Forum Srbija

"Da li mi treba psihoterapija?"
Leci se dok ne bude kasno.

Psihoterapija je potrebna određenom broju ljudi čiji su psihički problemi izraženi u toj meri da ih ometaju u svakodnevnom funkcionisanju. Međutim, većina ljudi bi imala veću ili manju korist od razgovora sa psihoterapeutom.

Psihoterapija je proces tokom kojeg psihoterapeut i klijent zajedno rade na uklanjanju problema koje klijent ima na misaonom, osećajnom i nivou ponašanja. Danas postoji mnogo vrsta psihoterpijskih škola i pravaca, veliki broj ljudi se bavi psihoterapijom, a često ljudi kojima je pomoć potrebna ne znaju da li treba da se obrate i kome.
Da bi psihoterapija mogla da se uspešno izvodi potrebno je da budu ispunjeni neki preduslovi. Pre svega, potrebno je da je osoba koja ide na psihoterapiju svesna da ima problem i da je taj problem psihicke prirode. Drugo, važno je da osoba želi da reši problem koji ima. Neki ljudi su svesni da imaju problem i pomirili su se sa time. Međutim, oni koji žele da promene svoje stanje, osećanje i ponašanje su u stvari spremni za psihoterapiju.
Psihoterapijom se uspešno rešavaju problemi dugotrajnih neprijatnih osećanja. Ako ne znate kako da se izborite sa osećanjima straha, nesigurnosti, stida ili besa psihoterapijski proces vam može u tome pomoći. Psihoterapija vam takođe može pomoći da se oslobodite neke neželjene navike ili zavisnosti-kockanje, pušenje, alkohol, droge,... Na psihoterapiju se mogu javiti i svi oni koji imaju neki poremećaj u ishrani-gladovanje, prejedanje, prejedanje sa povraćanjem...
Ako imate oboljenje iz spektra psihosomatskih bolesti, takođe vam psihoterapija može značajno pomoći u prevazilaženju tog problema. Ukoliko primećujete probleme u komunikaciji sa ljudima koji vas okružuju ili želite da se motivišete za rad ili učenje možete imati velike koristi od psihoterapije.
Primarno se psihoterapija razvila kao disciplina kojom su se tretirali ozbiljniji poremećaji u psihološkom funkcionisanju-depresija, neuroze (stanja straha), histerije ili neki drugi oblici težih oblika poremećaja. Danas se, osim tog primarnog interesovanja psihoterapija bavi i problemima svakodnevnog života-stres, nezadovoljstvo, osećanje frustracije i besmisla su sve češće povod zbog kojeg se ljudi obraćaju psihoterapeutima.
Često se čuje u svakodnevnom govoru da nam svima treba psihoterapija. To je preuveličana izjava. Psihoterapija je potrebna određenom broju ljudi čiji su psihički problemi izraženi u toj meri da ih ometaju u svakodnevnom funkcionisanju. Međutim, većina ljudi bi imala veću ili manju korist od razgovora sa psihoterapeutom.

PREPOZNAJTE PSIHOPATE
Karakteristike psihopatije

Klasični psihopata odlikuje se - potpunim odsustvom savjesti - kao jedne važne osobine koju posjeduju normalni ljudi. On će se služiti svim sredstvima da ostvari svoje ciljeve. Radi se o ljudima koji su većinom - po samoj svojoj suštini – zli. Normalnim ljudima savjest na neki način služi kao kočnica, tako da će oni većinu svojih postupaka ‘vagati’, težeći tome da ne povrijede druge prilikom ostvarenja svojih ciljeva. Međutim, nemajući savjest u sklopu svog bića, psihopata se nalazi u jednoj situaciji u kojoj on ima veliku ‘prednost’ nad normalnim čovjekom. Njega ništa ne može da koči, osim možda onih pravila uspostavljenih u okviru pravnog sistema društva.
Najčešći opisi psihopata su: „Oni mogu biti simpatični, šarmantni, inteligentni, oprezni, impresivni,“ „mogu da ostavljaju utisak nekoga u koga se čovjek može pouzdati“, i „imaju mnogo uspjeha u zavođenju žena“: Međutim, „oni su neodgovorni,“ „rušilački nastrojeni“ i slično.
Veliku konfuziju pravi to što psihopate imaju dosta osobina koje mnogi normalni ljudi smatraju poželjnim ili zavidnim. Na primjer, oni često ostavljaju utisak jednog nevjerovatno čvrstog samopouzdanja. U mnogim slučajevima ispoljavaju jednu „nadprirodnu magnetičnu privlačnost za pripadnike suprotnog pola“.
Psihopate boluju od jedne stvarne mentalne bolesti koju on označava kao – potpuni i neizlječivi nedostatak osjećanja. Ukoliko psihopata uopšte nešto osjeća, onda su to emocije najpliće vrste. On čini bizarne i samo-destruktivne stvari zato što je potpuno imun na konsekvence koje bi normalnog čovjeka ispunile osjećanjima srama ili griže savjesti. Ono što bi drugi u tom smislu smatrali katastrofom, za njega predstavlja samo jednu malu nezgodu ili „čistu sitnicu“.
Psihopatija je sasvim uobičajena u ljudskom društvu. Postoji mnogo slučajeva psihopata koji normalno rade kao biznismeni, doktori, pa čak i – psihijatri. Oni izgledaju u svakom pogledu kao normalni ljudi. Nedostatak savesti ih čini veoma efikasnim „mašinama“. Oni mogu biti briljantni, mogu da pišu naučne radove, mogu da imitiraju riječi pune emocija (veoma su uspješni glumci), međutim, vremenom postaje sve jasnije i jasnije da te njihove riječi nisu u skladu s njihovim ponašanjem. Oni su tip čovjeka koji će u jednom momentu tvrditi kako je strahovito pogođen bolom usljed smrti nekog bliskog prijatelja ili člana porodice, a u sljedećem momentu će otići na neku žurku ili u disko klub - „da bi to zaboravio“.
S obzirom da su veoma efikasni, u stanju su da obavljaju veoma kompleksne radnje koje su zamišljene tako da izazovu druge da im ovi daju svoju podršku za ono što oni žele. Na taj način mnoge psihopate su u stanju da dostignu visoke pozicije u društvu. Tek nakon dužeg vremena njihove kolege i saradnici postaju svjesni činjenice da je njihov uspjeh i napredak zasnovan na gaženju drugih ili kršenju njihovih prava.
Iako su potpuno indiferentni što se prava drugih tiče, oni često kod drugih ljudi veoma spretno inspirišu osjećaj iskrenog povjerenja. Psihopata nikada ne smatra da s njegovom psihom nešto nije u redu, te tako ne osjeća ni potrebu da treba nešto da mijenja u vezi svog ponašanja. Osim što su egocentrični, oni su često i narcisoidni. Narcisoidnost je samo jedna od njihovih karakternih crta. Rijetko kad dolaze u sukob sa zakonom, dok istovremeno čine strahovite štete članovima svojih porodica, prijateljima i kolegama s posla. Psihopate se najčešće druže samo s onima od kojih mogu imati neke koristi. Za psihopatu je najvažnija jedino njegova „glad“, a sve ostalo je za njega ‘tamo negdje daleko’, osim ukoliko se to ne može apsorbovati s njegove strane u smislu neke vrste „hrane“. Za njega postoji samo jedno pitanje: „Da li se to može na neki način iskoristiti“ ili – „da li ja mogu nešto od toga dobiti“, a sve ostalo je od strane njegovih nagona rangirano kao manje vrijedno.
Ukratko, psihopata je – predator ili grabljivac. On se kamuflira uz pomoć jedne maske trezvenosti, a onda slično grabljivim životinjama tiho i neprimjetno prati svoju žrtvu, izdvaja je iz stada, približava joj se i krši njen otpor.
Dobri su stratezi i veoma dobro se maskiraju koristeći sve vrste riječi, gestova laži i manipulacija – kako bi uvukli žrtvu u svoju zamku. U mnogim slučajevima oni će prethodno skupiti što je moguće više informacija o svojim žrtvama, saznati sve njihove vrline, slabosti i mane, te će igrati na te karte koliko god je to moguće i kako im to odgovara.
Iako nemaju savjesti, oni će još u svojoj mladosti primjetiti tu „čudnu“ osobinu kod drugih, te će taj problem prilično brzo intelektualno premostiti, a onda će svoje žrtve često manipulisati tako što će se oslanjati ili apelovati na njihovu savjest. Psihopata će vas uvijek optužiti da radite ono što on radi ili namjerava da uradi. U svakoj interakciji između psihopate i normalnog čovjeka sa potpunim opsegom emocija, psihopata uvijek pobjeđuje. Psihopate se često nazivaju i „vukovima u jagnjećoj koži“. Za razliku od otvoreno agresivnih psihopata, mnogo više je onih koji spadaju u grupu tzv. ‘skriveno-agresivnih ličnosti’ (engl. covert-aggressive personalities).

POREMECAJ LICNOSTI

Poremećaji ličnosti predstavljaju karakteristične i trajne obrasce ponašanja, mišljenja i osećanja koji prilično odudaraju od onog što je uobičajeno. Ove devijacije se obično javljaju u sferi volje , nagona i emocija .

Poremećaji ličnosti označavaju stanja ili oblike ponašanja koji otkrivaju karakteristični životni stil pojedinca i način na koji on komunicira s drugima.

Najčešće se javljaju u adolescenciji. Oni se nastavljaju tokom života, i ukoliko se osobe ne obrate za pomoć, moguće je da se struktuiraju u sve pervazivnje obrasce neprilagođenog ponašanja. Međutim, pojedina istraživanja kažu da se s godinama manifestacije nekih od poremećaja ličnosti mogu i ublažiti, mada ne i nestati.

Pojedini simptomi poremećaja ličnosti se mogu primetiti već u detinjstvu i to u vidu nemira, poremećaja pažnje, agresivnosti i laganja. Međutim, dete nikada neće dobiti dijagnozu poremećaja ličnosti.

Poremećaji ličnosti su manja ili veća odstupanja od psihički normalnog ponašanja. Ona nisu posledica duševne ili neke druge bolesti, već su pre stanja, poremećaji adaptacije i posledica neadekvatnih najranijih odnosa. Genetski faktori se sve više pominju kao mogući okidač za poremećaje ličnosti.

TIPOVI POREMECAJA LICNOSTI
Postoji nekoliko tipova poremećaja ličnosti kao što su paranoidni, antisocijalni, granični, histrionski, narcistički, inhibirani, zavisni, opsesivno-kompulzivni i pasivno-agresivni. U pojedinim klasifikacijama neki od nabrojanih izostaju, dok se u drugim sreću i podrvrste goreopisanih.

Prema DSM-u IV, poremećaji ličnosti su:

• Trajan obrazac doživljavanja i ponašanja koje značajno odstupa od očekivanja kulture individue.
• Manifestuje se kao nefleksibilni odgovor na širok spektar ličnih i socijalnih situacija.
• Ovi obrasci ponašanja su često povezani sa značajnim stepenom patnje, ali ne uvek, kao i s problemima u socijalnim, profesionalnim, intimno-partnerskim i drugim oblastima funkcionisanja.
• Javljaju se u adolescenciji, stabilni su i produžavaju se tokom odraslog doba.

Grupa A. Čudna ili ekscentrična grupa – uključuje paranoidne, shizoidne i shizotipne poremećaje ličnosti. Osobe pogođene ovim poremećajem koriste obrambene mehanizme projekcije i fantazije. Projekcija se odnosi na projektovanje (izbacivanje iz sebe u drugu osobu) neprijatnih misli i osećanja Fantaziranje/sumanutosti se odnose na stvaranje izmišljenog sveta pomoću kog se osoba nosi s problemom usamljenosti ili ispraznosti. Paranoja je osećaj proganjanja ili ideja nepravednog tretmana od strane okoline (npr. ideja osobe da ostatak sveta priča o njoj, podsmeva joj se i da je, ma šta ona radila, centriran na nju u (dominantno) negativnom kontekstu).

Grupa B. Dramatična, emocionalna ili nestabilna grupa – uključuje histrionske/histrionične, narcisoidne, antisocijalne ili “borderline” poremećaje ličnosti.
Osobe pogođene ovim poremećajima koriste obrambene mehanizme poput disocijacije, poricanja, crnog-belog pogleda na svet, ljude, okolinu (engl. “splitting” – cepanje na samo dobre ili samo loše aspekte pojedinih ljudi i pojava i nemogućnost pomirenja rascepljenih aspekata u trenutku preplavljenosti negativnim emocijama) i nekontrolisanog motoričkog izražavanja misli i emocija – odigravanje (engl. “acting out”). Disocijacija se odnosi na nesvesno “zaboravljanje” neprijatnih osećanja, ideja i doživljaja. Poricanje je usko povezano s mehanizmom disocijalcije. Osoba koja poriče “odbija” da prizna neku misao ili osećanje, ili pak želi, ali to ne može. Za takve osobe kažemo da zatvaraju oči pred svetom ili da ne mogu pogledati istini u oči. ”Splitting” – mehanizam cepanja je odbrambeni mehanizam crno-belog pogleda na svet, nemogućnost pomirenja suprotnosti. Cepanje se može odnositi i na ljude i na život i životne pojave. Osnovna karakteristika je mišljenje tipa “sve ili ništa” osoba sklona cepanju nakon osujećenja deevaluira svet, dok nakon prijatnih doživljaja teži da ga idealizuje. Integracija suprotnosti ne postoji. Takva “romantična” podela sveta na crno-beli otežava uspostavljanje kompleksnijih, svakodnevnih ljudskih kontakata i odnosa.
Poromećaji raspoloženja često prate opisane odbrambene mehanizme kod osoba s ovim poremećajima ličnosti.

Grupa C. Anksiozna grupa uključuje – izbegavajuće, zavisne i opsesivno-kompulsivne poremećaje ličnosti. Osobe zahvaćene ovim problemima koriste obrambene mehanizme izolacije, pasivne agresije i hipohondrijaze. Izolacija se svodi na odvajanje neprihvatljivih ideja ili postupaka od emocija (izolacija afekata). Pasivna agresija se javlja kada je otpor okrenut prema sebi. Pasivno agresivna osoba će kimnuti glavom i načelno se složiti, a zatim će iskazati svoj otpor indirektno, kroz nedelovanje. Hipohondrijaza je često prisutna kod osoba s poremećajima ličnosti, posebno kod zavisnih i pasivno-agresivnih tipova.

Opsesivno-kompulsivni poremećaj


Opsesivno (Opsessio) reč latinskog porekla znači obuzetost nečim. Kompulzija (compulsio), takođe reč latinskog porekla znači primoravanje, odnosno prinuda da uradimo nešto.

Opsesivno kompulsivni poremećaj (OKP) je poremećaj ličnosti koji karakterišu prisilne misli i ideje koje su često agresivnog ili seksualnog sardržaja (mada ne moraju biti), neprihvatljive neobšašnjive osobi koja ih doživljava. To su radnje koje veoma ometaju svakodnevicu osobe, jer predstavljaju nešto čega ona želi da se oslobodi po svaku cenu, ali ne zna kako. Kada upitamo za razloge nastakna tih misli i radnji, u najboljem slučaju ćemo dobiti odgovor da osoba nema predstavu zašto ih ima. Ponekada će znati da kaže iz kog vremena datiraju, i ponekada će se reći da su se tokom godina usložnjavale. Nije retko da se osobe koje pate od OKP obrate za pomoć tek posle više godina mučenja s ovim smetnjama. Do danas nije baš najjasnije iz kojih razloga uglavnom dugo čekaju pre nego što potraže pomoć, ali se pretpostavlja da je u pitanju nada da će problem proći, kao i stid povodom problema. Osobe “napadnute” opsesivnim mislima često razvijaju kompulsivne radnje kojima bi se odbranile od pomenutih opsesija. Te radnje su vid zaštite, ali prerastaju u nešto što automatski sledi opsesivnu misao. Ukoliko pokušamo da pojedinca prisilimo da ne izvrši kompulsivnu radnju, u opasnosti smo da mu se ozbiljno zamerimo i da ga “izazovemo” na frenetično, “ludo” ili agresivno ponašanje. Iako je je pojedinac svestan apsurdnosti svojih rituala, razvija takav odnos prema njima kao da ga oni štite od prisilnih misli ili od mogućeg lošeg događaja po njega samog ili njegovu okolinu. Često kažu da ako se ne prepuste svojim kompulzijama, veruju da će se nešto strašno desiti njihovim bližnjima, ili da će to biti veoma opasno po njihovo zdravlje.

Jeffrey M. Schwartz je jedan od vodećih stručnjaka u oblasti tretmana opsesivno kompulzivnog poremećaja (OKP). Metoda 4 koraka je prvi put iznešena u njegovoj knjizi “Brain Lock”.

U posljednjih 20 godina bihejvioralna terapija se pokazala veoma efektivnom u tretmanu OKP-a.

Schwartzova tehnika se zove prevencija reakcije, jer uči ljude kako da spreče kompulzivnu reakciju i kako da je zamene novim, konstruktivnijim ponašanjima.

Osnovna ideja metode je da razumevanjem suštine misli i potreba za prisilnim radnjama, osoba uči kako da izađe na kraj s njima i anksioznostima koje uzrokuju OKP. Upravljanje strahom posledično omogućava kontrolu ponašanja, odnosno kompulzija, na novi i efikasniji način.

Strategija se sastoji od 4 koraka:

1: Reimenovanje – Kritični prvi korak je učenje kako da prepoznate opsesivne misli i kompulzivne nagone u samoj njihovoj suštini. Nad ovim se valja zamisliti, kako biste stekli što bolji uvid u to koji je njihov smisao, šta one, zapravo, jesu. Najbolji saveznik u tome bi bilo takozvano „vođenje dnevnika“ odnosno svakodnevno zapisivanje tipa: «Ova misao je opsesija; ovaj nagon je kompulzivni nagon.» To predstavlja izvesni napor, ali preuzimanje odgovornosti za to šta vam se dešava je prvi korak u postizanju cilja. Cilj prvog koraka je da naučite da pravilno imenujete nametljive misli i nagone kao opsesije i kompulzije i da to radite sa samopouzdanjem. Dakle, to bi se moglo slikovito prevesti u sledeće: „ja ne mislim da su moje ruke prljave, već imam opsesiju koja kaže da su mi ruke prljave“ „Ja ne moram da ih operem, već imam kompulzivnu potrebu za pranjem ruku“. Najbitnije je da ne očekujete da će one volšebno nestati samim tim što ste ih nazvali pravim imenom. Pravo imenovanje služi vam kao prihvatanje čijenice šta opsesivne misli i kompulzivne radnje, zapravo, predstavljaju.

2: Pripisivanje stvarnom uzroku – nakon pravog imenovanja, valjalo bi shvatiti da vi niste vaše opsesivne misli, niti vaša kompulsivna ponašanja. Vaš OKP je vaš problem, problem koji vas sputava da normalno i srećno živite. OKP je vrsta lažnih poruka i prinuda, problem koji je samo deo vaše ličnosti i nikako se ne može generalizovati na vašu ličnost u celini. Cilj je da naučite da odredite pravi uzrok intenziteta misli i kompulzija, kako biste prepoznali da su osećanja i neprijatnosti prouzrokovane biohemijskim debalansom u mozgu. OKP je medicinsko stanje. Unutar mozga leži struktura zvana caudate nucleus. Naučnici su proučavali tu strukturu i danas se veruje da kod OKP-a caudate nucleus ne funkcioniše dobro. Caudate nucleus je mesto za filtriranje veoma kompleksne poruke koja se stvara u prednjem delu mozga koji nam služi za mišljenje, planiranje i razumevanje. Caudate nucleus i putamen se zajedno zovu striatum i funkcionišu tako što osiguravaju suptilan prelaz s jedne radnje na drugu. Kod OKP- a vidimo problem u tome što je suptilno, efikasno filtriranje i menjanje misli i ponašanja prekinuto kvarom u caudate nucleus-u. Kao rezultat tog kvara, prednji deo mozga biva preaktivan i troši previše energije. Verovatno iz tog razloga ljudi s OKP-om i pomišljaju da nešto “ne valja” s njima. Oni se osećaju kao da moraju da ulažu veliki napor za smenu aktivnosti, međutim pozitivna vest je da se to da popraviti. Štaviše, ljudi sami mogu uticati na popravku ovog kvara. Ovaj korak takođe neće dovesto do oslobađanja od misli i kompulzija, ali će umnogome pomoći, jer najzad shvatate u čemu je problem, a upravo ste obavešteni da taj problem možete sami sanirati.

3: Refokusiranje – u okviru ovog koraka, počinje pravi posao. U pitanju je uporno vežbanje, jer kao i u drugim bitnim aktivnostima, ni ovde “bez muke, neće biti nauke”. Mentalno vežbanje je poput fizičkog. Da biste se refokusirali, potrebno je da uradite sledeće: Sami menjajte brzine. Dakle, sami upravljajte svojim radnjama. Uz trud i obazrivost, preuzećete ulogu onoga što bi nukleus caudatus automatski trebalo da radi. Suština je u shvatanju kada treba prestati s jednom aktivnošću i početi drugu. Početak, kao i svaki drugi je težak. Ali upornim vežbanjem prekidanja kompulzija, vi ćete vratiti automatizam normalnog smenjivanja radnji u normalni tok. Ideja refokusiranja je da radite oko svojih OKP misli i potreba tako što ćete prebacivati pažnju na nešto drugo. Za početak je dovoljno fokusirati se na nešto drugo u trajanju od nekoliko minuta. Svaka konstruktivna, prijatnja radnje dolazi u obzir. Hobiji su veoma dobri za ovu vežbu, posebno ako uključuju i fizički i mentalni angažman. Kada se misli i kompulzije pojave, pomozite sebi tako što ćete odlučno reći “Upravo doživljavam svoj OKP problem, odlučan sam da ga zamenim drugom aktivnošću”. Bitno je da se trudite da ovu drugu aktivnost produžavate. U početku ona može biti kratka, neka traje i nekoliko minuta. Međutim, potrudite se da se njome bavite u trajanju od petnaestak minuta. U svemu ovom vam može pomoći vođenje dnevnika, u kom ćete zapisivati koliko uspešno ste se odupreli radnjama, na koji vremenski period ste to učinili, kada ste omanuli i zašto. Ukoliko omanete, ne posustajte. Svi grešimo, i greške su sastavni deo života. Promena je proces u kom se mora biti uporan.

4: Reevaluacija – u prethodnim koracima ste preimenovali problem, shvatili njegove uzroke i odlučno počeli da mu se suprotstavljate. Upornost i istrajnost su od esencijalnog značaja u prethodnim koracima. Kao rezultat toga vi počinjete da vršite reevaluaciju (da na novi način ocenjujete i procenjujete sopstveni problem). Drugačije mislite o svojim opsesivnim mislima i kompulzijama. Ukoliko ste adekvatno prošli prva tri koraka, sada ste u stanju da pridajete sve manje važnosti vašim OKP potrebama.

U čemu je stvar? Osnovni princip je shvatanje šta vam se dešava i istrajnost u usvajanju novog ponašanja. Prethodno ponašanje je izvesna vrsta navike. Iako uzrokovana „greškom u mozgu“ sami je možete promeniti, tako što ćete joj se uporno suprotstavljati novim, adekvatnim ponašanjima. Svaka navika se da „razbiti“ na korake. Opisani koraci rade upravo to. Objašnjavaju kako je „navika“ nastala. Čim imate recept za pravljenje nečega, vi, zapravo dobijate recept i za dekonstrukciju („razbijanje“) iste stvari. Odlučno pridržavanje opisanih koraka iskorenjuje prethodnu naviku i stvara novu. Svakodnevno vežbanje novog ponašanja i vođenje dnevnika (koje je važno i korisno pomoćno sredstvo u usvajanju svih vidova novih ponašanja) polako, ali sigurno dovodi do automatizacije. Ono što vaš mozak nije uspeo da uradi za sav samostalno, uradiće uz vašu upornu pomoć. Bitno je shvatiti da imate moć da popravite „kvar“ i utičete na vlastiti mozak. Tačku u kojoj je on zapeo, vi ćete svesno korigovati. Iako se ništa ne dešava preko noći i, iako će vam u počecima možda biti potrebna pomoć bližnjih (možda i stručnog lica) za dosledno pridržavanje opisanih koraka, uspeh je moguć i verovatan, a dolaženje do cilja ovim putem donosi veliko zadovoljstvo osobama koje pate od prisila i kompulzija.

Psihopatija, ili sociopatija, je trajni poremećaj ličnosti, odnosno stanje koje se u ponašanju više ili manje razlikuje od prosjeka (psihopatska ličnost). Riječ je o ograničenim ličnostima, na prijelazu duševnog zdravlja i bolesti većinom bez intelektualnih poremećaja, čak intelektualno natprosječnima. Glavne su promjene na emocionalno-voljnom planu ličnosti. Prvotno se smatralo da zbog njih trpi samo okolina (agresivnost, asocijalnost, i antisocijalnost).[1] Kasnije je utvrđeno da neki i sami pate zbog svoje abnormalne ličnosti (depresivnost, suicidni psihopati). Nikad ne dosežu dimenzije psihotičnosti premda mogu pokazivati neke simptome ili sindrome slične pojedinim duševnim poremećajima (shizoidni, paranoidni, nestabilni, ekscentrični, depresivni, hipomanični i dr.). Za psihopate se kaže da su „daltonisti za ljudska osjećanja i društvene moralne vrijednosti“.

Uzroci psihopatije

Uzrok psihopatije, kao i ostalih poremećaja ličnosti, može biti loša socijalizacija u ranom detinjstvu, genetske karakteristike, kao i posledice telesnih i duševnih oboljenja. Najčešći su uzroci da su psihopate u djetinjstvu ili pretjerano strogo vaspitavane, tj. kažnjavane, ili su bili prepušteni sami sebi, tj. zanemareni.
Psihodinamičari tumače psihopatiju slabošću ega, zbog čega dolazi do izražaja nekontrolirano ispoljavanje nagona, ali i slabošću super-ega, što se očituje u nemogućnosti pridržavanja moralnih normi. Nepovoljni nasljedni činitelji, kao i činitelji okoline oblikuju psihopatske ličnosti. Terapijski pokušaji gotovo da nemaju uspjeha. Definicija i značenje pojma psihopatije i nadalje se raspravljaju.[2]

Bolest "na nervnoj bazi"


Izraz „bolest na nervnoj bazi“ se upotrebljava kako bi se označile bolesti koje su psihosomatske, odnosno koje nastaju kao posledica emocionalnog nezadovoljstva.

Verovatno vam se nekad dogodilo da lekar vama ili vama bliskoj osobi za neko oboljenje koje trenutno imate kaže da je to „na nervnoj bazi". Posle toga, čak i ako tražite objašnjenje, verovatno ga ne dobijete i napustite ordinaciju sa slutnjom da ima još nešto što ima veze sa vašim svakodnevnim životom, sa mislima, osećanjima i ponašanjem, ali ne možete da odredite šta. I ne znate šta dalje, jer je u većini slučajeva, jedini savet koji ste dobili bio „nemojte da se nervirate".
Šta vam lekar nije rekao?
Izraz „bolest na nervnoj bazi" se upotrebljava kako bi se označile bolesti koje su psihosomatske, odnosno koje nastaju kao posledica emocionalnog nezadovoljstva. Nezadovoljstvo najčešće nastaje tako što osetimo određeno osećanje, međutim, iz nekog razloga ga ne ispoljimo. Pri tome, to osećanje nije nestalo, već postoji i dalje na fiziološkom nivou. Kada duže vreme potiskujemo osećanja i ne izražavamo ih, to dovodi do trajnih promena u fiziološkom funkcionisanju, što dovodi do oboljenja.
Ukoliko smo na primer vaspitani da nije pristojno ljutiti se, ako smo kažnjavani za svaku situaciju u kojoj ispoljimo bes i ljutnju, vrlo je verovatno da ćemo naučiti kako da potiskujemo ili prigušujemo osećanje besa. Kada smo besni, to se na fiziološkom nivou ispoljava tako što nam srce počinje brže lupati, ubrzano dišemo, želudac se zgrči, stegnemo vilice, a često stegnemo i pesnice. Ukoliko se nekoliko godina suzdržavamo ili ne dozvoljavamo sebi da osetimo bes dogodiće se to da nam je želudac stalno u grču, što može dovesti do problema sa viškom želučane kiseline, katarom , a može se razviti i čir. Isto tako se mogu razviti poremećaji disanja, problemi sa desnima i zubima, kao i sa krvotokom.
Osećanje tuge ima drugačije fiziološke osnove, tako da su drugačije vrste poremećaja izazvane neispoljavanjem osećanja tuge. Osim tuge i besa, i druga osećanja se mogu potisnuti što može dovesti do specifičnih problema u psihičkom i fizičkom funkcionisanju
Malo je poznato da za ovakve poremećaje postoji adekvatan tretman, a to je psihoterapija. Ukoliko vam lekar kaže da imate neki problem „na nervnoj bazi", ono što možete uraditi da taj problem rešite jeste da se raspitate za psihoterapeuta koji će vam kroz seriju razgovora pomoći da osvestite koja osećanja se kriju u pozadini vašeg poremećaja, kao i da vas obuči šta dalje da radite sa tim osećanjem (kako da ga adekvatno ispoljite, nakkon što ste ga doživeli i osetili). Kako budete naučili da ispoljite osećanja, doći će do oslobođenja od fiziološke napetosti, a simptomi će se vremenom povlačiti.