Свети Срби

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Poreklo Vladike Nikolaja

G o o g l e

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

св. Прохор Пчињски

О животу Светог Оца Прохора Пчињског нема аутентичних првобитних списа, али се у литератури помињу четири рукописа из прве половине XIX века, од којих су два написали монаси у манастиру Прохору Пчињском. Аутор старијег рукописа, с почетка XIX века је монах Мартирије Хиландарац. Овај рукопис коришћен је у манастиру све до средине XIX века, када је замењен рукописом монаха Дионисија Хиландарца, који је коришћен све до 1879. године. Тада је у Београду, у Сербско-књажевској типографији штампана "Служба преподобном Оцу Прохору Пчињском за даљу употребу".

Сви рукописи житија Светог Прохора у битним елементима живота немају значајних разлика.

На званичном сајту манастира Светог Прохора Пчињског можете прочитати житије Светог Оца Прохора које је написао преподобни Јустин ћелијски и врањски.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ, мироточивог Чудотворца

ПРЕПОДОБНИ отац наш Прохор, подвизавајући се подвигом добрим у Нагоричанској и Козјачкој пустињи, би јављен свету као светило за царовања благочестивог цара Диогена, који је царовао од 1067. до 1071. године. Родитељи светога Прохора Јован и Ана побожно живљаху у селу Овчепољског краја Скопске области. Беху то људи тужни, јер не имађаху деце. Горећи од жеље за децом, они усрдно узношаху топле молитве Богу и многе милостиње даваху сиротињи и црквама. И Господ погледа на њихове молитве и милостиње, и дарова им утеху и велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби име Прохор. А када Прохор напуни осам година родитељи га дадоше да учи књигу. Просвећиван Духом Божјим, Прохор веома напредоваше у учењу, и тиме много радоваше своје благочестиве родитеље.

Када Прохор изучи књижну мудрост боље од својих вршњака и постаде пунолетан, родитељи намислише да ожене свога сина јединца, да би добили наследнике. Али преподобни не хте да себе окива оковима светским, јер му се душа отимаше к небу и срце његово љубљаше Бога изнад свих красота света и земаљских чари. Горећи пламеном љубављу према Господу, он жуђаше да My даноноћно служи умом и срцем, духом и телом. Зато је волео цркву и њена богослужења, и сваки дан одлазио у њу на молитву. To беше најслађа храна његовој побожној души. Слушајући речи Господа Христа у Еванђељу: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који ме љуби, нека узме крст свој, и иде за мном, - Прохор се, укрепљаван и озараван Духом Божјим, реши да остави свет и све красоте света, и да се сав посвети Богу. Изишавши из цркве, где слушаше ове речи Господње, он све своје имање раздаде сиромасима, и отиде у пустињу, певајући заједно с пророком Давидом: Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже! (Пс. 41, 2, 1).

Дошавши у пустињу Нагоричанску што је у Жеглиговском крају, Прохор нађе у њој малу пештеру и покрај ње мали извор воде, и ту се настани. И стаде се подвизавати подвигом дивним и спасоносним, имајући увек пред очима душе Бога Творца и Спаситеља. Храна му беше биље и трава. Па и то узимаше само једанпут у три дана. Молитвом пак свагда храњаше душу своју. Живећи на такав начин, преподобни проведе у пустињи тридесет две године, и за то време не виде лица човечија. А дружаше се са зверовима који му понекад долажаху.

По промислу Божјем догоди се ово: Диоген, који је имао постати цар, дође у лов у пустињу, где се преподобни подвизавао. И он угледавши једну срну стаде је гонити. Срна бежећи дотрча пећини преподобнога, који ју је често хранио. Видећи срну силно уплашену, преподобни је упита: Зашто тако бежиш? - Утом пристиже и Диоген, па угледавши косматог старца, обученог у подерану хаљину, он се силно препаде па удари натраг и наже бежати. А свети пустињак, провидевши духом да ће Диоген ускоро постати цар, стаде га звати, говорећи: Диогене, врати се! не бој се! стани! та и ја сам човек. - Чувши ове речи преподобнога, Диоген се врати, и са страхом паде пред ноге чуднога старца тражећи благослов од њега. Свети старац га благослови и пророчки му рече: Диогене, иди одмах у Цариград, јер ће те Бог уздићи на царски престо. А тада не заборави мене. Те пак хаљине што су на теби, остави у нарочитој одаји, и чешће навраћај да их видиш, опомињући се и мене старца који живи у овој пустињи.

Диоген послуша старца и одмах отпутова у Цариград. И пророчанство светога старца се испуни: кроз неко време Диоген постаде цар. И поступи по налогу светог пустињака: своје пређашње хаљине остави у нарочитој одаји. Али убрзо заборави на њих. Тридесет година после тога преподобни Прохор се јави Диогену у сну и рече му: Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм.

Пробудивши се, цара обузе страх, и оде одмах да види своје старе хаљине; и опомену се свега што му рече преподобни старац. И желећи да испуни жељу преподобнога, цар крену у пустињу, у којој беше пронашао светог подвижника гонећи срну. Дошавши у Жеглиговски крај, цар не могаде пронаћи светога старца. Јер пре тога, по промислу Божјем, старац пређе у планину Козјак. A то би овако: Анђео Господњи јави се преподобном Прохору и рече му: Бежи одавде дубоко у пустињу, и настани се у Козјаку.

Свети Прохор послуша глас анђела Господњег, и дошавши у Козјак обрете малу пећину и настани се у њој. И ту живљаше још тридесет година, подвизавајући се постом и молитвама, и угађајући Богу испуњавањем светих заповести Његових. Таквим богоугодним животом он стече велики дар пророштва и чудотворства. И тада, већ у дубокој старости, јави се у сну цару Диогену. И цар путујући нађе место подвига угодника Божјег, и ту му у Нагоричану подиже храм. Али цар много туговаше што не зна где почивају његове мошти. Зато се усрдно мољаше светоме Прохору, да му открије своје мошти. И свети Прохор му се јави у сну и рече му да његове мошти тражи у Козјачкој пустињи. И цар посла много војника да траже светитељеве мошти. И тражаху их много дана, али им труд би узалуд. А старац један, стојећи на врху Козјака, одакле се могао видети сав Козјак уздуж и попреко, угледа белога орла где се вије изнад пећине у којој беху свете мошти светог пустињака Прохора. Тамо се упутише са царем Диогеном сви који трагаху за моштима преподобнога, и нађоше у пећини светитељеве мошти нетљене. Цар и сви са њима падоше ничице пред светим моштима, па их са великим страхопоштовањем и побожношћу узеше и понесоше уз појање црквених песама, пређоше реку Пчињу и дођоше у новоподигнути Нагоричански храм, који беше далеко од пећине у којој су пронађене свете мошти. А када сутрадан дођоше у храм, не нађоше у њему свете мошти, које се саме беху вратиле у своју пећину. Но они их поново донесоше, а оне се поново вратише. Тако би три пута. Тада цар одлучи да светитеља однесе са собом у Цариград: и натоварише свето тело на мазгу. Али мазга се не хте макнути с места. Цар виде у томе жељу светога оца Прохора, и он нареди те се подиже нова црква на реци Пчињи, и у њој досада нетљено почивају свете и чудотворне мошти, из којих тече свето и целебно миро.

Новоподигнута црква би освећена у присуству цара и много народа; а уз цркву и манастир. Цар узе леву руку еветитељеву и однесе са собом у Цариград, а остало цело тело остави у новој обитељи, које непрекидно точи из себе целебно миро на утеху, помоћ и исцељење свима који са вером и љубављу приступају светом угоднику Божјем, преподобном и богоносном оцу нашем Прохору Пчињском, чијим молитвама нека и нас Господ помилује и спасе.

Манастир Св. Прохор Пчињски

Манастир Св. Прохор Пчињски

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Stefan Nemanja

Stefan Nemanja (ponekad Stevan, crkvenoslovenski: Стѣфань; oko 1113 — 13. februar 1199) je bio veliki župan Raške, rodonačelnik vladarske dinastije Nemanjića i tvorac moćne srpske države u srednjem veku.

Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih vladara i, zajedno sa sinom Savom, jednim od utemeljivača Srpske pravoslavne crkve, koja ga slavi kao Svetog Simeona Mirotočivog. Doba njegove vladavine predstavlja prelomni period u istoriji i kulturi Srba.

Kao najmlađi sin vlastelina Zavide, zbacio je između 1166. i 1168. godine svog najstarijeg brata Tihomira i vrhovnu vlast Vizantije. Pored brata Tihomira imao je još dva brata Miroslava i Stracimira. Nakon propasti antivizantijske koalicije, u kojoj je učestvovao, 1172. godine, Nemanja se predao vizantijskom caru Manojlu Komninu (1143 — 1180) i priznao ga za svog suverena. Posle njegove smrti 1180, započeo je napade na vizantijsku teritoriju i završio širenje svoje vlasti na sve okolne srpske oblasti (Kosovo, Zeta, Travunija, Zahumlje i Neretvljanska oblast), osim Bosne. Njegova ekspanzija je okončana porazom na Moravi 1190, nakon čega je Raška ponovo postala vizantijski vazal, ali je Nemanji priznat veći deo dotadašnjih osvajanja.

Na unutrašnjem planu, okrenuo se učvršćivanju vlasti u zemlji. Sazvao je sabor protiv bogumila u Raškoj, nakon čega se, uz pomoć vojske, surovo obračunao sa sledbenicima ovog učenja, koje je smatrano jeretičkim. Na međunarodnom planu je ulazio u velike saveze protiv Vizantije, šaljući svoje poslanike čak u Nirnberg na pregovore sa svetim rimskim carem Fridrihom Barbarosom (1155 — 1190), ali je bio i odan vazal Manojlu Komninu, šaljući mu pomoćne vojne odrede koji su učestvovali i u bici kod Miriokefalona (1176).

Njegovu vladavinu karakteriše početak podizanja monumentalnih vladarskih zadužbina, kao i pojava autentičnog srpskog stila u sakralnoj arhitekturi, poznatog kao Raški stil, za čiji početak se uzima njegovo podizanje manastira Đurđevi Stupovi. Pored njega, Nemanja je podigao i obnovio čitav niz crkava i manastira, među kojima treba istaći manastire: Studenicu (koju je podigao sebi kao mauzolej) i Hilandar, koji je obnovio iz temelja sa sinom Savom 1198. godine.

Povukao se sa vlasti i zamonašio na saboru 1196, a za svog naslednika je odredio srednjeg sina Stefana Prvovenčanog (veliki župan 1196 — 1217, kralj 1217 — 1228), u dogovoru sa vizantijskim carem Aleksijem III (1195 — 1203), čijom ćerkom Evdokijom je Stefan bio oženjen. Preminuo je kao monah Simeon u manastiru Hilandar, a njegove mošti su 1208. godine prenete u manastir Studenicu, u kome se i danas nalaze.

Poreklo i porodica

Pecat Stefana Nemanje

Stefan Nemanja je bio četvrti i najmlađi sin srpskog vlastelina Zavide koji je bio u rodbinskim vezama[6] sa dinastijama koje su u to doba vladale Raškom (sa Vukanovićima po muškoj liniji) i kraljevinom Zetom (sa Vojislavljevićima po ženskoj liniji). O Zavidinom životu i tim rodbinskim vezama nema mnogo pouzdanih podataka, ali se na osnovu Nemanjinog žitija može zaključiti da se on zbog sukoba sa rođacima i borbe oko vlasti u Raškoj, sklonio u kraljevinu Zetu.

Ostale detalje Zavidinog životopisa moguće je rekonstruisati samo pomoću hipoteza. U nauci se živo raspravljalo o identitetu Zavidinog oca. Tako je Ljubomir Kovačević (1900), kao i Tibor Živković (2006), pretpostavio da je Zavidin otac bio veliki župan Vukan, dok je po Stanoju Stanojeviću (1930) to bio Vukanov sinovac, Stefan Vukan. Za poljskog istoričara Jana Lesnog i engleskog Džona Fajna Zavidin otac je bio Uroš I.

Osim Nemanje, Zavida je imao još dece:

Tihomira, vladao kao veliki župan Raške (1163.[8]-(1166) 1168), živeo (? - 1169.).
Stracimira, vladao oblastima oko Zapadne Morave (1163-(1166) 1168, 1169-?), živeo (?-posle 25.12. 1189.)
Miroslava, vladao Zahumljem (1163-(1166) 1168, 1169-?), živeo (?-1196. ili 1199.)
Ćerku nepoznatog imena, udatu za nekog od Vojislavljevića, verovatno Gradihnu
Ćerku nepoznatog imena, udatu za Kulina, bana Bosne

Bio je oženjen plemkinjom Anom (u monaštvu Anastasija), sa kojom je imao petoro dece:

Vukana, kralja Zete (1199 — 1208) i velikog župana Raške (1202 — 1204), živeo (?—1208);
Stefana, velikog župana Raške (1196 — 1217) i kralja Raške (1217 — 1228), živeo (?—1228);
Rastka, prvog srpskog arhiepiskopa (1219 — 1233), živeo (1169 — 1236);
Jefimiju, udatu za Manojla Anđela Duku (1230 — 1237, umro 1241), solunskog cara;
Ćerku nepoznatog imena, udatu za Tiča, upravnika Skoplja.

Prilike u Raškoj u prvoj polovini XII veka

Tokom osme decenije 11. veka, zetski kralj Bodin (1081 — 1101) je zauzeo Rašku i na vlast doveo župane Marka i Vukana. U vizantijskim izvorima sa kraja XI i početka XII veka javlja se Vukan kao glavni i jedini predvodnik srpskih napada na Vizantiju, koji se iz Zvečana spušta na Kosovo i ugrožava vizantijski Lipljan. Ne zna se kada je on umro, pošto vizantijski izvori nakon tog perioda ćute o njemu, ali se smatra da se to desilo između 1112. i 1115. godine. Nakon njega se, kao raški veliki župan, javlja njegov bratanac Uroš I, koji je vodio ofanzivnu politiku prema Vizantiji. On se povezuje sa Mađarima i učestvuje u njihovom napadu na Vizantiju (1127 — 1129), a početkom četvrte decenije XII veka udaje svoju ćerku Jelenu za mađarskog prestolonaslednika slepog Belu II (1131 — 1141). Ona je imala uticaja na politiku svoga muža, ali i njenog sina i njegovog naslednika Geze II (1141 — 1161), a na mađarskom dvoru se u tom periodu nalazio i jedan od Uroševih sinova Beloš, koji je obavljao visoke državne poslove kao ban i palatin (upravnik dvora).

Pre 1146. godine, najverovatnije krajem 1145. godine-, Uroš I umire, a vlast preuzima njegov najstariji sin Uroš II. On se povezuje sa Mađarskom, kojom je tada vladao njegov sestrić Geza II uz pomoć svoje sestre i brata, pokušava da se oslobodi vizantijske vrhovne vlasti. Međutim, car Manojlo je 1149. godine spalio Ras, a iduće godine je na reci Tari (kod Valjeva ili u Crnoj Gori) potukao srpske snage ojačane pomoćnim mađarskim odredima. On je Uroša II primorao da ponovo prizna vizantijsku vlast, kao i posle nove neuspešne pobune 1153. godine. Uroša je 1155. godine pokušao da zbaci sa vlasti najmlađi sin Uroša I Desa, ali je ostao na vlasti odlukom Manojla Komnina.

wikipedia

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Mladost

Nemanja na umetničkoj gravuri

Nemanjin otac, Zavida, je prognan iz Raške tokom građanskog rata koji je u njoj vođen oko vlasti među Vukanovićima. Nemanjino žitije navodi da je tada bio veliki metež i da su njegovom ocu braća mu zavišću oduzeli zemlju, što neki istoričari tumače da je Zavida zapravo bio veliki župan Raške, koga su srodnici zbacili sa vlasti. On se nakon toga sklonio u Dokleju/Duklju, u kojoj je rođen.

Tokom njegovog progona iz Raške, verovatno 1113. godine u Ribnici na Morači (današnja Podgorica), mu se rodio najmlađi sin Nemanja. Kršten je u rimokatoličkoj crkvi, po latinskom obredu, koji je bio preovlađujući u tadašnjoj Zeti, da bi se po Zavidinom povratku u Rašku sa porodicom, Nemanja krstio po drugi put, u episkopalnoj crkvi svetih Petra i Pavla u Rasu (tadašnjoj prestonici Raške), po grčkom obredu.

Navod Nemanjinog žitija o Zavidinom povratku u Rašku se ponekad prevodi da mu se otac vratio u stolno mesto, a nekad da mu se otac vratio na stolno mesto, usled čega neki autori smatraju da se Zavida vratio u Rašku kao veliki župan. Ne zna se sa sigurnošću kada se Zavida vratio u Rašku, ali je to verovatno bilo početkom treće decenije XII veka, pošto se u Nemanjinom žitiju navodi da je punoletstvo stekao u Raškoj, mada ima i drugačijih mišljenja o vremenu njegovog povratka u Rašku (druga polovina četvrte decenije, peta decenija XII veka).
Udeoni knez (pre 1149-1168)

Kada je odrastao, Nemanja je kao udeoni knez dobio na upravu župe Toplicu, Ibar, Rasinu i Reku odnosno oblasti oko Toplice, Ibra, Rasine i Puste Reke.

Istorijski izvori ćute o Nemanji sve do sedme decenije XII veka. Tada ga je, tokom priprema za novi rat sa Mađarima 1162. godine, u svoj logor u Nišu pozvao vizantijski car Manojlo I Komnin (1143 — 1180). Susret dvojice vladara bio je veoma srdačan, o čemu govori Nemanjina hagiografija:
Vikicitati „A kad ga ovaj ugleda, primi ga s carskom ljubavlju i poljubi ga.“
(Stefan Prvovenčani, „Žitije svetog Simeona“)

Verovatni ostaci Rasa, nekadašnje prestonice Raške

Tom prilikom Manojlo je Nemanji dodelio dvorsku titulu carskog sana i župu Dubočicu (oko današnjeg Leskovca) na upravu, čime je on postao direktni carev vazal[1]. Manojlovi razlozi za ovo nisu poznati, ali je verovatno Nemanja izabran zato što je bio najmlađi od četiri brata, pa samim tim i sa najmanje legitimiteta da se uključi u borbu za položaj velikog župana koje su sa prekidima trajale tokom poslednjih decenija, ali i zbog toga što je vladao oblastima koje su se naslanjale na pravac Via Militaris koji je išao Moravskom dolinom, zbog čega je Nemanja bio u položaju da odseče odstupnicu Vizantincima u borbi sa Mađarima. Treba imati u vidu da su Vizantinci i Mađari tokom prve polovine XII veka vodili stalne borbe na granici Panonske nizije i Balkanskog poluostrva, u kojima su Raški veliki župani bili tradicionalni saveznik kraljevine Mađarske. Zbog toga je Manojlo uzdizanjem Nemanje, pokušao da zakomplikuje prilike u Raškoj, ali i da sticanjem Nemanjine zahvalnosti obezbedi sebi leđa.

Tokom pohoda protiv kraljevine Mađarske iste godine, Manojlo se konačno obračunava sa Urošem II i umesto njega za novog velikog župana postavlja Desu (1162 — 1163), obavezavši ga da mu vrati oblast Dendru koju mu je 1155. godine dao na upravu]. Naredne godine Manojlo je u Nišu ponovo krenuo da okuplja vojsku za napad na kraljevinu Mađarsku, u kojoj su se, vezani vazalnim obavezama, morali naći i veliki župan Raške Desa i knez Nemanja. Pošto se Desa nije pojavio u Nišu sa predviđenim trupama, niti je caru vratio Dendru, a postojali su i izveštaji da pregovora sa Mađarima i Nemcima, Manojlo je Desu pozvao na odgovornost u Niš. Nakon toga je odveden u Carigrad, a za novog velikog župana je Manojlo postavio Tihomira(1163-(1166) 1168), najstarijeg Nemanjinog brata. U uspešnim pohodima vizantijske vojske protiv kraljevine Mađarske tokom 1163. i 1164. godine, zauzeti su Zemun i veći broj gradova na obali Jadranskog mora od Splita do Bara, a u njihovim redovima, na čelu svojih odreda, najverovatnije se nalazio i sam Nemanja. Novi vizantijski pohod usledio je 1166. godine, a u sastavu trupa kojima je komandovao Andronik Kontostefan bili su i odredi srpske konjice koje je poslao veliki župan Raške. Ti odredi su učestvovali u vizantijskoj pobedi kod Sirmijuma (današnje Sremska Mitrovica) koja je odlučila ishod rata, iako nije došlo do teritorijalnih promena.

Sukobi sa braćom

Neposredno posle dobijanja Dubočice, Nemanja počinje sa gradnjom manastira svetog Nikola u Kuršumliji i manastira posvećenog Bogorodici na ušću Kosanice u Toplicu. U njegovim žitijima se gradnja ovih manastira navodi kao razlog za nezadovoljstvo njegove braće, koja su mu prebacivala da radi na svoju ruku, bez njihove dozvole ili barem dogovora sa njima. Na te primedbe Nemanja je odgovorio:
Vikicitati „Braćo moja draga, kako smo jednorodni, neka ne bude na gnev ovo delo moje, koje počeh u Gospodu i dovrših ga. Ja ga svrših, pa, ako je dobro, neka je meni, a ako je zlo, neka opet bude meni.“
(Stefan Prvovenčani, „Žitije svetog Simeona“)

Razvoj raške države (1168 — 1190)

Međutim, pravi razlog nezadovoljstva Nemanjine braće je najverovatnije bila Nemanjina pretenzija da uz pomoć Vizantije i podršku crkve, dođe do titule velikog župana[1]. On je pokušao da se, uz podršku dela plemstva, domogne titule velikog župana optužujući Tihomira da vodi vizantofilsku politiku. Na velikom skupu raške vlastele, koji je sazvan tim povodom, Nemanja je sa delom onih koji su ga podržali zarobljen i zatvoren u pećini kraj Rasa. Njegovo zarobljeništvo je trajalo relativno kratko, pošto su ga njegove pristalice ubrzo oslobodile, nakon čega je uz podršku vlastele postao veliki župan Raške i potisnuo braću, koja su pobegla u Vizantiju.

Oko datiranja njegovog dolaska na vlast postoje neslaganja, tako da jedni smeštaju Nemanjinu pobunu na saboru u 1165. godinu, a njegovo oslobođenje i dolazak na vlast u 1166. godinu, dok drugi Nemanjinu pobunu na saboru smeštaju u 1167. godinu (posle Tihomirovog slanja odreda Vizantiji 1166. godine), a njegovo oslobođenje i dolazak na vlast u 1168. godinu[8]. Izvesno je, da je on između 1165. i 1168. godine, kao najmlađi među braćom, zbacio najstarijeg brata Tihomira, preuzeo vlast, proglasio se velikim županom i potisnuo iz zemlje ostalu braću (Tihomira, Stacimira i Miroslava).

Nemanjina žitija navode da se izbavio iz tamnice tako što je obećao svetom Đorđu da će podići manastir u njegovu slavu na vrhu brda koje je jedino mogao videti iz pećine, samo ako ga oslobodi iz tamnice. Svetac mu je pomogao, prema navodima hagiografija, a Nemanja mu je u znak zahvalnosti podigao manastir Đurđevi Stupovi (gradnja započeta 1171. godine).

Njegova braća su od Manojla dobila vojnu podršku u pokušaju da povrate vlast. Nemanjina žitija navode da je protiv njega poslata velika najamnička vojska u kojoj je pored Grka, bilo Franaka i Turaka. Do bitke je došlo u jesen 1168. godine kod Pantina, nedaleko od Zvečana i u njoj su Nemanjine snage uspele da potisnu protivnika u Sitnicu, u kojoj su se mnogi podavili dok su se ostali u neredu povukli sa bojišta. U Sitnici se udavio i njegov brat Tihomir, a nakon bitke Nemanja je priznao vrhovnu vlast Vizantije, dok ga je Manojlo prihvatio kao zakonitog vladara Raške[6]. Kasnije se Nemanja izmirio sa braćom i ostavio ih na vlasti u njihovim udeonim kneževinama.

Veliki župan (1168-1196)

Rat sa Vizantijom

Nemanja je 1170. godine napao, vizantijskog vazala, kneza Zete Radoslava i tom prilikom pripojio svojoj zemlji deo tadašnje Zete i Neretvljansku oblast. Već naredne godine Manojlo Komnin dolazi u sukob sa Mletačkom republikom i po njegovom naređenju biva 12.03 zaplenjena sva mletačka imovina na prostoru Vizantije. Kao odgovor na ovo, iz Venecije je pokrenuta mletačka ratna flota sa oko 120 brodova ka vizantijskim posedima. Borbi protiv Vizantije priključila se i kraljevina Ugarska, a podršku ovom savezu davalo je i Sveto rimsko carstvo, sa Fridrihom Barbarosom (1152 — 1190) na čelu. U ovaj savez se 1172. godine uključuje i Nemanja, koji otpočinje sa udarima ka Kotoru, ometaući istovremeno saobraćaj kroz moravsku dolinu (putni pravac Beograd-Braničevo-Niš)
. Međutim, iste godine umire kralj Mađarske Ištvan III (1162 — 1172), posle čega počinju sukobi oko vlasti u samoj Mađarskoj, iz kojih kao pobednik uz vizantijsku pomoć 1173. godine izlazi Manojlov kandidat Bela III (1173 — 1196). Neposredno nakon toga, mletačka vojska tokom zimovanju na ostrvu Hiosu biva desetkovana epidemijom
, tako da Raška ostaje sama u borbi protiv Vizantije. Manojlo je odmah iskoristio povoljan trenutak i sam se na čelu vojske uputio u Rašku. Pred nadolazećom vizantijskom vojskom, veliki župan Raške se povukao u planine.
Zatočeništvo u Carigradu

Ovaj sukob se okončao Nemanjinim poklonjenjem caru Manojlu. On je jednog dana gologlav, bosonog, sa odećom iscepanom do lakata, konopcem oko vrata i mačem na rukama ušao u vizantijski logor i izašao pred cara. Stigavši do Manojla Nemanja je pred njega pao ničice pružajući mu svoj mač, da sa njim radi šta mu je volja. Vizantijski car je prihvatio njegovu poniznost, pristavši na obnovu vazalnih obaveza i ostavljanje Nemanje na položaju velikog župana. Završni deo ove epizode odigrao se u Carigradu, kroz koji je buntovni veliki župan Raške proveden u Manojlovoj trijumfalnoj povorci[8]. Tokom boravka u Carigradu, veliki župan Raške je živeo u manastiru Bogorodice Evergetide (u čiju je slavu po povratku u Rašku podigao manastir Bogorodice Dobrotvorke (tzv. Studenica)).

Povratak u Rašku

Vizantijski car Manojlo Komnin je vratio Nemanju na položaj velikog župana, a njegovoj braći je potvrdio njihove udeone oblasti - Stracimiru oko Zapadne Morave i Miroslavu Zahumlje. Po povratku u Rašku, Nemanja se okrenuo učvršćivanju centralne vlasti, a Tihomirovog sina i naslednika Prvoslava je primorao da se odrekne vladarskih pretenzija u njegovu korist.

U skladu sa svojim vazalnim obavezama, Nemanja je redovno slao pomoćne odrede u vizantijske vojne pohode. Tako su se i srpske snage našle u sastavu vizantijske vojske koju su trupe Ikonionskog sultanata do nogu potukle u bici kod Miriokefalona 17. septembra 1176. godine u klancima Male Azije[16]. Po rečima Nikite Honijata, sam Manojlo je ovaj strahovit poraz uporedio sa katastrofom kod Mancikerta iz 1071. godine.

Vizantijski car Manojlo I Komnin umire 24. septembra 1180. godine, nakon čega Vizantiju zahvataju unutrašnja previranja, u kojima se za par godina smenjuje nekoliko vladara, što dovodi do velikih promena na Balkanskom poluostrvu. Kraljevina Ugarska, Raška i banovina Bosna neposredno posle Manojlove smrti prekidaju vazalne odnose sa Vizantijom, a već 1185. godine na prostoru današnje Bugarske izbila je pobuna u kojoj je obnovljena bugarska država i stvoreno tzv. drugo bugarsko carstvo. Mnoge vazalne države u regionu, među kojima i Raška, tada se okreću od slabe Vizantije prema Papstvu.
Osvajanje Niša, Kosova i Metohije

Unutrašnju krizu u Vizantiji prvi je iskoristio mađarski kralj Bela III, koji je tokom 1180. i 1181. godine osvojio Dalmaciju. Nemanja mu se pridružio 1183. godine i oni su zajedno napadali na vizantijske posede u Moravskoj dolini i istočno od nje. Tokom ovog pohoda zauzeti su Beograd, Braničevo, Ravno (današnja Ćuprija) i Niš, a združene snage su prodrle čak do Sredeca (današnja Sofija). Mađari su se nakon toga povukli iz borbi, dok je Nemanja nastavio ofanzivu i zauzeo oblast nišavsku do kraja, Lipljan, i Moravu (Binačka Morava), i zvano Vranje, prizrensku oblast i oba Pologa do kraja s međama svojim.

wikipedia

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Osvajanje Zete

Politička karta Balkana 1184. godine

Posle prodora na jug i istok, Nemanja je napao vizantijskog vazala, kneza Zete Mihajla III (1162 — 1186), iz vladarske dinastije Vojislavljevića. Tok osvajanja nije poznat, ali se on već u januaru 1186. godine pominje kao vladar u Kotoru, tako da se smatra da je do tada ovladao celokupnom Zetom.

U tom pohodu zauzeo je gradove: Danj, Sard, Drivast, Skadar, Svač, Ulcinj, Bar, Risan, a o stradanju gradova, u kojima su vizantijske pristalice pružile otpor[6], u njegovim žitijima se navodi:
Vikicitati „Ostale gradove poobara, i poruši, i pretvori slavu njihovu u pustoš...“
(Stefan Prvovenčani, „Žitije svetog Simeona“)
Vikicitati „... gradove sazidane od njih razruši i izmeni slavu njihovu u sliku pustoši, i ime njihovo ne nazva se više tamo u oblasti toj...“
(Domentijan, „Žitije svetog Simeona“)

Ovih borbi i razaranja je bio pošteđen samo Kotor, koji je Nemanja dodatno utvrdio i u njemu podigao svoj dvorac.

Napadi na Dubrovnik

Istovremeno sa Nemanjinim pohodima, njegova braća Stracimir i Miroslav su 1184. godine otpočeli sa napadima na posede Dubrovačke republike[6]. Prvo je Stracimir sa flotom pokušao da zauzme Korčulu, ali je pretrpeo poraz u kome mu je flota spaljena, a on sam se jedva spasao. Iste godine, Miroslav je napao Dubrovnik sa 13 brodova, ali je 18. avgusta potučen nedaleko od Poljica, kod ostrvceta Koločepa. Naredne, 1185. godine, Miroslav je opseo grad sa kopna, ali se povukao nakon sedam dana bombardovanja grada pomoću opsadnih sprava.

Neprijateljstva između Dubrovačke republike i Raške su okončana 27. septembra 1186. godine, kada je zaključen mir između njihovih predstavnika, župana Nevdala i Družine Vidoševića (sa raške strane) i dubrovačkog kneza Krvaša i nadbiskupa Trifuna (sa dubrovačke strane). Odredbe mira davale su Dubrovčanima pravo slobodne trgovine, ispaše i iskorišćavanja šuma u Raškoj, dok je stanovnicima Raške omogućen slobodan promet u gradu.

Pregovori sa Barbarosom i krstaški napadi na Vizantiju

Posle sloma druge normanske ofanzive na Balkansko poluostrvo (krajem 1185)[16], vizantijski car Isak II (1185 — 1195, 1203 — 1204) je stupio u pregovore sa Belom III oko okončanja neprijateljstava. Napravljen je dogovor da se car oženi Belinom ćerkom Margaritom, a da kao miraz Vizantiji budu vraćeni gradovi i oblasti u moravskoj dolini, koji su većinom bili u Nemanjinim rukama. Ovaj događaj ostavio je Rašku bez jakog saveznika, zbog čega je Nemanja bio primoran da pronađe drugog jakog saveznika. Istovremeno je nastavio ofanzivu i širenje svojih oblasti, oslanjajući se na vizantijsku zauzetost pobunom na prostoru današnje Bugarske koju je pomagao.

Pad Jerusalima 02.10. 1187. godine, pokrenuo je III krstaški pohod na Svetu zemlju. Deo krstaša, predvođen svetim rimskim carem Fridrihom Barbarosom, planirao je da prođe kroz Nemanjine zemlje, što je veliki župan pokušao da iskoristi, uzdajući se u neprijateljstvo Fridriha i Vizantije usled sukoba na prostoru današnje Italije. Njegovi izaslanici su na Božić 1188. godine u Nirnbergu, predložili svetom rimskom caru da se sastane sa Nemanjom koji će mu omogućiti bezbedan prolazak i snabdevanje kroz Rašku.

Do susreta dvojice vladara došlo je 27.07.1189. godine u Nišu. Nemanja je u pratnji svog brata Stracimira ponudio Fridrihu:

20.000 vojnika spremnih na rat sa Vizantijom
stupanje Raške u vazalne odnose sa Svetim rimskim carstvom

zauzvrat, Nemanja je tražio da mu se priznaju sva dotadašnja i buduća osvajanja.

Sličnu ponudu su, tom prilikom, izneli i ustanici sa prostora današnje Bugarske, nudeći 40.000 vojnika. Fridrih nije prihvatio ove ponude, tako da nije došlo do stvaranja saveza, ali je ta opcija ostala otvorena, o čemu svedoči i ugovoreno venčanje između Miroslavljevog sina Toljena i ćerke Bertolda od Andeksa, istarskog grofa i titularnog vojvode Hrvatske i Slavonije, do kojeg na kraju ipak nije došlo.

Krstaška vojska je iz Niša nastavila niz Via Militaris ka Serdici i Hadrijanopolju, a iza nje je nastupao Nemanja sa svojim trupama nastavljajući osvajanja Vizantijskih oblasti. Stalni pljačkaški napadi na krstaše doveli su do otvorenih neprijateljstava i Fridrihove snage novembra 1189. godine, posle opsade, zauzimaju Hadrijanopolj i otpočinju sa pripremama za udar na Carigrad. Zbog toga dolazi do obnove pregovora o savezu sa Nemanjom i ustanicima sa prostora današnje Bugarske, a Fridrih pokreće i svoju flotu (na čelu sa njegovim sinom Henrikom (1191 — 1197)) ka Carigradu, da bi izvršio pomorsku blokadu vizantijske prestonice, koju je uz pomoć Srba i Bugara planirao da napadne. Međutim, ove akcije bivaju prekinute 14. februara 1190. godine[14], kada dolazi do zaključenja mirovnog ugovora po kome su krstaši prebačeni u Malu Aziju da nastave svoj pohod ka Jerusalimu.
Stefan Nemanja, freska iz Bogorodice Ljeviške (početak XIV veka)

Oslobođen opasnosti od Fridrihovog napada, Isak II pokreće svoje trupe, prvo ka prostoru današnje Bugarske, a potom i ka Nemanji koji je u međuvremenu osvojio Pernik, Zemen, Velbužd, Žitomisk, Stobi i Skoplje. Vizantijska vojska je nadirala sa juga i Nemanja se pred njom povlačio, da bi negde na Južnoj Moravi (u jesen 1190. ili početkom 1191. godine) došlo do bitke u kojoj je Vizantija odnela odlučnu pobedu. Nemanja se nakon toga povukao, dok su Vizantinci opustošili taj deo Raške, spalivši i jedan Nemanjin dvorac, najverovatnije nedaleko od današnje Kuršumlije. Posle tih dejstava, došlo je do sklapanja mira, prema kome je

Nemanja morao da vrati Pernik, Zemen, Velbužd, Žitomisk, Stobi, Skoplje, Niš, Ravno i kontrolu nad pravcem Via Militaris
Nemanji su priznata ranija osvajanja (Kosovo sa Lipljanom, Metohija do Prizrena)
Nemanju nasleđuje njegov srednji sin Stefan, koji dobija titulu sevastokratora i Isakovu bratanicu Jevdokiju za ženu, a ne najstariji Vukan.

Poslednji rat, Nemanja je vodio, 1192. ili 1193. godine[6], protiv Mađara, koji su napali Rašku. Detalji ovog sukoba nisu poznati, ali je izvesno da su Vizantinci sa nekoliko odreda potpomogli srpsku odbranu i da se ceo sukob okončao bez nekih teritorijalnih promena, nakon pritiska koji je na kralja Mađarske Belu III izvršio papa Selestin III (1191 — 1198), na insistiranje Isaka II[16].

Krajem Nemanjine vladavine, nastala je i najstarija, danas sačuvana, ćirilična knjiga pisana srpskom redakcijom staroslovenskog jezika, Miroslavljevo jevanđelje, pisano za njegovog starijeg brata, humskog kneza Miroslava.

Povlačenje sa vlasti i odlazak u monaštvo

Freska iz kraljeve crkve u Studenici, oko 1314.

Stefan Nemanja se povukao sa vlasti na velikom državnom saboru 25. marta 1196. godine na koji je pozvao:
Vikicitati „... ženu svoju, i sinove svoje, i arhijereja svojega po imenu Kalinika, i starešine, i knezove zemlje svoje koji upravljahu, vojvode, vojnike...“
(Stefan Prvovenčani, „Žitije svetog Simeona“)

Vlast i titulu velikog župana Raške je predao srednjem sinu, Stefanu Nemanjiću, čiji je tast Aleksije III Anđel (1195 — 1203) 08.04. 1195. godine izvršio državni udar u kome je svrgnuo sa vlasti svog brata Isaka II i preuzeo vlast. Najstarijem sinu Vukanu je ostavio na upravu Zetu, Travuniju, Hvosno i Toplicu, sa tim da je podređen Stefanu, kao velikom županu Raške.

Nemanja se posle sabora i povlačenja sa vlasti zamonašio sa suprugom Anom u crkvi svetih Petra i Pavla u Rasu i tom prilikom su uzeli monaška imena Simeon i Anastasija. Prvu godinu svog monaškog života proveo je u manastiru Studenici, da bi se u jesen 1197. godine pridružio svom najmlađem sinu monahu Savi na Svetoj gori. Tamo je, zajedno sa njim, uz dozvolu vizantijskog cara, oživeo zapusteli manastir Hilandar 1198. godine.
Vikicitati „... koji će služiti za primanje ljudi od srpskoga naroda...“
(Osnivačka hrisovulja manastira Hilandar)

Smrt

Nemanja je preminuo u dubokoj starosti, u manastiru Hilandar 3. februara 1199. ili 1200. godine. Prema hrišćanskom predanju, u trenutku njegove smrti prostoriju je obasjala svetlost. Sledeće godine ga je Svetogorski sabor kanonizovao kao svetog Simeona Mirotočivog, jer su njegove mošti točile miro. Njegov sin Sava je 1208. godine preneo njegove posmrtne ostatke u Rašku, da bi nad njima izmirio svoju stariju braću Stefana i Vukana koji su se borili oko vlast. Njegove mošti su tada položene u njegovu zadužbinu Studenicu, u kojoj se i danas nalaze.

Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja 26. februara po gregorijanskom, odnosno 13. februara po julijanskom kalendaru.

Nemanjina verska politika

Stefan Nemanja se smatra jednim od rodonačelnika Srpske pravoslavne crkve, prvim velikim ktitorom pravoslavnih hramova među Srbima i duboko pobožnim čovekom. Pravoslavlje je, prema vizantijskom modelu, postalo državna vera, a episkopija u Rasu njeno središte. O tome svedoči i činjenica da su raški episkopi Jevtimije i Kalinik važili za uticajne ličnosti u državi i na saborima. Bez obzira na to, on je održavao dobre i čvrste veze predstavnicima papske kurije, kako iz političkih razloga zbog podrške u borbi protiv Vizantije, tako i zbog činjenice da je u njegovoj državi deo stanovništva, mahom u primorskim oblastima, bio rimokatoličke vere.

Tokom svoje vladavine, Nemanja je poveo borbu protiv bogumilske jeresi čije je pripadnike prognao i kaznio, tako da oni nakon toga nisu predstavljali veću opasnost po državu.

Nemanjine zadužbine

Tokom svog života Nemanja je podigao i obnovio već broj manastira i crkvi, kako na prostorima kojima je vladao odnosno upravljao, tako i u drugim zemljama.
Sveti Simeon i sveti Sava osnivaju Manastir Hilandar

Manastir Bogorodice kod Kuršumlije (pre 1168 — 1172),
Manastir svetog Nikole kod Kuršumlije (pre 1168),
Manastir svetog Đorđa u Rasu (Đurđevi stupovi) (posle 1168. godine),
Manastir Bogorodice Dobrotvorke (Studenica) (1183-oko 1191),
Manastir Hilandar (1198),
Manastir svetog Nikole (Končul ili Kazinovići) na Ibru,
Manastir Bogorodice Bistričke na Bistrici kod Bijelog Polja,
Ženski manastir Bogorodice u Rasu,
Manastir svetog arhangela Mihajla u Skoplju (obnovio),
Crkva svetog Nikole u Nišu,
Crkva manastira svetog velikomučenika Pantelejmona u Nišu (obnovio),
Manastir svete Bogorodice Gradačke (ibarski Gradac), pominje se od njegovog doba
Manastir svetog Nikole u Dabru (Banja) kod Priboja, pominje se od njegovog doba
Manastir svetog Đorđa u Dabru (Orahovica ili Mažići) kod Priboja, pominje se od njegovog doba

Pored ktitorskih delatnosti, Nemanja je pomagao hrišćanske svetinje u svetu:

Crkvu Svetog groba u Jerusalimu,
Crkvu svetog Jovana Preteče u Jerusalimu,
Crkvu svetog Teodosija u pustinji kod Vitlejema,
Crkvu svetih apostola Petra i Pavla u Rimu,
Crkvu svetog Nikole u Bariju,
Manastir Bogorodice Evergetide u Carigradu,
Manastir svetog Dimitrija u Solunu.

wikipedia

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Stefan Uroš III Dečanski

Freska iz manastirske crkve u Dečanima,oko 1350. godine

Datum rođenja oko 1276/posle 1284.
Mesto rođenja nepoznato
Datum smrti 11. novembar 1331.
Mesto smrti Zvečanski Grad kod Kosovske Mitrovice, Srbija
Grob Manastir Dečani
Titula Kralj Srbije
Period 1322 — 1331
Prethodnik/ci Stefan Milutin
Naslednik/ci Stefan Dušan
Poreklo i porodica
Dinastija Grb Nemanjića Nemanjići
Otac Milutin
Majka Jelena/Ana Terter
Supružnik/ci Teodora Smilec
Marija
Potomstvo Dušan
Dušic
Jelena
Siniša
Teodora

Stefan Uroš III Dečanski Nemanjić (rođen oko 1276./posle 1284., umro u Zvečanu 11.11.1331. godine) bio je kralj Srbije iz porodice Nemanjića, sin kralja Milutina (1282 — 1321) i otac Dušana Silnog (kralj 1331 — 1346, car 1346 — 1355). Nastavio je širenje Srbije na račun Vizantije i stvorio od nje najmoćniju silu na Balkanskom poluostrvu, pobedom kod Velbužda 1330. godine. Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala kao svetog kralja, a njegova zadužbina je manastir Visoki Dečani, ispod Prokletija kod Peći.

Mladost

Stefan je rođen iz braka kralja Milutina i Ane, ćerke bugarskog cara kumanskog porekla Georgije Tertera. Tačna godina Stefanovog rođenja nije poznata ali je morao biti rođen posle 1284. godine jer se tada njegov otac, oteravši svoju prethodnu ženu, ugarsku princezu Elizabetu, oženio po treći put, Anom. Kako je Milutin ratovao sa svojim susedima, došao je u sukob sa vidinskim knezom Šišmanom, koji je sa svoje strane bio vazal tatarskog kana Nogaja. Tatarski kan nije odobravao takav napad i pretio je upadom u Srbiju, ali ga je Milutin odobrovoljio i odvratio od napada poslavši mu taoce u vidu svog sina Stefana i još nekoliko dece iz vlasteoskih kuća. Oni su ostali među Tatarima sve do Nogajeve smrti i pogibije.

Po nekim istorijskim izvorima kralj Stefan Dečanski je rođen oko 1274/76. i majka mu je bila Jelena Duka, ćerka Jovana I Duke upravitelja Tesalije i prva žena kralja Milutina.

Dolazak Simonide u Srbiju

Freska kraljice Simonide

Godine 1299. kralj Milutin se oženio po četvrti put, ćerkom vizantijskog cara Andronika II Paleologa Simonidom. Milutinova treća žena, Stefanova majka bila je proterana, a brak sa njom proglašen nevažećim. Time je Stefan proglašen nelegitimnim sinom, i kao takav nije imao prava na presto.

Ipak, Stefan je poslat u Zetu kao očev namesnik. Kako Milutin sa Simonidom nije mogao da ima dece, njena majka Irina svestrano je radila na tome da se srpski presto obezbedi nekom od njenih sinova. Prvo je poslala Dimitrija ali se njemu Srbija učinila divljom i on se uskoro vratio u Vizantiju. Isto je pokušala i sa drugim sinom Teodorom ali je on to odbio i umesto toga postao monferatski markiz.

Buna protiv oca

Sve to, a ponajviše gubljenje prava na nasledstvo srpskog prestola kao i jak prozapadni i anti-vizatijski uticaj koji se u Zeti jako osećao uticali su na Stefana da podigne bunu protiv oca. Skoro nikakvih istorijskih podataka o toj buni nemamo, čak ni približnu godinu njenog odvijanja, ali se sa razlogom pretpostavlja da je to moralo biti oko 1308. godine ili neposredno posle. Milutin je, skupivši vojsku krenuo na sina, koji se pred očevom silom povukao preko Bojane. Arhiepiskop Danilo II u svom delu "Žitija srpskih kraljeva i arhiepsikopa" piše da je Milutin tada sinu ponudio pregovore i da je Stefan dirnut otišao ocu i molio za oproštenje. Međutim, kada se Milutin dočepao Stefana nije imao milosti. Stefan je bio okovan i poslat u Skoplje gde je oslepljen i poslat u Carigrad. Veruje se da Stefan nije bio oslepljen jer je izvršilac kazne bio potkupljen, ili je bio oslepljen samo delimično (usijani legen nije probio zenice), ali je Stefan tokom celog života iz straha od oca nosio povez preko očiju.

Izgnanstvo u Carigrad

U Carigradu je car Andronik imao saučešća prema mladom kraljeviću kome je tamo umro mlađi sin, Dušic, i sa svoje strane nije činio ništa da mu zagorča sudbinu. Ovo izgnanstvo moglo je imati presudan uticaj na Stefanovog sina Stefana Dušana. U ovo vreme Stefan je bio oženjen Teodorom, ćerkom bugarskog cara Smilca sa kojom je i imao bar troje dece:

Dušan (1308-1355), srpski kralj a potom car (1331-1355)
Dušica, umro u Carigradu pre 1318.
Jelena Šubić, udata za Mladena III Šubića, umrla posle 1355.

Iznenada 29. oktobra 1321. godine Milutin je umro u svom dvoru u Nerodimlju. Kako je za života bio nepoverljiv nije rešio pitanje naslednika te je odmah po njegovoj smrti došlo do borbe oko prestola između njegovih naslednika. Kao legitimni nasledik smatrao se Milutinov sin iz prvog braka, Konstantin, koji je ranije bio namesnik u Humu a posle Stefanovog progononstva dobio je na upravu i Zetu. Čim je Stefan čuo za očevu smrt proglasio je da mu je sveti Nikola vratio vid, skinuo zavoj sa očiju i oko sebe stvorio jaku stranku. Na njegovu stranu je stala i Crkva. Vratio se iste godine u Srbiju i prvo predložio Konstantinu da podele vlast što je ovaj odbio. Tako je započela borba oko Milutinovog nasleđa.

Borba za presto

Konstantinovo odbijanje da se nagodi, Stefanovo mučeništvo (pritvorno ili stvarno), verovanje u čudesnu moć isceljenja i njegovo slovensko poreklo po majci su mu osvojili simpatije naroda i sveštenika. U borbi sa Stefanom Konstantin je poražen, uhvaćen i ako je verovati Pseudobrokaru surovo ubijen tako što je prikovan klinovima za dasku i rasečen na pola. Postoji i predanje da je Stefan od Konstantinove lobanje načinio pehar. Na Bogojavljanje 1322. godine arhiepiskop Nikodim krunisao je Stefana za kralja sa titulom „Stefan Uroš III, blagoverni i hristoljubivi kralj srpskih i pomorskih zemalja“, a njegovog sina Stefana Dušana kao mladog kralja. Drugi pretendent na presto bio je Dragutinov sin Vladislav. Posle Milutinove smrti Vladislav se izbavio iz tamnice i istakao svoje pravo na srpski presto. Uz njega je pristao samo onaj deo vlastele koji je nekada bio pod njegovim ocem kraljem Dragutinom, a pomagao ga je ugarski kralj a verovatno i njegov sestrić bosanski ban Stefan II Kotromanić. Stefanov rat sa Vladislavom se otegao sve do proleća 1324. godine. Glavne borbe vodile su se oko Rudnika, znači na samoj granici jer je Vladislav držao Mačvu, Usoru i Soli u Bosni i Beograd. Na kraju Vladislav je bio savladan nadmoćnim snagama Stefanovim. Ponuđeno mu je da se skloni u Bosnu odakle bi mogao da pretneduje na srpski presto kao što su to i u prošlosti mnogi radili, ali je on umesto toga izabrao život u Ugarskoj gde je i umro. Posle njegove smrti bosanski ban je zauzeo Usoru i Soli a ugarski kralj deo Mačve i Beograd.

Rat sa Dubrovnikom

Za vreme građanskog rata u Srbiji dubrovački trgovci su se više držali Vladislava. Čim je stupio na presto kao kralj, Stefan je u tom solidarisanju video otvoreni akt neprijateljstva. Srbi su sa povećom vojskom napali Dubrovnik koji je od svoje zaštitnice Mletačke republike tražio pomoć i podršku koja je to i učinila prekinuvši sve trgovačke veze sa Srbijom. U međuvremenu srpska vojska je pustošila okolinu Dubrovnika. Kako Srbi nisu imali uslove da osvoje Dubrovnik a kako Dubrovčani nisu mogli da preduzmu ništa protiv Srba, sklopljen je mir 26. marta 1326. godine.

Marija Paleolog

Kako je Stefanu umrla žena Teodora u oktobru 1322, odlučio je da se oženi po drugi put i to ćerkom Filipa Tarentskog. Taj brak mu je trebao radi veza sa Anžujskim dvorom, jer se verovatno želeo da ugleda na prozapadnu politiku svoga strica kralja Dragutina i da napravi anti-vizantijski savez. Međutim Anžujci taj brak nisu odobrili, verovatno iz obzira prema izgnanom Vladislavu čije su veze sa Anžujcima bile mnogo dublje (njegova majka Katarina, ćerka ugarskog kralj bila je Anžujka). Ne uspevši na toj strani Stefan se okreće Vizantiji i 1324. godine za suprugu dobija Mariju Paleolog, ćerku Jovana Paleologa, sinovca cara Andronika II. Sam Jovan Paleolog odavno je želeo da stvori jednu nezavisnu državu između Srbije i Vizantije sa prestonicom u Solunu pa je ovaj brak svoje ćerke iskoristio kao stepenik da se tom planu približi. Uspeo je da nagovori srpskog kralja na napad usmeren protiv Vizantije. Uplašen jednom takvom akcijom car Andronik je Jovanu ponudio titulu ćesara ako se vrati, ali je ovaj ubrzo umro. Marija je ostala na srpskom dvoru kao kraljica, „stideći se Romeja zbog muževljevog ponašanja“.

Sa Marijom Paleolog, kralj Stefan Dečanski imao je bar dvoje dece:

Simeon Siniša (1324/26 - 1369/71), od 1359. vladao Epirom i Tesalijom
Teodora (1330- posle 1381), udata za Dejana upravitelja Makedonije, umrla kao monahinja Evdokija

Neki istoričari ubrajaju i Jelenu Šubić u Stefanovu decu iz drugog braka (a ne iz prvog braka sa Teodorom).

Potiskivanje Bugara

Novac Stefana Uroša III

U Bugarskoj je 1323. godine za cara izabran Mihailo Šišman, zet kralja Milutina, za koga je bila udata Ana, sestra kralja Stefana. U ovo vreme se dešavaju i velike dinastičke borbe u Vizantiji. Andronik III Paleolog digao se protiv svog dede Andronika II i posle kraće borbe uspeo da bude priznat za savladara 1325. godine. Ipak, postigavši taj cilj nije mu bilo dovoljno pa su se obe stranke ponovo spremale za rat. Oba cara tražila su saveznike, unuk među Bugarima, a deda među Srbima. Andronik II bio je onaj car koji je prognanog Stefana lepo primio u Carigradu. U jeku građanskog rata Andronik Mlađi je 1328. godine zauzeo Makedoniju i Albaniju. Pristalice starog cara su se održale samo u gradovima na srpsko-vizantijskoj granici: Melniku, Proseku i Strumici. Ipak, i pored svih poziva kralj Stefan zvanično nije zauzimao nijednu stranu iako je krišom pomagao Andronika Starijeg. Kada je mlađi Andronik osvojio Prosek, upravnik grada je grad predao Srbima radije nego da ga preda osvajaču. Ali većina vojske i građanstva pristajala je uz mlađeg Andronika, i istom 1328. godine mu otvoriše vrata Carigrada. U maju iste godine stari car bi prinuđen da se odrekne prestola i bi oteran u manastir. Zbog svega što se tih godina događalo a posebno zbog zauzimanja Proseka došlo je do sukoba između Srba i Vizantinaca. Međutim Srbi su sada otvorene prešli u napad i skoro zauzeli Ohrid. Pritisnut nezadovoljnim delom građana carstva koji su podržavali njegovog dedu s jedne i srpskim osvajanjima s druge strane Andronik III bio je prinuđen da pronađe saveznika. Pronašao ga je vrlo skoro u bugarskom vladaru Mihailu Šišmanu.

Decenijama je Bugarska gledala kako se srpska država širi izvan svojih starih granica i prodire u vardarsku dolinu. Teritorije koje je nekada obuhvatalo bugarsko Samuilovo carstvo sada su uglavnom bile u srpskim rukama. Bugarska ili nije imala dovoljno snage ili nije bila ujedinjena da preduzme nešto protiv takve srpske ekspanzionističke politike jer su Vizantinci svagda gledali da radije stanu na srpsku nego na bugarsku stranu; sve do sada. Ni sam car Mihailo nije bio prijateljski raspoložen prema Srbima. On je još 1325. godine. oterao svoju ženu Anu (ćerku Milutinovu, sestru Stefanovu) i oženio se Teodorom, sestrom cara Andronika III. Dva cara su se dva puta sastajala kod Adrijanopolja i Sozopolja da diskutuju o strategiji napada na Srbiju. Car Mihailo je za svoju vojsku kupio tatarske i osetske najamnike i utvrdio savez sa Vlaškim knezom Jovanom Basarabom. I Srbi su se pripremali za sukob. Obavešteni o savezu protiv njih po pričanju vizantijskog istoričara Nićifora Grigore Srbi su kupili "1.000 Kelta" a po Kantakuzenovom "300 Alamana". Takođe je pozvao da mu se pridruže i katalonski najamnici, almogaversi, koji su bili poznati po neustrašivosti i specifičnom načinu ratovanja[6]. Pored toga 1. maja 1330. godine kralj Stefan izdao je naredbu o zabrani izvoza oružja iz Mletačke republike u Bugarsku kroz njegovu teritoriju.

Rat Kralja Dečanskog sa bugarskim Carem

Bugari su krenuli na Srbiju iz južnog pravca da bi lakše došli u dodir sa Vizantijskom vojskom. Kralj Stefan je odlučio da napadne Bugare pre nego što dođu u kontakt sa Vizanticima; međutim nadajući im se sa severa Srbi su se grupisali na ušću Toplice u Južnu Moravu. Car Mihailo je krenuo na sever ka Vidinu da pokupi vlaške i tatarske najamnike pa je onda krenuo duboko prema jugu i prešao srpsku granicu kod Strume. Čuvši za pravac bugarskog kretanja Srbi su manevrisali da ih presretnu. Kralj Stefan se u tom pohodu zaustavio kod crkve Svetog Đorđa u Nagoričinu i na reci Kamenici ponovo Bugarima ponudio pregovore. Tu je i čuo vesti od špijuna poslatih u bugarsku vojsku koje su govorile o nedisciplini u njihovim redovima. Kada su u zoru 28. jula 1330. godine stigla i poslednja srpska odeljenja kralj im je dao mali odmor i onda napao Bugare kod Velbužda. Broj srpske i bugarske vojske je iznosio verovatno oko 15.000. U borbi su se istakli naročito vojnici mladog kralja Stefana Dušana. Zapadni najamnici su jurišali u sam centar bugarske vojske i verovatno se njima treba pripisati smrt cara Mihaila koji je pokušao da pobegne ali je na jednom bregu pao sa konja. Tu je i ubijen a telo doneseno pred kralja Stefana koji ga je sahranio u crkvi u Nagoričinu. Srpska vojska je krenula u Bugarsku, prema Trnovu. Car Andronik III, čuvši vest o porazu bugarske vojske nije hteo da se upušta u borbu nego se povukao natrag u Vizantiju. Skoro nesmetano srpska vojska je krenula na put ka Trnovu. Međutim kod Izvora Bugari dočekaše kralja Stefana i zamoliše za mir. Bilo je boljara koji su predlagali da se ujedine Srbija i Bugarska pod nemanjićkom krunom, ali je kralj Stefan to odbio. On je povratio na presto svoju sestru Anu i njenog maloletnog sina Jovana Stefana a u unutrašnje uređenje Bugarske nije hteo da se meša. Ovakvim mirom nije bila zadovoljna srpska vlastela, posebno mlađa koja je počela da se grupiše oko mladog kralja Stefana Dušana.

Dve verzije smrti

Freska kralja Stefana Dečanskog

Kad se govori o smrti kralja Stefana Dečanskog treba imati u vidu da pred istoričarima stoje dve sasvim drugačije verzije. Prva verzija pisana je za vreme vladavine njegovog sina Stefana Dušana; pisao ju je nastavljač arhiepiskopa Danila II koji je završio delo Žitija srpskih kraljeva i arhiepsikopa. U njoj se pripoveda da je kralj Stefan pred kraj života promenio mišljenje prema svome sinu i da je, pod uticajem svoje mlade žene Marije Paleologove presto srpskih i pomorskih zemalja namenio svom sinu iz drugog braka Simeonu. Dušan, kao dobar sin nije želeo da se protivi „volji roditelja kraljevstva mi“ i otišao čak u Carigrad odakle ga je vlastela nagovorila na povratak i sukob sa roditeljem koji je rezultovao bojem na Porodimlji, posle koga je kralj Stefan Uroš III odveden u Zvečan i tamo posle nekog vremena umro prirodnom smrću, verovatno od srčanog udara. Druga verzija, pisana pedesetak godina posle Dušanove smrti u objavljena u delu "Žitije Stevana Dečanskog" koju je sastavio Grigorije Camblak govori o nasilnoj smrti srpskog kralja koji je umro od ruke svog sina Dušana. Ovo delo pisano je prilično „anti-dušanovski“ sa namerom da pokojnog kralja oglasi kao velikomučenika. Srpska pravoslavna crkva je ovu potonju verziju uzela za kanonsku i za Dečanskog kaže da je „od oca oslepljen od sina udavljen“. Obe verzije su sasvim moguće ali ne postoji nikakav istorijski razlog zbog čega bi jedna bila favorizovana u odnosu na drugu. Kad pred istoričarima stoje dve suprotne verzije njihov je zadatak da izlože i predstave obe.

Zadužbina kralja Stefana Dečanskog je manastir Dečani u kome počivaju njegove svete mošti. Srpska pravoslavna crkva slavi njegov praznik svakog 11. novembra po julijanskom odn. 24. novembra po gregorijanskom kalendaru.

Legenda o prokletstvu

Za smrt Stefanovu vezana je i legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, a kasnije i cele srpske države. Naime Stefan je, kada su došli ljudi da ga ubiju, prokleo sina i njegove potomke. Mada se ovo prokletstvo nije ispunilo na sinu, palo je ipak na njegova unuka Uroša, koji je izgubio Carstvo. Ova legenda je trajala mnogo vekova, a svi su se tog prokletstva setili onda kada je knez Lazar sa svojim ratnicima pao na Kosovu, a Srbija pala pod Turke.

Motiv ove navodne kletve je iskorišćen kao jedan od glavnih motiva u istorijskoj tragediji „Smrt Uroša V“ Stefana Stefanovića.

wikipedia

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Теодор Несторовић

Теодор Несторовић је био вршачки епископ који се 1594. године нашао на челу устаника у Банатском устанку. Темишварски паша ухватио је у Вршцу владику Теодора и живог га одрао. Исте године су спаљене мошти светог Саве на Врачару.

Српска православна црква слави га 16. маја по црквеном, а 29. маја по грегоријанском календару.

wikipedia

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Patrijarh srpski Jefrem

Datum rođenja oko 1311.
Mesto rođenja kod Trnova
Datum smrti 15. jun 1399.
Mesto smrti u blizini Peći
Zvanje Srpski patrijarh
Godine 1375-1379.
Prethodnik Sava IV
Naslednik Spiridon
Zvanje Srpski patrijarh
Godine 1389-1392.
Prethodnik Spiridon
Naslednik Danilo III

Sveti Jefrem (* oko 1311. godine kod Trnova-† 15. juna 1399. godine u blizini Peći) treći srpski patrijarh i hrišćanski svetitelj. Bio je patrijarh srpski.
Sadržaj

Život

Kao sin jednoga sveštenika odmalena je težio za duhovnim i podvižničkim životom. Odbegao je u Svetu goru, kada su roditelji hteli da ga žene. Kasnije se vratio i podvizavao se u Ibarskoj klisuri i Dečanima. Kada je nastala borba o prvenstvo u državi i u crkvi, Sabor je izabrao Jefrema za patrijarha na mesto upokojenog Save 1375. godine. Kada mu je saopšten izbor, on se zaplakao jer nije želeo da bude patrijarh. 1379 je ostavio presto i predao ga Spiridonu, a on se opet povukao u pustinju. Ipak posle smrti Spiridonove, 1389. godine, umolio ga je knez Lazar da se ponovo primi dužnosti. Upravljao je Srpskom crkvom u teško vreme posle poraza u Kosovskoj bici. Preminuo je 1399. godine. Mošti mu se nalaze u manastiru u Peći.

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 15. juna po crkvenom, a 28. juna po gregorijanskom kalendaru.

Književni rad

U istoriji književnosti poznat i kao monah Jefrem, napisao je Kanon molbeni Isusu Hristu, Kanon molbeni prečistoj Bogorodici, Stihire molbene prečistoj Bogorodici, Stihire molbene gospodu našem Isusu Hristu, Stihire Krstobogorodičine i Stihire bez akrostiha (sve između 1355. i 1371). U teškim vremnenima preteće turske najezde, monah Jefrem je ispisao dramatične stihove pune isihastičkih motiva, pokajničkog molebnog tona i čvrste vere u pomoć Hrista i Bogorodice u prosvetljenje od mraka koji se nadvio nad Srbiju i u preobražaj sumračnog stanja svoje grehom ispunjene duše. Jefremovo delo je 1970. u Hilandaru u celini otkrio i priredio D. Bogdanović, a nezavisno od njega i P. Matejić 1975, koji smatra da nije reč o srpskom patrijarhu, već o trnovskom monahu–piscu koji pripada bugarskoj književnosti.

wikipedia

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Ana Neda

Ana Neda (Dominika Šišman; u monaštvu Jelena) je bila ćerka srpskog kralja Milutina i prva supruga vidinskog kneza i bugarskog cara Mihajla III Šišmana (knez oko 1313 — 1323, car 1323 — 1330). Mihajlo se razveo od Ane Nede 1324. godine, da bi se oženio Teodorom, ćerkom vizantijskog cara Mihaila IX Paleologa. Ana i njeno troje dece, Ivan Stefan, Mihajlo i Šišman, poslati su u Trnovo. Mihajlo Šišman je ubijen 1330. godine, kada je na čelo Bugarske došao najstariji sin, Ivan Stefan. Tokom 1330. i 1331. Ana Neda je vladala Bugarskom, kao regent.

Posle toga otišla je u Srbiju kao sestra kralja Stefana Dečanskog i zamonašila se. Dobila je monaško ime Jelena. Podigla je svoju grobnu crkvu u selu Kruševu u Hvosnu posvećenu Bogorodici. Tu je sačuvana njena grobna ploča iz 14. veka. Prema predanju podigla je manastir Ubožac sa crkvom Vavedenja. Njene mošti počivaju u manastiru Dečani. Kada su Turci hteli Dečane da pretvore u džamiju 1692. godine dogodilo se čudo kojim su u tome sprečeni i koje se pripisuje Jeleni Dečanskoj.Njen portret iz 19. veka sačuvan je u crkvi u Gornjem Matejevcu kod Niša.

Srpska pravoslavna crkva je slavi kao prepodobnu Jelenu Dečansku 21. maja po crkvenom, a 3. juna po gregorijanskom kalendaru

wikipedia

Janja · **Pridružio se:** 22 Jun 2011, 11:18 **Postovi:** 13756

SPC proglasila nove svetitelje

Sveti mučenici momišićki, dva sveštenika i 40 đaka koji su stradali 1688. uvršteni su u diptihe svetih odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC, piše "Politika".

Svečano proglašenje novih svetitelja biće obavljeno na kanonizaciji u subotu u Hramu Svetog Save

Kako je novinarima objasnio episkop bački Irinej, na svom redovnom zasedanju koje je u toku u Patrijaršiji, Sabor je razmatrao predlog posebne komisije najvišeg crkvenog tela da mučenici momišićki budu uvršteni u katalog svetih i jednoglasno usvojio tu odluku.

Mitropolit Amfilohije objasnio je da se uspomena na stradale đake i dvojicu sveštenika iz ugledne zetske porodice Popović decenijama proslavlja u Podgorici, gde ih je turska vojska i ubila, odnosno spalila u hramu Svetog Đorđa u današnjem podgoričkom naselju Momišići.

"Između dva svetska rata tadašnji mitropolit Gavrilo (Dožić) obnovio je crkvu Svetog Đorđa i tada su u nju donete i sačuvane mošti. Crkva je ponovo obnovljena devedesetih godina, napravljen je ćivot za svete mošti, urađena ikona momišićkih sveštenomučenika i mučenika, proučen njihov život i sastavljeno žitije. Oni se decenijama proslavljaju istog dana kad i Svetih 40 mučenika sevastijskih, praznik u narodu poznatiji kao Mladenci. Đaci polaznici veronauke u Podgorici na taj dan organizuju koncerte i muzičko-scenski program", rekao je on.

Svečano proglašenje novih svetitelja biće obavljeno na kanonizaciji u subotu u Hramu Svetog Save, navodi "Politika".

vesti online

Forum Srbija

Свети Срби

Ko je OnLine