Свети Срби

Janja · **Pridružio se:** 22 Jun 2011, 11:18 **Postovi:** 13756

Свети Ђакон Авакум

Слави се 30. децембра по новом или 17. децембра по старом календару.

Свети Ђакон Авакум

Ђакон Авакум родио се у Босни близу ман. Моштанице, отприлике, године 1794. Књигу је учио и зађаконио се у ман. Моштаници, код духовника Ђенадија Шувака.
После неког времена, турска сила и разне глобе додијају духовнику Ђенадију, и он, са сином својим Стојаном, кога је родио док је био мирски свештеник, и с овим ђаконом Авакумом, остави Моштаницу, и пође у свет, да тражи какво мирније место. За њима тројицом, пође и старица Авакумова мајка, која сем тога сина, није имала никога од рода.
Пешице су сви четверо прешли целу Босну и Рујно, па су се најпосле станили у Трнави, у ман. Благовештењу, код игумана Пајсија Ристовића, који је тада остао био у манастиру готово сам, те је њих једва дочекао, да му помогну и у цркви, и у парохији, и у домаћим радовима . . .

Не лези враже, на скоро по њихову доласку, букне она несрећна Хаџи-Проданова буна 1814 те Турци дођоше, ухватише Пајсија, Ђенадија, сина му Стојана и ђакона Авакума, па их све оковане отераше у Београд, и бацише у тамнице. Пајсија, с великим бројем других Срба, набише Турци на колац најприје, па је онда био ред на Ђенадија, на његова сина Стојана, и на ђакона Авакума. Ђенадије, да би сачувао главу себи и сину свом, договори се с овим, па заједно изјаве, да хоће да се потурче. Позову на то и Авакума, али он не хтеде. Турци Ђенадија и сина му одмах ослободе, те се оба потурче, и отац се назове: Мула Салија, а син Реџеп *. Ђакон Авакум био је младић неописане лепоте. Турци су веома желели потурчити га; и склањали су га речима и обећавањима да пређе у њихову веру, али га никако нису могли склонити.
Најпосле, кад је дошао час да се погуби, дали су му да понесе колац, на који ће га жива набити, а он је, носећи га београдском улицом из гласа певао овако:
»Нема вере боље од хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
А суд страшни чека и вас Турке
Па ви чинте што је вама драго!
А скоро ће Турци долијати,
Бог је сведок и његова правда!«
Црна његова мајка, баш у тај страшни час, приступи му, и стане га наговарати да се потурчи, те да сачува свој живот, а Бог ће му опростити, пошто то чини од големе невоље!
На таке речи, соко младић викне на ново певати, и песмом мајци одговарати:
»Мајко моја! на млеку ти хвала!
ал` не хвала на науци такој,
брзо ћеш се обрадоват сину,
док пред Божје изиђемо лице;
смрт избавља од свакијех беда,
цвет прољетни тек за зимом иде.
Благо томе ко раније умре,
омање је муке и гријеха,
па што коме Бог и вера дадне,
а још има браће на свијету!«
Дошавши на само место погибије, Турци опет узму склањати Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена.
— А збиља — рећи ће младић, смешећи се — умиру ли
и Турци кадгод?
— Е па умиру, дабогме!
— Онда је свеједно. а пре, а после: што пре умрем, омање ми је греха...
Видећи оволику тврђу у вери својој, и оволико неплашење од смрти, Турци му се смилују, те га не набију жива на колац, него му срце прободу ножем, па га мртва набију на колац, и исправе међу остале мученике, поред пута, који је од Стамбол-капије водио к Теразијама.

Тако је јуначки свршио свој живот млађани ђакон Авакум.

Vozdovacka crkva

G o o g l e

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Мати Ангелина

Преподобна мати Ангелина, световно име Ангелина Бранковић, (умрла 30. јула 1520) је била кћи Ђорђа Аријанита Комнина, албанског господара Коњуха у области Шкумбе и супруга Стефана Бранковића, сина српског деспота Ђурађа Бранковића.

Преподобна Ангелина деспотица српска - Мати Ангелина - рад Паје Јовановића. Саборна црква у Вршцу
Датум смрти 30. јул 1520.
Порекло и породица
Отац Ђорђе Аријанит Комнин
Супружник/ци Стефан Бранковић

Биографија

Ангелина је кћерка албанског великаша Ђорђа Аријанита Комнина. У родитељском дому стекла одлично образовање и васпитање. Љубав према књизи испољила је још у раној младости, о чему сведоче и трагови њене библиотеке у манастиру Крушедолу. На последњим страницама Лествице, коју је написао у Смедереву 1434. године инок Давид, по наруџбини њеног свекра српског деспота Ђурђа Бранковића, сачуван је запис: „Сија књига деспотице Ангелине монахиње".

За слепог Стефана, изгнаног српског деспота, се удала новембра 1460. У Албанији су остали кратко време, док им се није родио први син Ђорђе. Годину дана доцније (1461) су напустили Албанију и по препоруци Скендербега, Ангелининог зета, отишли у Италију и у Фурланији купују стари замак Београд на реци Таљаменту. Ту је у сиромаштву Ангелина провела шеснаест година, све до смрти деспота Стефана 1476. године. Ту је родила још једног сина, Јована, и кћер Марију, коју је удала за монфератског маркиза Бонифација, далеког потомка Палеолога.

На позив мађарског краља Матије Корвина, Ангелина је кренула са двојицом синова преко Беча и Будима за Срем. Са моштима свога мужа је у Срем стигла фебруара 1486. године. Прво станиште било јој је Купиново, где је убрзо подигла цркву Светог апостола Луке и положила у њу мошти свога мужа. Деспот Ђорђе, који је од краља Матије добио на управу део земље којом је управљао Вук Бранковић („Змај Огњени Вук"), убрзо се повукао са деспотског положаја и око 1497. године примио монашки чин добивши име Макаш. Наследио га је 1493. године други Ангелинин син Јован, који је умро 1502. године.

Не зна се поуздано када се Ангелина замонашила - можда још раније, одмах по доласку у Срем. Подигла је женски манастир посвећен Сретењу Господњем, недалеко од будућег манастира Крушедола, где проводи остатак живота у молитви, бдијући над моштима супруга и синова. Преминула је 30. јула 1520. године и сахрањена је најпре у свом манастиру Сретењу, а потом су њене мошти пренете у манастир Крушедол и положене у ковчег заједно са моштима њеног сина Јована. Турци су 1716. запалили манастир Крушедол заједно са моштима свих Бранковића.

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

-2-

Култ

Преподобна мати Ангелина

Житије преподобне Ангелине написано је врло рано; једно је сачувано у Минеју за јули - рукопису из 16. века. То Житије превео је на савремени српски језик епископ Митрофан Шевић. Исто Житије преподобне Ангелине налази се у Римничком и Московском Србљаку, док је у Београдском њено пролошко Житије нешто другачије.

Служба преподобној Ангелини такође је рано састављена и налази се у сва три Србљака под 30. јулом, датумом њене смрти. Кроз целу Службу Ангелина се ословљава као мати, преподобна, преблажена, присноблажена, достоблажена и блажена. Химограф јој није саставио посебан тропар, већ је, с обзиром на њен тежак и мученички живот, позајмио тропар од Теодоре, хришћанске подвижнице из 5. века. У Служби се истиче да је мушки, у смислу издржљивости, провела свој живот иако је била жена. Наглашено је да поклоници стоје око њених моштију као некада око ковчега Старог завета и да њене мошти исцељују. Химнограф позива: „Приђите у нови Израиљ, и све околне земље и градови заједно збор саставивши на спомен преподобне матере наше Ангелине, радосном душом и срцем божанствену гробницу њену обгрлимо, благодат исцељења примајући.“ Кроз Службу преподобне Ангелине, исказане су и њене хришћанске врлине: чистота подвижничког живота, безгранично милосрђе, стрпљивост и мудрост, оданост супруге и пожртвованост мајке, јер „сву себе предала јеси Богу". Преподобна Ангелина помиње се и у Служби њеног сина - светог Јована - и у Заједничкој служби свим светим Бранковићима од непознатог крушедолског монаха из 16. века.

Култ преподобне мајке Ангелине рано је изграђен. Повод томе је њен тежак живот; надживела је мужа, оба сина и кћер Мару. Три пута је преносила мошти свога мужа - светог Стефана Слепог - и два пута сина, и то у великој оскудици. За њихове кивоте везла је златним и сребрним нитима прекриваче.

У Купинову, близу цркве Светога Луке, све до 1930. године постојала је црква посвећена Преподобној Ангелини. Тома Вучић Перишић подигао је 1858. године у селу Закути (Гружа) цркву посвећену Мајци Ангелини.

Лик преподобне Ангелине налази се на свим иконама светих Бранковића. Приказана је у црној схимничкој ризи као монахиња, са крстом у десној руци. На зидним сликама мати Ангелина приказана је у Ривцу, на јужном зиду, затим Нередину, Боковцу, Голубинцима, Јасенову, Уљми, Руменки, Каћу, Саборној цркви у Београду, припрати Пећке патријаршије, у главној цркви манастира Хиландара, припрати Саборне цркве у Шапцу. У манастиру Клисури њен лик насликан је у јужној певници. На иконама преподобна Ангелина приказана је у Марадику, рад Ј. Орфелина 1776. године; Српској Црњи, рад Ђуре Јакшића 1853. године; Саборној цркви у Вршцу, рад П. Јовановића; Остојићеву, рад Д. Алексића 1871/72. године. У Парти и Радојеву представљена је на певницама заједно са осталим Србима. Икона Мајке Ангелине налази се још у Кулпину, Чуругу, Старом Бечеју, цркви Светитеља Николаја на Новом Гробљу у Београду, затим у Малом Бечкереку (Румунија) и Араду. Графичка представа са њеним ликом налази се у Римничком Србљаку испред њене Службе. По овом предлошку урађена је једна икона за манастир Пакру, која се сада налази у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Српска православна црква је прославља 12. августа/30. јула, и 23/10. децембра.

izvor wikiperija

Luna.* · **Poslato:** 01 Jun 2012, 23:31

DESPOT STEFAN LAZAREVIC

Despot Stefan Lazarević je jedan od poslednjih srpskih srednjovekovnih vladara koga je Srpska pravoslavna crkva kanonizovala među svece. Tokom mnogih vekova to izgleda nije bilo moguće zato što se nije ni znalo gde tačno počivaju njegove svete mošti.

Otkad su pronađene, i otkad počivaju u manastiru Koporin, takođe despotovoj zadužbini, čak je i najnovija DNK analiza potvrdila da je reč o moštima ovog srpskog svetitelja.

Vladar i vitez koji je Beograd načinio svojom prestonicom, sagradivši velelepno utvrđenje na kalemegdanskoj hridini, tek je u 20. veku dobio grandiozan spomenik, rad vajara Nebojše Mitrića, kao podsećanje na njegovu mudru vladavinu Srbijom i Belim gradom.

Moglo bi se o njemu reći još toliko toga: i da je bio prvi srpski književnik koji je stvarao u Beogradu, i prvi evropski vitez zmajevog reda ugarskog dvora, i prvi prosvetitelj Resavske škole u svojoj zadužbini manastiru Manasiji... Ali, ipak, o svemu tome više docnije.

Poštujući redosled istorijskih zbivanja moramo se vratiti u ono vreme kada je nastala dinastija Hrebeljanovića-Lazarevića u Srbiji. Svakako i da podsetimo na ondašnje prilike. O tome je istoričar Dejan Nikolić napisao i sledeće:

"Raspadanje Srpskog carstva za vreme vladavine cara Uroša teklo je brzo. Prvo su se osamostalili srpski velikaši u osvojenim oblastima na području Grčke, Albanije i Makedonije, a posle toga i srpski velikaši sa područja Srbije. Posle smrti cara Uroša, decembra 1371. godine, Srbija je ostala bez vladara. Pretendenata na srpski presto je bilo mnogo. Među prvima je bio kralj Marko, a zatim braća Dragaš, čija je majka bila sestra cara Dušana. Kao pretendent na srpski vladarski tron pojavio se i župan Nikola Altomanović, ali je 1373. bio poražen od bana Tvrtka Prvog i kneza Lazara Hrebeljanovića. Posle pobede nad Nikolom Altomanovićem, pretenzije da postane srpski vladar pokazuje i knez Lazar".

Ko je bio knez Lazar i otkud su ga istoričari rodbinski povezali sa svetorodnom dinastijom Nemanjića?

Knez Lazar

Lazar beše sin Pribac Hrebeljanovića, plemića velikaša u doba cara Dušana. Mesto rođenja bila mu varošica Prilipac, nadomak veoma razvijenog i veoma značajnog grada Novog Brda, pokraj kojeg se nalazio najpoznatiji rudnik srebra i zlata, a kao godina rođenja piše mu se da je bila 1329.

NJegov otac Pribac Hrebeljanović beše logotet i peharnik (visoki činovnik, kancelar) na dvoru cara Dušana. I Lazar se tako još zarana, od detinjstva, našao na dvoru srpskog cara. Dušan je, veli predanje, uviđajući izuzetne osobine mladog Lazara, odlučio da ga oženi Milicom, kćerkom kneza Vratka (Jug Bogdana), koji poticaše od Nemanjinog najstarijeg sina Vukana. I upravo to je ta rodbinska spona kojom je Hrebeljanović bio povezan sa lozom Nemanjića.

Knez Lazar je u braku sa kneginjom Milicom izrodio pet kćeri i dva sina, piše o tome Nikola Sp. Radojčić. Najstarija kći Lazareva Mara udala se za srpskog velikaša Vuka Brankovića. Druga kći Dragana postala je carica udajom u Bugarskoj za cara Šišmana.

Jelena je data u Zetu 1386. godine za gopodara Zete Đurđa Stracimirovića Balšića, a Teodora u Ugarsku oko 1387/''38. godine za mačvanskog bana Nikolu Gorjanskog Mlađeg. (Samo najmlađu Oliveru je, posle Lazareve pogibije na Kosovu, kneginja Milica bila prinuđena da uda za turskog sultana Bajazita.)

Sinovi kneza Lazara i kneginje Milice behu Stefan, koji je nasledio očevu krunu kao despot Stefan Lazarevića drugi sin beše Vuk Lazarević.

Radojčić zaključuje da je knez Lazar učvrstio svoju vlast u svom kneževskom dostojanstvu i udajom svojih kćeri, izgrađujući na taj način porodični savez koji mu je dodatno obezbeđivao ugled i uticaj.

Još je nešto krupno učinio, što je manje poznato. Godine 1375. knez Lazar je uspeo da se izmiri sa Carigradskom patrijaršijom, koja sve do tada nije bila spremna da prizna samostalnost srpskoj crkvi. Na taj način je skinuta kletva i sa srpske crkve i sa države.

Posredstvom srpske crkve, a naročito posle izbora Spiridona za patrijarha, knez Lazar je šireći svoj uticaj uz pomoć crkve postao jedan od najvažnijih srpskih velikaša. Na baštini Nemanjića proširio je srpsku državnu teritoriju toliko da je mogao da se nazove "samodržavni gospodin Srbljem i Podunaviju, Stefan knez Lazar".

vesti

Luna.* · **Poslato:** 08 Jun 2012, 10:51

Кнегиња Милица

(*око 1335 — †11. новембар 1405),
била је жена српског кнеза Лазара и православна светитељка.

Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Вратко је био праунук Немањиног сина Вукана и унук Вукановог сина Димитрија у монаштву Давида. Давид је сазидао манастир Давидовицу и празнује се као светитељ у Српској православној цркви сваког 7. октобра.

Милица је рођена је око 1335. године, а око 1353. удала се за Лазара Хребељановића. За њу је у Похвалном слову кнезу Лазару записано да "ничим није изостала у доброти иза свога супруга". После смрти цара Уроша Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу.

Имали су осморо деце, три сина:

* Добровој (умро убрзо по рођењу),
* Стефан и
* Вук

и пет кћерки:

* Јелена,
* Мара,
* Драгана,
* Теодора и
* Оливера.

Мара је била удата за Вука Бранковића, Јелена за Ђурђа II Балшића, Драгана за бугарског цара Ивана Шишмана, Теодора (Јелена) за бана Николу II Горјанског (мађ. Garay Miklós), а најмлађа Оливера за турског султана Бајазита.

Кад јој је муж 1389. погинуо у Косовској бици, Милица је управљала народом и државом, јер су јој синови били још деца. То су за државу била тешка времена. Када је њен старији син Стефан одрастао, постао је владар. Тада је могла да напусти државна послове. Отишла је са својом рођаком Јефимијом у манастир Љубостињу, који је сама основала. У њему се замонашила и добила име Евгенија. Пред смрт примила је монашки завет велике схиме и добила ново име Ефросинија. У манастиру Љубостињи провела је своје последње дане, ту је преминула 11. новембра 1405. године. У том манастиру је и сахрањена.

Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару. Истог дана прославља се и њен син деспот Стефан Лазаревић.

Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је издејствовала пренос моштију свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у капелу свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши.

Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан.

И на крају да се помолимо топлим и смерним речима молитве преподобне матере Евгеније које се чувају у Дечанском храму:

"Умилостиви се на грехе моје, укрепи децу моју у благоверности и благодентсвију, да у благочешћу послуж е Теби, Богу своме, као господин и родитељ њихов Светопочивши кнез Лазар".

SPC

Luna.* · **Poslato:** 09 Jul 2012, 17:04

Sveta Jelena Anžujska

U proleće Leta Gospodnjeg 1249. sa juga Francuske iz prelepe Provanse, jedna mlada devojka kreće na daleki put, u zemlju njoj tada još nepoznatu. Ta mlada i lepa devojka bila je princeza Jelena, rođaka Karla I Anžujskog napuljskog kralja. Krenula je u Srbiju da se uda za srpskog kralja Uroša I Nemanjića i tako postane kraljica srpska.
Tako počinje jedna, rekli bi smo za ono vreme, sasvim obična priča. Ustvari tako počinje jedna sjajna priča o prijateljstvu,poštovanju i razumevanju dva naroda. Priča o kraljici, koja je vremenom poprimila obeležja prave legende.
Vratimo se princezi Jeleni i njenom dolasku u Srbiju. Jedno od prvih obeležja koje je videla, stupivši na tlo nove domovine, bili su jorgovani. To jedinstveno drveće okićeno divnim plavim, belim i ljubičastim cvetovima, koji šire opojan miris, zasadio je njen budući muž i kralj Uroš I celom dolinom reke Ibar, u čast nje i njenog dolaska na srpski dvor.
I danas 8 vekova posle ovog događaja, dolina reke Ibar se zove - Dolina jorgovana. I danas duž Ibra cvetaju jorgovani i podsećaju ljude na Jelenu i njen dolazak u Srbiju. Cvetaju svake godine jorgovani i podsećaju srpski narod na svoju kraljicu, koja je proživela među Srbima preko 60 godina, da bi i posle svoje smrti ostala da zauvek živi u srcima ljudi na ovim ovim prostorima.
Veoma malo podataka je sačuvano o ovoj izuzetno značajnoj ženi, možda i najznačajnijoj ženskoj ličnosti u srpskoj istoriji. O njenom značaju svedoči i činjenica da je Jelena Anžujska prva žena o kojoj je napisano žitije. Autor Žitija Jelene Anžujske je arhiepiskop Danilo II, inače njen savremenik, zbog čega možemo biti sigurni da je ovo žitije verodostojno. Jelena je i prva srpska kraljica koja je proglašena sveticom od strane srpske pravoslavne crkve, iako nije bila Srpkinja.
Mlada i lepa princeza Jelena iz čuvene francuske vladarske kuće, udala se za srpskog kralja Uroša Prvog oko 1250. godine. Bila je preko šezdeset godina kraljica i jedna od najznačajnijih ličnosti srednjevekovne Srbije. Zemlji je darovala dva znamenita kralja, Dragutina i Milutina. Posle smrti svog muža dobila je da upravlja oblašću između Skadra i Dubrovnika. Pred kraj Života zamonašila se u crkvi svetog Nikole u Skadru. Umrla je u svom dvorcu u Brnjacima, osmog februara 1314. godine, a sahranjena u svojoj zadužbini, manastiru Gradac.
Ostavila je dubok trag u mnogim našim krajevima, a sećanje na nju još i danas živi u narodu. Ona je prva naša kraljica koja je po ugledu na kraljeve podizala manastire, dakle prva naša ktitorka. Takođe je prva vladarka koja je osnovala školu i vaspitni dom za sirote devojke. Njen dvor u mestu Brnjak na Kosovu, albanski politički moćnici su potopili 1981. godine, izgradnjom hidrocentrale Gazivode. Želeli su na taj način da unište svaki dokaz o postojanju srpskog dvora u južnoj srpskoj pokrajini, isto kao što danas njihovi potomci spaljuju srpske crkve i preoravaju srpska groblja na tom prostoru. Nema sumnje njen ugled u narodu je bio veliki jer je i danas uspomena na nju ostala u krajevima u kojima je živela, a narod je iz ljubavi i poštovanja zove Sveta Jela.
Do današnjeg dana sačuvano je niz njenih slika. U XIII veku nastale su dve slične ikone na kojima je naslikana sa svojim sinovima Milutinom i Dragutinom. Jedna se nalazi u crkvi svetog Nikole u Bariju, adruga u crkvi svetog Petra u Rimu. Njeni portreti se nalaze i u Đurđevim Stupovima, Arilju, Sopoćanima i Gračanici.
Srpska Pravoslavna Crkva je kraljicu Jelenu nekoliko godina posle njene smrti proglasila za sveticu i danas je slavi zajedno sa svojim sinovima. U srpskom pravoslavnom kalendaru za dan 12. novembar (30. oktobar po starom kalendaru) piše : Sveti kralj Milutin, prepodobni Teoktist Dragutin i Jelena.

светајелена.ком

Luna.* · **Poslato:** 25 Jul 2012, 09:52

Свети Срби
Отац Јустин (Поповић)

Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава“ у Београду (1905–1914). Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула“ у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1. децембра 1915/1. јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920–1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петрограду.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског универзитета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског универзитета, где остаје до маја 1921, положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава“, премештене тада из Београда у Сремске Карловце.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот“, изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу битољском Јосифу (Цвијовићу).

Августа 1932. постављен је за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије“. Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила.

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Замало стрељан као „народни непријатељ“, проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948, радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“ (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена.

Извор: Манастир Ћелије

Luna.* · **Poslato:** 24 Sep 2012, 22:49

Свети Јован Шангајски

Светац је много више од обичног човека. Од осталих се разликује по значају својих подвига. Осим што је био човек молитве, аскета, чудотворац, добротвор и исцелитељ, свети Јован Шангајски одлучио је, замонашивши се, да себе искуша у чудесном подвигу: да никада више за живота не легне у кревет и не заспи, да се лиши и сна и одмора....

Свети Јован, епископ Шангаја, Западне Европе и Сан Франциска, био је човек молитве: мисионар, чудотворац, хранитељ гладних, исцелитељ болесних, учитељ, добротвор... У Паризу су га називали Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се... У ствари, свети Јован Шангајски, проглашен за свеца 1993. године, последње четири деценије свога живота није ни спавао.
Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући никада нису запоставили. Познати по побожности, сину су на крштењу дали име по светом Михаилу. Још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља. Био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.
Дечак Михаило Максимовић није био обично дете. Тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес, а његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Много година касније епископ Јован ће записати:„Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.”
Михаилов отац био је важна личност - челник племства, а стриц ректор Кијевског универзитета. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету. Дипломирао је четири године касније...
Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић кренуо је у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али, нешто сасвим друго пресудно је, изгледа, утицало на живот младог Мише. У Успењској цркви у Харкову чувале су се чудотворне иконе, а у гробници је почивао чудотворац, архиепископ Мелентије Леонтович. А свети Мелентије узео је на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. Михаило се дивио том светитељу. Потоњи владика Јован и сам је четрдесет година успевао у истом подвигу ноћног бдења никада се не спустивши на кревет. Поред осталог, унапред је знао и час сопствене смрти...
Повратак у Србију
Свети Јован у последњој години живота
Свети Јован у последњој години живота
У време грађанског рата у Русији млади Јован Максимовић са породицом се обрео у домовини, у Србији. У Београду је најзад, по давнашњој жељи, уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. Живећи као избеглица у оскудици, бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”. Овог необичног, сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине, а затим би заузимао место на плочнику. Београђани су најрадије од Михаила куповали новине. Нико није ни слутио да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. Док су други колпортери, вичући из свег гласа, обилазили београдске кафане, Миша би мирно стао на плочник и новине би плануле.
У то време, 1924. године, руски владика Антоније постао је поглавар Заграничне цркве (Руске цркве ван отаџбине) и у Руској цркви у Београду сам митрополит произвео га је у чтеца. У Миљковом манастиру код Свилајнца замонашио се 1925. године узевши име Јован, према свом славном претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Тек ту су, први пут, и други сазнали са његов чудесни начин живота...
Иначе, Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић који је ђацима често понављао: „Децо, слушајте оца Јована јер је он анђео Божији у људском обличју.”

Анђео чувар
И заиста, ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. За време часа, нарочито кад је испитивао, отац Јован одлазио је у клупу ђака који је требало да одговара за оцену. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. Мислећи да отац Јован спава, ђак би причао шта је и колико знао, али отац Јован би се тргао и рекао: „Што само глупости говориш? Врати се, сине мој, на постављено питање...” Често је звао ђаке код себе и тада би им рекао да скину кутију са ормана. То су били пакети које је као испомоћ сам добијао. Али, он их није отварао, већ су то чинили ђаци и служили се на радост оца Јована. Ноћу би ишао између кревета: намештао је деци јастуке и прекриваче, а уколико би осетио да неко теже дише, кашље, или има температуру, помогао би ђаку да се обуче и сместа га одвео у амбуланту. Другим речима, отац Јован био је деци у битољској Богословији и отац и мајка. Анђео чувар.

Нетрулежне мошти светог Јована

У Битољу се одмах прочуо као добротвор и доброчинитељ. Волели су га људи свих вера, православни и католици, муслимани, Јевреји... Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.
Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. И тамо је био неуморан. Кад му је једном приликом нога, услед стајања, толико отекла да му је живот висио о концу, сместили су га у болницу. Изашао је из болнице без дозволе и отишао право у цркву: одржао је цело бдење, а оток је нестао. „Како је тешко отргнути се од молитве и вратити се земаљским стварима!”, говорио је често епископ Јован Максимовић. Будући да су му ноге од непрекидног стајања стално отицале, често је служио бос. Борећи се са сном, поливао се хладном водом. Никада није одлазио ни у госте. Тамо где треба једноставно би се појавио, понекад и у необично време - усред ноћи.

Патио је због патње деце. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Важио је за исцелитеља и, што је такође важно - бесребреника.

Епископ Сан Франциска и чудотворна икона
Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици.

У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Неуморни епископ Јован успео је и у том послу. У Николајевској цркви у Сијетлу 19. јуна 1966. године (по старом календару) служио је литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом... Ту је уснио за овај свет и тако завршио свој чудесни, натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. На дан смрти пратио је чудотворну икону („Курскаја - Коренаја”), икону Пресвете Богородице. Пред њом се и упокојио. Тада су га положили у постељу први пут после четрдесет година.
Шест дана лежало је његово тело а да се нимало није осећало, као ни касније, 1993, када је ковчег поново отворен. Опело епископу Јовану у цркви Пресвете Богородице радости свих тужних у Сан Франциску трајало је чак седам сати. Године 1993. онај који је на себе узео најстроже покоре, добри и љубазни пастир, утешитељ и мисионар, васпитач омладине, пун благости богослов и зналац тајни проглашен је за свеца.

Мирјана Огњановић
забавник

Luna.* · **Poslato:** 28 Sep 2012, 08:12

Cara Dušana među svece

Grupa istoričara će predložiti Sinodu SPC kanonizaciju. Jedini neposvećeni vladar iz loze Nemanjića. Neformalno se već smatra svetiteljem

GRUPA istoričara i teologa uskoro će u Patrijaršiji predstaviti elaborat sa zahtevom da se jedini neposvećeni vladar iz loze Nemanjića, car Dušan, proglasi za sveca, otkriva istoričar prof dr Veljko Đurić Mišina.

- Lik cara Dušana na mozaiku iza grobnice već ima oreol, jer se on neformalno već smatra svetiteljem - objašnjava Đurić. - Razlog zbog koga on nije ranije proglašen svecem jesu glasine koje je o njemu širila Vizantija, ljuta zbog toga što je stvorio srpsku patrijaršiju.

Sagovornik "Novosti" otkriva da su antropolozi utvrdili da je prvi srpski car zaista zasluživao nadimak Silni.

- Antropolog, član komisije koja je 1991. otvarala sarkofag, na osnovu veličine pršljenova utvrdio je da je car Dušan mogao biti visok oko 215 centimetara - kaže Đurić. - Lik cara bio je sačuvan na skulpturi sa njegovog sarkofaga koja se nalazila u muzeju u Skoplju, ali ona je odavno nestala.

Najveći deo srpske javnosti uopšte ne zna da je profesor Radoslav Grujić još 1927. pronašao mošti i delove mermernog sarkofaga cara Dušana u Manastiru Svetih arhanđela kod Prizrena. Vladimir Davidović, dugogodišnji sekretar SANU i jedan od najboljih poznavalaca srpske baštine, otkriva da se delovi Dušanove grobnice i danas nalaze u Skoplju, gde ih je posle iskopavanja doneo profesor Grujić.

- Na osnovu tih fragmenata, crteža i fotografija savremnim forenzičkim metodama moguće je rekonstruisati ne samo sarkofag cara Dušana, već i njegov lik - kaže Davidović.

Najveće blago Svetih arhangela, mošti cara Dušana, sakrivene ispod mramorne ploče i zatrpane hrpom izlomljenih delova sarkofaga, Grujić je rekonstruisao i bio zapanjen da je on izveden u zapadnjačkom stilu.

"Iznad poklopca grobnice koji je bio u ravni s patosom, bio je drugi poklopac od beličastog mramora sa izvajanim visokim reljefom cara Dušana po zapadnom običaju, kome u srednjovekovnoj Srbiji nema primera", zapisao je Grujić u beleškama. Otkopano je i nekoliko prilično očuvanih delova još jedne careve mramorne statue u prirodnoj veličini.

Ova otkrića raspalila su maštu onovremenih sakupljača relikvija i tragača za moštima i legendarnim blagom.

"S velikom mukom čuvani su objekti od razvlačenja mnogobrojnih posetilaca. Nije bio drugog izlaza osim da se oni iz razvalina prenesu u Skoplje i sačuvaju u Muzeju južne Srbije. Bar dok ne nastupe takove prilike da se kod samih razvalina ne bude mogao osnovati i urediti muzej", zapisao je Grujić koji je u staroj Dušanovoj prestonici i osnovao Muzej južne Srbije.

SPASILAC BEZ REHABILITACIJE

PROFESOR Dragoslav Grujić je ceo život spasavao srpsko kulturno blago, a umro je lišen nacionalne časti.
- Prvo su ga u tamnici držali Austrougari, samo zato što je bio jedan od vodećih srpskih intelektualaca - kaže Vladimir Davidović.
- Spasao je Dušanovu grobnicu i mošti, a 1942. od ustaša, iz fruškogorskih manastira, mošti kneza Lazara, cara Uroša i Stefana Štiljanovića. Posle rata je spasavao srpsko kulturno blago koje je opljačkano i odneto u Zagreb. Komunističke vlasti 1945. proglasile zločincem, a presuda do danas nije ukinuta.

"Takove prilike" za izgradnju muzeja Svetih arhangela ni u Kraljevini ni u socijalističkoj Jugoslaviji nikad nisu nastupile, pa je više od 1.600 kamenih ukrasa ostalo u Skoplju. Grujić je uspeo da u Patrijaršiju u Beogradu donese samo careve mošti koje su tu dugo skrivao. Tek 1968. one su svečano prenesene u Crkvu Svetog Marka, što je izazvalo veliku podozrivost komunističkih vlasti.

- Članovi Savezne i srpske Komisije za verska pitanja smatrali su da je smeštanje sarkofaga u Crkvu Svetog Marka, najveću i najistaknutiju u Beogradu, subverzivno i preti da podseća vernike na Dušanovo carstvo i budi velikosrpska osećanja - kaže profesor Đurić.

Ispostavilo se da je Grujićev poduhvat donošenja moštiju cara najverovatnije spasao ove relikvije od sudbine koju je doživeo carev lik sa sarkofaga u skopskom muzeju.

- Tokom zemljotresa 1963. u Skoplju nestali su delovi reljefa, glava, ruka i šaka cara Dušana - kaže Davidović. - Neki su pričali da su ukradeni, a drugi ih je zemljotres protvorio u prašinu, mada tu sudbinu nisu doživeli drugi kameni ukrasi iz Svetih arhanđela. Mada, istinu govoreći, ostatke Dušanovog sarkofaga niko iz Srbije nije nikada zvanično tražio.

vecernje novosti

Luna.* · **Poslato:** 28 Sep 2012, 12:42

СВЕТИ ПЕТАР ЗИМОЊИЋ (1866-1941)

Не беше му дато мирно и благородно време, али је зато имао све што је потребно правом Христовом војнику у времену сасвим друкчијем од жељеног. У народу је због своје племенитости и доброте доиста био омиљен, што крвници увек тешко праштају. Не зна се да ли је скончао у Јадовну, Јасеновцу или Загребу, али зна се да је пострадао Богочовека ради

Свети Петар Зимоњић спада у ред најобразованијих и највећих архипастира свога времена. И поред тога, о његовом животу се мало говорило и писало, док је његова смрт до дана данашњег остала загонетна.
Рођен је 24. јуна 1866. године у Грахову, као најмлађи син Маре и Богдана Зимоњића, свештеника и војводе херцеговачког. По завршетку рељевске богословије (1883-1887) yписује Православни богословски факултет у Черновицу (данас Украјина), највишој образовној установи те врсте у тадашњој Аустроугарској. По завршетку студија (1887-1893), годину дана проводи на Бечком универзитету, а затим бива постављен за професора богословије у Рељеву, гдје се истакао као изврстан педагог. Као професор је и замонашен у манастиру Житомислићу 1895. године (6. септембра).

СТОПАМА ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ

Шест година касније, 1901, постаје конзисторијални савјетник митрополије Дабробосанске, гдје га затиче избор за митрополита захумско-херцеговачког. Хиротонија је заказана за 27. мај 1903. године. Ова вијест је изазвала опште одушевљење у Херцеговини. Чувши да ће владика стићи возом, на станици се окупило око 4.000 душа, како православних, тако и муслимана и римокатолика. На станици је био и стари (деведесетједногодишњи) војвода Богдан, да дочека не сина, већ свог владику.
Из поздравне бесједе светог Петра се може сагледати сва дубина његове благе и достојанствене личности. Јер, заиста, био је од оних људи о којима најбоље говоре њихова дјела, по којима их и можемо познати.
„А шта да речем теби, роде мој мили, из кога сам поникао и коме толико дугујем, а с вама бих се најрадије више забавио и дуже поразговорио, имао бих вас зашто и покудити и похвалити. Али хвалити вас нећу, јер се бојим да ћу увриједити ваш понос таквим разговором мојим, а нећу вас ни кудити, јер се онда сам немам чим похвалити...”

У епархији затиче несређено стање. Слиједи, убрзо, низ трагичних историјских догађаја. Прво су анексијом Босне и Херцеговине изгубљене све наде за ослобођење. Затим, долазе балкански ратови... Први свјетски рат почиње прогоном и убијањем свештенства у БиХ. За све ово вријеме, Митрополит је, као сваки брижни отац, чинио за свој народ и могуће и немогуће, стекавши за живота поштовање попут великог му претходника светог Василија Острошког и Тврдошког. Упркос тешком времену, и страху који је то вријеме изазвало, свети Петар стиже и да подиже и обнавља цркве, и да рукополаже свештенике. У његово вријеме подигнут је Митрополитски двор у Мостару (који су хрватске паравојне јединице спалиле 1992. године).
По завршетку рата, свестрано је радио на уједињењу Српске православне цркве, а затим, након васпостављања Патријаршије, по потреби Цркве, бива премјештен на катедру митрополије Дабробосанске, 1920. године. Владика је много учинио да пресахну непријатељства, напетости и неповјерења након Првог свјетског рата, те да зацијеле ратне ране. Често је знао да крене у шетњу муслиманском махалом. Видјевши га да наилази, људи би излазили испред својих радњи и кафаница и с поштовањем га поздрављали.

НАДЕ И БУРЕВЕСНИЦИ

После смрти патријарха Варнаве (који је отрован у јеку борбе око конкордата), свети Петар је био један од кандидата за патријарха. Уз њега, краљевским намјесницима су предложени Гаврило Дожић и Георгије Зубковић. Потврђен је избор Гаврила Дожића.
За вријеме архипастировања Петра Зимоњића Митрополијом дабробосанском, народ почиње да редовно похађа богослужења, активно учествује у изградњи храмова, отварају се школе, Дјечји дом и Сиротињска кухиња. О свему овоме свједочи и један од посљедњих извјештаја Митрополита Светом архијерејском синоду.
Затим почиње Други свјетски рат и бомбардовање Сарајева, на Велику сриједу 1941. године. Митрополита су склонили у Манастир Свете Тројице код Пљеваља. Иако је знао да би његов евентуални повратак значио сигурну смрт, очинска брига за народ га ипак води назад у Сарајево, другог дана Васкрса.
Недјељу дана потом, дошли су њемачки официри да изврше претрес. Остарјелог Владику су оптуживали за све и свашта и пријетили му. На све то Владика је, као човјек који поштује туђе и брани своје, љубазно одговорио:
„Господине, ви се љуто варате, ми нисмо за рат криви, али се ми не дамо поубијати. Пријетњи смрћу се не плашим, јер сам већ једном ногом у гробу.”
Послије неколико дана, позвао га је усташки повјереник за Босну, римокатолички жупник сарајевски Божидар Брале, и тражио да нареди свештенству да више не пише ћирилицом и да печате замијене латиничним, јер је ћирилица стављена ван закона у НДХ. Митрополитов одговор, сведоче хронике, био је кратак:
„Ћирилово писмо се не да укинути за 24 часа.”
Затим је Брале тражио да то понови и његовом повјеренику за просвјету Вучку, што је Митрополит и учинио. Како је, поред свега, још и одбио да држи благодарење за Павелића, сваког часа је очекивао да дођу по њега.

МУЧИЛИШТА И ГУБИЛИШТА

То се и десило 12. маја 1941 (на дан светог Василија). По њега су дошли усташки полицијски агенти и одвели га у полицијску станицу. Одатле је спроведен у општи затвор „Беледија”. Био је у потпуној изолацији; са њим није био могућ никакав контакт.
Три дана касније су два агента довела Владику да, наводно, узме шта му је потребно. При том, наложили су да им се отвори каса, и однијели су панагије, одликовања и документа. (Деценијамакасније, митрополит дабробосански Владислав је приликом службеног пута у Загреб нашао записник са списком ствари које су тада однијете. Од свега тога сачувано је само оно што се није могло продати: дипломе и укази о одликовањима.)
Владику одводе у Загреб и смјештају га у полицијски затвор под картотечким бројем 29781. Одатле је спроведен у логор „Керестинац”, гдје је тешко мучен и малтретиран. Када је 15. јуна логор расформиран, Митрополита одводе у усташки логор у Госпићу. Мучења, поруге и понижавања су настављени. Изводили су га да по највећем пљуску, сам, у дворишту „придикује како је придиковао Србима у Сарајеву”. Помирен и храбар, као прави Христов војник, носећи свој вијенац од трња, сваку проповијед почињао је ријечима: „Драги Боже...”
У Госпићу му се губи траг. Српска православна црква је покушавала на све начине да сазна нешто о митрополиту Петру и епископу горњокарловачком Сави. Одговор је био да се не налазе ни у једном од концентрационих логора у НДХ. Током 1942. „пуштена је прича” да је Владика нервно оболио и да је „збринут у болници у Стањевцу, у Загребу”. Митрополит скопски Јосиф, који је тада (у одсуству заточеног патријарха Гаврила) предсједавао Светим архијерејским синодом, тражио је од предсједника владе Милана Недића да преко њемачких власти дозна нешто о Митрополиту. У одговору стоји да „његово боравиште до сада није могло бити установљено”.
Године 1998, на редовном засиједању Светог архијерејског синода Српске православне цркве, проглашен је за Свештеномученика и „причислен осталим светим из српског рода и хришћанско-православне вере. Српска црква га прославља треће недеље у месецу септембру...”

Три верзије смрти
Данас постоје три верзије о смрти митрополита Петра. Прва: из Госпића је одведен у Копривницу, а затим у загребачку болницу у Стањевцу, где је уморен. Друга: одведен је у логор на Јадовну, на Велебиту, и бачен у Шаранову јаму — највеће познато стратиште Срба. По трећој верзији, убијен је у Јасеновцу и „бачен у ужарену пећ за печење цигле. У сваком случају, поуздано је – мученички је пострадао за Христа.

Неопростиво
Митрополит Петар Зимоњић је у БиХ урадио оно што ни прије ни послије њега није могао нико — смирио је страсти и уклонио несугласице. У народу је доиста био омиљен. Али то како је учио и дјелао било је неопростиво у тако опаком и бесудном времену, и на таквом простору.

Христина Пламенац
srbija

Forum Srbija

Свети Срби

Ko je OnLine