Forum Srbija
http://www.forum-srbija.com/

VESTI-KULTURA, UMETNOST
http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=143&t=9229
Stranica 1 od 116

Autoru:  nena [ 14 Jul 2011, 23:23 ]
Tema posta:  VESTI-KULTURA, UMETNOST

Dom omladine od danas na Platou Milana Mladenovića


Plato ispred Doma omladine u Beogradu od danas nosi tablu sa imenom Milana Mladenovića, frontmena grupe "Ekatarina velika". Tablu je otkrio poslednji menadžer EKV-a Dušan Ercegovac.


Slika


Odluku da se prostor ispred Doma omladine nazove po Mladenoviću donela je u junu Skupštine grada Beograda, a inicijativu je u martu pokrenula Liberalno-demokratske partije, koju je podržalo više od 10.000 građana.



Šef odborničke grupe LDP-a u Skupštini grada Dejan Ranđić rekao je danas da je inicijativu putem društvenih mreža podržalo više od 20.000 građana. On se zahvalio odbronicima što su prihvatili predlog LPD-a i najavio da će biti pokrenuta inicijativa da plato dobije drugačiji izgled.


"Na ovaj način odaćemo zahvalnost onima koji su na pozitivan način uticali na naše živote, i koji će uticati na živote nekih novih generacija", rekao je on.



Mladenović je rođen je 21. septembra 1958. godine u Zagrebu, a početkom 1982. godine, osnovao je grupu Katarina II, potom Ekatarinu Veliku, koja je u toku svog postojanja izdala devet albuma, sa pesmama koje su obeležile to vreme - "Par godina za nas", "Oči boje meda", "Ljubav", "Krug", "Dum-dum", "Neko nas posmatra". Umro je 5. novembra 1994. u Beogradu


VESTI ONLINE 14.07.2011.

Autoru:  nena [ 14 Jul 2011, 23:28 ]
Tema posta:  Re: Vesti o kulturi i umetnosti

Moj dres je i dalje zemunske boje


U srcu Menhetna, u Abingdon teatru, srpska rediteljka Sanja Beštić postavlja najnoviji dramski tekst „Kočenje” mladog njujorškog autora Džona Patorea


Slika


Rediteljka Sanja Beštić koja već nekoliko godina živi i radi u Njujorku ne prestaje da iznenađuje poklonike pozorišne umetnosti. Posle prošlogodišnje uspešne premijere predstave „Ožalošćena porodica” Branislava Nušića sa Katarinom Radivojević u ulozi Sarke na „Of Brodveju” ovih dana uhvatila se u koštac sa novim scenskim izazovom. U srcu Menhetna, u Abingdon teatru postavlja najnoviji dramski tekst mladog njujorškog autora Džona Patorea „Kočenje” u produkciji kuće „Kino kamera” sa kojom već nekoliko godina uspešno sarađuje. Premijera se očekuje krajem septembra.

Sa Džonom Patoreom naša Sanja Beštić već je sarađivala na nekoliko projekata u kojima je potpisivao dramaturgiju. Da podsetimo, Patore je bio, pored ostalog, i dramaturg predstave „Ožalošćena porodica”. Ovoga puta pomenuti američko-srpski tandem prvi put sarađuje u odnosu pisac-reditelj.

– „Kočenje” je crnohumorna komedija o grupi momaka koji se bave kriminalom i otkrivaju da ih jedan partner potkrada. Stvari počinju da se komplikuju kada prijatelji počnu da gube poverenje između sebe, odnosno kada počne da se traži najbezbolniji i najefikasniji način da se neko eliminiše iz posla, pa i iz života. Saradnja sa Džonom Patoreom je, rekla bih, prilično jednostavna jer su Amerikanci izuzetno jasni i precizni u radu, a sa druge strane mentaliteti su nam dijametralno suprotni što otvara veliko polje za diskusije – kaže za „Politiku” rediteljka Sanja Beštić i dodaje:

– Ono što je posebno interesantno jeste da bez obzira na veliku udaljenost, razliku u mentalitetu i kulturi, kriminal ima ista pravila i ljudi koji se njime bave prećutno se razumeju na svim delovima planete. Sama tema komada „Kočenje” me je podsetila na devedesete u Srbiji, kao i vreme tranzicije u našoj zemlji, gde korupcija i kriminal imaju istu težinu i značenje, kao i priča u njujorškom Bruklinu. U Patoreovom delu su zastupljene sve, rekla bih, univerzalne teme današnjice: oružje i tenkovi, droga i belo roblje, žene koje se uvoze za surogat majke, žene koje se uvoze za proizvodnju jajnih ćelija, prodaja organa, sve vrste internet prevara...

Glumačku ekipu predstave „Kočenje” čini sedam članova. Glava uloga poverena je mladom kalifornijskom glumcu Krisu Betstounu koji je u prethodnoj Sanjinoj predstavi „Ožalošćena porodica” tumačio Agatona.

Sanja Beštić koja smelim pozorišnim iskorakom gradi zapaženu internacionalnu rediteljsku karijeru ne propušta priliku da u svakom svom intervjuu naglasi da je srećna jer je: „Svoju bazu stekla na prestižnom Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu”.

– Što sam u strogoj atmosferi časova režije kod moje drage profesorke Ivane Vujić spoznala suštinu pozorišta koja mi je kasnije jako mnogo pomogla u američkoj nadogradnji i pokazala se dragocenom u mom rediteljskom rukopisu. Mislim da su američka i srpska pozorišna škola značajno različite, ali i da je to veliki izazov da istrajete u profesiji koju volite. Ta vrsta treninga koju sam prošla u Srbiji asistirajući veliki rediteljima dala mi je odličnu odskočnu dasku, zrelost i spremnost da se uhvatim u koštac sa nepoznatim. Jer, ipak, kad dođete na tuđi, nepoznati teren, vi ste samo igrač „u gostima” sa dresom druge boje. Svi to vide, svi to znaju… Bez obzira što sam sada već i zvanično Njujorčanka, moj dres je i dalje zemunske boje – kaže Sanja Beštić.

Narednih dana pred Sanjom Beštić je, kako reče, golemi posao, ali joj je velika inspiracija u radu sama pomisao da će kada sve prođe, krajem oktobra sedeti i piti kafu sa svojim prijateljima u nekom od omiljenih beogradskih kafea.


POLITIKA 15.07.2011.

Autoru:  nena [ 14 Jul 2011, 23:31 ]
Tema posta:  Re: Vesti o kulturi i umetnosti

Sezona domaćih savremenih tekstova


Četiri praizvedbe u relativno kratkom periodu što je prava retkost, kaže Maša Mihailović, direktorka BDP-a


Slika


Plaši me jesen jer smo navikli da nam sale budu pune publike. U ovom slučaju, ipak, nije u pitanju strah zbog kvaliteta predstava, već zbog načina i platežne moći ljudi na čijoj skali se pozorište nalazi pri dnu lestvice. Mislim da nije važno ni koje će premijere i kojim redom izlaziti, već će to biti merilo kakva će vam biti pozorišna godina..., kaže Maša Mihailović, direktorka Beogradskog dramskog pozorišta.

Sudeći po naslovima koje će pozorišna kuća na Crvenom krstu u prvoj polovini naredne sezone premijerno ponuditi biće tu mnogo zanimljivih scenskih dešavanja. Maša Mihailović je, moramo da primetimo, jedan od retkih pozorišnih poslenika koji ove vrele julske dane provodi u Beogradu. U svom matičnom BDP-u sklapa poslednje kockice za novi repertoar, jer valja dočekati jesen i početak sezone sa novim predstavama. Pozorišna kuća na Krstu ponudiće, saznajemo, svojim gledaocima četiri nova naslova koji će biti objedinjeni pod motom: sezona domaćih savremenih tekstova. Neki su, istina radni, neki konačni, ali će, kako napominje naša sagovornica, oni nositi sezonu do obeležavanja 65. rođendana BDP-a, 20. februara 2012. godine.

Sezona će 1. oktobra starovati sa premijerom najnovije drame Vladimira Đurđevića „Dnevna zapovest” za koju je dobio nagradu „Slobodan Selenić”. Reč je o porodičnoj drami sa elementima humora, a režiraće je Marko Manojlović koji je smelim i originalnim scenskim rukopisom uveliko skrenuo pažnju na svoj rad. Glumačka podela još uvek nije konačna, ali, kako saznajemo, uprava BDP-a je uveliko u pregovorima sa Branislavom Lečićem, Danijelom Štajnfeld koja se posle jednogodišnje pauze vraća iz Amerike, Petrom Benčinom i Vladimirom Milićem.

Veliko iznenađenje svakako će biti i dramski prvenac rediteljke Milice Kralj koja je svoj komad radno naslovila „Kelerabe su zdrave” koji i režira.

– Milica Kralj je uveliko započela rad na svojoj predstavi sa Milicom Zarić, Markom Živićem, Borkom Tomović i Ivanom Zarićem. Reč je o zanimljivoj drami inspirisanoj Joneskom čiju premijeru najavljujemo za kraj oktobra. U novembru očekujemo da Goran Marković započne režiju svoje nove drame „Doktor D”. Marković je već napisao prvu verziju teksta koji će se baviti aktuelnom stvarnošću. Podela još nije napravljena, ali s obzirom na to da sa Goranom Markovićem imamo višegodišnje lepo iskustvo nadamo se još jednom pozorišnom užitku – kaže Maša Mihailović i dodaje:

– Beogradsko dramsko pozorište pridružiće se obeležavanju jubileja Ive Andrića. U pitanju je predstava „Noć u kafani Titanik” nastala po motivima Andrićeve pripovetke „Bife Titanik”. Dramatizaciju potpisuje Nebojša Bradić, a predstava će biti rađena u koprodukciji tri pozorišta iz regiona. Moram da napomenem da su u pitanju aktuelni, angažovani tekstovi koji se bave društvenim, socijalnim, moralnim problemima koji su postali sinonim našeg vremena. Drago mi je što će nova sezona, kao što se vidi, biti u znaku srpskih komada, jer stalno kukamo kako je u krizi domaći dramski tekst. Takav princip nismo do sada imali i očekujemo pozitivne reakcije, jer su u pitanju četiri praizvedbe u relativno kratkom periodu što je na ovim prostorima prava retkost.

Na pitanje kako komentariše primedbe pojedinih pozorišnih stručnjaka da je protekla sezona BDP-a bila bleda, odnosno da nije bilo izraženog scenskog iskoraka, Maša Mihailović odgovara:

– Ne mislim tako! Smatram da je sezona bila u skladu sa celokupnom situacijom. Imali smo uspešan i neobičan projekat „Buđenje proleća” koji je bio svojevrsni izazov, kako nama kao pozorištu sa željom da publici predstavimo nešto novo, tako i gledaocima da vide novo čitanje nečega već poznatog. Mislim da smo sa postavkama filmskih scenarija napravili korak napred, jer su i druga pozorišta krenula tim tragom. Ako pogledamo unazad desetak godina, zaista su filmska scenarija, pored ostalog, obeležila repertoar BDP-a.


POLITIKA 15.07.2011.

Autoru:  nena [ 14 Jul 2011, 23:34 ]
Tema posta:  Re: Vesti o kulturi i umetnosti

Kako prepoznati Leonarda


Slika


U knjizi „Životi slavnih slikara, skulptora i arhitekata” (1550) Đorđo Vazari piše da moderna epoha u umetnosti počinje s Leonardom da Vinčijem (1452-1519). Za preobražaj umetnosti nije bilo dovoljno tehničko majstorstvo. Bio je potreban poseban dar, ingenium, moć stvaranja božanske tvari (unacosadivina). Vazarijev opis Leonardovog slikarstva izraz je renesansne kulture koja je verovala da postoji analogija Boga i umetnika. Leonardo je, prema Vazariju, prvi božanski umetnik (divinoartista), sposoban da kreira život. Kao otac moderne, kao prvi umetnik koji je prešao put transformacije – ne prema sličnosti, već prema životnosti – Leonardo da Vinči podario je svojim figurama pokret duše. „Postoje dva zadatka slikarstva – predstaviti čoveka i pokret njegove duše. Prvo je lako, drugo teško”. Ove Leonardove reči najbolje objašnjavaju suštinu njegovog slikarstva.

Kada je 1481. u Firenci započeo oltarsku sliku „Poklonjenje mudraca”, Leonardo je bio usredsređen kao niko pre na energiju figuraipokrete duše, motidell’anima, kako je pisao. Perspektivna studija za sliku prikazuje gustu mrežu konstrukcionih linija koje ukazuju na značaj geometrije u renesansnom i ranom Leonardovom slikarstvu. Međutim, na slici odustaje od perspektivne logike i posvećuje se kreiranju prostora od ljudskih figura. Zato ova slika suštinski označava početak visoke renesanse, iako ova finalna faza renesanse pripada prvoj deceniji 16. veka. Više od dve decenije biće potrebno da slikari razumeju ono što je Leonardo ovom slikom ponudio. Leonardo je zaveštao koncept slikarstva koje ne počiva na kopiranju, već na rekreiranju, ponovnom stvaranju supstanci vidljivog sveta – materije, vazduha i svetla.

Proces stvaranja slike za Leonarda bio je intelektualan i kontemplativan – njegovi savremenici beleže da je tokom stvaranja „Tajne večere” (1495) u Milanu provodio dane u razmišljanju. Na ovoj fresci dosegao je potpunu ravnotežu sadržaja i forme, slikanog prostora i oblika, izraza i gestova koji su emanacija duhovnog bića u figurama Hrista i apostola.

Na „Bogorodici među stenama” (1483, 1495) harmonija koja osvaja forme je poput muzike, koja je sestra slikarstvu, kako je pisao. Poze figura su zapravo stanje postojanja koje proizlazi ne iz pokreta tela, već iz stanja duha. Pokret figure proističe, kako je pisao, iz energije koju je zvao virtuspirituale. To je kosmička moć duše, nevidljivi duhovni pokret koji aktivira materijalne pokrete mišića. Na taj način slikarstvo postaje filozofska spekulacija.

Leonardo jeste bio sistematski mislilac i naučnik, ali je njegovo poimanje sveta uvek estetski motivisano. Pejzaži na slikama „Bogorodica sa Hristom i svetom Anom” (1498, 1508) i na portretu „Mona Lize” (1503) nastali su nakon brižljivog proučavanja i razumevanja mikrokosmosa. Međutim, njegova empirijska opservacija uvek je sintetička imaginacija. On jeste prikazivao određene geološke formacije u dolini reke Arno, ali je uvek rekreirao prirodu i stvarao svoj posebni idealni univerzum.

Na ovim slikama Leonardo je otkrio sfumato. Meka izmaglica koja nije topila formu, već stvarala finu koprenu što je pojačavala intelektualno i čulno zadovoljstvo posmatrača, postala je gotovo opipljiva aria – u renesansi metafora stvaranja, vrsta umetničkog stila, načina na koji umetnik daje životnost svom delu. Leonardovi sledbenici pokušavali su da je dosegnu, bezuspešno. Kao i integrisanost strukture, mobilnost linija, teksturu boje koja je neodvojiva od atmosfere, harmoniju svih elemenata, duhovnu i intelektualnu produbljenost, dramski potencijal oltarske slike i njene komunikacije sa vernikom.

Sačuvanih 5300 stranica Leonardovih zapisa o slikarstvu ne pomaže u rekonstrukciji njegovog privatnog lika. Vazari je pisao da je bio lep, darežljiv, izuzetan u konverzaciji... Leonardova kontrola sopstvenih osećanja sprečava ozbiljan zaključak na temu njegovog karaktera. Njegova ličnost bila je podjednako neobična njegovim savremenicima kao i nama danas. Od Frojda naovamo, generacije naučnika pokušavaju da proniknu u njegovu personalnost, ugrađujući u nju odlike vlastitog vremena i vlastite duše. U stalnoj potrazi za „savršenstvom nad savršenstvima i izuzetnošću nad izuzetnostima”, kako je zapisao Vazari, ostao je, suštinski, nedokučiv. Kada je izložio jednu nedovršenu sliku 1501. u Firenci, ljudi su je danima pohodili, radujući se što mogu videti nešto jedno zemaljsko i božansko. I danas je tako.

Kada stručnjaci otkriju sliku koja mu se može pripisati, onda, naravno, pribegavaju svim znanjima i podršci tehnologije. Tek nakon brižljivog izučavanja pristupa se, kao u slučaju slike Salvator Mundi, pozitivnoj atribuciji. Ekspertiza je neophodna, ali, ako nema pokreta duše,nije uputna. Motidell’anima otkrivaju Leonarda.

*Autorka je vanredni profesor na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, na predmetu Evropska umetnost novog veka[color=#004000]
[/color]


POLITIKA 14.07.2011.

Autoru:  nena [ 15 Jul 2011, 13:08 ]
Tema posta:  Re: VESTI-KULTURA, UMETNOST

Večeras svečano otvaranje 20. Belefa


Slika


BEOGRAD - Jubilarni 20. Beogradski letnji festival (Belef), pod sloganom „Audio vizuelni 21. vek - AV 21”, svečano će biti otvoren večeras u Kolarčevoj zadužbini, koncertom pod nazivom „Od Španije do Rusije”, koji će izvesti mecosopran Ana Hesler uz klavirsku pratnju Enrike Bernaldo de Kirosa iz Španije.

Povodom otvaranja Belefa, u 22 sata biće priređen vatromet na Kalemegdanu, a potom će Rambo Amadeus, „Mutant Dance Sextet” i VJ Bob Milošević na Letnjoj sceni na Kalemegdanu održati koncert.

Beogradski letnji festival do 7. avgusta predstaviće niz programa posvećenih odnosu tehničko-tehnološkog razvoja, prirode i čoveka.

Prožimanje audio i vizuelnih sadržaja i tehnologije, kao karakteristike 21. veka, obeležiće programe jubilarnog Belefa, poput plesne predstave sa robotima, multimedijalnog spektakla „Egipat u Beogradu - Sound & Light”, performansa holandskog umetnika Ulaja (Ulay), „Zvučne instalacije u četiri slike” Borisa Čakširana ili scenskog dela „1N0UT: Versus” iz Austrije.

U okviru muzičkog programa biće održano 13 koncerata domaćih i stranih izvođača, dok će na filmskom repertoaru biti dokumentarci iz Austrije, Španije, Nemačke, Danske, Holandije, Kine, čije teme su planeta i gradovi.
Tanjug
objavljeno: 15.07.2011.

Autoru:  nena [ 15 Jul 2011, 17:42 ]
Tema posta:  Re: VESTI-KULTURA, UMETNOST

Lubarda zadivio Italijane


„Novosti“ među slikama čuvenog umetnika u depou Centralnog instituta za konzervaciju. Obnovljeni najoštećeniji „Kosovski boj“ i „Nokturno 1“, uskoro i „Lament nad Njegošem“


Slika


DOK teku pripreme za početak radova na obnovi kuće-legata Petra Lubarde u Iličićevoj 1, u Centralnom institutu za konzervaciju (CIK) intenzivno se spasavaju njegova dela, koja su posle smrti supruge velikog slikara pronađena u izuzetno lošem stanju. Konzervacija dve slike „Kosovski boj“ i „Nokturno 1“ upravo je završena, a uskoro će u novom sjaju zablistati i „Lament nad poetom Njegošem“.

- Najteži deo posla je završen, ove su slike bile najoštećenije - kaže za „Novosti“ dr Mila Popović Živančević, direktor CIK. - Posle konzervacije izašli su navidelo i neki novi i neočekivani rezultati tako da će istoričari umetnosti morati ponovo da se pozabave Lubardinim stvaralaštvom. Recimo, u dokumentaciji koju smo dobili upisivane su određene tehnike, ali se pokazalo da ih Lubarda uopšte nije koristio.


Kompletna stara dokumentacija je problematična i potrebno je ponovo uraditi sve hemijske analize, otkriva dr Živančević. Kao primer navodi da je negde upisano da je slika rađena specijalnom vrstom tempere, a zapravo je slikana polivinil bojom.

Italijani, koji pored naših stručnjaka učestvuju u ovom poslu, u Lubardinom slikarstvu pronašli su mnogo elemenata koji potvrđuju da je on pratio sve ono što se u svetu dešavalo kada je reč o novim slikarskim tehnologijama.

- Stručnjaci iz Italije su bili zadivljeni time što je Lubarda pratio savremene tokove. U njegovom slikarstvu pronašli su mnogo elemenata koji potvrđuju da je bio u samom svetskom vrhu - ističe mr Vanja Jovanović, koja rukovodi konzervacijom Lubardinih dela. - Na jednoj slici smo otkrili da je Lubarda koristio čak i neke tehnike koje su došle iz Argentine, a koje je primenjivalo vrlo malo slikara. .

Stručnjaci kažu da su slike u lošem stanju, na nekima je čak i ptičji izmet. Najviše oštećena je bila slika „Lament nad poetom Njegošem“, pa konzervatori koji je obnavljaju kažu da su na njoj savladali konzervaciju savremenog kompozitnog slikarstva.

- Slika je rađena na lesonitu, a korišćeni su lakovi, nitro lakovi i sintetičke smole - objašnjava Mila Popović Živančević. - Ceo bojeni sloj je bio odvojen od podloge. Nijedna slika nije bila u tako lošem stanju kao ova. Čak su i naše inostrane kolege, iako sa dugogodišnjim iskustvom, rekle da se nisu suočile sa sličnim problemom. Sliku smo pronašli naslonjenu na prozor depoa u Lubardinoj kući, a laboratorijska analiza je pokazala da je nekoliko puta mrzla. Neki delovi boje nedostaju, ali, na sreću, najteži deo posla je završen.

Još jedna slika, koja tek treba da se radi, predstavlja izazov za konzervatore. Zbog degradacije nitroceluloze bela boja se vremenom pretvorila u žućkastu.

Interesantno je da su i mnogi natpisi na slikama posle konzervacije drugačiji od onih koji su upisani u dokumentaciji. Konzervatori tek otkrivaju nove dragocene činjenice.


SAVREMENI DEPO

SVE Lubardine slike koje su posle smrti njegove supruge Vere pronađene u kući Lubardinih (komisija je u zdanju zatekla samo dvadesetak od 57 slika koje su popisane 1975, kada je sklopljen ugovor o legatu) smeštene su u novom depou, opremljenom po najsavremenijim muzeološkim standardima. Još 26 slika je tada zatečeno u kući, među njima ima i Lubardinih, ali i njegove supruge i još nekih umetnika, čiju autentičnost tek treba da utvrde istoričari umetnosti.


POČETAK RADOVA

GRAĐEVINSKI radovi na Lubardinoj kući u Iličićevoj 1 trebalo bi da počnu u narednih nekoliko meseci. Dobijene su saglasnosti za projekat sanacije, adaptacije i rekonstrukcije, koji je uradio Saobraćajni institut CIP.

Sledeći korak je predaja dokumentacije Sekretarijatu za urbanizam radi dobijanja građevinske dozvole.


Izvor NOVOSTI

Autoru:  nena [ 17 Jul 2011, 13:36 ]
Tema posta:  Re: VESTI-KULTURA, UMETNOST

Život i smrt Marine Abramović


Kada Svetlana Spajić zapeva „Oj jabuko zeleniko” i kada se binom zavijore bele zastave i zvuci sa Ozrena, teško da srce može da odoli a da i ono ne zaigra


Slika


Mančester – Tri crna kovčega i u njima tri naizgled identične osobe. Oko kovčega pobacane friške još krvave kosti. Tri velika gladna psa se motaju oko njih, njuškaju ih i glođu. Sahrana.

Tri kovčega u tri grada u kojima je najduže živela: u Beogradu, Amsterdamu i Njujorku. Niko neće znati u kome će biti ona. Tako je Marina Abramović, neposredno pred svoj 60. rođendan, u svom testamentu utvrdila detalje svoje sahrane. Potom je nazvala Roberta Vilsona i pitala da li bi hteo da na scenu postavi njenu smrt. Slavni pozorišni reditelj joj je na to odgovorio da će to rado učiniti samo ako može da „izrežira” i njen život. Nešto više od četiri godine kasnije predstava „Život i smrt Marine Abramović” pozdravljena je ovacijama na svojoj svetskoj premijeri u subotu, 9. jula u okviru Mančesterskog internacionalnog festivala.

Ništa drugo i nije trebalo očekivati, jer tim u kome su takvi vrhunski umetnici kao što su Abramović, Vilson, muzičar Entoni i glumac Vilijam Defo teško damože da omane. Ali –očekivanja su, čini se, čak i nadmašena. Ova treća u nizu pozorišnih verzija biografije Marine Abramović (prva u režiji Čarlsa Atlasa datira još sa početka devedesetih; drugu, pod nazivom, „Biografija-Remiks” uradio je dugogodišnji Marinin prijatelj, belgijski reditelj Mišel Laub) bitno se razlikuje od prethodnih.Pre svega stoga što je koncipirana kao „opera” – komad u kome muzika i zvuk jesu važno sredstvo pripovedanja, a onda i stoga što je Abramovićeva očigledno potpuno prepustila rediteljsku palicu Vilsonu, koji je priče i detalje iz njenog života i stvaralaštva preobratio u jednu nadrealističnu bajku uz pomoć njemu svojstvene vizuelne azbuke iestetike. Uvodeći lik naratora koga maestralno tumači Vilijam Defo, biografija umetniceprvi put biva ispričana u trećem licu, i to sa puno vica, sarkazma, ograđivanja, znakova pitanja, sa često sadističkim smislom za humor. Narator je kao ličnost iz stripa – on je i Norman Osborn iZeleni vilenjak (koje Defo tumači u Spajdermenu), ali i Lizard a ponajviše Džoker koji iz gomile starih novina „iskopava” priče iz Marininog života i pripoveda ih ponekad oponašajući Marinin srpski akcenat engleskog jezika, ponekad govoreći ekstremnim američkim naglaskom.

U prvom delu ove tročasovne sage ređaju se priče i prizori iz Marininog detinjstva i mladosti: priča o mašini za pranje veša, priča o velikom nosu, o imalinu, o boravku u bolnici, o ocu i majci, o ruskom ruletu... Smenjuju se šareni slepstik prizori i muzičke numere u kojima Entoni svojim anđeoskim glasom i markantnom figurom daje notu ozbiljnosti, i svojim pesmama, kao kakvim nevidljivim nitima, plete „emotivnu mrežu” ove predstave.

Marina Abramović se pojavljuje u ulozi svoje majke. Taj lik je prisutan gotovo tokom celog prvog dela predstave, transformišući se od surove majke, prema kojoj je umetnica ceo svoj život imala veoma ambivalentan odnos, do istinske dive, da bi se u poslednjoj sceni prvog dela pojavila kao partizanka, sa belom zastavom u ruci na jednostavno sklepanom trojanskom konju – slobodni citat video rada „Heroj” posvećenog Marininom ocu.To je ujedno i jedna od najsnažnijih scena u komadu. Kada Svetlana Spajić zapeva „Oj jabuko zeleniko” i započne tradicionalni ples kome će se do kraja pesme priključiti i svi ostali akteri, i kada se binom zavijore bele zastave i zvuci sa Ozrena, teško da srce može da odoli a da i ono ne zaigra.

Za razliku od prvog dela koji se na trenutke čini pomalo razvučenim a pojedine scene predugačkim, drugi deo je možda čak za nijansu prekratak i neki važni periodi Marininog života i stvaralaštva lapidarno su samo „dotaknuti” ili čak i sasvim preskočeni.

Ali „reka” predivnih slika i božanskih nota i zvuka i dalje teče: vickasta parodija Marininog i Ulajevog susreta i rastanka na Kineskom zidu, nežni životni bol u Entonijevoj pesni „So u mojim ranama”, Marinin šarmantni pevački nastup, mala bela kuća sa prelepom Marinom u raskošnoj crvenoj haljini i pripovedačeva pesma otpevana u najboljem Tom Vejtovskom maniru... I, na kraju, krug se zatvara. Sahrana – tri naizgled identične žene u lepršavim belim haljinama vinule su se kao anđeli u nebo. Samo jedna je Marina.

Ali, Vilson svojim slobodnim i neustrašivim pristupom jednoj nesvakidašnjoj životnoj priči i vanserijskoj ličnosti, okrećući uvek iznova stvari pomalo „naglavačke”, postiže upravo ono što je svakako i najveća razlika između njegove verzije Marinine pozorišne biografije i njenih prethodnica: oslobađa je balkanskog patosa i patetike, kojima Abramovićeva često teži, i čini je razigranom, surovom, vickastom i, iako nadrealnim jezikom ispričanom, tako životnom, istinitom iuniverzalnom.

A tim koji pobeđuje – pobeđuje! U njemu je pored četiri velikana –Vilson, Abramović, Entoni, Defo – puno pravih dragulja: izvanredna Svetlana Spajić i njene „devojke”, koje svojom pesmom i glasovima ovoj predstavi daju dušu, fantastični mladi nemački glumac, Kristofer Nel, čiji falset premašuje i Entonijeve mogućnosti, Matmos – elektronski eksperimentalni duo iz Kalifornije, i Viljam Basinski koji je muzički ukomponovao i usaglasio pregršt različitih muzičkih pravaca i svakako veoma puno doprineo tome da predstava bude upravo ono čemu je Vilson težio: „Slušajte slike”.

Ako ste to propustili ovoga jula u Mančesteru – u aprilu sledeće godine „Život i smrt Marine Abramović” kreće na turneju i moći će najpre da se vidi u Teatro Real u Madridu, a potom i širom sveta. Možda se zaustavi i u Beogradu. Bilo bi lepo...


POLITIKA 17.07.2011.

Autoru:  nena [ 17 Jul 2011, 13:39 ]
Tema posta:  Re: VESTI-KULTURA, UMETNOST

Policijski dosijei su očerupani


Nova dva toma dokumentarne proze „Goli otok” napisana na podsticaj Miroslava Josića Višnjića


Slika


Dragoslav Mihailović (1930), jedan od naših najznačajnijih pisaca, kao devetnaestogodišnjak bio je uhapšen „iz političkih razloga” i period od 1950. do 1952. godine proveo u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu, Beogradu (Ada Ciganlija) i u logoru na Golom otoku. Rehabilitovan je 2006. godine. Autor je kultnih knjiga: „Frede, laku noć”, „Kad su cvetale tikve”, „Petrijin venac”, „Čizmaši”, „Lov na stenice”, „Gori Morava”, „Zlotvori”, „Jalova jesen”, „Preživljavanje”, ali i tri knjige dokumentarne proze, pod zajedničkim naslovom „Goli otok”. Prva knjiga objavljena je 1990, druga i treća 1995, a u štampi je četvrti tom, koji će do kraja jula objaviti „Službeni glasnik”. Autor priprema i petu knjigu, koju će do kraja ove, ili početkom sledeće godine, takođe, objaviti „Službeni glasnik”. Na jesen, o Maloj Gospojini, u Bileći, biće održan okrugli sto o književnom delu Dragoslava Mihailovića.

Mihailović je za dopisnog člana SANU izabran 1981, a za redovnog 1989. godine.

Da li je sa ovih pet, obimnih knjiga, posao završen ili materijala ima još?

Mislio sam da sam dokumentarni deo o Golom otoku završio u prve tri knjige, koje imaju oko 1.800 strana. Zamorio sam se od tog posla, a počele su i primedbe da sam zbog Golog otoka zapostavio svoju literaturu. Prošle godine, u Biblioteci grada Beograda, jedan dan bio je posvećen mom stvaralaštvu. Održan je okrugli sto, učestvovalo je desetak književnika i kritičara. Miroslav Josić Višnjić je govorio o dokumentarnom troknjižju „Goli otok” i otkrio da imam još četiri, obimna razgovora, sa golootočanima, mojim prijateljima, koje nisam objavio. To me je podstaklo da izvadim iz fioke ta četiri razgovora, ponovo ih pročitam, i pošto su mi se dopali, odlučio sam da ih objavim u dve knjige.

Koji će razgovori biti objavljeni u četvrtoj knjizi?

U ovoj knjizi naći će se dva razgovora. Prvi je s Mišom Pifatom, inženjerom, koji je na Golom otoku bio glumac, član dramske sekcije. Bio je velika zvezda Golootočkog pozorišta. Iz logora je izašao 1953. godine, da je nastavio da se bavi glumom, siguran sam, postao bi velika zvezda. Drugi razgovor je s mojim velikim prijateljem Alfredom Palom, Jevrejinom iz Zagreba. On je bio slikar i karikaturista, dizajner, grafički je opremao knjige, i mojih nekoliko. Početkom prošle godine, udario ga je motociklista. Pola godine borio se za život, umro je u 91. godini.

Za ljude koji razumeju šta znači biti logoraš, a naročito u logorima za prevaspitavanje kažnjenika, serija mojih knjiga pod naslovom „Goli otok”, nešto je čime se njihov tvorac ponosi, naročito četvrtom knjigom.

A koji su razgovori u petoj knjizi?

U petoj knjizi, na kojoj radim, biće objavljeni razgovori s Dragom Dujmićem, novinarom i prevodiocem iz Zagreba, i Radosavom Zekovićem, arhitektom iz Beograda. S petom knjigom, koja će izaći krajem ove, ili početkom sledeće godine, biće završena moja serija dokumentarnih knjiga o Golom otoku.

Šta planirate dalje?

U štampi je još jedna moja knjiga, mnogo manjeg obima od ovih o Golom otoku. Reč je o drami „Skupljač”, koju će objaviti Kulturni centar iz Pančeva. Ova drama napisana je po motivima moje priče „Mrzim golootočane”, koja je objavljena u knjizi „Lov na stenice” (1993). Drama se nalazi već godinu, godinu i po dana, u Narodnom pozorištu u Beogradu. Očekujem odgovor, da li će je postaviti na scenu ili neće, ali odgovor ne stiže.

Uprkos rehabilitaciji, sudbina golootočana je, uglavnom, tragična. Da li je država mogla da reaguje ranije?

Naravno da je mogla da reaguje ranije, ali bi mogla i sada nešto da učini. Na osnovu Zakona o rehabilitaciji, koji je usvojen 2006. godine, vrlo malo golootočana se javilo okružnim sudovima i zatražilo rehabilitaciju, zato što strahuju da bi se taj zakon mogao zloupotrebiti. Rehabilitaciju je tražilo manje od hiljadu ljudi. Hrvatska je uradila mnogo više od Srbije. U Zagrebu je objavljen spisak 399 ljudi koji su umrli na Golom otoku. Taj spisak sam dobio i objaviću ga u četvrtoj knjizi. Tu je najviše Srba i Crnogoraca. U Državnom arhivu Hrvatske čuva se spisak svih golootočana, na tom spisku je 16.000 do 17.000 logoraša. Pošto nije dostupan pojedincima, već samo ustanovama, zamolio sam SANU da ga traži. Zahtev je poslat pre mesec dana. Očekujem pozitivan odgovor. Ako tako bude, objaviću ga u petoj knjizi „Goli otok” ili, možda, zbog obimnosti, kao poseban separat.

Neki golootočki dželati i dalje slobodno šetaju beogradskim ulicama?

To je velika sramota srpske države. Da li bi voleli da vidimo Maksa Luburića, kako šeta beogradskim ulicama. A Jovo Kapičić dobija generalsku penziju i dodatak na orden narodnog heroja. Tužilaštva brzo reaguje na zločine u građanskom ratu od 1991. do 1995, a ono što se događalo od 1948. nikoga ne zanima. Mene su pratili sve do 1990. godine. Moj pratilac, Dragan Dodig, ne samo da nikad nije pozvan na odgovornost, već je postao visoki funkcioner BIA.

U zbirci priča „Preživljavanje”penzionisani lektor Miloje Zorić video je svoj politički dosije 2001. godine. I vi ste videli svoj dosije?

Početkom juna 2001. godine, Vlada Republike Srbije donela je uredbu kojom se omogućava zainteresovanim ljudima da mogu da vide svoje tajne dosijee. Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova, omogućio mi je, preko Gorana Petrovića, načelnika Službe DB, da pogledam svoj dosije. Imao je oko 250 do 300 strana. Međutim, kada je tajna dokumentacija preneta u Arhiv Srbije, u mom dosijeu su ostale samo 63 strane. Iz nekadašnje velike fascikle nestalo je i rešenje republičkog sekretara Unutrašnjih poslova, Viobrana Stanojevića, o operaciji „Munja”. Na spisku je bilo i moje ime, a to je bila lista za likvidaciju.

Ima li uopšte smisla, posle svega, a dosijei su, očigledno, očišćeni, govoriti o otvaranju svih dosijea?

Napravljena je velika greška što je nekadašnjoj Udbi ostavljeno dovoljno vremena da „očisti” dosijee. Napravljena je nenadoknadiva šteta. Imao sam priliku da vidim dokumentaciju nekih rehabilitovanih golootočana. Jedan od najstrašnijih događaja je ubistvo Vlastimira Petrovića, na Grguru. On je rehabilitovan, ali je njegov dosije potpuno očerupan i pun falsifikata. Apelujem, ipak, na sve golootočane, odnosno njihove potomke, da traže rehabilitaciju. Nije to nevažno.


POLITIKA 17.07.2011.

Autoru:  nena [ 18 Jul 2011, 11:56 ]
Tema posta:  Re: VESTI-KULTURA, UMETNOST

Proći će i vreme kiča


Glumica Jasna Đuričić o premijeri “Višnjika”, filmu i pozorištu: Zadovoljna sam uspehom na velikom platnu, ali je pozorište, ipak, moje trajno utočište


Slika


SVETI STEFAN - Živi pozorište, dogodio joj se film, a u nedelju je premijerno na “daskama koje život znače”. Na kamenoj pozornici ispred grada-hotela Sveti Stefan, nastupiće kao Ljubov Andrejevna Ranjevska, u koprodukciji “Višnjik” budvanskog Grada teatra i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Jasna Đuričić, novosadska glumica “u trendu”, u hladovini stoletnog maslinjaka ispred najpoznatijeg jadranskog letovališta govori za “Novosti” o filmu i teatru, premijeri na otvorenoj sceni, umetnosti...

* Zablistali ste na filmu “Beli, beli svet” Olega Novkovića u ulozi Ružice, pokupili sijaset nagrada. Sada, opet pozorište i velika uloga?

- Na festivalu u Lokarnu u Švajcarskoj film je zaista dobro primljen, bila sam glumica godine, usledile su nagrade na “Sinema sitiju” u Novom Sadu, potom u Sopotu... Ništa novo, rekla bih, glumcu se događa film. Pozorište je, ipak, moje trajno utočište,ali sam zadovoljna uspehom na velikom platnu. To je neko prirodno glumačko kretanje.

* U nedelju Čehov, klasika, sigurno veliki izazov. Puno ste se pripremali u Beogradu, a onda su usledile “morske probe”.

- Susretala sam se s Čehovom, ranije, ali njega nikad dosta. Kada se on događa to dovodi do pomeranja unutar čoveka, pa svakako i profesionalnog bića. Srećna sam jer je u pitanju višeslojno štivo, a istovremeno i vrlo jednostavan tekst. I to je nekako uloga za moje glumačke godine, pravi izazov. Ovde smo radili u miru, što je za mene bilo vrlo važno. Usred sezone, a u tišini. Pomalo neočekivano. Sveti Stefan me nanovo očarao. “Višnjika” igramo pet noći zaredom u ovom prekrasnom ambijentu.


* Radili ste i pre sa Dejanom Mijačem, da li on Čehova sada čita na neki novi način”?

- Ja i moj suprug Boris Isaković proveli smo s Mijačem vreme od nove godine. U Novom Sadu smo radili “Zajkin stan”,premijera je bila krajem aprila, i evo sada Čehov. Ja sam uglavnom igrala u Ateljeu, a prvi put sam sa ansamblom JDP. Što se čitanja Čehova tiče, nema neke “dogradnje”. Čehov se opire tome i Dejan odlično zna da bi svako nadgrađivanje tog pisca vodilo u promašaj. On je savremen pisac i jedino smo mi, ekipa dakle, iz novog vremena. Svakako da će ovaj “Višnjik” biti drugačiji nego, recimo, onaj od pre deset ili pedeset godina. Kod Čehova se sve dešava u čoveku, između dva čoveka... Sva atraktivnost je tu, unutar bića. Mijač to zaista filigranski radi i verujem u uspeh.

* Kada je reč o regionu, bivšoj državi - veze su dugo bile pokidane. No, opet je kultura bila ta koja je prva uspostavila kontakte, razmene... Kako na to gledate?

- Po prirodi stvari te veze su uspostavljene, sada na nešto drugačijim osnovama. U različitosti je kvalitet. Moji su prostori i Srbija i Crna Gora, Hrvatska i BiH... Konačno, deo smo Evrope, a s druge strane se odlično razumemo, govorimo isti jezik. Glumac se putem jezika izražava i onda nema prepreka. Lane sam uspešno nastupila na Festivalu jednog glumca u Nikšiću,u predstavi “Greta, stranica 89”, mladog reditelja Borisa Liješevića. Ja i Boris Isaković smo odneli sve nagrade. Prostori i različite sredine su prednost.

* Da li filmu šteti pozorište i obrnuto, ili je to pak prirodna selidba iz jednog u drugo?

- Mislim da se te dve stvari dopunjavaju. Postoje vrlo male razlike. Glumac je glumac, reditelj - reditelj, pisac je pisac. Pozorište je iznurujuća profesija, nastupi iz večeri u veče odnose čoveka, ali mu i donose radost, novu energiju...


Nekako je opšte mišljenje da današnje vreme nije naklonjeno umetnosti, da je konzumenata duhovnih dobara sve manje, da se favorizuju druge, lake stvari koje zabavljaju narod. Ima li izlaza iz tog tunela?

- Mali broj ljudi su potrošači. Užasno je kada pomislim koliko je to malo. Zaista mi je teško kada gledam šta se danas ceni, šta se proglašava za vrednost, ko su ljudi koji predstavljaju kulturu i “nove talase”. Nas koji se bavimo dušom, dakle tim najtananijim stanjima duha, to dakako vređa. Svet srlja ka profitu, to je svetski sindrom koji na našim prostorima dobija specifične obrise, gde se kič proglašava za umetnost, a mladi zavode neukusom... No, sve su to ciklusi. Dođe, pa prođe. Proći će i ovo, dušu ne mogu ubiti. Opiremo se mi koji smo, istina u manjem broju, ali odlučni da duhovno opet caruje. Zaista verujem u ozdravljenje, u pobedu dobra nad zlim. Kada će to doći, ne znam, možda ni sama to neću videti, ali sam srećna što će doći. Izlaz iz tunela postoji.

* Na novosadskoj akademiji gde ste diplomirali 1989. u klasi profesora Branka Pleše, danas predajete. Ima li mladih talenata, ne nosi ih valjda sve brza reka brzih uspeha?

- Talenat ne misli o tim stvarima. Ja se trudim da im predočim svu gorčinu posla koji je pred njima, predajem, dakle,otvorenih karata. Znam da će im tako ono lepo što dolazi, biti lepše i slađe. Talenat se ne da uprkos glupostima koje dolaze s raznih televizija, gde se povlađuje najnižim ukusima. Moja generacija je živela u bajci, a onda je nastao pakao i sve je nestalo preko noći. O tome pričam studentima. Sigurna sam da talenat pronalazi sebe, makar kako bio džombast put kojim se ide.Taj pravi put ka ostvarenju se jednostavno mora slediti.


JAKI KORENI
* Na budvanskom festivalu koji slavi četvrt veka postojanja ponovo ste posle 13 godina.
- Da, igrala sam 1998. u predstavi “Montenegrini” Radmile Vojvodić. Bila je to koprodukcija Grada teatra sa Crnogorskim narodnim pozorištem. Grad teatar je odlično koncipiran kao multimedijalna letnja manifestacija, sa dominantnim dramskim programom. I kao međunarodni festival gde gostuju pozorišta i glumci s raznih prostora, iz bivše SFRJ, ali i iz drugih evropskih sredina. Vremena su teška, posebno za umetnost, ali je na sreću ovaj festival opstao. Njegovi koreni su jaki, a i neguju ga ljudi koji znaju šta je umetnost.


BORIS I JA
* Vaš životni saputnik je glumac Boris Isaković. Koliko umetnički partneri ujedno i bračni, pomažu ili smetaju jedno drugome?
- Ne znam kako je kod drugih. Mi podržavamo jedno drugo. Puno radimo pa o tome nemamo kada ni da mislimo. Kod nas se ništa spektakularno ne dešava, ali sve lepo funkcioniše. Glumac mnogo toga razume, kako neće svog bračnog partnera


Izvor VECERNJE NOVOSTI

Autoru:  nena [ 18 Jul 2011, 21:24 ]
Tema posta:  Re: VESTI-KULTURA, UMETNOST

Katarina Radivojević kreće od nule u Holivudu


Slika


Katarina Radivojević u Njujorku živi više od pola godine i strpljivo čeka svoju priliku da se probije. U pripremi je nekoliko značajnih uloga, a Katarina je odlučila da letnju pauzu iskoristi da uživa u Beogradu, za koji je veže porodica, ali i ljubav, a potom će se, pre povratka u Veliku jabuku, otisnuti na Crnogorsko i Hrvatsko primorje. Nakon što je završila sa snimanjem hrvatske serije "Najbolje godine", Katarina je otišla da radi predstavu "Ožalošćena porodica", koju je igrala na engleskom jeziku na Of Brodveju. Pošto je predstavu uspešno završila, odlučila je da ostane u Americi i tako je sve počelo, piše Blic. “ Ne želim svima da razbijem iluziju, ali nije lako i holivudski san je teško ostvariv. Čovek mora početi ispočetka, uprkos prethodnom radu i u mom slučaju, karijeri dugoj više od deset godina. Potreban je veliki rad na redukovanju akcenta. To znači učestvovanje u kratkim i nezavisnim filmovima koji ne donose vrtoglave honorare, već jedan mukotrpni rad. Na neki način sam odabrala da tamo budem jedna od mnogih koji tek počinju, što mi je dalo i izvesnu slobodu. Da bi uopšte otišao na audiciju, moraš da imaš dobrog agenta. Za bolje uloge ti treba bolji agent, a boljeg agenta dobijaš samo radom. Ipak, trud i rad se uvek isplate! I sigurnost u svoje glumačke sposobnosti”. Katarina je ovih dana snimala pilot epizodu serije "Employees only", gde igra Italijanku Donatelu, i kratki film "The Goddess of hunt", koji je naučna fantastika, u kojoj igra modernu amazonku Robertu Azuru. Na jesen će učestvovati u jednom nezavisnom filmu pod naslovom "Big sister". “Ne mogu da poredim igranje na stranom i na svom jeziku. Na maternjem jeziku je to apsolutno zadovoljstvo, a na stranom je često i mučenje. Gluma je izražavanje i jakih emocija, a sve te jake emocije teško se izražavaju kroz strani jezik. Kada sam došla u Njujork, imala sam obuke sa trenerom jezika kako bih ublažila akcenat”, priča glumica. Ipak, odlazak u Ameriku ipak ne znači da se Katarina neće vratiti u Srbiju. “Ovde su moja porodica, moji prijatelji i mnoge druge stvari za koje sam vezana, pa čak i ljubav. Mnogo toga me veže za ove prostore i ne postoji šansa da se ne vratim. Moj cilj je profesionalna nadgradnja, a američko tržište pruža velike mogućnosti i izazove”, dodaje lepa glumica koja dodaje da je trenutno srećna u ljubavi, a o vezama na daljinu kaže da "nije ljubav samo kada ste zajedno". “ Kako kaže Duško Radović: 'Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je', istakla je Katarina, i dodala da u Njujorku nema udvarače. “ To je grad koji pulsira kao mašina i u skladu sa tim se i živi. Tamo nemate vremena da se upoznajete sa nekim, svako je sebi prioritet”, kazala je glumica.


SVET ONLINE 18.07.2011.

Stranica 1 od 116 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/