Forum Srbija

Kralj Čarls je Nel smestio u ergelu svojih ljubavnica, dok je ona odabrala vernost, objasnivši: „Ja sam bludnica samo jednog muškarca”. Nagovarala je Čarlsa da sledi njen primer: „Jedna kurva odjednom dovoljna je za vas, gospodaru”
Nel Gvin je bila najdrskija i najživahnija ljubavnica kralja Čarlsa, vragolanka prćastog nosa, sjajne kestenjaste kose, očiju boje lešnika koje su gledale sa neposrednošću po kojoj je bila poznata, te čvrstih i punih grudi. Bila je tako slatka da je Čarls naručio seriju njenih aktova, a onda upadao dok je pozirala, da je sladostrasno posmatra. Nije mogao da odoli dovitljivom umu i kikotavo dobrom raspoloženju zbog kojih je izgledala kao “ovlašćena dvorska luda koja rukovodi njegovim momačkim zabavama”. Jedva je znala da nažvrlja vlastite inicijale, ali je bila i energični veseljak u stanju cele noći da se zabavlja, a onda dočeka zoru bučno kao i ponoć.

Kralja je upoznala 1667, kad je imala 17 godina, a on je bio 20 godina stariji. Beše to 18 godina nakon pogubljenja njegovog oca i sedam godina od povratka na presto posle izgnanstva koje je usledilo nakon poraza monarhije u građanskom ratu. Izgnanstvo u Evropi na Čarlsa je ostavilo dubok trag. Tako žestoko se zalagao da se okonča diskriminacija rimokatolika u Engleskoj da je narod sumnjao da im je vladar u tajnosti katolik. Bio je zgađen bednim stanjem engleskog pozorišta, te ga je odmah oživeo i ženama dodelio pravo da glume na pozornici, kako bi dramskoj predstavi dale dubinu i tačnost. Imao je oštro oko za glumice, a naročito vodeće dame Mol Dejvis i Nel Gvin.

Maloletna Nel je prevladala svoje nisko poreklo ćerke vojnika koji je umro u oksfordskom dužničkom zatvoru i majke, prodavačice piva u bordelu, koja se udavila u jarku od pijanstva, sasvim otupela. Nel je napredovala od torbarke ostriga do prodavačice pomorandži ispred Kraljevog pozorišta, a u 14. godini je debitovala na sceni i postala ljubavnica Šekspirovog potomka, Čarlsa Harta. Kad ju je Čarls upoznao imala je ljubavnika i bila priznata glumica, pozorišna rivalka tadašnje kraljeve miljenice, Mol Dejvis. Jednom je Nel pozvala Mol da podele tanjir kolača u koji je prethodno kao “začin” dodala laksativ. Te noći, dok je Mol ležala u Čarlsovom zagrljaju zov prirode se iznenada i neumoljivo oglasio.

Čarls je često gledao Nel kako glumi, ali kad ju je lično sreo, osvojio ga je njen drski duh i odsustvo izveštačenosti. Nije mu se dodvoravala kao kralju niti je obuzdavala svoj nepristojni smisao za humor. NJihov prvi zajednički izlazak u neki restoran uključivao je i njenog ljubavnika, a završio se komedijom zabuna. Čarls je zavukao ruku u džep da plati večeru i nije našao dovoljno novca, te dok je Nel ismevala kraljevo privremeno siromaštvo, njen je ljubavnik morao da plati račun. Ubrzo je Nel postala jedna od Čarlsovih ljubavnica. Oboje su bili više pragmatični nego romantični. Čarls je Nel smestio u ergelu svojih ljubavnica, dok je ona odabrala vernost, objasnivši: “Ja sam bludnica samo jednog muškarca”. Nagovarala je Čarlsa da sledi njen primer: “Jedna kurva odjednom, dovoljna je za vas, gospodaru”.

Nel i Čarls su se složili šta podrazumeva status njegove ljubavnice. Kuća, redovni prihod za izdržavanje i izdašni darovi bili su obavezni. Čarls je obično svojim ljubavnicama davao plemićke titule, a vojvodstva “pobočnim” sinovima, te je i ona očekivala isto. Nel je 1670. rodila Čarlsa Stjuarta, a godinu dana kasnije i DŽejmsa. Pošto je kraljeva zvanična supruga Katarina imala nekoliko spontanih pobačaja i nije mogla Čarlsu da proizvede zakonite naslednike, Nel i druge ljubavnice očekivale su da kralj bude velikodušan prema svojoj vanbračnoj deci. On to zbilja i jeste bio, a petorica od današnjih 26 vojvoda njihovi su potomci.

Kad je Čarls pokušao da bude ekonomičan predloživši da joj iznajmi kuću, Nel je to odbila rekavši kako i ona treba da ima svoj posed, a ne iznajmljenu kuću. Skrušeni Čarls premestio ju je u izuzetnu kuću na Pal Malu, čiji se vrt oslanjao na njegov, pa su iz udobnosti doma mogli da ćaskaju u relativnoj privatnosti. Ti su razgovori mnogo značili Nel, koja se Čarlsu poverovala kao mudrijem, iskusnijem prijatelju i ljubavniku pride. No, znali su često da raspravljaju i o novcu. Poput Mol Dejvis, ali za razliku od drugih Čarlsovih ljubavnica, čini se da je Nel bila žena koja je htela samo ono što joj sleduje, i tražila je skroman godišnji prihod od 500 funti. Iako je Čarls odbio zahtev, Nel je u jednom četvorogodišnjem periodu uspela da iz kraljevske blagajne izvuče dodatnih 60.000. Ta joj je svota zaista bila potrebna! Kako bi inače mogla da plati svoje elegantne šestoprežne kočije, osam sluga, lekove za majku, dobrotvorne priloge i raskošno izrezbaren srebrni okvir kreveta? Katkad bi svoje račune za bele satenske podsuknje, crvene satenske spavaćice ili skerletne cipelice izvezene srebrom slala Ministarstvu finansija - koje ih je isplaćivalo - verovatno kao predujam novca koji je tvrdila da joj kralj duguje.

Ma koliko ti troškovi izgledali preterani, bili su sitnica u poređenju sa svotama koje su primale neke druge Čarlsove ljubavnice. Barbara Palmer, kasnije lejdi Kaslmejn, godišnje je primala 19.600 funti iz nacionalnog dohotka i ogromne sume iz drugih izvora. Luiz de Kerual, Nelina otmena francuska suparnica, kao osnovni prihod dobijala je 10.000 godišnje od prihoda od engleskih vinskih licenci, a u toku jedne godine dobila je dodatnih 136.668 funti za gradnju nove palate.

_________________

Nel Gvin su od novca mnogo više mučile titule. Kralj Čarls je vojvodstva poklanjao drugim važnim ljubavnicama, ali je odbijao da to učini za Nel, očito zbog njenog skromnog porekla. Nel je, razumljivo, bila ozlojeđena.
Kad ju je Čarls video u novoj haljini i uzviknuo da izgleda dovoljno dobro da bude kraljica, Nel je napravila dosetku: “A dovoljno droljasto da budem vojvotkinja!” Iako je Nel ostala prosta, bila je rešena da Čarls njene sinove učini plemićima, i da bi naglasila koliko je to pitanje neodložno, zvala ih je “mala kopilad”. Čarls ju je zbog toga prekorevao, ali je njena strategija uspela. Kralj je malo smekšao i dao im aristokratsku (mada ne vojvodsku) titulu Boklerk. Četiri godine pošto im je mlađi sin umro, što je za Nel bio težak gubitak, Čarls je preživelom sinu dodelio titulu vojvode od St. Albansa.

Tokom svih 17 godina Nel nikad nije bila Čarlsova jedina ljubavnica. Lako je zasenila suparničku glumicu Mol Dejvis, ali se u borbi s aristokratkinjama poput Luiz de Kerual pokazalo da Nel teško može da prevaziđe svoje poreklo. Luiz je bila Nelina suprotnost u svemu osim u lepoti. Kraljevskog držanja, obrazovana i nadmena, Luiz se odlučno namerila da osvoji Čarlsovo srce. Do 1671, s kraljem je provodila jednak broj noći kao i Nel.

Kad god je mogla, pravila je i pakosne primedbe na račun nepismene Nel. A ona ju zvala razrokom lepoticom, jer je Luizino jedno oko otišlo malo u stranu. A zašto bi se osoba koja se neprestano hvališe svojim plemenitim precima, pitala je Nel, ponizila postavši ljubavnica?

Kad je Luiz obukla crninu, žaleći preminule članove stranih kraljevskih porodica za koje je tvrdila da su joj rođaci, Nel je sačekala da umre neki strani suveren, a onda se odenula jednako dramatičnom crninom. “Hajde da podelimo svet: ti ćeš imati sve kraljeve Severa, a meni ostavi one na Jugu.” Kad je Luizu kao Čarlsovu miljenica zamenila lepa Italijanka Ortesija Mančini, vojvotkinja od Mazarena, Nel je osetila olakšanje što je dobila krotkiju suparnicu. Nelina odluka da se uzdrži od petljanja u politiku takođe je bila strateški mudra. Do njenog jedinog izleta u politiku došlo je u jeku parlamentarne krize 1681, kad se Čarls borio s parlamentom oko zamršenih pitanja kraljevskog nasleđa i legitimnosti rimokatolicizma u Engleskoj. Masa okrenuta protiv katoličanstva izašla je na ulice izvikujući: “Ne papstvu! Ne ropstvu!” Sam Čarls, za kog se verovalo da je u tajnosti katolik, bio je pod sumnjom, a javnost je gnev iskalila na njegovoj kočopernoj katoličkoj ljubavnici, Luiz de Kerual. Jednog popodneva, izazivači nereda koji su se tiskali u gomili primetili su kočije što su vozile u pravcu kraljeve palate. “Kraljeva katolička bludnica!”, zaurlali su i kočiji preprečili put, kako bi mogli da napadnu putnicu. Ali, kroz prozor se nagnula Nel Gvin, ne Luiz, i viknula: “Molim vas, dobri ljudi, budite pristojni. Ja sam protestantska drolja.”

Ta je dosetka ohladila gnev gomile. I sam Čarls mora da joj je čestitao na oštroumnosti. Taj je incident takođe jasno pokazao kako su kraljevi nemirni podanici videli Nel: ona je, u suštini, bila jedna od njih i zbog toga su je voleli.

Nel je isto tako uspela da se umili i kraljici Katarini. Znajući da su kraljevske ljubavnice kraljeva privilegija, Katarina nije imala drugog izbora do da ih podnosi. No, nije morala i da ih voli, te se nije ustručavala da pokaže svoje nezadovoljstvo. Ali je Nel veoma volela, jer ona nikad nije nastojala da je potisne. Nelina prizemnost i sirov smisao za humor nesumnjivo su uverili Katarinu da je ta devojka jednostavno kurvica koja nije imala pretenzija drugih ljubavnica kralja ženskaroša. (Druga jedna engleska kraljica, žena DŽordža II, Karolina, mrzela je ledi Henrijetu Safok, koja je 20 godina bila ljubavnica njenog muža, ali je prigovorila kad je DŽordž Henrijetu odbacio kao “staru, tupavu, gluvu, namćorastu zver”. Karolina se za nju zauzela bojeći se mlađih i opasnijih suparnica).

Na Nelin rođendan 1685. Čarls je imao moždani udar i umro nekoliko dana kasnije. Nel mu je poklonila 17 godina i dvoje dece, i napustila blistavu glumačku karijeru kako bi postala njegova ljubavnica. Uprkos svemu, Čarls je Nelinu budućnost obezbedio jedino u vidu slabašne samrtničke molbe: “Ne dozvolite da sirota Nel umre od gladi.” I pored Čarlsovog nehajnog odnosa prema njenoj dobroti, ona je umrla prilično imućna, ali samo zato što je kralja nadživela tek dve godine.

Volela je kralja i želela da ga adekvatno ožali. Naručila je crnu draperiju za svoju kočiju i kuću, a imala u planu i druge formalnosti. No, dvorski zvaničnik joj je zabranio da uzurpira obrede rezervisane za kraljevsku porodicu, iako je ona čeznula da i tako pokaže privrženost ljubavniku.

_________________

Lep i snažan muškarac, poznat kao Kralj Sunce i oličenje apsolutističke vladavine, Luj XIV stupio je na presto 1643. Ujedinio je Francusku i uzgred pokorio samovoljne plemiće zaokupivši ih složenim dvorskim ceremonijama, a konvencionalnu etikeciju prilagodio ličnom zamršenom ljubavnom životu. Za svoj položaj neobično dugo je bio bez ikakvog seksualnog iskustva, sve do svoje 18. godine, kad ga je Madam de Bove, jedna od dvorskih dama njegove majke, zavela kad se iz kupatila vratio u ložnicu. Od tada se ophodio prema njoj s večnim poštovanjem. Razvio je kraljevski apetit za seks, i premda je voleo svoju ženu Mariju Terezu, koja ga je obožavala, uživao je u kraljevskoj povlastici da uzme niz ljubavnica iz redova zgodnih i mladih dvoranki.
Uneo je i značajne promene: svoje ljubimice priznao je kao maitresse en titre (zvanične ljubavnice), preselio ih u apartmane u palati i priznao decu koju su mu rodile. To im je davalo moć koja je znatno premašivala onu koju su imale njihove posestrime na ostalim dvorovima. Postajale su punopravni članovi dvora, često u kraljičinoj službi. S kraljem su večerale, imale pristup domaćim moćnicima i stranim diplomatama i, ako bi to želele, mogle su i same postati moćne.

Luiz de la Valije, prva Lujeva kandidatkinja za položaj zvanične ljubavnice, već je bila njegova dugogodišnja naložnica, ali je njihovo dvoje dece zvanično bilo nepriznato. Polazeći u rat i svestan da se možda neće vrati, on je načinio izvestan zaokret. Luiz je dodelio titulu vojvotkinje od Vožua i priznao ćerku Mariju Anu od Burbona. Zatim je odgojena kao član kraljevske porodice, mada ona i njeni kasnije rođeni brat i sestra nisu imali pravo nasleđivanja prestola. No, ubrzo je Lujeva pažnja odlutala s Luiz na njenu prijateljicu, madam Atenais de Montespan. Luiz je morala da nastavi život na dvoru, kao tužni svedok sve strasnije ljubavi njenog voljenog Luja prema Atenais. Luizina se pobožnost produbila, pa se izgladnjivala, ispod raskošnih dvorskih haljina nosila je košulju od kostreti, spavala na podu. Dvaput je pobegla u manastir, a Luj ju je vraćao.

Preklinjala ga je da je pusti kako bi mogla da se zaredi. NJena melanholija i uvela spoljašnjost duboko su ga dirnule, pa je pristao. Luiz se bacila na pod pred kraljicom i javno se pokajala za svoju preljubničku vezu. Potom se oprostila s decom i zauvek nestala u karmelićanskom manastiru. Atenais je uvela novu dimenziju svog položaja: bračni status. Ne samo što je Luj činio preljubu s njom, već i ona preljubu s Lujem. Kraljica je patila zbog njegove preljube, on joj je obećao da će se odreći ljubavnica kad napuni 30 godina, ali kad je rođendan prošao, ljubavnice su ostale. Atenaisina preljuba bila je druga priča.

I Kralju Sunce bilo je teško da pobije gnevne kuditelje koji nisu mogli preći preko činjenice da žena čini preljubu, dakle greh i zločin. Atenais je bio potreban razvod, što je parlament nevoljno odobrio tek posle pet godina Lujevog prigovaranja.

Atenaisin muž je u događaje uneo bizarnu notu. Iako De Montespan nije mnogo voleo svoju ženu, vređalo ga je da kralj jednostavno može da je prigrabi. U nastupu jarosti upao je u Pariz, provalio u Atenaisinu spavaću sobu i išamarao je. U sopstveni zamak ulazio je upadljivo kroz glavnu kapiju, jer, objasnio je samosažaljivo: “Moji su rogovi suviše visoki da prođu kroz mala vrata.” Luj ga je jednom poslao u tamnicu, ali ne i zastrašio. Kad su ga oslobodili, priredio je tobožnju sahranu svoje žene: Srećom po Luja, nezgodni muž se ubrzo umorio od te igre. Uprkos tome, Montespan je na svojoj strani imao podršku vere i morala.

Kraljevi mogu biti zakon, ali njihove ljubavnice ne. Brakovi su možda bili ugovarani protiv volje, ali su ipak bili sveti.
Uprkos Montespanu, bilo je očito da je u dvorski život lakše integrisati venčane ljubavnice nego slobodne devojke, koje su mogle da ugroze dostojanstvo kraljičinog položaja, kako to udata žena nisu mogle. LJubavničin brak mogao je biti cinična farsa, ali je prevarenoj kraljici čuvao obraz, što je bila sićušna uteha usred neobuzdanog ogovaranja u palati.

Jadna kraljica Marija ni dan nije mogla provesti a da ne vidi najnoviju maitresse en titre, čiji su apartmani bili povezani s kraljevim. Stomak joj je već bio otekao noseći njegovog potomka, a udovi su sijali od dragulja iz kraljevske riznice.

Luj je ipak bio mudar čovek i dobro promišljao kako da ljubavnice uključi u svoj život, pa i život Francuske. Da bi podučio sina Luja, sačinio je na tu temu i zvaničan spis. Prvo, upozoravao je, nemoj zbog ljubavnice da zanemariš državne poslove.

Drugo, i ako predaješ srce, moraš ostati gospodar svog uma. Ne dozvoli ženama da govore o bilo čemu ozbiljnom, jer će se uplesti u intrige, i uneti rasulo u državu. Jer, cele dinastije su izumrle, kraljevi svrgnuti, a carstva uništena zbog spletki smutljivih žena.

_________________

Praunuk Kralja Sunca, nesposobni vladar Luj XV, nije se obazirao na predakove savete o ophođenju s ljubavnicama, pa je onima koje je proizveo u “zvanične” dozvoljavao da postanu vrlo moćne na dvoru. Prekršio je i tradiciju da kraljevska ljubavnica treba da budu plemenitog porekla, primivši u svoje srce i postelju građanku Žan-Antoanet Puason, kasnije Madam de Pompadur. Imala je neobično poreklo.
NJen otac, ekonom pariskih finansijskih zvaničnika, nepravedno je optužen za proneveru i pobegao je u Nemačku, da izbegne utamničenje. Žan-Antoanet, čiji je nadimak bio Renet (Mala kraljica), i njen brat Abel ostali su u Francuskoj s majkom. Da bi ih izdržavala, madam Puason je uzimala bogate ljubavnike.

Svojoj osetljivoj ćerki obezbedila je odlično obrazovanje i uputila je u veštine koje je morala posedovati svaka žena da bi privukla društveno adekvatnog muža ili ljubavnika. Renet je cenila majčine napore, naročito kad se neka vidovnjakinja zagledala u oči devetogodišnjakinje i svečano izjavila: “Ti ćeš biti kraljeva ljubavnica.” Renet je stasala u uglednu i obrazovanu mladu ženu, poznatu po velikodušnosti, glumačkoj veštini i, uprkos čestim oboljenjima grla i pluća, zanosno hrapavom glasu. A san joj je bio da ostvari vračarino proročanstvo.

Bila je vitka i lepo građena brineta ovalnog lica i blistavog tena, kraljevski otmenog držanja, pa kad je imala blizu 20 godina, majka joj je ugovorila brak sa Šarl-Gijomom le Norman D’Etoalom, zvaničnikom u vladi. Imali su dece, ali preživela je samo ćerka Aleksandrina. Mladoženja se neočekivano silno zaljubio u mladu, koja ga je kroz smeh uveravala da će zauvek s njim ostati, osim, naravno, ako je kralj ne poželi. Tako je i bilo. Luj ju je znao po čuvenju, i kad su im se putevi ukrstili, primetio je njenu lepotu. Postala je sve poznatija u društvu, a Volter i drugi veliki umni ljudi izuzetno su cenili prijateljstvo s njom. No, monopol nad kraljevom energijom držala je njegova ljubavnica, madam De Šatoru, treća od tri sestre u koje je bio zaljubljen.

Ta tvrdoglava žena, bojeći se da kralja pusti iz vida, tokom Rata za austrijsko nasleđe 1744. pošla je za njim na front. Takva nepristojnost osvetila joj se kad se Luj ozbiljno razboleo i biskup bio pozvan da sprovede poslednje pomazanje. Ali on je odbijao da ga razreši grehova ako ne prizna grehe i pokaje se. Prestravljen da će goreti u paklu, Luj je priznao preljubu s madam De Šatoru i oterao grešnicu od sebe. Kraljeva ispovest se nadaleko raščula; Luju je oprošteno, ali ne i njegovoj ljubavnici. LJudi su bacali kamenice i praznili noćne posude na njene kočije kad bi prolazila ulicama. Užas svega čemu je izložena tako ju je iznurio da je dobila upalu pluća. U međuvremenu, kralj se oporavio i, više se ne bojeći smrti, pozvao je natrag u Versaj. No, ona je ubrzo umrla.

Dva meseca kasnije, 1745, na svadbi svog sina Dofena, Luj, prerušen u tisu, posvetio je pažnju Renet, zanosnoj boginji Dijani, i cele večeri obigravao oko nje. Ubrzo mu je postala metresa. Dolazak nove kraljeve ljubavnice uskomešao je dvor. Koliko će ta veza potrajati? Ko su joj saveznici, a ko neprijatelji? Kakve su joj strategija, sklonosti i antipatije? U hijerarhijskom sistemu, ukorenjenom kroz pojmove božanskog prava i plave krvi, potencijalna moć nove ljubavnice da utiče na državne poslove, kraljevsko domaćinstvo i armiju dvorskih parazita bila je istinski užasavajuća. Još gore, D’Etoal dolazi iz redova mrske buržoazije i prisna je s ateistima kao što je Volter.

Ali, Luj se fiksirao na novu naložnicu i bio vidno neprijatan prema svakome ko bi ispoljavao i najmanje neodobravanje njegove miljenice. Renet je uzvraćala strašću nadahnutom fantazijama, koje je od detinjstva o njemu gajila. Uprkos njenoj iskrenosti, ogovaranja na njen račun, većinom zlobna, zaokupila su dvor.U međuvremenu su Renet i Luj bili vrlo zauzeti. Ona ga je zamolila da joj pojasni njenu ulogu, i on ju je ustoličio u svoju maitresse en titre. Renet je radosno pristala. Tražila je i da Luj sredi formalno odvajanje od njenog muža. Odani Šarl-Gijom rđavo je primio vest, plakao je i onesvestio se. Tek kad je shvatio da je njena odluka neopoziva, prihvatio je raskid s voljenom ženom. Uprkos strasti prema kralju, položaj ljubavnice nije bio lak za Renet.

Kao dete bila je krhka, a oduvek su je mučili grlo i pluća. Kad je odrasla, kako su joj se zdravstvene tegobe pogoršavale, svoje sve lošije stanje krila je od svih osim od najboljih prijateljica. Ali su oštrovidi dvorani, primetivši kako tanka i umornog izgleda ispljuvava krv, širili zlobne izveštaje. Lekar joj je prepisao odmor, svež vazduh i vežbe. “Kako bih ja to mogla”, žalila se.

Dvorski je život bio strogo uređen i iscrpljujući, s beskrajnim ritualima ulepšavanja, uz zagušljiv pregrejan vezduh. Za vežbe je bila suviše premorena i da pokuša. Narušeno zdravlje je nepovoljno uticalo i na Renetino vođenje ljubavi, a plašila ju je pomisao da bi njena frigidna narav mogla Luja da otera u naručje druge žene. Jedne noći, prebacivši joj da je “hladna kao riba”, Luj je izašao iz kreveta i spavao na sofi.

_________________

Da bi Lujevu ljubav zadržala, Madam de Pompadur je počela da se pridržava režima ishrane koji je trebalo da zagreje hladnu krv: topla čokolada začinjena vanilom i ćilibarom, gomoljike, supa od celera. Jednom je popila magareće mleko. “Život bih žrtvovala da mu ugodim”, poverila se prijateljici
Iako joj je telo propadalo, Renet je nekako uspela da sebe učini kralju neophodnom. Kralj ju je 1745. imenovao markizom De Pompadur, što se, kako je primetio Volter, rimovalo sa l’amour (ljubav), koju je Renet tako izdašno poklanjala svom ljubavniku. Kao Lujeva zvanična ljubavnica, uspela je i da smekša kraljicu, iako ju je Marija Lečinska ponekad javno ponižavala.

Renet je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatila njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svaki dan je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.

Ubacila se i u državne poslove. Ubedila je Luja da otpusti i progna ministra Morpasa, navodno idejnog tvorca stihova koji su ismevali njenu leukoreju, ginekološko oboljenje praćeno gustim belim vaginalnim sekretom. Sredila je da njen brat Abel bude postavljen za glavnog nadzornika kraljevih zdanja, što je bila važna funkcija, a on ju je vršio efikasno i pošteno. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je suosnivač škole za obuku oficira i čuvene fabrike porcelana u Servu.

Nakon mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To je oboma omogućilo da se pričeste, jer nijedno nije činilo preljubu s onim drugim. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije mogla dobro da obavlja. Velika opasnost, međutim, bila je u tome što će je Luj sada zameniti novom ljubavnicom. Kad je Luj 1752. Renet učinio vojvotkinjom, zlobnici su taj gest protumačili kao bogatu otpremninu. Da bi zadržala uticaj nad Lujem, nastojala je da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište, u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Dobro su ih hranili i lepo oblačili, podučavali veštinama otmenog ponašanja i medicinski pregledali. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom. Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.

Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je bila neutešna. “Sreća je za mene umrla sa mojom ćerkom”, rekla je prijateljici. NJeni klevetnici, spuštajući se na najniže grane, kleli su se da Renet lije suze zbog sebe, jer sada više Aleksandrin neće moći postati njena zamenica u Lujevoj postelji. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Vršila je pritisak na Luja da otpusti ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv parlamenta.

Blisko je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do Sedmogodišnjeg rata, u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija, Švedska i Španija sklopile savez protiv Pruske, Velike Britanije i Hanovera. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na izvanredna umetnička dela i arhitektonska zdanja; stil koji je nametnula Francuskoj bio je tako nepogrešivo genijalan da je po njoj prozvana čitave estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.

Ubrzo pošto je rat okončan Pariskim mirom iz 1763, Renet je umrla od raka pluća. NJen je prijatelj Volter žalio što je preminula iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. No, popularna je bila pesmica kojom ju je oblatila većine savremenika: “Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica / Osam godina kurva / i deset godina svodnica.”

_________________

Dok su ministri vlade primali 6000 dukata godišnje, a igračice zarađivale jedva 200, Lola Montez je kod zaljubljenog bavarskog kralja Ludviga uspevala da zaradi 10.000 dukata i dodatnih 20.000 za preuređenje njene nove palate
Po Loli Montez je nastala krilatica: što god Lola poželi, to Lola i dobije. A ona je želela slavu, bogatstvo i bezrezervno obožavanje bogatih i moćnih muškaraca. Lolin najbogatiji i najmoćniji trofej bio je kralj Bavarske Ludvig I, kojeg je upoznala 1846. Srećom po nju, druženje s kraljevima tada je već bilo mnogo bezbedniji poduhvat nego pola veka ranije u revolucionarnoj Francuskoj.

Pravo ime bilo joj je Elajza Gilbert. Rođena je u Indiji, 1820, kao ćerka na brzinu oženjenog engleskog vojnika i njegove 14-godišnje žene. Otac joj je umro, majka se preudala, a Elajza je poslata u Englesku na školovanje. U 17. godini pobegla je s Tomasom DŽejmsom, poručnikom koji je bio 13 godina stariji od nje, ali ga je brzo napustila. Pošto je njen ogorčeni muž pokrenuo brakorazvodnu parnicu, Elajza je pobegla u Španiju, gde je učila balet. Osmislila je novi identitet i u Englesku se vratila kao Marija Dolores de Pois i Montinez, “ali zovite me Lola”- plesačica i ćerka osiromašenog španskog plemića. Postala je kurtizana početnica, čije su se mušterije stalno menjale. Čak se i udala za jednog obožavatelja, mada nije bila legalno razvedena.

Lola je bila plavooka crnka, prema rečima jednog biografa, “s vatrenim očima... lepo oblikovanim nosom... lepo izvijenim obrvama”. “NJenoj lepoti, retke, čulne punoće, ništa se ne može prigovoriti. NJena igra, međutim, uopšte nije bila igra, već zavođenje telom... ona celim svojim telom ispisuje Kazanovine Memoare”, primetio je jedan kritičar. No, imala je da ponudi mnogo više od lepote. Bila je inteligentna i pustolovna, složena i ćudljiva žena, hronični (ili patološki) lažov, ali je povremeno znala da blesne iskrom plemenitosti duše. Kad bi potrošila novac jednog muškarca, dala bi se na osvajanje drugog bogataša. Na svojim mahnitim putovanjima po Evropi razvila je prisne odnose s kompozitorom Francom Listom, sinom britanskog državnika Roberta Pila i nizom drugih obožavatelja, uključujući i nekoliko novinara. Najveći Lolin trijumf bio je osvajanje srca ostarelog bavarskog kralja Ludviga.

Monarh je 1846. već imao 60 godina i Bavarskom je vladao 21 godinu. Bio je strog i disciplinovan vladar, koji je s radom počinjao pre zore, a Bavarsku je preobrazio u finansijsko čudo, Minhen u kulturni i umetnički raj, a univerzitet u tom gradu u veliki centar evropske učenosti. Ali je Ludvig imao nezavršena lična posla. NJegova odana žena Tereza, majka njegovo osmoro dece, nešto ranije se odlučila za celebat. Tereza je oduvek prihvatala Ludvigove vanbračne avanture kao nužnu odušku njegovoj požudi. Iznenada, međutim, na pragu strosti, mada ružnjikav i lica izrovašenog ožiljcima od boginja, kralj, koji je bio i pesnik i intelektualac, zažudeo je za nečim više nego što su neobavezni susreti s diskretnim kurtizanama. Umesto toga, čeznuo je za ženom koja će uzvratiti njegovu strast i voleti ga samo zbog njega.

Ludvig je imao i drugu neočekivanu strast: ludovao je za Španijom i španskim jezikom, koji je sam naučio. U tom trenutku, na scenu je stupila grabljivica Lola Montez, tobožnja Španjolka, obučena u zanosnu crnu haljinu, paradirajući svojim najzavodljivijim korakom. A šta god bi Lola poželela, Lola bi to i dobila, te pošto joj je omogućen privatni razgovor s Ludvigom, upotrebila je to kratko vreme nasamo da opčini gluvog, nepoverljivog i koleričnog kralja. Od tog dana, Ludvig, koji je umeo da eksplodira od gneva kad bi se osetio uvređenim, prevarenim i izdanim, verovao je svakoj Lolinoj laži. Uprkos tome što su ga drugi uveravali u suprotno, ona ga je ubedila da je aristokratkinja čija porodica ne može da se povrti od gubitka nasleđenog bogatstva. Lola je bila i zabavni poliglota, s čijih je punih usana Ludvig s radošću čitao dok su razgovarali na španskom, njenom “maternjem” jeziku. Istina, Lola je umela da bude plahovita i razmažena - odbijala je bilo kuda da ide bez svog psetanceta Zampe - ali je Ludvig to pripisivao njenoj ženstvenosti. Kao i desetina muškaraca pre njega, Ludvig se beznadno u nju zaljubio.

“Mogu da se uporedim s Vezuvom, koji se činio ugaslim vulkanom sve dok iznenada ponovo nije buknuo”, poverio se starom prijatelju. “Obuzet sam strašću kao nikada ranije... Moj život ima novu vitalnost, ponovo sam mlad, svet mi se osmehuje.” Lola je postala Ludvigova zvanična ljubavnica, s godišnjim prihodom od 10.000 dukata i dodatnih 20.000 za preuređenje njene nove palate. Iako su ministri vlade morali da se zadovolje sa 6.000 dukata godišnje, a igračice sa samo 200, Loli njeno bogatstvo nije bilo dovoljno - tražila je i srebrne servise za posluživanje, kristalno posuđe, nakit, luksuznu opremu za kuću, džeparac. Pošto upravitelj poslova nije uspeo da obuzda njene troškove, Ludvig, blago gunđajući u stilu starog ujke, jednostavno joj je udvostručio prihod.

_________________

Bavarskog kralja Ludviga je mučilo što se grupica studenata obožavatelja stalno mota oko njegove Lole Montez, ali nije donosio nikakve zaključke o njenom izboru prijatelja. Čak je, pošto je Lola sablaznila London kad je usred noći zalupala na vrata nekog mladog poručnika i kasnije tražila da Ludvig premesti poručnika izvan grada, a zatim molila da se ta naredba povuče, Ludvig odbacivao glasine da mu ona nabija rogove. “Lolita je žrtva groznih kleveta”, žalio se prijatelju.
Ozloglašena kao naložnica, Lola je brzo dospela u opasnost da je fizički napadnu građani gnevni što im je začarala kralja. Lola je uzvratila uvređenom smelošću, hodajući neprijateljskim ulicama Minhena u pratnji Turka, ogromnog crnog psa. Nova opasnost je zapretila kad su objavljeni izveštaji u kojima je identifikovana kao Elajza Gilbert DŽejms. Lola, kao Marija Dolores de Poris i Montinez, žestoko se branila. Krenula je u napad i na jezuite, za koje je verovala da se kriju iza tih pokušaja za raskrinkavanje njenog identiteta.

Ludvig je u međuvremenu imao tu povlasticu da sa svojom Lolitom samo dva puta vodi ljubav, iako mu je ona često dopuštala da poljubi njene rastavljene usne i sisa joj prste na nogama. Ushićen, pristao je 1847. da je uzdigne na nivo plemkinje kao groficu od Landsfelta. “Mogu ja i bez sunca na nebu”, poverio joj se, “ali ne bez Lolite da mi sija u duši.” Takođe je uveravao svoje poverenike da je Lola u njega duboko zaljubljena.

Kao grofica Landsfelt, Lola je postala još zahtevnija i prkosnija. Jedini su joj prijatelji bili studenti otpadnici koji su odgovarali na njene tirade protiv jezuita, ali je u Loline neprijatelje spadao veći deo Minhena, ako ne i cela Bavarska. Toliko je bila omrznuta da je Ludvig, nekada voljeni kralj, bio u opasnosti da izgubi presto. Ubrzo su u Minhenu izbili neredi, i demolirane su Lolina kuća i zgrade u kojima su njeni neprijatelji podozrevali da se krije. Lola je umakla u Frankfurt, a Ludvig je bio prisiljen da joj oduzme državljanstvo. Narod će te ubiti ako se vratiš, pisao joj je. Radi nje, dodao je, razmišlja da abdicira.

Grofica Lola je samo slegnula ramenima, a onda se preselila u Švajcarsku s novim ljubavnikom, kojeg je zadržala od Ludvigovog novca, čak i kad je Ludvig abdicirao u korist sina Maksimilijana i time izgubio veći deo prihoda. Ali, bivši kralj još nije mogao da se pridruži voljenoj Loli u izgnanstvu, jer je neumoljivi gnev javnosti protiv nje u Bavarskoj naterao njegovu porodicu da mu zabrani da je poseti. Čak bi i obična poseta, novi je kralj rekao ocu, ugrozila samu ustanovu monarhije.

Okružena novim ljubavnicima, slabo je mislila na Ludviga, ali se on topio od nežnih osećanja izraženih u retkim pismima koja je od nje dobijao, i spremno bi svaki put uslišao njene hitne zahteve za dodatni novac i nakit. Onda se pojavio jedan od njenih bivših muževa, i prvi put Lola nije mogla da se izvuče iz nezgodnog položaja i pobije njegove tvrdnje. Ludvig je, preneražen i očajan, konačno shvatio da je nasamaren. Lola je to potvrdila ucenama, preteći da će novinama prodati njegova strasna (i smeštena, uviđao je sada) pisma.

Ludvig nije sebi mogao da dozvoli da ponovo čuje prkosni uzvik lorda Nelsona: “Objavi i budi prokleta!” Laskao je i pregovarao sve dok neočekivano Lola nije vratila sva njegova pisma. Ludvig joj je poslao i poslednju isplatu, a onda se povukao da liže rane. Lola se Ludviga sećala s ljubavlju, i javno, jer je on glavni lik u njenim izuzetno popularnim memoarima, objavljenim u SAD, gde je od igračice prešla u predavačicu. U “Predavanjima Lole Martinez”, objavljenim 1858, razmetala se svojim godišnjim prihodom, koji je u priči narastao do 70.000 dukata, i hvalisala se ogromnim uticajem koji je imala na tok evropske istorije.

Lola je, takođe, obrazlagala svoje shvatanje ljubavnice kao “žene koja grabi nezavisnost i moć samodovoljne snage da bi potvrdila sopstvenu individualnost i odbranila, svim sredstvima koja joj je Bog podario, svoje pravo na pravičan udeo u povlasticama koje svet nudi” - uključujući, očito, i Ludvigove. Na svaki način, Lolina “Predavanja” mogla su se čitati kao odbrana prava žena iz pera jedne ljubavnice: “Genije nema pola!... Muškarci velikani prolazili su u znatnoj meri neokrznuti zato što, pretpostavljam, svet nije imao pravo da očekuje ikakvu moralnost u životu jednog velikana. Ali žena - ah, ona mora biti svetica... pa, i treba da bude, i tako muškarcu prepusti monopol nad svim gresima sveta!”

Kako je sazrevala i venula, Lola više nije tražila ni slavu ni bogatstvo. Okrenula se veri i dobročinstvima. Živela je u jednostavnosti koju je iziskivalo njeno sve veće siromaštvo. Kad joj je bilo 40 godina, umrla je od upale pluća i moždanog udara u NJujorku. Sahranjena je kao Elajza Gilbert, građanka koja je osvojila kraljevo srce, okončala njegovu monarhiju i zarađivala za život prepričavajući pojedinosti - izišljene i stvarne - svojih ljubavnih pobeda.

_________________

Austrijski car Franc Jozef je 1873. imao već 43 godine kad je na jednoj bečkoj pozornici prvi put video dvadesetgodišnju Katarinu Štat, zgodnu plavušu koja je bila senzacija u novoj postavci „Ukroćene goropadi“. Car je, međutim, bio suviše obuzet skorašnjim krahom austrijske berze da bi je zapazio.
Zbilja, život je uglavnom posvetio dužnosti, ustajući pre pet sati da bi do kasno noću radio na pitanjima od naconalnog značaja. Sem toga, veoma se zanimao za državnu službu, koja je pod njegovim nadzorom postala vrlo efikasna.

Privatni život Franca Jozefa bio je manje uspešan, ako su sreća i ispunjenost bili mera uspeha. Car je uglavnom živeo spartanskim životom, okružen uobičajenim bečkim luksuzom. Spavao je u krevetu s gvozdenim ramom i nije mario za udobnosti i ugađanja poput novog bademantila ili prostirke ispred kreveta da bi izbegao dodir stopala s ledenim podom.

NJegova kruta samodisciplina i osećaj dinastičke dužnosti obuhvatili su i porodicu, od koje je očekivao da se ponaša prema njegovim pravilima. Tako je svog problematičnog sina Rudolfa prisilio na ugovoreni brak, ne obazirući se na potrebe i želje drugih rođaka, a prema onima koji su mu prkosili ophodio se s hladnim gnušanjem.

Brak Franca Jozefa s Elizabetom, zanosnom i nažalost hirovitom bavarskom princezom, bio je ispunjen bolom. Izvesno kraće vreme pošto su se 1854. venčali, bili su veoma srećni. Onda je Elizabeta osetila da joj jednoličnost i teskoba dvorskog života pritiskaju dušu i čeznula je da bude „slobodna kao galeb“.

Bežala je u putovanja, a 1867. utekla je iz bračne postelje, i nikada više nije mužu dopustila da s njom vodi ljubav. Franc Jozef je nastavo da je voli, a mučila su ga njena duga odsustva i oštar bol nesreće. Katarina, ili poularno nazvana Kati, bila je u svakom pogledu Elizabetina suprontnost. Bila je ambiciozna i uspešna glumica, prisiljena da se sama izdržava pošto je njen muž prvo nagomilao ogromne dugove, a onda kukavički napusto nju i sina.

Uspela je da se izvuče iz bede kad su njeni obožavaoci osnovali novčani fond za pomoć omiljenoj glumici. Uprkos iskustvu finansijske nesigurnosti, Kati je bila nehajna rasipnica i kockarka. Inače je važila za metodičnu i urednu ženu, marljivu i okrenutu domaćinstvu, sem toga, brižnu i duboko religioznu majku, kao i odličnu kuvaricu.

Prijatelji su je smatrali velikodušnom i dobra srca, sklonom ogovaranju i pustolovinama, koja je mrzela kad stvari nisu bilo po njenoj volji. Upravo je carica Elizabeta zapalila prvu varnicu slavne ljubavi između Kati i Franca Jozefa. I sama je bila očarana plavušnom glumicom kao i ostatak Beča, a 1885. smislila je da je predstavi Francu Jozefu kako bi ublažila carevu samoću.

Elizabetine želje su bile ostvarene. Kati je u roku od nekoliko meseci postala carska ljubavnica u svakom pogledu osim seksualnom. Car ju je obasipao veličanstvenim draguljima i velikim svotama novca. Za uzvrat, ona mu je poklanjala četvorolisne deteline i druge drangulije, i prisustvovala je svakoj jutarnjoj misi da bi je on video na galeriji, pošto su prethodno zajedno doručkovali. Živela je dvostrukim pre nego dvoličnim životom, dvaput dnevno glumeći u pozorištu i provodeći vreme s prijateljima, odvajajući ostatak vremena za Franca Jozefa, i zajedničke doručke, duge šetnje, i izlaske u pozorište.

Kati se u jednom pismu iz 1888. uzdigla iz uobičajenih banalnosti i dirnula Franca Jozefa u srce. „Molim vas, izračunajte koliko će vam još biti potrebno da platite vaše razne troškove, uključujući i balske haljine, da bih vam i to poslao“.

To pismo ju je tako osmelilo da je Kati odgovorila impulsivnim „slovom misli“, u kom se Francu ponudila kao ljubavnica. Car je, tobože, stalno iščitavao to pismo. Blago je odgovorio da Kati mora da je primetila da je on obožava. Ali voleo je svoju ženu, tako da nikada ne bi „njeno poverenje i prijateljstvo zloupotrebio“ radi Kati.

Nadao se da će u Katinom srcu uvek biti mesta za njega, mada njihova veza nikada neće moći da pređe liniju koju su već povukli. Kati je bila skrušena, i brinula se da će je car smatrati „sumnjivom zavodnicom“. Iako nije bilo razloga za brigu, Franc je bio očaran svakom njenom rečju, svakim postupkom, čak i njenom „mirnom nedeljom“, menstrualnim ciklusom koji ju je jednom mesečno vezivao za postelju.

Ali je u njegovom pismu stajalo da ako se Elizabeta okrene protiv Kati, on će, u načelu, biti prinuđen da obustavi njihovu vezu. Pismo je takođe jasno stavljalo do znanja njegovo uverenje da bi krunisanjem duboke ljubavi pema Kati, seksom obeščastio Elizabetu i izdao svoj bračni zavet.

Ironijom sudbine, zgodni car je ranije imao mnoge seksualne avanture, ali dok nije sreo Kati, srce mu nije pripadalo nijednoj metresi. Zato što ju je voleo, Kati Šrat je morala da se zadovolji statusom ljubavnice bez seksualnih dužnosti. Umesto toga, imala je da pruža druge usluge, uključujući i to da rano izjutra bude na raspolaganju svom ljubavniku ranoraniocu, što je bio tegoban zadatak imajući u vidu njen iscrpljujući raspored profesionalne glumice.

_________________

Glumica Kati Šrat je svoj novi život jezgrovito opisala kao „naizgled ne sasvim stvaran“. Bila je prisna prijateljica Franca Jozefa. Posedovala je palatu u Beču i veliki letnjikovac. Bila je bogata i privilegovana, uticajna u pozorišnim krugovima. NJene su brige bile ništavne: problem s težinom, koji je opisala kao „galopirajuću gojaznost“, zatim stres izazvan vršenjem pritiska na reditelje nevoljne da joj daju glavne uloge. Odbijala je da se pozabavi problemom prinudnog kockanja, naslađujući se dobicima i ostavljajući Francu Jozefu da isplati njene gubitke. Nikada nije bila kivna na caricu Elizabetu, koja je u svakom trenutku mogla (ali nije) da joj život razbije u paramparčad.
Kati i Franc su u krizno vreme bili posebno nežni jedno prema drugom. Najbolnija je bila Rudolfova smrt 1889, kao i ispunjenje sporazuma o samoubistvu sa 17-godišnjakinjom bez koje nije mogao da živi. Franc Jozef je bio užasnut i zgađen sinovljevim postupkom i smatrao je da je to sramno zanemarivanje njegovih obaveza. Kati ga je, međutim, konačno navela da uvidi Rudolfov bol i patnju kako bi mrtvog sina pamtio i o njemu govorio sa saosećanjem, a ne sa stidom. U takvom raspoloženju, emocijom nabijeni događaji su produbili poverenje Franca Jozefa u Kati. Ali su raspalili i njegovu pritajenu ljubomoru, pri čemu ga je svaki pozoriši zagrljaj Kati i nekog glumca mučio. Srž problema bila je Katina gluma, i nezavisnost i istaknutost u javnosti, u kojoj je vidno uživala. Kati je, međutim, rešila da sačuva nezavisnost zbog koje je on bio tako kivan, i kategorično je odbijala da se povuče sa scene.

Uprkos toj naokolo bezizlaznoj situaciji, njihova veza je cvetala. Susretali su se za doručkom, a ponekad bi ga Kati primila u postelju, u negližeu. Takođe su se svađali i tukli - zato što ga je gnjavila da njenom odbačenom mužu sredi dobro plaćen posao. NJeno planinarenje i letenje u balonu Franc je smatrao opasnim i neozbiljnim, pored gladovanja koje je upražnjavala držeći besomučne dijete. Ono o čemu se nije govorilo zato što se nije priznavalo mora da je bilo ogromna muka ljudima koji su uzajamnu ljubav izražavali na sve druge načine osim seksualnog. Nekoliko godina otkako su bili zajedno, Franc Jozef je ublažio svoja kruta načela pristojnosti i pozvao Kati da s njim i večera, srećno se baveći oko svake pojedinosti jelovnika.

Ono nezamislivo dogodilo se 1897. u Ženevi, kada je neki izbegli Italijan izvršio atentat na caricu Elizabetu. Žalost zbog njene smrti razdirala je Franca Jozefa do kraja života. I Kati je oplakivala Elizabetu, uprkos dvosmislenosti njihovog prijateljstva i Katinom uvek nesigurnom položaju. Bilo koja druga žena pitala bi se, barem u tišini sopstvenog srca, da li će smrt ljubavnikove žene promeniti, čak i ozakoniti njen položaj. Ako je Kati i imala takvih misli, gorko je bila razočarana. Franc Jozef, koji je sinu i drugim članovima porodice zabranio da se žene ispod svog statusa, nikada ne bi pomišljao da se oženi građankom, makar to bila i žena koju voli. U stvari, Elizabetina smrt je ljubavnike udaljila pre nego približila. Kati ga je tešila za vreme prvobitne potresenosti, ali se ubrzo protiv nje okrenula Francova ćerka Marija Valerija, koja je oduvek Katino prisustvo smatrala neprikladnim.

Nakon izvesnog vremena, Kati je, jednostavno, otišla. Car je bio skrhan od tuge. Konačno su prijatelji posredovali, i Kati se 1902. vratila u Beč. Na prvom mestu, ukinula je one užasne obede u sedam izjutra, jer, prema njenim rečima, „pre devet ona, prosto, nije ličila na civilizovano ljudsko biće“. Kad je neko otkrio da su zastrašujući dugovi njenog muža (od kojeg se nije razvela) i sina, koji su bili glavni uzrok iskidanosti njenih živaca, car je požurio da ih sve plati. Kati je takođe preuzela jedan od Elizabetinih trikova, možda usled sličnog osećanja gušenja, otisnuvši se na mnogobrojna putovanja - od Kanarskih ostrva, preko Malte, Tunisa, Alžira i Egipta.
Vreme kod kuće je provodila s carem baveći se dobrotvornim radom.

Pošto je Katin nesmotreni muž najzad umro, širile su se glasine da su ona i car ugovorili morganatski brak (između plemića i građanke). Za to nema dokaza osim razmišljanja na način „što je babi milo, to joj se i snilo“, a priroda Franca Jozefa nepobitni je dokaz da se to nikada nije dogodilo. Moguće je, međutim, da su počeli da spavaju zajedno. A zašto i ne bi? Ona je bila udovica, on udovac, voleli su se, on je imao novca i mogao da računa na njenu diskreciju. Uprkos deceniji celebata, njihova je ljubav bila erotska, a samo ih je gvozdeno osećanje dužnosti Franca Jozefa održavalo čednima.

NJihova je ljubavna veza okončana Francovom smrću 1916. Za razliku od većine drugih ljubavnica, Kati je dovedena pred porodicu, gde je nekad osvetoljubiva Marija Valerija plakala i zagrlila je. Careva ljubavnica je dve bele ruže udenula u skupljene ukrućene šake Franca Jozefa i poslednji se put od njega oprostila. Kao i u drugim područjima života, Franc Jozef je izdašno obezbedio i Kati. Ona ga je nadživela 24 godine, a i kad je došlo do kraha berze 1929, ona i njen sin, kojem je Franc dao plemićku titulu barona, nastavili su dobro da žive.

_________________

Kamila Parker-Bouls nesumnjivo je naslavnija kraljevska ljubavnica tokom 20. veka. Uprkos neobaziranju na većinu konvencija ona je osvojila dostojanstveno srce britanskog prestolonaslednika Čarlsa. Uspela je čak i da prodre u nekada neprijateljski nastrojenu nacionalnu psihu.
Alis Kepel, Kamilina prabaka i ljubavnica Čarlsovog čukundede, kad je Edvard VIII abdicirao da bi se oženio Volis Simpson, besno je frknula i spomenula da su se u njeno doba te stvari rešavale na bolji način. Kraljevi su imali žene, ali i ljubavnice, pa nije trebalo ništa komplikovati. Vremena su se promenila, pa način na koji je princ Čarls morao da rešava svoje emotivne probleme prilično se razlikuju od čukundedine epohe.

Upoznavanje Kamile i Čarlsa nije bilo spektakularno. Sreli su se po pljusku na terenu za polo; ona je još uvek bila Kamila Šand, mlada aristokratkinja željna zabave koja se, iako pokisla do gole kože i odevena u jahaće odelo koje joj nije najbolje stajalo, prestavila Čarlsu dok je ovaj gladio svog mokrog ponija. Ćaskali su duže od sat vremena. U jednom trenutku, Kamila ga je podsetila kako je njena prabaka bila ljubavnica njegovog čukundede.

Bilo je to 1970. i Kamila je imala 23 godine, a Čarls 22. Premda ne basnoslovno bogati, ona i njena porodica ipak su bili članovi Čarlsovog društvenog kruga. Kamila je obučavana da postane žena bogatog i važnog muškarca. U njenoj školi, Kvins Gejt u Južnom Kensingtonu, obrazovane su buduće žene polovine diplomatskog kora i još većeg dela plemstva. „Mila“, kako su tada zvali Kamilu, bila je „dobra, čvrsta, pouzdana osoba, veoma zabavna i popularna“, sećala se jedna njena školska drugarica. Druga je primetila da je uprkos nedostatku lepote „imala izvesnu auru. Što joj je nedostajalo od spoljašnje privlačnosti, nadoknađivala je samouverenošću.

Kerolin Venson, Kamilina doživotna prijateljica, se seća da je ova bila „duhovita i pametna; momci su je voleli... S njima je bila u stanju da razgovara o onim stvarima koje su njih zanimale. Uvek je bila devojka iz mladićkih snova. Nikad nije trudila da se doteruje da bi privukla momke - u običnoj odeći, izgriženih i prljavih noktiju, raščupane kose i s malo ili nimalo šminke, ipak je odisala seksualnom privlačnošću i delovala kao magnet za muškarce.

Kad je upoznala Čarlsa, Kamila je živela zajedno s prijateljicom koja je trpela njenu prljavu sobu s razbacanom odećom zato što je „tako slatka i bilo je nemoguće na nju se naljutiti. Poput nekog velikog, razigranog psetanceta“, Kamila je bila u ozbiljnoj vezi s Endruom Parker-Boulsom, oficirom i Čarlsovim prijateljem. Endru je bio šarmantan, seksualno iskusan i velikodušan, ali su njegova stalna neverstva duboko vređala Kamilu.

U početku je Kamila ohrabrivala Čarlsa da bi izravnala račune s Endruom. Princ je njom bio očaran, i uskoro su svi u njihovom krugu znali da su postali par. Čarls je voleo Kamilin uvrnut smisao za humor, dobru narav i prirodnost. Zajednička im je bila duboka ljubav prema konjima i seoskom životu engleske aristokratije. A kao i Kamilini drugi ljubavnici, Čarls je zdušno odgovarao na njenu neobuzdanu seksualnost. Princ nije naišao na ozbiljan otpor svojoj vezi s Kamilom. Ali ju je njegov mentor i poverenik i stric, lord Luis Mauntbaten, smatrao ljubavnicom pre nego suprugom. Čak je i s odobravanjem primetio da Kamilina fizička sličnost i maniri „izvanredno“ podsećaju na Alis Kepel. Za razliku od svoje zadivljujuće usredsređene pretkinje, Kamilino je srce, međutim, bilo tako podeljeno da je jednom prilikom pitala prijateljicu da li je moguće da istovremeno voli dva muškarca.

Čarls se 1971. upisao na Pomorski koledž u Dartmutu i otplovio je, ostavivši za sobom duga, romantična pisma sastavljana na palubi broda. Endruu je laskalo što je Kamila počela da se zabavlja s princem i pokazivao je obnovljeno zanimanje na nju. Ubrzo je Kamila podlegla strasti prema budućem suprugu.

No, nije konačno raskinula vezu s Čarlsom sve dok je on, prilikom jedne posete, nije zaprosio. Kamila ga je blago odbila. Voli ga, rekla je, ali ne može da se uda za njega. Nedugo potom, na mornaričkom brodu “Minerva”, Čarls je saznao da su Kamila i Endru Parker-Bouls vereni. Povukao se u svoju kabinu, ali su kasnije njegovi brodski drugovi primetili da su mu se oči zacrvenele.

Kad se ponovo našao na kopnu i oporavio od tuge, Čarls je izlazio s mnogim poželjnim mladim ženama. Takođe je obnovio prijateljstvo sa već udatom Kamilom i njenim mužem. Kamila i Endru su tad živeli u otvorenom braku, kako su to opisali njihovi prijatelji. Ona je dane provodila sama u Boulhajdu, njihovom imanju na selu, dok je Endru živeo u Londonu i kući se vraćao uglavnom tokom vikenda.

Činilo se da je Kamila srećna ne selu, vodila je domaćinstvo, uređivala baštu, jahala konje i brinula o svojim bebama i psima. Kad joj je rođen sin, Tomas Henri Čarls, kum mu je bio njen bivši ljubavnik i dragi prijatelj princ Čarls.

Godinu dana pošto je 1979. rođena Lora Rouz, ćerka Kamile Parker-Bouls, IRA je izvršila atentat na lorda Mauntbatena, Čarlsovog strica i mentora. Princ je bio ojađen i potražio utehu kod Kamile. Opet su postali nerazdvojni. Pod navalom emocija, on ju je nagovarao da se razvede od Endrua i uda za njega.
Ona je ponovo odbila iz straha da bi taj nerazborit čin uništio njegove izglede da ikad stupi na presto. Čarls je prihvatio njenu odluku, ali se kasnije nije bio u stanju da sakrije žestinu svojih osećanja. Na polo balu, pošto je proveo veče igrajući tesno priljubljen uz Kamilu, njegova zvanična devojka je pozajmila domaćinov BMW i besno odjurila.

Ali je budućem kralju ipak bila potrebna nevesta, devica koja bi obezbedila prestolonaslednike. Kamila, njegova najbliža poverenica, počela je da ocenjuje podesne žene. Ona i kraljica majka su se, nezavisno jedna od druge, odlučile za lejdi Dajanu Spenser, “tihu kao miš“, a visoku, dugonogu i sramežljivo privlačnu mladu devojku iz odgovarajuće porodice, i s odgovarajućom prošlošću, to jest, nikakvom. Bajkovitom venčanju Čarlsa i Dajane prethodila je predsvadbena noć vođenja ljubavi između Čarlsa i Kamile, kao tužan erotski oproštaj.

Dajana je u brak stupila pod teretom lošeg predosećanja o Kamili. “Pitala sam Čarlsa da li je i dalje zaljubljen u Kamilu Parker-Bouls, a on mi nije jasno odgovorio”, poverila se Čarlsovim pomoćnicima. “Šta da činim?” NJeni su poverenici jedino mogli da saosećaju, ne i da je razuvere. U stvari, Čarls je svojoj svadbi pristupio “u zbunjenom i uznemirenom stanju svesti” koje je dodatno otežano činjenicom da još uvek voli Kamilu. Očekivao je, međutim, da će nekako, pošto se oženi Dajanom, moći da nauči i nju da voli.

Pred samo venčanje, Dajana je otkrila dar s urezanom posvetom što je Čarls naručio za Kamilu, kao oproštajni poklon, kako joj je rekao. Dajana je, međutim, bila ljubomorna i uplašena. Nije poverovala Čarlsovim objašnjenjima, plakala je i besnela što je on emocionalno predan drugoj ženi. Kraljevski je brak od samog početka bio osuđen na propast zbog jaza neslaganja, Dajanine nezrelosti i nestabilnosti, Čarlsovog sarkazma i ledene kritičnosti, te njihove uzajamne samozaokupljenosti i samoživosti. I njihovo je vođenje ljubavi bilo nezadovoljavajuće zbog Dajanine odvratnosti prema seksu, i užasne borbe s bulimijom koja ju je iznurivala i potpuno obuzimala. Kao da svi ti problemi nisu bili dovoljni, Dajanino podozrevanje da Čarls spava s Kamilom dodatno je trovalo odnose.

Čarls je rano počeo da na Dajanine izlive besa i tuge uzvraća povlačenjem u sebe i poveravanjem svoje sve veće bede prijateljima, a naročito Kamili, koju je nazivao najboljim prijateljem na svetu. Dajanine pristalice veruju da su Čarls i Kamila održavali intimnu vezu još od samog početka njegovog braka; pristalice Čarlsa i Kamile uporno ostaju pri tome da te veza godinama nije bila praćena seksom, iako je počivala na ljubavi, te da je princ istinski ulagao napor i vreme u svoj težak i nezadovoljavajući brak.

Neosporno je da se, nakon pet godina, taj brak raspao. U “Princu od Velsa”, konačnoj biografiji koju je Čarls pažljivo pročitao red po red pre nego što je objavljena, DŽonatan Dimblbi piše da brak nije okonačan nekim posebnim događajem, već je “propadao postepeno”. U takvom raspletu, Kamila je uvek bila na raspolaganju da sasluša Čarlsovu verziju njegovih domaćih muka. Ona i Čarls su 1986. obnovili seksualnu vezu.

Skoro na samom početku braka, Čarls je preuzeo Hajgrouv, seoski posed oko 18 km udaljen od Kamilinog doma. Hajgrouv, lepo zdanje izgrađeno u neoklasičnom stilu na 340 jutara živopisne zemlje, odgovarao je Čarlsu, ali je razočarao Dajanu. Čarlsov rođak, princ Majkl, verovao je da je Dajana takva “katastrofa” da je Čarls kupio Hajgrouv da bi bio bliže svojim bivšim devojkama, a posebno Kamili.

Dajanini sve ozbiljniji problemi - naročito bulimija i hronična depresija - odbijali su i razdraživali Čarlsa. Dajana se očajno žalila da nije u stanju da ga trone, a čak je i njemu naklonjeni biograf priznao da “princ nije uvek bio brižan”. Kad se Čarls poveravao Kamili, međutim, ili kad su njihovi zajednički priajtelji pripovedali o Dajaninom poslednjem ispadu, Kamila je odano odbacivala Dajanu kao “tu smešnu ženu” i Čarlsa oslobađala svake odgovornosti za duševnu slabost njegove žene. Odista, Dajanini mahniti napori da pridobije muža ojačali su vezu između Čarlsa i Kamile. Vođenje ljubavi postajalo je više od ispunjavanja hitne potrebe, prerastalo je u pobedu nad Dajanom.

Što je kraljevski brak bio jadniji, to je Čarls više zavisio od Kamiline podrške. I Kamila je bila nesrećna u svom braku. Godinama je trpela Endruovo trčanje za suknjama. Pošto joj je dragi stari prijatelj Čarls jasno stavio do znanja da je voli večnom tinjajućom strašću, ona je uzvratila. Saosećajni prijatelji su olakšali vezu. Davali su im na korišćenje svoje domove za bezbedne sastanke, i priznavali njihovu vezu dozvoljavajući joj da cveta u diskretnom i prijateljski nastrojenom društvu.

Kad je Dajana otkrila da njeni tobožnji prijatelji pomažu Čarlsu i Kamili da se tajno sastaju, osećala se izdanom i bespomoćnom da pobedi omrznutu suparnicu. Posebno ju je vređalo što, uprkos lepoti i pažljivo odgajanom ukusu, nije mogla da se takmiči sa starijom, ružnijom i manje otmenom ljubavnicom svog muža.
Tako su mislili i brojni zajedljivi novinari. Omiljeni urednički kliše bio je da jednu do druge postave fotografije Dajane, elegantno odevene, i Kamile na rubu aljkavosti. Često bi birali slike na kojima Kamila pravi grimase ili se mršti. A Kamila je zapravo bila zgodna žena, vitka i lepo zaobljena, i blagoslovena bujnom kosom, koju je decenijama nosila na isti način.

Mada je Dajana imala spektakularnu pojavu, Čarls ne samo što je bio imun na njene draži, već je i zgranut njenom neumerenošću. A uprkos sve brojnijim dokazima da je i ona bila neverna, Čarlsov nedostatak znatiželje graničio se s ravnodušnošću, njegovi su prisni prijatelji zaključili da njemu odgovara bilo šta - čak i neverstvo - što Dajanu drži na odstojanju. Sve je to moralo da ohrabri Kamilu, koja je rizikovala da vidi slike ili priče o Dajani svaki put kad bi uzela novine ili uključila televizor.

Dajana se do 1986. gotovo iselila iz Hajgrouva, koji je nazivala zatvorom, a Kamila se ubrzo uselila s Toskom i Fredijem, svojim terijerima, i Moli, omiljenim riđanom, koji je smešten u Čarlsovoj štali. Kamila je primala Čarlsove goste i priređivala ručkove. Posle tih društvenih događaja, njih dvoje bi se povukli u krevet. Jednom je Kamila naletela na Dajanu, koja je došla u jednu od svojih retkih poseta. Dajana je kasnije rekla prijateljici: “Vrištala sam na Čarlsa što u mom krevetu spava s tom ženom. Stalno sam ga pitala zašto se tuca sa tom kučkom. Znala sam da nemam šanse, da on voli nju, a ne mene - i da je tako uvek bilo.”

Princeza, tada već kraljica medija, vodila je računa da javnost deli njeno gnušanje prema Kamili. Dok su se napadi javnosti na njegovu ljubavnicu zaoštravali, Čarls ju je branio i svojim prijateljima predstavljao kao jedinu ljubav svog života. Kamila je uzvraćala. Iz olupina dva nesrećna braka rodila se velika ljubavna veza, ili su barem tako tvrdile pristalice Čarlsa i Kamile. Ako je trebalo da iznađu moralno, čak i društveno opravdanje za svoju preljubu, i Kamila i Čarls su mogli da navedu vanbračne veze svojih supružnika. “Ta smešna žena”, ponavljala je Kamila. “Rotvajler”, uzvraćala je Dajana ogovarajući prijateljima ženu koja nije puštala njenog muža.

Dajanina se opsednutost Kamilom pojačala 1988, iako je dotad i sama imala nekoliko ljubavnih veza. O njoj je govorila prijateljima i posluzi, a početkom 1989. savetovala se s astrologom kako da izađe na kraj s “Kamilinim prisustvom”. Na rođendanskoj zabavi u čast Kamiline sestre Anabele, odlučila je da se suoči s ljubavnicom svoga muža. Kad je veče poodmaklo, Čarls i Kamila su se iskrali, a Dajana ih je zatekla kako ćaskaju s nekoliko drugih gostiju. Zatražila je da nasamo razgovara s Kamilom. Svi su se povukli, a Čarls nevoljno. Dajana je bila, sećao se, “mirna, ubojito mirna”. Prema jednoj verziji sukoba, ponizno je pitala Kamilu: “Šta je to što ja pogrešno činim?

Šta ne valja sa mnom? Zašto on želi da bude s tobom, a ne sa mnom?” Prema drugoj verziji, Kamili, kojoj je vidno bilo nelagodno, obratila se ovim rečima: “Samo bih želela da znaš da ja tačno znam šta se dešava između tebe i Čarlsa.” U tom se trenutku umešao neko od gostiju, ali je Dajana nastavila: “Žao mi je što sam vam na putu. Očigledno smetam, i to mora da je pakao za vas oboje, ali ne postupajte sa mnom kao s idiotom.” Prema verziji jednog od prisutnih, Dajana je javno pitala: “Zašto jednostavno ne ostaviš mog muža na miru?” Dajana je, međutim, rekla Čarlsu da je samo rekla Kamili da ga voli. Šta god da je istina, Kamila više nije progovorila s Dajanom.

U podmuklom ratu Vindzorovih, Dajana je očito bila pobednik. Najgenijalniji potez načinila je kad je pripadnika obezbeđenja palate ubedila da tajno prisluškuje razgovor preko mobilnog telefona između Čarlsa i Kamile. U toku tog razgovora, njih dvoje izražavaju uzajamnu fizičku čežnju i Čarls ječi: “Bože, kad bih živeo u tvojim pantalonama”, a onda se šali da bi to postigao kad bi se preobrazio u tampon.

Tri godine kasnije, 1992, kaseta je puštena u javnost, u aferi nazvanoj “Kamilagejt”. LJudi su se nadmetali u parodiranju Čarsovog nesrećnog komentara o tamponu. Malobrojni su pomenuli da snimak pokazuje koliko je veza zasnovana na uzajamnoj prisnosti. Čarls je na Kamilinu jadikovku kako ništa važno nije postigla u životu odgovorio pohvalom što ga voli: “To je tvoj veliki uspeh “.

“Dragi, to je lakše nego da izgubiš ravnotežu”, ona je odgovorila. Posle toga i senzacionalne knjige Endrua Mortona “Dajana: NJena istinita priča - njenim rečima” iz 1997, Kamila više nije nikud mogla da ode a ne bude primećena. Ona, i njen život, postali su javna svojina. Izgubila je osam kilograma, počela nekontrolisano da puši, brinući zbog štete koju će publicitet naneti Čarlsu, njenom mužu i porodici.

Princeza Dajana je patila zbog osude javnosti, jer su novinari dovodili u pitanje njen položaj oštećene žene. Tabloid “San” je objavio tzv. skvidži kasetu, na kojoj prisluškivani prodavac polovnih automobila DŽejms Gilbij izjavljuje ljubav Dajani, pita da li je skoro masturbirala, raspravlja o njenoj bojazni da će zatrudneti i saoseća dok se žali na “jebenu (kraljevsku) porodicu”.
Publicitet koji je pratio Čarlsa, Dajanu, Kamilu i Dajanine ljubavnike naškodio je ugledu kraljevske porodice više nego bilo koji događaj od 1936, kad je Edvard VIII abdicirao da bi se oženio Volis Simpson, dvaput razvedenom Amerikankom.

Čarls se povukao u plačljivo očajanje i, poput Bajrona, razmišljao da pobegne u Italiju. Kraljica i princ Filip su bili razjareni zbog uvredljivih napisa u štampi. “Sad cela prokleta zemlja zna s kime se tucaš!”, princ je grmeo. Kamilin otac, major Brus Šand, bio je još gnevniji. “Život moje ćerke je uništen, njena su deca predmet podsmeha”, rekao je Čarlsu. “Celu si moju porodicu izložio sramoti. Moraš odmah da presečeš sve veze s Kamilom!”

Bakingamska palata je 9. decembra 1992. objavila da se Čarls i Dajana razdvajaju, a već na Božić 1993. Čarls je telefonirao Kamili i rekao da, iako je voli, mora da prekine njihovu vezu. Ona je elegantno prihvatila njegovu “neopozivu” odluku, ali već u februaru 1994. Kamila mu je ponovo postala ljubavnica. Čarls je u TV dokumentarcu juna 1994. priznao da su, posle pet godina braka sa Dajanom više nema nade za popravljanje njihovog zajedničkog života, pa su on i gospođa Parker-Bouls postali ljubavnici. Kamila ga je nagovarala da priznaju vezu, verujući da će to okončati medijsku groznicu. Reakcija javnosti opravdala je njen stav.

Čarls se u očima javnosti pokazao kao jedan od bezbroj muškaraca koji je zbog propalog braka uzeo ljubavnicu. Dokumentarac je pred javnost vratio Kamilu, “drugu ženu”. Ona je pokazala izvanrednu snagu noseći se s optužbama, i konačno zadobila odobravanje kraljevske porodice, svog oca i muža, koji je primetio da ne može da razume zbog čega svi prave buku. List “Dejli mejl” je čitaocima postavio retoričko pitanje: “Nije li vreme da prestanemo mrzeti tu dostojanstvenu ženu?”

Dajana nije tako mislila. Pošto je štampa obelodanila njene naizgled neprestane ljubavne ludorije, ona je ponovo krenula u napad. Tokom TV intervjua na “Panorami” 1995, poverila se milionima gledalaca da “nas u ovom braku ima troje, to je pomalo tesno”. Čarlsov prijatelj Nikolas Soums, ministar odbrane, opisao je Dajanin intervju kao “jezivu gnusobu”. NJen novinarski poverenik Ričard Kej napisao je da se “svuda oseća smrad osvete. Uništila je svog muža i suparnicu veštinom izdane žene.” No, “Dejli telegraf” je upozoravao da “njena predstava delimično potvrđuje priče o njenoj nestabilnosti”.

Kamila nije bila uništena. Ona i Čarls su tiho cvetali. Kamila i Endru su se konačno razveli u istinski prijateljskom duhu; on, niti iko od Kamilinih prijatelja, nikad nije na njen račun izneo negativnu primedbu. Čarls joj je obezbedio kola i zajedno su provodili nekoliko dana nedeljno. Kamila nije kraljevska ličnost, ali se Čarls postarao da njegova ljubavnica uživa u bar nekim kraljevskim povlasticama.

Kad je napunila 50 godina, Čarls je u njenu čast priredio rođendansku zabavu u Hajgrouvu, gde je ona, uz njegovo odobrenje, skinula Dajanine pastelne ukrase i preuredila prostor po Čarlsovom ukusu. Kamila je blistala od sreće, a ona i Čarls su lice uz lice igrali uz muziku grupe ABBA. Mediji su se i dalje zanimali za njihov ljubavni odnos, ali ne više zlonamerno. Onda je Dajana 1997. poginula u automobilskoj nesreći u Parizu i opet su se našli u središtu pažnje. Jedan novinski naslov uhvatio je samu suštinu tih priča: “Može li se Kamila nadmetati s preminulom Dajanom?”

Očigledno, može. Kamilina rastuća popularnost (ili barem sve manja nepopularnost) bila je posledica Čarlsove rešenosti da spere ljagu s njenog imena. Angažovao je 1996. stručnjaka za odnose s javnošću, Amerikanca Marka Bolanda, kao zamenika svog ličnog sekretara, koji je pokrenuo “operaciju PB (Parker -Bouls)” da popravi Kamilinu sliku u javnosti i brak s Čarlsom učini prihvatljivijim i za palatu i za javnost. Potpomognut i prolaskom vremena, Boland je bio tako uspešan da ga je magazin “PR vik” imenovao stručnjakom godine. NJegov krunski uspeh bila je “kampanja pridobijanja javnost da prihvati prinčevu partnerku Kamilu, za koju su tabloidi tvrdili da je najnepopularnija žena u Britaniji”.

Kamilina medijska slika lagano se popravljala. Na zabavi u čast Konstantina, bivšeg grčkog kralja, kraljica Elizabeta je 2000. javno priznala Kamilu, a ranije je odbijala da bude u istoj prostoriji s njom. Prvi put je juna 2001. pozvana na ručak u Bakingamsku palatu, mesec dana kasnije Čarls ju je zaljubljeno ljubio u javnosti, a naredne godine pozvao na sahranu njegove bake. Čarlsov je cilj bio da je očisti od kala ljubavničkog položaja i lane je najzad uspeo da se oženi njome.
A ona je kao mlada žena volela da se šali kako ju je prabaka naučila da se “prvo nakloni, a onda uskoči u kraljev krevet”.

_________________