетрулежно, и подаје лека болесним од разних болести и прогони демоне: Зато те молимо, моли да се спасу душе наше.

pravoslavlje

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Žitije prepodobne Majke Paraskeve – život Svete Petke

Dana, 27 oktobra se u Srbiji i svim pravoslavnim zemljama slavi Prepodobna Majka Paraskeva - Sveta Petka, svetiteljka srpskog porekla, koja je svojim čudotvornim delima, uticajem i značajem za naš verujući narod kroz vekove pokazivala put ljudima ka hrišćanskoj veri i spasenju.

S obzirom na boravak njenih svetih moštiju tokom srednjeg veka u Beogradu, ona se u narodu naziva i Sveta Petka Beogradska. Posetite njen hram na Kalemegdanu, crkvu Ružicu sa njenim čudotvornim izvorom ili bilo koji pravoslavni hram u svom mestu, poklonite joj se za vekovni trud i molitve koje upućuje za verujuće, za isceljenja duše i tela koje nam poklanja, i za svakojaku drugu pomoć u nevolji.

Žitije Svete Petke

Ova slavna, ravnoangelna svetiteljka bese srpskoga porekla, rodjena u gradu Epivatu (na turskom Bojados), izmedju Slimvrije i Carigrada. Roditelji Svete Petke behu imucni i pobozni ljudi; zivljahu u svemu po zapovestima Bozjim i zivot svoj ukrasavahu milostinjom i dobrim delima. Osim Petke, oni imadjahu i jednoga sina, Jevtimija. Decu svoju oni vaspitavahu u poboznosti, ucahu ih svakoj vrlini i zivotu po Bogu. Jednom Petka kao desetogodisnja devojcica, kada s majkom bese u crkvi, cu reci Bozanskog Jevandjelja: "Ko hoce za mnom da ide neka se odrece sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide" (Mk. 8, 34). I ove joj se reci duboko urezase u srce. Po izlasku iz crkve ona srete prosjaka, i krisom od majke ona skide sa sebe svoju skupocenu haljinu i dade je prosjaku, a sama obuce njegove dronjke. Kada dodje kuci i roditelji je ugledose u dronjcima, oni je izgrdise i strogo zapretise da vise to ne cini. Na grdnje zbog toga ona je roditeljima odgovarala da ona drugacije ne moze ziveti.

Brata Petkinog Jevtimija roditelji dadose na skole. Zeljan savrsenijeg zivota duhovnog, Jevtimije se, uz pristanak roditelja, zamonasi. Kao monah on se procu zbog svog podviznickog zivota, i bi izabran za episkopa Maditskog. Kao episkop se proslavi vrlinama i borbom sa jereticima. Upokoji se u dubokoj starosti i bi sahranjen u sabornoj crkvi. Za zivota i posle prestravljenja on stvori mnoga cudesa.

Po smrti roditelja devica Petka, vazda zeljna podviznickog zivota Hrista radi, odade se strogim podvizima. Ugledajuci se na zivot svetitelja, ona postom i bdenjem umrtvljavase svoje telo i potcinjavase ga duhu. No sva goreci zeljom da zivi samo Gospodu i radi Gospoda, ona ne mogase dugo ostati u mnogometeznom svetu, nego napusti roditeljski dom, ostavi svet i otputova u Carigrad da se pokloni tamosnjim svetinjama. Obilazeci ih, ona srete mnoge revnosne podviznike i dobi mnoge dragocene pouke od njih. I po njihovom savetu ona se nastani u Iraklijskom predgradju pri crkvi Pokrova Presvete Bogorodice, i tu provede u molitvama, postu i suzama pet godina.

Ispunjavajuci svoju davnasnju zelju ona otputova u Palestinu, i poklonivsi se svetim mestima, osvecenima Spasiteljevim zivotom, nastani se u Jordanskoj pustinji. Tu provodjase ravnoangelni zivot. Podrzavajuci proroka Iliju i Jovana Krstitelja, ona se hranjase jedino pustinjskom travom, u vrlo maloj kolicini, i to po zalasku sunca. Postepeno se topeci od zege i od mraza, ona upirase oci samo ka Jedinome Bogu, Koji smirene srcem moze spasti od malodusnosti i dusevne bure. Ko bi mogao iskazati sve trudove i patnje, muke i iskusenja demonska koje pretrpe sveta Paraskeva u toku mnogih godina. Ko bi mogao znati koliko je ona suza prolila, i koliko uzdaha k Bogu poslala? Ko bi mogao opisati njene svakodnevne borbe koje je sa telom, pomislima i djavolima vodila dok ih nije potpuno pobedila? Jedino svevideci Bog, jer je samo On mogao videti i znati sve njene podvige. Tamo u nje ne bese brige o tastim stvarima ovoga sveta, ona se brinula jedino o ociscenju svoje duse, o odgovoru na buducem sudu i o susretu sa Nebeskim Zenikom. "Tebe, Zenice moj, trazim", govorase prepodobna Paraskeva, i stalno imadjase na umu reci iz Pesme nad pesmama: "Pokazi mi se ti koga ljubi moja dusa" (1, 6). Njena glavna i neprekidna briga bese: kako upaliti zizak svoj, i s mudrim devojkama izaci u susret Nebeskom Zeniku, i cuti slatki glas Njegov, i nasladiti se gledanjem krasote Njegove. Da, samo se oko toga ona pastase i govorase: "Kad cu doci i pokazati se licu Bozjem?" (Ps. 41, 3).

Dok takav zivot u pustinji vodjase prepodobna Paraskeva, lukavi vrag joj zavidjase na vrlinama i pokusavase da je sanjarijama i prividima zaplasi. Cesto uzimajuci na sebe oblicje raznih zveri, on kidisase na svetu podviznicu, da bi je omeo na putu podviga. Ali divna nevesta Hristova Paraskeva "izabra Visnjega sebi za utociste" (Ps. 90, 9) i Njegovom pomoci, a znamenjem svetoga Krsta, odgonjase vrage i kao paucinu kidase sve djavolje zamke, i potpuno pobedi djavola. Jer ona, pri zenskoj prirodi svojoj, stece muski razum i pobedi djavola kao David Golijata.

Ukrasivsi dusu takvim podvizima i vrlinama, sveta Paraskeva postade vozljubljena nevesta Hristova, te se njoj ispuni prorocka rec: "Caru ce omileti lepota tvoja" (Ps. 44, 12). Jer se taj Car useli u nju sa Ocem i Svetim Duhom i prebivase u njoj kao u svetoj crkvi Svojoj. Sveta Paraskeva, sacuvavsi dusu svoju od greha i oskvrnjenja, zaista nacini sebe crkvom Boga Zivoga.

Crkva Ružica na Kalemegdanu

Tako ziveci dugi niz godina u pustinji prepodobna Paraskeva, kad jedne noci po obicaju svom stajase na molitvi i sa umiljenjem pruzase ruke svoje k nebu ugleda angela Bozjeg u obliku presvetlog mladica, koji dosavsi k njoj rece: "Ostavi pustinju, i vrati se u tvoje otecestvo; potrebno je da tamo predas svoje telo zemlji, a dusom se preselis Gospodu."

Udubivsi se u smisao ovog vidjenja, prepodobna razume da je to naredjenje od Boga. I radovase se sto ce se uskoro razresiti tela, ali tugovase sto ce se rastati sa pustinjom: jer nista tako ne ociscava dusu i ne privodi je k Prvoliku kao pustinja i usamljenicko molitveno tihovanje. No pokoravajuci se nebeskoj volji, prepodobna krenu u svoje otecestvo. Doputovavsi u sveti grad Carigrad, ona poseti divnu crkvu Svete Sofije; isto tako poseti i crkvu Presvete Bogorodice u Vlaherni, i poklonivsi se cudotvornoj ikoni Bogomatere otputova u svoju postojbinu Epivat. Tu ona prozivese jos dve godine, ne manjajuci nacin svog pustinjskog zivota, nego provodeci sve vreme u trudu, postu i molitvi. A kada dodje vreme njenog odlaska k Bogu, prepodobna Mu se usrdno pomoli za sebe i za sav svet, i tako u molitvi predade Bogu blazenu svoju dusu. Telo njeno bi od strane vernih sahranjeno po hriscanskom obicaju, ali ne na opstem groblju, vec odvojeno, kao telo strankinje koja nikome ne bese kazala odakle je.

Bog, hoteci da proslavi ugodnicu Svoju, otkri svete mosti njene posle mnogo godina, i to na sledeci nacin. Blizu mesta gde prepodobna mati Paraskeva bese sahranjena podvizavase se na stubu u molitvenom tihovanju neki stolpnik. Dogodi se da tamo talasima bi izbaceno telo nekog mornara koji se za vreme plovidbe tesko razboleo i umro. Od tog lesa stade se siriti strahoviti smrad, da je prosto bilo nemoguce proci tim putem. Taj smrad nije mogao trpeti cak ni stolpnik, te zbog toga bi prinudjen da sidje sa stuba i da nalozi nekim ljudima da iskopaju duboku rupu i usmrdeli les zakopaju. Kopajuci rupu, ti ljudi, po promislu Bozjem, nadjose netljeno telo gde lezi u zemlji, i zacudise se tome. Ali kao prosti i neverni, oni ne obratise na to potrebnu paznju i shvatise kako treba. I govorahu medju sobom: "Kada bi ovo telo bilo sveto, Bog bi to otkrio preko kakvih cudesa." Sa takvim rasudjivanjem oni ponovo zatrpase netljeno telo zemljom, bacivsi tamo i smrdljivi les, pa otidose svojim kucama. A kad padne noc, jedan od njih, neki Georgije, covek hristoljubiv, moljase se Bogu u svojoj kuci. I zaspavsi pred zoru on vide u snu neku caricu gde sedi na presvetlom prestolu, a okolo nje mnostvo svetlih vojnika. Videvsi to, Georgija obuze strah, i on pade na zemlju posto ne bese u stanju gledati taj sjaj i lepotu. a jedan od tih svetlih vojnika uze Georgija za ruku, podize ga i rece mu: "Georgije, zasto tako omalovaziste telo prepodobne Paraskeve i pogreboste pored njega smrdljivi les? Smesta izvadite telo prepodobne i polozite na dostojnom mestu, jer Bog hoce da sluskinju Svoju proslavi na zemlji." Tada i ta svetla carica rece Georgiju: "Pohitaj te izvadi moje mosti i polozi ih na cesnom mestu, ne mogu vise da trpim smrad onoga lesa. Jer i ja sam covek, i postojbina je moja Epivat, gde vi sada zivite."

Te iste noci imadjase takvo isto vidjenje i jedna blagocestiva zena, po imenu Jevtimija. Sutradan oni oboje ispricase svima o svojim vidjenjima. Kada to cu blagocestivi narod, svi sa svecama pohitase k mostima prepodobne Paraskeve i izvadivsi ih sa velikim strahopostovanjem iz zemlje, radovahu im se kao nekom skupocenom blagu. Svete mosti bise sveceno polozene u crkvi svetih i svehvalnih apostola Petra i Pavla u Epivatu. Molitvama prepodobne Paraskeve davahu se od svetih mostiju njenih mnoga isceljenja bolesnicima: slepi progledahu, hromi prohodjahu, raznovrsni bolesnici i besomucnici dobijahu zdravlje.

Crkva Svete Petke na Kalemegdanu

Dva veka posle prestavljenja prepodobne matere nase Paraskeve Carigrad i okolina behu pod zavojevackom vladavinom krstasa papskih. Godine 1238. blagocestivi bugarski car Jovan Asen resi da svete mosti prepodobne Paraskeve oslobodi iz vlasti krstasa. I kada car Asen dostavi krstasima svoju nameru da svete mosti prepodobne Paraskeve prenese u svoju prestonicu Trnovo, krstasi odmah pristadose da mu ih dadu, jer se bojahu mocnoga cara. Tada car posla blazenog Marka, mitropolita Perejaslavnog, sa mnogim episkopima i svestenicima, da svete mosti prepodobne prenesu u Trnovo. U Trnovu svete mosti bise svecano docekane i polozene u pridvornoj crkvi, gde one, pocivajuci netljeno, tocahu raznovrsna isceljenja svima koji im sa verom priticahu.

Posle dosta vremena, kada turski sultan Bajazit zauze Trnovo, tada sve dragocenosti i svetinje bise razgrabljene. Tada cesne mosti svete Paraskeve behu prenete u Valahiju (Vlasku), u Vidinu na Dunavu. a kada Turci osvojise i Valahiju 1396. godine, na zauzimanje srpske carice Milice kod sultana Bajazita ove svete mosti behu prenesene u Srbiju, u Beograd. U Beogradu je zatim podignuta crkva Svete Petke, koja do danas postoji (u Kalemegdanskoj tvrdjavi); u njoj se nalazi i izvor Sv. Petke sa cudotvornom vodicom. Pobozni Beogradjani i drugi vernici odlaze cesto, a osobito petkom, u hram i na izvor Sv. Petke i dobijaju od nje blagodatnu pomoc po veri svojoj.

Godine 1521. sultan Sulejman II, zauzevsi Beograd, zapleni i cesne mosti prepodobne Paraskeve, prenese ih u Carigrad i postavi u svojim palatama. I tu bivahu mnoga mnogobrojna cudesa od bogosilnih svetih mostiju, te se sveta mati Paraskeva slavljase ne samo medju hriscanima, nego i medju muslimanima. Ali to i uznemiri muslimane, i oni bojeci se da se vera u cudotvornu silu svetih mostiju svete Paraskeve ne prosiri medju njima, a i zbog molbe i zauzimanja hriscana, predadose ove svete mosti carigradskim hriscanima, i ovi ih cesno polozise u Patrijarsijskoj crkvi.

Godine 1641. blagocestivi Vasilije Lupul, vojvoda i gospodar zemlje Moldavske, dobivsi vest da se svete mosti prepodobne Paraskeve nalaze u Patrijarsijskoj crkvi u Carigradu, svim srcem zeljase da se one cesno prenesu u njegovu pravoslavnu drzavu. Ovu zelju njegovu potpomaze Gospod, proslavljan u svetima Svojim, i zeleci da i u Moldaviji proslavi svetiteljku Svoju, On stavi u srce carigradskom patrijarhu Parteniju misao da izadje u susret zelji moldavskog gospodara. Tada patrijarh, uz saglasnost celog svestenog sabora i pristanak drugih presvetih patrijaraha, posla cesne mosti prepodobne matere nase Paraskeve blagocestivom gospodaru, vojvodi Vasiliju, u prestoni grad njegov Jas. Tamo, sa velikim slavljem i uz ogromnu radost zitelja cele Moldavije, svete mosti bise polozene u crkvi Tri Sveta Jerarha, dana 14. oktobra 1641. godine.Divnim cudesima svojim ove svete mosti neprekidno proslavljaju Gospoda, uvek divnog u svetima Svojim.

Molitva Svetoj Petki

Sveta Petko, Božja Svetiteljko, moli Boga za nas.

Udostojila si se gledanja lica Božijeg kao čedo našeg naroda, slavna Petko svetiteljko, pa imamo slobodu tebi govoriti, srodnici našoj, i tebe moliti za spasenje duša naših.

Slava si i pohvala Beogradu, gde čudotvorna voda tvoja privlači množine mnoge, kao negda Vitezda, i daje slepima vid, uzetima zdravlje, malaksalima snagu, i svima bodrost i radost, Hristova devstvenice, naša pomoćnice.

Budi i nadalje prestonome gradu srpskom, utvrdi ga u Pravoslavlju, pomozi vernima, podigni nedužne i tužne, u usnulim u Gospodu precima našim, braći i deci, izmoli večni pokoj i večno spasenje, sveta Petko, Božija Svetiteljko.

Svima pomozi, pa i meni ne odmozi. Dobre u dobru složi, i svako im dobro umnoži. Da se kroz tebe proslavi Bog u Trojici, u vekove vekova. Amin.

website Manastira Lepavina.

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Преподобни Наум Охридски

Ученик светих Кирила и Методија и један од Петочисленика, који су најревносније сарађивали оним апостолима словенским. Свети Наум путовао је у Рим, где се прославио чудотворном моћи као и великом ученошћу. Беше зналац многих језика. При повратку из Рима они се настанише, помоћу цара Бориса Михаила, на обалама Охридског језера. Док је свети Климент деловао као епископ у Охриду, дотле је свети Наум основао на јужној обали језера манастир, који и дан-данас краси ту обалу, - као што име свети Наум краси историју словенског Хришћанства - и који је кроз векове и векове био извор чудотворне силе и уточиште болним и невољним. Око светог Наума сабрало се беше мноштво монаха одасвуд са Балкана. Свети Наум је био мудар учитељ, јединствен руковођ монаха, одлучан подвижник, чудотворан молитвеник и духовник. Неуморни трудбеник свети Наум се особито трудио на превођењу Светога Писма, и осталих црквених књига, са грчког језика на словенски. Чинио је чудеса и за живота и по смрти. Његове чудотворне мошти и дан-данас задивљују многобројним чудесима, нарочито исцељењима од тешких болести, понаособ лудила. Упокојио се у првој половини X века и преселио у радост Христа љубљенога.

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Nebeska čovečica

Sveta Petka uživa ogromno poštovanje kod Srba. Po broju svecara (onih koji su je uzeli za svoju slavu) ova svetica zauzima peto mesto - iza svetog Nikole, svetog Jovana, svetog Djordja i arhangela Mihaila

SVETA Petka uživa ogromno poštovanje kod Srba. Po broju svečara (onih koji su je uzeli za svoju slavu) ova svetica zauzima peto mesto - iza svetog Nikole, svetog Jovana, svetog Đorđa i arhangela Mihaila. Njoj je naš narod posvetio 240 poznatih parohijskih i manastirskih crkava. Mnoge od njih i danas postoje - druge su ostavile značajan trag u prostoru i raznoraznim zapisima.
Hramove ovoj svetiteljki Srbi su počeli da zidaju još u doba Nemanjića. Najviše ih je bilo na Kosovu i Metohiji - kako po gradovima (Prizren, Priština, Peć), tako i po selima.
Poslednji srpski despoti i despotice, takođe su mnoge hramove posvetili Svetoj Petki. Sa velikim talasima srpskih seoba poštovanje Svete Petke se sa juga prenosilo do Dalmacije i Mađarske, a najsnažnije se iskazalo u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Šumadiji i Sremu.
U predgovoru bogato ilustrovane monografije “Sveta Petka - slava srpska i zaštita vernih”, koju su ovih dana zajednički izdale “Svetigora” i Kompanija “Novosti”, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije kaže:
- Bog u svakom pokolenju podiže i “na svijećnjak stavlja” dostojne svoje svetilnike da spasonosno svetle ljudima, i za svoga zemnoga života, a još silnije i delotvornije posle njega. Tako je i nama, pravoslavnima Balkana, pre više od deset vekova poslao Prepodobnu majku, našu Petku - Paraskevu, nebesku čovečicu i zemaljskog anđela, od našeg krštenog plemena, iz jedne od brojnih srpskih Slavonija, kojima je bila prošarana teritorija moćnog Vizantijskog carstva. Kao svoju čudesnu dobrotvorku Svetu Petku proslavljaju sve zemlje i narodi na Balkanu i u celoj vaseljeni, koji su izabrali da na zemlji žive Nebom i Hristom.
Mitropolit Amfilohije kaže da se o Svetoj Petki malo zna - pojedinosti njenog rođenja, detinjstva i prve mladosti ostale su za nas nedokučive. Pouzdano se, međutim, zna da je kao mlada sve biće svoje, telo i dušu, mladost i lepotu, prinela na dar Bogu, dobivši od Boga mnogo više od “sto puta toliko”.
- To, pak, nije učinila javno - kaže Amfilohije - pred licem celog sveta da dobije pohvalu od ljudi, nego u tajnosti, živeći godinama nepoznata, sa vetrovima i pticama, u pustoši balkanskih zabiti. Otišla je samo radi podvizivanja, napustivši svoja rodna Pristaništa-Epivate, na obalama Mramornog mora, na dan hoda udaljena od Carigrada.
Mitropolit Amfilohije smatra da Sveta Petka “kao pustinjica, a ne opštežiteljna monahinja”, možda i nije menjala svoje slovensko kršteno ime, kao što je učinio njen stariji brat u monašstvu nazvan Jevtimije Maditski. Pošto se Jevtimije upodobio između 989. i 996. godine, može se zaključiti da je Sveta Petka živela u drugoj polovini desetog i početkom jedanaestog veka. Sveta Petka se podvizivala u surovim uslovima. Nekad su to bile neprohodne gore, nekad kamene i bezvodne pustinje. Bila je okružena divljim zverima, hranila se gorkim planinskim plodovima. Neka žitija govore da je boravila u Trakiji i Palestini. Tamo je ostala sve dok joj Bog nije rekao da se vrati u svoju zemlju.
Kad je stigla u Carigrad, a zatim u svoje rodno mesto Epivate, tamo su je bili svi zaboravili. Ali, ona se na to nije obazirala. Nastavila je da se podvizava, hodajući poljima i brdima svoga zavičaja. Kad se predstavila, neki dobri ljudi sahranili su je kao strankinju, van seoskog groblja. Pokopali su je na mestu gde ju je smrt zatekla, na jednom polju, pored mora.

nastavice se

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Mornar i svetica

U njenom žitiju, nastalom u bugarskom gradu Trnovu, u 13. veku, kaže se da je ona rodjena u selu Epivati. Telo svetiteljke pokopano izvan groblja

SRPSKA pravoslavna crkva slavi četiri svete Paraskeve - Paraskevu Mučenicu, Paraskevu Prepodobnomučenicu, zvanu Rimljanka, Paraskevu Velikomučenicu, zvanu Ikonijska i Paraskevu Srpsku, koja nosi svoje srpsko-slovensko ime Petka.
Sveta Petka je najmlađa od ove četiri svetice. U njenom žitiju, nastalom u bugarskom gradu Trnovu, u 13. veku, kaže se da je ona rođena u selu Epivati kod grada Kalikratije, na obali Mramornog mora. Njeni roditelji nisu pripadali “ni prebogatim veleposednicima, ni onima koji su patili od siromaštva”. Kad je dostigla punoletstvo, Petka je tvrdo odlučila da ostavi roditelje i prijatelje, i sve što je od ovog sveta, i postane Hristova sledbenica.
Pisac Petkinog žitija kaže: “Okrilaćena dobrodeteljima ona ode u pustinju i prebivaše tamo, uzljubivši bezmetežni život, uistinu anđeoski, smirivajući telo svoje postom i bdenjima. U pustinji Petka ne vide ni jelo ni piće, a hrana i jelo behu joj suze i neprestane molitve. I prevali tako ceo život, posvećena dobrodeteljima u toj zemlji. Živeći vrlinski, hodajući neravnim i trnovitim putem, sjedinjenog srca i uma, u duhovnom smiraju, nije želela da se priopšti nikome od zemnorodnih, no prebivaše vascela ustremljena Bogu.”
Kad je osetila da se približava kraj njenog ovozemaljskog života, Petka se vratila iz pustinje i stigla u Carigrad. Pošto je u ovom gradu posetila sva sveta mesta, otišla je u zavičaj u kome je svoj blaženi duh predala u ruke Boga.
Pisac Petkinog žitija daje dosta podataka o tome gde je ova svetica sahranjena i kako su pronađene njene mošti. Njeno telo pokopano je izvan groblja, iz čega se izvodi zaključak da nije bila Grkinja, već strankinja.
Nedaleko odatle bio je sahranjen neki mornar koji je bolovao od teške bolesti. Iz njegovog plitkog iskopanog groba izbijao je jak smrad. Kako je u blizini bio podignut jedan podvižnički stub na kome se podvizivao jedan stolpnik, i kako podvižnik više nije mogao da podnese nesnosne mirise, sišao je sa stuba s namerom da mornarevo truplo dublje zakopa. U tome su mu pomogli neki meštani.
Kopajući novi grob za nesrećnog moreplovca, naišli su na grob Svete Petke. Iako su videli da je njeno telo celo, samo od sebe očuvano, savršeno (netruležno) i zdravo, tome nisu pridavali neki značaj. Rezonovali su ovako: da je telo te žene sveto, Bog bi ga već otkrio čudesima. Pošto nikakva čudesa nisu do tada primetili, zaključili su da nije reč o nekom svecu i mornarev leš stavili su u grob u kome je počivala Sveta Petka.
Pisac Petkinog žitija kaže da je jedan od tih meštana, po imenu Georgije, noću usnio san u kome se javila carica okružena mnoštvom velmoža. Jedan od velmoža rekao je Georgiju: “Čoveče, zar se Boga ne bojiš? Ono telo na koje si naišao, sveto je. Vi pogreboste istrulelo i zlosmradno truplo sa telom božanstvene Paraskeve.”
Georgiju se u snu obratila i Sveta Petka: Rekla mu je: “De, brzo pohitaj i izvesti sve da me brzo oslobode toliko silnog smrada! Ako to ne učiniš, znaj uistinu da ćeš ognjem izgoreti i poginuti.” Preplašen, Georgije je odmah istrčao iz kuće i obavestio susede šta je usnio. Meštani su uzeli sveće i sjatili se oko groba Svete Petke. Izvadili su njeno telo iz zemlje, stavili u kovčeg i odneli u crkvu svetih apostola. Svetiteljkine mošti počele su odmah da izlivaju mnoga isceljenja - slepi su progledavali, hromi prohodavali, a zdravlje se vraćalo i onima koji su bolovali od drugih bolesti.

nastavice se

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Свети Доситеј Загребачки Исповедник

Митрополит Доситеј Васић рођен је у Београду 5. децембра 1887. године. Гимназију и богословију завршио је у родном граду, а Духовну академију са степеном богословља у Кијеву 1904. године Након двогодишњих студија богословских и философских наука на Берлинском универзитету, студирао је у Лајпцигу и експирименталну философију. Монашки постриг и чин јерођакона примио је још као ученик Богословије. За суплента Богословије Светог Саве у Београду постављен је 1907, а две године касније (1909) наставио је студије на Сорбони. Крајем 1910. године прешао је у Женеву где је боравио све до објаве Балканског рата. Свети архијерејски синод изабрао га је маја 1913. године за епископа. Исте године, 25. маја посвећен је за епископа Нишког. Почетком Првог светског рат, после низа неприлика, владика Доситеј је интерниран. У своју Епархију вратио се тек 1918. године. После нормализације стања, владика Доситеј је изабран за потпредседника Средишњег архијерејског сабора и у том својству је учествовао у преговорима са Цариградском патријаршијом. Три године провео је на мисионарском раду у Чехословачкој. За првог архијереја новоустројене Загребачке епархије постављен је 1931. године. Његов боравак у Загребу упамћен је по бројним харитативним делима. У овом граду основао је и православни манастир посвећен Светој Петки. За време болести патријарха српског Варнаве, као најстарији члан Светог архијерејског синода водио је послове Српске цркве. После патријархове смрти, до избора новог патријарха 1938. године, владика Доситеј је администрирао Београдско-карловачком архиепископијом. По избијању Другог светског рата митрополит Доситеј је ухапшен и заточен у затвору загребачке полиције у Петрињској улици. Као тежак болесник премештен је у болницу где је мучен и злостављан од тамошњих часних сестара. Тако измучен, у бесвесном стању, стигао је у Београд, у манастир Ваведење, где га је брижно неговало сестринство овог манастира. Од тешких последица злостављања умро је 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведењу и сахрањен у порти овог манастира.

Тропар (глас 1):
Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Ахијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

pravoslavlje

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Bitka za mošti

Gotovo ceo jedan vek mošti svete Petke bile su pohranjene u crkvi Svetih apostola u njenom rodnom mestu Kalikratiji, u okolini Carigrada. Putešestvije moštiju trajalo vekovima

GOTOVO ceo jedan vek mošti svete Petke bile su pohranjene u crkvi Svetih apostola u njenom rodnom mestu Kalikratiji, u okolini Carigrada. U jeku latinske okupacije vizantijskog prestonog grada (1231-1238) bugarski car Jovan Drugi Asen, tast srpskog kralja Vladislava, sinovca Svetog Save, koristeći svoje ratne pobede nad Latinima, uspeo je da mošti ove svetiteljke prenese u svoju prestonicu Trnovo.
Asen je nastojao da od Trnova napravi novi pravoslavni centar. Ovde je sabrao mošti mnogih svetitelja (svetog Jovana Rilskog, Ilariona Meglenskog, Mihaila Vojina, svete Filotije, Jovana Polivodskog, carice Teofilije). U Trnovu se 1936. godine upokojio i Sveti Sava. Njegova sveštena grobnica, zajedno sa moštima drugih svetaca, govori da je ovaj bugarski grad tada postao prava riznica pravoslavlja.
Patrijarh bugarski Jevtimije, autor opširnog žitija svete Petke, kaže da je car Asen bio spreman da od Latina preuzme mošti svete Petke, makar zato morao da plati najvišu cenu. Na to se odlučio pošto je do njega dopro glas o velikoj slavi ove svetiteljke. "Asen je", piše patrijarh Jevtimije,"želeo da se nasladi netruležnim blagom časnog ćivota sa moštima Prepodobne, kao što jelen gori za izvorima vodenim. Jer ona neprekidno prosijavaše čudesima svuda rasprostirući blagotvorne zrake, i ozarivaše krajeve zemlje."
Asen je, ističe patrijarh Jevtimije, skovao dobar plan da se domogne moštiju svete Petke. Uputio je u Carigrad poslanike koji od Latina "nisu iskali ni srebro ni zlato, niti bisere, niti skupoceno drago kamenje, nego pravoslavlja vredan kovčeg Prepodobne".
- Zar je išta moglo da mu bude draže od tela Prepodobne - pita se Jevtimije.- Na umu mu stalno beše ova misao: "I polovinu carstva da mi zatraže, gotov sam da im dam. Sve bih od srca dao, samo da bih dobio blago za kojim žudim."
Kad su od bugarskih poslanika čuli šta im car Asen nudi za Petkine mošti, Latini su rekli da će njegovu želju odmah ispuniti. Toliko su bili predusretljivi da su kazali da bi caru bugarskom dali i svoju dušu, kad bi to bilo ikako moguće. Asen je bio toliko radostan da se "krilima vinuo u nebo". Odmah je uputio u Carigrad mitropolita Preslavskog da preuzme telo svete Petke i prenese ga u Bugarsku.
Na putu za Trnovo kovčeg sa svetiteljkinim moštima narod je dočekivao sa velikom radošću i pobožnošću. Sam car Asen, sa majkom i suprugom, velmožama i celokupnim crkvenim klirom, izašao je nekoliko kilometara daleko od grada da svečano dočeka Petkine mošti.
- Tu je - piše patrijarh Jevtimije - sa trepetom primiše na ruke, iz sveg srca i duše celivahu je sa ljubavlju. Kada je, pak, donesoše u Trnovo, položiše je u carsku crkvu, gde leži i danas dajući različita isceljenja onima koji sa verom i ljubavlju pritiču njenom kovčegu slavnom. (Ove reči autor Petkinog životopisa, zapisao je u 14. veku.)
MoŠti svete Petke boravile su u novosagrađenoj crkvi u Trnovu od 1231. do 1393. godine. Potom su prenete u bugarski grad Vidin, gde su bile tri godine. Od 1396. do 1398. bile su u gradu Seru, smeštene u prostoriju u kojoj je odlagan lični ratni plen turskog sultana Bajazita. Od 1398. do 1521. mošti ove svetice biće u crkvi Lazarici u Kruševcu (?), a potom u novosagrađenoj crkvi svete Petke u Beogradu.
Godine 1521. kovčeg sa Petkinim moštima stiže ponovo u Carigrad. Pohranjene u riznici patrijaršijske crkve svetog Đorđa, ovde borave sve do 1641. godine, kada su prenete u Rumuniju, u crkvu Sveta Tri jerarha, u Jaša-Podgorju. Tamo će ostati sve do 1885. godine. Odatle su prenete u Sabornu crkvu u Jaša-Podgorju, gde se i danas nalaze.

nastavice se

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Mošti u Srbiji

Posle pada bugarskog grada Trnova u tursko ropstvo, mošti svete Petke, zaslugom vidinskog kneza Strašimira, prenete su u Vidin. Sultan predaje Petkine mošti kneginji Milici

POSLE pada bugarskog grada Trnova u tursko ropstvo, mošti svete Petke, zaslugom vidinskog kneza Strašimira, prenete su u Vidin. O tome je podroban zapis ostavio Bugarin Grigorije Camblak, mitropolit kijevski. Camblak kaže da je varvarski car, osvajajući jedan po jedan bugarski grad, na kraju sa vojskom stigao pod bedeme Trnova.
Turci su pravili razne planove kako da osvoje ovaj dobro utvrđen grad podignut na planinskoj strmini. Njihovoj najezdi nisu, međutim, gradski bedemi bili jedina prepreka. Iza njih, piše Camblak, počivali su mošti svete Petke koje su grad činile mnogo jačim. Svetiteljka je stanovnicima Trnova ulivala dodatnu snagu u borbi protiv napadača. Na kraju, sila je ipak pobedila. Trnovo je palo Turcima u ruke.
PreŽiveli branitelji Trnova izneli su pred sultana sve vredno što je njihov grad posedovao. Na prvom mestu bilo je telo svete Petke, gotovo obnaženo, prekriveno ubogim haljinama. Turskom caru bilo je čudno što se među najvrednijim blagom Trnova nalaze i posmrtni ostaci jedne žene. Pristao je, uz određene uslove, da svetiteljkine mošti preda vidinskom knezu Strašimiru. Ali, one neće dugo prebivati ni u Vidinu. Turci su 1396. godine osvojili i ovaj grad, opljačkali sva njegova blaga, a kneza Strašimira ubili.
Grigorije Camblak opisuje kako su dve srpske udovice - kneginja Milica, žena kneza Lazara i despotica Jefimija, žena despota Uglješe - izmolile od turskog sultana Bajazita mošti svete Petke i prenele ih u Srbiju. Ovim mudrim i hrabrim ženama ogromnu pomoć u tome pružila je Miličina kćer Olivera, koja se, udajom za Bajazita, žrtvovala za spas svog naroda i otadžbine.
- Milica i Jefimija - piše Camblak - nisu od cara tražile ništa takvo, što kratkoročnu i privremenu slast ima, ne moljahu ni grada, ni njegove okoline, ni imanja, niti išta drugo, što ima beskonačnu pogub. Obuzete ljubavlju krepkom, molile su samo netruležne mošti Prepodobne Matere Petke. A Sultan, nasmejavši se, reče: “Zašto od drugih mnoge i velike cene dostojnih imanja ne molite, već samo kosti suve i sasvim nepokretne”? A one rekoše: “Ako hoćeš, sve što bismo imale da zameniš za žuđene nam mošti, gotove smo ti to ustupiti.”
Camblak veli da je Bajazit pohvalio usrđe Milice i Jefimije, usrđe kome su se čudili krvnici, i uručio im mošti svete Petke. One su ih celivale ne znajući kako da se naslade odavanjem pošte ljubljenoj svetinji. Petkine mošti su potom okupale mnogo cenjenim mirisima i u zlatne odežde presvukle, a zatim prenele u Srbiju uz velike počasti. Najpre u Smederevo ili, možda, u Kruševac.
Despot Stefan Lazarević izdao je zatim naredbu da se mošti odatle prenesu i polože u staru Uspenjsku crkvu Mitropolije beogradske, a potom u novu crkvu Svete Petke sagrađenu pored čudotvornog izvora na padini beogradske tvrđave na Kalemegdanu. Bilo je to pre 1417. godine.
Obe ove crkve porušili su Turci, najverovatnije 1521. godine. Ali kultovi Presvete Bogorodice i Prepodobne Matere Petke u dugim vremenima ropstva nikad nisu presahli. Ostali su snažni. Narod se ovde stalno okupljao krepeći svoj duh i telo.
Grigorije Camblak odaje veliko priznanje kneginji Milici i despotici Jefimiji što su od Turaka izbavile svete mošti i sačuvale ih od varvarskog bezumlja. Naziva ih mužanstvenicama. I kaže: “I ne negodujte što ženskoj nejakosti mužanstvenosti pridajem ime, jer po razumnosti se meri ono što je snažno i mužanstveno (hrabro), a ne po obličju jestastva. U mužanstvenice se ubraju i Ana i Judita i Devora, koje silne podvige izvedoše, carstva uzdržaše, careve nečastive posramiše, da zemlja njihova bude sva svetla i mnogo časna.

(Nastaviće se)

Forum Srbija

Свети Срби

Ko je OnLine